„АМРАС“ КАО ГЕНЕРАЛНА ПРОБА САМОУБИСТВА – Томас Бернхард...

„АМРАС“ јесте предграђе са кулом препуне тмине и ноћи, а власништво ујака два младића који још немају ни 20 година,  а који су овде склоњени у неку врсту изолације након покушаја самоубиства, које су успешно извели њихови родитељи, али не и њих двојица... Породица која је допала у тешко стање, што због мајчине дугогодишње болести епилепсије, што због пропалих послова њиховог оца, који је све пропио и прокоцкао, тако да је сву ту неподношљивост живљења требало окончати заједничким испијањем отрова... Отац и мајка умиру, док су дечаке пронашли, испрали од отрова и изнова вратили у живот... Но, какав живот???... Живот у оквирима света препуног злобе и суровости, који је само склон да оптужује и оговара, који је ту да клевеће и чини разноразне подлости и пакости... Свет и живот који је лудница која разара и која је у стању да дотуче овако младе људе,  а тек човека... Млађи је Валтер, док име онога који кроз ову новелу приповеда и не знамо... Разлика између њих двојице је 1 година... И јесу ли ове две младе природе баш толико помрачене и изневерене у сваком смислу, тешко разорених мисли и мишљења, запали у стање обамрлости и несанице, са тешким теретом притиска на душу, а које би сви најрадије послали у неку од установа менталне хигијене... Јесу ли од толико страха и туге, са помахниталом главом одиста и ограниченог разума... И докле ће сав тај свет бити неподношљиво насртан према њима, који само желе да их сви и све већ једном оставе на миру!!!... Ипак мора постојати и оно што их доводи до „лудила“... Њима двојици још није пошло за руком да ваљано изврше „генералну пробу самоубиства“... Вести које им доносе у кулу изолације само их још више потресају, јер они су рањиви и крхки и што би били криви уколико су им све способности паралисане – све почев од хода, седења, лежања, стајања, мишљења, говора, расуђивања... Валтер је болестан од епилепсија као и мајка још од рођења – наследни генетски код који није успео да избегне, а напади су све учесталији... И зашто су само њих двојица повраћени назад из те несвестице блаженства изазване превеликом дозом лекова растворених у чаши...  И зашто су натерани да живе опет и опет иако је то мимо њиховог хтења и воље... Сада су под највећим притиском икада... Валтер суптилнији, склон музици и нешто слабијег нервог састава, највише задубљен у самога себе... Мајка им је од епилепсије оболела са 21-у годину, пре него ће Валтера донети на свет... То је подмукла и притајена болест, због које је Валтер ћутљив и ћудљив, јер га вреба... А тек несанице... Кула је место и простор у коме „осећају мудрст трулежи“... И ту се запитају: „Зашто мрамо и даље да живимо“... одоговор неће наћи, јер у њима не само да све одумире, већ се све и распада... Једино још река „тече и непрестано се мења,  а ипак остаје увек иста“... Болови нису само у души, они су и по телу... Враћени су из Енглеске и прекинули су студије и тако су све сахранили још једном... Очајни су,  а унутрашњи свет им је више него помрачен... Је ли то конфузија, смрвљеност и јесу ли чула по ко зна који пут тиме осакаћена... И зато се самоповређују... Веома су импулсивни и ударају главом о зидове... Цепају своју одећу и разорни су (додуше мање од оних који цепају туђу одећу!!!)... Они су и осветољубиви... Тако подлежу и физичким и духовним слабостима... Праве испаде – изгреде... Они су ти који су угушени, згажени и прегажени и сада су у делићима – у фрагментима... Док је старији брат приповедач више научник и неко ко се занима природним наукама, Валтер је песник и уметник... Хаотични су, депримирани, туробни и разочарани... А јесу ли довољно унутар „АМРАС“-а заштићени да спољашњи свет више ни по једном основу не може да их повреди и унизи... Сећање на родитеље наноси сваки пут нови бол који је неподношљив и то је начин да се њихови мозгови уздрмају... Због очевих дугова и пропијене имовине, егзистенција им је уздрмана, но иако су је после самоубиства родитеља запленили и разграбили, они су и даље на климавим ногама опстанка – од њих као наследника дужника још штошта потражују... И сваки пут кад би угедао тај нож у рукама брата Валтер би био изиритиран и уплашен до ужаса... Пропаст младости која је доведена до помрачења, а сва та патња, као и  беспомоћност, па отуда гнев и конфликти... Иако су оштроумни они су препуни пукотина... Монотоно студирање их је уништило и разорило... Тескоба и окамењеност мозгова... А себе ће посматрати како споља, исто тако успешно и изнутра... Живот јесте без воље, зато је апатично и депресивно све... Превише је иритације овде... Ипак излазе из куле и разговарају са радницима, иако им је то ујак строго забранио... Он који добро послује и само још више гради и увећава имање, а њих посећује два пута у недељи тек... Упућени су на не баш доброг интернисту, коме одводи Валтера пешака на столицу где ће бити везан и третиран лековима, а после последње посете том лекару Валтер ће умрети... „Наш уплашени, бојажљиви свет није више био способан да надмудри време и његов механизам... где год погледамо, свет пропада, свуда, и у свему, и у свима... у ово време, које би људи најрадије... преспавали да могу“... И тако они ће ходати „под стакленим звоном“ властитих осећања... А сваки покушај бекства из тог понора очаја и безнађа биће бесмислен... Валтер је унутар куле кришом писао... „Све чему се дивимо има свој метод, док не установимо да оно чему се дивимо није задивљујуће, да нема никакакв метод... Постоје само главни глумци споредних улога“... Пасивно је све од мозгова, до људи, па чак и света... Превише је исмевања и умишљања... Је ли то окрутност и лудост... Је ли пак извештаченост и апсурдност... У афектима и под тензијом долази до распадања њихових светова, а ваљда отуда и сва та конфузија и хаос, мучење и поремећаји који им се стављају на терет... „Безгласје мозгова“ или „стварност у међупросторима истине“ или „мртве третирати као живот... живот као смрт“ или „генерација која се више ничему не диви“ или „глава која све разуме... а потом умире“ или „свакодневно питање: зашто сам изван себе?“ или „неосетљивост природе“ или „пустош у човеку, пустош око човека, пустош“ или „поетични, изопачени дани“ или „не интересује ме више, јер знам шта су интересовања, ја више немам интересовања“... И тако је по повратку од интернисте окултисте само после 3 дана пронашао мртвог брата на поду са размрсканом главом... Под сумњом су смртне околности, па се све проверава, испитује,  а напад или несрећа су искључени... После неког времена рећи ће да је и то самоубиство... После сахране, старији брат је одведен у Алдранс у ујакову шумску кућу и имање, где ће постати дрвосеча... И зна он добро да „нема човека који (му) бар једном није нанео бол и преварио (га)“... После Валтерове смрти сам је, зато доста ради и креће се и постаје опуштенији... Са осталим радницима игра карте и спокојан је све док га из игре не искључе... Рад га исцрпљује,  а једино му недостају књиге... „Прелажењем (невидљиве) границе увек је све изгубљено... зато што онда ипак изражавам свој став“... И ово је свет у коме је све оковано, почев од изговорених речи, па до људи и осећања... Алпске „планине притискају људе“... Валтерови музички комади изгубљени су у тој грабежи последњих породичних остатака... Сећање на мртве доноси му слике смрти са више лица и наличја... И даље ништа се не дешава... Нема топлине,  а мозгови су укочени од хладноће и превише охладнели... И нерви су окамењени... А његово „право на самоубиство“ и даље га „игнорише“...И као да нема живе душе,  а ако би и викнуо нико га не би чуо, зато ће разговарати сам са својим одјеком и ехом и читав живот наставити да живи у страху... Жртвовали су „своје најдивније таленте“... Угушула их је сва та лепота тиролска... И сад су сва осећања и све мисли занемоћале... А „све књиге су мртве“... Остало му је да хода кроз шуму некаквим поремећеним ходом и са поремећеним центрима равнотеже... Сва искуства су му угушена, а чак и ваздух који мисли да дише мртав је... Он је убијен... А професору природних наука писаће: „Хвала Вам за често сурово стишавање мојих размишљања“... И коначно одлази из Тирола и из Алдранса... Жели опет да студира... А шта ће он уствари чинити у тој будућности???... „У будућности ћу наставити да се бавим њима (мислећи на студије) још само у себи... У нашим лудницама за све нас владају срамни услови“... И тако новела се испричала и прочитала у једном даху, на 73-е стране исписана пером једног од највећих писаца модерне светске књижевности Томаса Бернхарда (1931-1989), Аустријанца који пише на немачком и припада плејади писаца друге половине 20-ог века... „АМРАС“ је објављен после његовог првог романа из 1963-е „МРАЗ“, а као увод у нови рома из 1967-е „ПОРЕМЕЋАЈ“...  Написао је јоше неке наслове, као што су: „БЕТОН“, „ГУБИТНИК“, „БРИСАЊЕ“, „СЕЧА ШУМЕ“, „ХОДАЊЕ“, „МОЈЕ НАГРАДЕ“, „ГЕТЕ НА СССАМРТИ“, „ВАТЕН“, „ИМИТАТОР ГЛАСОВА“, итд... Највише од свега занимале су га речи и спознавање света, који се подједнако спознава изашли ви из њега на улицу или не...