ХОД ЗА ЧАШЋУ РАВАН ХОДОЧАШЋУ КАО ЗАПИС ЈЕДНОГ СОЛИЛОКВИЈА СУЗНОГ...

14-ог дана у винском месецу октобру 2018-ог лета Господњег, на празник Покрова Пресвете Богородице, установљеног још у 10-ом веку за време цара Лава Филозофа, кретох по 25-и пут – пут Острога, после 5 и по година не одласка тамо где већ одлазим 23 лета... Биће то још један пут ходочаснички, онај претежак који се сузама залива, по коме се никад већа туга разлива, а ваљада је тако кад човек стазама вишњим ходи немоћан да се ичим другим до сузама овде руководи... Дан на који Мајка Пресвета Богородица хришћански род својим омофором покрива и за који се Сину Христу пред престолом свевишњим без престанка моли... Дан у коме се слави Словен Јован Кукузељ житељ 12-ог века, даровити појац који од похвала људских побеже на Свету Гору и тамо у Лаври постаде чобанин и кроз подвиг се удостоји јављања Мајке Свете... И дан у коме се славе многи свети, ове године павши у недељу торжествену... Наставак ходочасничке приче оне од јула када крстарих преко 3 сата обалама светогорским, па зато у ово присећање издвајам свете ликове и молитвенике атоске чијим молитвеним заступништвом покрећем несигурне кораке од вајкада... Но пре њих поменућу и Преподобног, неписменог и невештог у појању - Романа Слаткопојца који отрпе подсмех ученог клира... Онога који се сузом молио Мајци Божјој, да би му се иста јавила, дајући су свитак и на свитку слова кондака рекавши му да то све прогута... А сутрадан на Дан Христовог Рождества изашао је на амвон и испевао најанђеоскијим гласом: „Дјева данас Натрпиродног рађа, а Земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, превечни Бог“... И тако сви задивљени, јер му Мајка Божја дар песнички подари... И он ће написати чак хиљаду кондака крајем 5 и почетком  6 века... Дан када се слави и Преподобни Григорије доместик монах Лавре Светог Атанасија на Атосу, подвижник који је својим подвигом заблистао у 14-ом веку и још један појац кога славимо данас, а коме  се такође јавила Мајка Пресвета Богородица давши му златник за труд песнички, а који је прикачен на Икону Богорице у Лаври као знамење на тај догађај чудесни... Дан када се у васељени православној славе свети и преподобни оци школе и академије светогорске „Атонијаде“ где научише сав закон Божји и благочестивост аскетског подвига јачи од свих универзитета света: Свети Козма Етолски из 18-ог века, новомученик Атанасије, Никодим Светогорац, Свети Макарије Нотарис епископ коринтски и преподобни Атанасије Пароски... Мало да се подсетим и њихових светих живота, а уколико има и нетачности није замерити мени неукој која у својим школа не успе... Свети преподобномученик Козма прот Свете Горе Атонске и с њим преподобни мученици Карејски Светогорци... Козму обесише,  а све остале мачем посекоше... То клање би извршено од стране паписта, као последица уније коју створише византијски цар Михаило Осми Палеолог још у 13 веку... Дан у који се прослављају 3 иконе чудотворне Мајке Божје... Прославља се чудотворна икона Мајке Божје КУКУЗЕЉИСЕ која је осликана у Лаври Светог Атанасија Атонског када се Мајка Божја јавила Светом Јовану Кукузељу... И још један празник чудотворне иконе Пресвете Богородице СКОРОПОСЛУШНИЦЕ (Брзепомоћнице) која се чува у манастиру Дохијар који угледах оног 19-ог јулског јутра на 500 метара са обале егејске плаве... Икона је осликана као фреска у манастирској трпезарији у 10 или 11 веку, а пред њом се молио трпезар због изненадног слепила и ту добио дар прогледања и исцељења... И тада Богородица рече да је Она брз послушник (Горгоипикос – Скоропослушница у преводу са грчког који ми је непознаница од вајкада)... И до данас ова икона чини многа чудеса... Пред Њеним светим ликом Заступнице  и Услишатељке треба се молити за све оне који „са вером уточиште траже“ ако траже... кад недостојни и срозани, поражени и унижени, пред икону би да се клечећи баце, како би им грешничка молитва урачуната била у добар принос,  а како би им душа мрачна добила озерење светлошћу вишњом небеском и чистом... како би се разум очисто од унеспокојавајућим помисли, људи и дела... како би се срце пренапаћено утишало... како би се исцелиле ране непребола големог... како би научио шта су дела добра... да му се долије страха Божјег и снаге да спозна вољу вишњу, а да не мора баш да пије из чаше страшне у којој и не зна шта је помешано: да ли мед да ли жуч да ли обоје заједно... да му се опрости зло неучињено више но учињено, али и учињено... да се спасе мука вечитих и бар мало израсте у вери са којом или без које ако је убијена притиче пред икону свету и клеца и пада и грца... јер сви га презреше но Мајка Божја нека га таквог не презре... њега бедног у напаћености свој тој који се утопи у виру безданог понора таме и греха... Где му је нада сада кад само икону Мајке Божје има да угледа... Где му је узданица и где спасење... где заштита и посредништво... коме да повери главу тешку као бреме и време... Хоће ли се огањ вечног проклетства излити на главу ту или тек кап непресушне благодати неке... А речи тешке и неме... Је ли то тренутак када место спасења наилази ново страдање... Ко сме да иште исцељење, утешење, избављење кад је заслужио пакао овде... Где је ту смелост кад заслужиш праведни гнев Божји... И ко ће таквог никавог изнутра разрешити туге и бола... ко ће разрешити клупко грехопада што га спотиче свуда... И стигни Мајко Божја изобилном благодаћу својом до ових и оних који ти кличу: „Слава Твојим даровима, чиста, слава Твоме девству, слава Твоме неисказаном промислу о нама, Пречиста“... Дан када се слави и трећа чудотворна икона Пресвете Богородице ПСКОВСКОПОКРОВСКА када Мајка Божја избави смртне болести град Псков у 14-ом  и од краља пољског Стефана Баторија у 16-ом веку... Величанствено свети дан, па нека нечуде све те мале трице и ситнице баш на тај дан што их препознајемо као искушења... 

И тако стигосмо до светих обала лимских исписујући поклонички круг до српског Јерусалима... Завет једне осаме и ћутања... Нечујан ход као по мукама... а трагови без отисака... И хоће ли мртва душа изумрети од наноса нове туге и ужасног бола... И хоће ли без сувише речи понајвише своју рану непребола изрећи или пак порећи... Је ли ово одумирање коначно још једне пустоши и крај сопствени који тај сопственик никад унапред не зна, али слути... Шта казати ништавним сваким словом и хоће ли нарушити заветнину ћутања... А те дивне сузе кретоше узвдно Лимом... друмом све до под Острошке греде... 

Хоће ли се умити тек тако мало и шта ће то бити последње што око земаљско угледа јоште... Нико не зна,  а свако слути... Још један ропац овоземаљске жалости и туге... Нешто замире и одумире овде... ни најосетније везаности нема више... и чему свет овај и чему живот кад те напусти и Дух и душа и вера неверни Томо... И лутам ли као Мојсије изгубљени по пустињи читава 23 лета никад не крочивши у Земљу Обећања и никад је не угледваши ни са даљине... И зашто баш толика људскост да боли до непребола, више него сва моја дрскост... И што више оплакујем неучињено но учињено... Чиме да се уништен и мртав теши, чиме крепи... Бескорисно непомични статиста пун промашаја, без сврхе, без циља, који као да не постоји изнутра у самом себи, као ни ван себе... Нем и споља и изнутра... Знао је за један свет и тај један једини свет је изумро у њему, јер ван њега он неуништиво живи... И где сад да мре и где да се покопа још жив и тако је страхота и грехота... и ко ће кости да раскопа... И зашто је свитање сада одумирање и зашто сем бола и туге не осећа ни ону замишљену радост... Одакле се створише оне птице небеске из гнезда и литица – птице које певају од човека лепше... и тих голубова 7, 15, па 23 окупљени око мрва интегралног пецива да зобају у то јутро литургијско без бојазни од мене овако грешне и тешке... Те безазлене главе које покупише мрве мале... то једно јато и ја се сетих Генија Тесле који сигурно мора да се осећао слично тако... пренесен у неки другачији свет у димнензију несувишног, ту где је туга још и осунчана... 

И нека ми опросте што бесконачно прекопавам гроб властите душе скрнавећи место под којим стојим овде... И како загађен да иште ваздуха чистог или узвишени тренут вреднији од товара овоземљаског блага... Доћи чуду из нечуда или преко чуда зар је важно... А кроз силна знамења хоћу ли икакву поуку из свега извући... Накупити треба дивоте  и снаге и кроз сузе... Оцртани обриси круга исписани и сада треба да се преклопе као странице хартије и круг да се затвори... Није ли човек још мање бедан и још више грешан, а може ли се искупити ни из чега... Да ли такав човек тек кроз сузе спозна да још у њему жалац живота штреца и колено клеца...

Испред 9 сати пред почетак литургије стигосмо на прво поклоничко место у Мали Острог Свету Куманицу... 

КУМАНИЦА... чува мошти Светог Григорија Куманичког... Посвећена је Светом Архангелу Гаврилу из 15 века, а на свега 7 метара од пруге железничке (чух после 16 година да је на удаљености 5 метара – но није важно све у метар)... Срушен у 18 веку и васкрсао тек после 3 века... Обнова почиње 2000-е и све се окончава за само 220 дана... Данас је ово велико светилиште и светиња првог степена заузимајући друго место по посећености на путу до Острога... По предању име му потиче по кумовима који су на задатак једног велможе чували благо и тако сагрдали цркву и унутар ње сакрили исто... По другој верзији причања назив се везује за изреку ових крајева „куми те Богом“ типичне за житеље свете лимске долине... Народ је доносио и узиђивао камен по камен у  светињу ову... Верује се да је исцелитељска моћ куманичког свеца велика о чему сведоче многа чуда и оздрављења... Овога пута начух да помињу и извор лековите воде ту негде испод пруге или дуге, но ја за неке новотарије више нисам склона и ту могу само чисти, прописно обучени и безгрешни пити... О манастиру нема писаних трагова, већ само предања, по којима је ктитор крајем 13 и почетком 14 века Свети Григорије Куманички онај који је на Атосу саградио Григоријат... Упокојио се на Атосу,  а након пожара у том манастиру у 18-ом веку мошти су донете овде... Ову светињу никад нико није рушио – срушила се сама начета зубом времена... Део моштију светитеља чува се у манстиру Драговић, у породици свештеника Лазовића, под подом манастира Куманице, а један део у саркофагу унутар храма... Ово сам сакупила и прибележила 2004-е и тада нам је још речено да су мошти нађене пре 4 и по године када је и запчела обнова (значи око 2000-е)... Но од тада се можда нешто и изменило... Јер све се изграђује и обнавља и мења невероватном брзином 21 столећа...  Припрата је дограђена у 16-ом веку... Слави се овде 26 јул - Сабор Светог Архангела Гаврила... И опет након 300 година звоне звона куманичка... и заиста то је најлепше што одслушах овде и на путовању 2018-е стојећи и шетајући крај зидина неизграђених јоште... Нису ту почела искушења, ту су почела моја искупљења и преумљења... Ко каже да потреса неће бити и суза... Из цркве до мене допре тамо само талас ароматичног тамјана и звона... ништа сем звона и воза тамо није било... Можда неки ђаво у мени не воли много штошта и добро је ако видеше да га има  у мени, јер се ја уплаших у тој пустоши мислећи да нема ништа живо у мени... Чудном мелодијом одјекиваше звона она... И ту почеше да гракћу птице... Око 11 сати успедох да се кроз гужву и метеж нађем пред светињом и поклоним моштима како и доликује без много цедуљица и имена или неких других пратећих неелемената...

Након 40 минута напустисмо ово светилиште, да би се испред 14 сати већ нашли у Морачи...  МОРАЧА... манастир Успења Пресвете Богородице ктиторско дело Стефана сина Вукановог и унука Немањиног из 1252 чувен по свом фрескописању Прорка Илију храни гавран пустињски и Богомладенац са плавим очима (но нека ми се опрости овога пута нисам много разгледала фреске; фокусирах се на иконе и свете ћивоте)... Овде су ктиторове мошти и лева рука без палца Светог мученика Харалампија из 3 века који се слави 23 фебруара... Беше епископ у Магнесији у Антиохији... Пострадао у 113 години живота (опростите ако податак није тачан, тако сам записала једном)... Главу му одсекли мачем у време Септимија Севера 202 године, а пред смрт јавио му се Христос... Овај некада богато украшен манастир имао је кров од олова до 16 века и 100-тинак монаха... Обновио га је Патрјарх Макарије Соколовић подаривши му нови кров...  Иконостас у позлати, а врата од слонове кости... Уз главни храм је и омалена црквица Светог Николаја Мирликијског са живописом из 17 века – тужно целивах икону ту молећи Га да ми опрости што неки праг на његов свети дан не могу да прелазим... Овај дом молитве под своје Богородичино коло окупљао је народ заклет на борбу против врага – но данас нема усијаних глава сличних по духу самурајима следбеника закона бошидо (закона части) – охладио их дух новог доба... Овде је навраћао и светац оштрошки и радо се ту помолио,  а његов лик и Дух Свети налази се на две иконе...

А око 15 сати и 40 минута на овом путу сузном и поклоничком нађох се и пред нечим новим, велелепним... Храм Христовог Васкрсења у Подгорици који обилази ова уснула душа... Прошетасмо и кроз крипту... Нисам ништа прибележила иако чух тек по коју информацију прочитану са папира, а пошто нисам записала слабо запамтих ишта (мада и кад запишем прође мало  и ја заборавим; тако се нисам могла сетити ни како се зову манастири светогорски о којима сам скоро писла и које сам скоро гледала са обале егејске; затрокирам и ја)... Но ја више волим живу реч из нечије главе, па то покаткад забележим то што чујем... Или пак ја не умем више пред ичим новим да се дивим... можда што сам рушевинама склонија... Мада овде фотографија треба да сведочи више од речи...

У Острог смо стигли око 17 сати идући вијугавим путем и стрминама оним што воде према Никшићу, а не преко Даниловграда мислећи да је преко прече, а около ближе... Због неких радова на путу нећемо моћи проћи да сутрадан посетимо и Ждребаоник и је ли то већ довољан знак да смо недостојни светиње једне... 

ОСТРОГ... манастирска насеобина коју чине спој Доњег и Грњег Острога један од другог удаљени 3 км или пола сата хода... Доњи из 1824 (пођох и то да обиђем сутрадан, но учини ми се да тамо нешто граде па не одох по први пут), док Горњи манастир чине две црквице пећинске Часног Крста из 1665 и Ваведењска са свечевим моштима... Обе су из доба Светог Василија свеца острошкога из 17-ог века... Још давно сам записала у свом првом поклоничком путопису из 2002-е да је ово најзначанији и најпосећенији манастир у који се долази са: вером, страхом, љубављу, побожношћу и приступа скрушено, тихо, молитвено, покајнички без икаквих других примеса, а тамо свакојаких прича и потреса... И ево после 23 године одласка тамо,  а после 16 година од како исписах овако - променило се готово мало или пак много или готово ништа... Острог планина и гора висока на 900 метара надморске површине и висине целебна од благодати свевишње која тек кроз свечеве мошти излива и на људе и на камен и на ствари... Молитве за оздрављење и помазање светим уљем из неугасивог кандила острошког које даноноћно светли... Зарадова се мртва и грешна душа сусрету са душом не би ли заслужила сузу покајничку свуда... Некад необичан мир и тишина, сада као да замени ужасан бол до непребола... 

По острошким висинама звездано небо као да не беше или није видело око, а пој птица започе са јутрењем и оживе до Литургије, а цврчи чули су се тек спорадично и мало у то неко глуво наглуво доба... Ко сме да иште благослов овде, ко сме да се напоји благодаћу а није је достојан... Ни нафору нисам узела овде – то је за учеснике и заједничаре, а ја кретох тако у монологу и солилоквију, па знам бар неки ред шта је или ће бити да ме ђаво онај унутрашњи баш на мртви чвор завезао...

Чух само једно Јеванђеље – оно на дан 15 октобра у понедељак о жени грешној, но пре тога да видим шта се слави и поштује дана овог где ме затиче јутрење и литургија света које нисам достојна ни из искрајка... Поменућу оно мени упечатљиво... Празник Светих свештеномучника Кипријана и мученице девице Јустине... Кипријан живљаше у Антиохији, а родом беше из Картагене... и пошто занемоћаше његове мађије да придобије врачањем хришћанку Јустину према младићу који је пожело да је заручи и пошто је сагледао таштину мудрости незнабожачке, прими свето крштење и постаде епископ... И начелник те области стаде мучити њега и девицу Јустину због исповедања Христа и тако их посла цару у Никомидију који их посече мачем крајем 3 или почетком 4 века... Слави се данас и Свети Теоктист који пострада са њима двома... Славе се и два Света мученика Давид и Константин који бише хришћански кнежеви из Аргвента,  а које на суд изведе Калифа Емил-ел-Муменин по чијем наређењу их потопише у реци у 8-ом веку... А пред смрт они се молише Богу да опрости свима онима који их буду зазивали у молитвеним обраћањима... Зато зазовимо им света имена касно поучени и никад научени... Је ли ово дан опраштања, кад нема баш много надања, но себи је најтеже опростити... А каже житије њихово да је по завршетку те молитве пукао гром и зачуо се глас с висине небске као знамење да им је молба услишана... Благо њиховим душама... Мошти су им у Грузији у манастиру Моцамети... Слави се и Свети новомученик Хаџи-Георгије, који се потурчио како би избегао плаћање одштете, но после се покајао и вратио  у Христову веру и отишао на Свету Гору... Турци му главу одсекоше у 18 веку... Слави се и Свети блажени Кипријан суздаљски чудотворац подвижник са острвца при ушћу реке Увота у владимирској области... Овај свети упокојио се 1662 (17-и век), а гроб му је у цркви села Воскресенскоје у Кавровском срезу... Све је у знаку васкрсења, но чиними се да пре васкрсавају монументални објекти него душе... Ех, може ли човек васкрснути бар овде на трен... 

Слави се и Света Дамара она прва која је поверовала у Христа  у Антиохији (а данас ће ове светиње што их и ми пролазимо на путу ходочасничком походити и Патријарх Јован Десети антиохијски и целог Истока и опет смо се нашли скоро на међама великих догађаја)... Поверовала је  у време кад  и Свети Дионисије Аеропагит после проповеди Светог Апостола Павла на Аеропагу... „А неки људи приставши уз њега повјероваше, међу којима бјеше жена по имену Дамара, и други с њима“ (описано у  делима апостолским у 17 глави, а 34 стиху)... Слави се и Свети великомученик Теодор Гаврас прослављени хришћански војсковођа у борбама против Агарјана, а пострада од салџуског емира за време цара Алексија Првог Комнена у 11 веку... Слави се и Преподобни Теофил исповедник монах из времена цара Лава Исавријанина у 8 веку, који је водио безбожнички рат против светих икона, а Теофил богољубац неустрашиво је иступао пред цара и безбожником га именовао, па чак и претечом антихриста називао... Зато су га тукли страховито силно и јако, бацали у тамницу, мучили глађу и жеђу,  а онда заточили док неиспусти свету душу... Слави се и Свети Касијан Грк угљички чудотворац с краја 15-ог века који беше потомак грчких кнезова и дође руском кнезу Јовану Трећем у пратњи принцезе Софије Палеолог и пожеле да остане у Русији и постаде бојар ростовског архиепископа Јоасафа... Замонашио се,  а касније основао манастир на реци Учма код Угљича...Упокојио се почетком 16-ог века... Слави се и Свети Атанасије затворник печерски из 12-ог века чије нетљене мошти почивају у Теодосијевим пештерама, а које мислим да посетих пре 15 лета – светац коме је ноћи осветљавао огањ божански... Некад не смем ни да се присетим шта ми Бог даде да докучим и видим... Славе се и Свети мученици и исповедници казањски... Слави се и Света Ана велика кнегиња тверска жена руског кнеза Светог Михаила Јарославича Тверског кога убише на спавању... Након губитка мужа замонашила се и упокојила у 14-ом веку... Славе се још неки свети чијим молитвама нека нас укрепи и оснажи васкрсли Христос...

И већ око 9 сати и 30 минута напуштамо Острог, да би око 11 сати стигли у нову светињу... Дајбабе... ДАЈБАБЕ... откривен у подножју истоимене горе 1890 од стране чобанчета Петка Ивезића након чудесне визије, па Петко дотрча под Острог старцу Симеону и исприча о свом виђењу у сну када је замирисао тамјан, а он угледао човека са штапом, свог у злату и који рече да није зла душа, већ светац кога ту закопаше Турци и рече дечаку да ту треба манастир да сагради... Овај дечак постаје монах Платон, који је након Другог светског рата ту и сахрањен... Нашли су улаз у пећину крстоликог облика са траговима часне трпезе и олтара што је указивало да се ту богослужило у давнини некада... Била је то катакомба хришћанска... 

Након изградње од 2 године  освештан је простор 1897, а управитељ постаје Свети Симеон дајбабски... Живопис и иконе сам осликава... Имао је и тајни пролаз од келије до пећине где се одмарао и молитвено осамљивао кад присутно буде много народа... Овај строг монашки аксета био је прозорљив и далековид, био је нарочито бразован монах за оно доба, а и за ово, говорио неколико језика, писао мемоаре, а о Острогу записа овако: „Гледам чудо од природе  у високим стијенама, а особито чуда у славу Божију великог угодника Светог Василија; мала пештера, велики светитељ силом Духа Светога, благоухање светих моштију биле су велико укрепљење души. Прозорчић од Раја, гдје сам могао завирити у вјечност“... У Острогу провео је 6 година (од монашења 8)... Упокојио се 1 априла 1941 предописујући све страхоте рата у 87-ој години живота... Прва чуда овде су забележена још 1953 и од тада непрестано трају... Прво чудо је исцељење неме девјчице пред иконом Мајке Божје... И та икона угасила је пожар који је пре 7-8 година избио (ово сам чула и записала на путовању 2004-е)... 

Овде  не знам зашто да ли због оних садница маслина и врта и све те тишене неме и осунчане као да се пренесох мислима у Јерусалим и зашто ту видех сав онај врт Гетсимански и Христа напуштеног и самог... И да ли зато одох и одатле са сузама и са тугом недокучивом – не знам... Но морам да се подсетим шта каже Јеванђеље о Гетсиманском врту... У првом Матејевом Јеванђељу у 26-ој глави последња су предсказања о страдању, завера јудејска против Христа искована, помазање у Витанији и непоновљива прича о жени грешници, Јудина издаја за пар сребрењака, последња вечера и причешће и молитва у Гетсиманији... након које следи Јудин издајнички целив, хапшење Христа, понижавајуће суђење пред „правичним“ и стравичним Кајафом и Синедрионом и Петрово трократко порицање, одрицање и кајање (чему кајање кад се изда и порекне таква душа)... То Јеванђеље слушах са будном пажњом кад у кући Симона губавца тешко грешна жена са алавастровом посудом скупоценом светог уља пролива исто на Христову главу... За ученике то је знамење штете... Могло се све продати скупо и нахранити сиротиња... Ометаше жену која чињаше дело добро, а да га није била ни свесна... Помазање за погребење страшно...  и Христос рече: „Гдје се год успроповиједа ово јенађеље по свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини“ (стих 13, а глава 26)... И је ли тешко сваком човеку кад Христа изда, прода, ода... 

А Христос сам оде у Гетсиманију да се помоли... и би му душа жалосна до смрти... и мољаше се: „Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти!“... О какве потресне речи могао би неко и да злоупотреби!!!... а чаша беше страшна... а послушност несхватљива... И опет каза: „Оче мој, ако не може да ме мимоиђе чаша да је не пијем, нека буде воља твоја“... и трећи пут изусти исте речи... Ето све мора по 3 или чак и 23 пута... Можда је Христу било лако да буде беспрекорно чист и послушан Оцу, но ми смо деца очуха и маћеха... Да видимо шта каже Марково Јеванђеље у 14-ој глави... Какав начин да се вратим у листање верских књига што може бити потресно и „штетно“... Неки викаху на грешну жену... А Хростос у Гетсиманији каже: „Ава, Оче, све је могуће теби; пренеси чашу ову мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти“... И други и трећи пут исто мољаше као  у стиху 36... У Лукином Јеванђељу у глави 22... Јесмо ли пшеница коју сатана тако извија... Је ли вера пресахла кад је престала... У стиху 42 рећи ће: „Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде!... У стиху 43-44: „ А јави му се анђео с неба кријепећи га. И будући у самртној борби, мољаше се усрдније; а зној његов бијаше као капље крви које капљу на земљу“... Успавани ученице падоше у искушење... у жалост... У последњем четвртом Јовановом Јеванђељу нема помена о Гетсиманији... или је срце у читача збуњено и престрашено... Ипак има  у 18 глави... Може ли се жалост окренути у радост... А Христос рече: „Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем?“ (стих 11)... „Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим истину. И сваки који је од истине слуша глас мој“... А Пилат ће рећи: „Шта је истина?“...

У подне око 12 сати напустили смо и Подгорицу... У српском Јерусалиму Милешеви смо већ око 16 сати где се поклањамо Светом Нестору и гробу Светога Саве... А кућама стигосмо после 19 сати...  Но да кажем и кратко о светињи која следеће године слави велики јубилеј 800 година постојања, а слави га и читава наша Црква Православна - 1219-а и све што се подухвата под самосталношћу... Надалеко чувен фрескопис, штампарија и светосавље које спасава... ктиторско дело краља Владислава још једног унука Немањиног... Посвећена Вазнесењу које следи у 40-и дан по Васкрсењу... Остаде још  у мени нечег наученог ил` опет грешим... Одавде је тело Савино однето и спаљено на ломачама врачарским... Но остао је развејани пепео и до данас да пркоси... Остала је светлост неугасивог пламена... Овде су крунисани босански владари краљ Стефан Твртко Котроманић (Котроман у нашој близини то су та пространства тамо иза Кремне и пророка Тарабића)... и овде је Стефан Вукчић Косача добио титулу прогласивши се херцегом од Светог Саве у 15-ом веку... Никад нисмо видели ту ризницу можда није за посетиоце широких народних маса... нажалост ризнице су нам недоступне и закључане и како увек кажу треба специјална дозвола... ето још једног знамења да нисмо под куполом небеском свег блага достојни и благословени... Светом Сави и Светом Василију Острошком чудотвроцу и Мајци Пресветој Богородици до бескраја малено ХВАЛА и на оволико духовног изобиља...