субота, 7. октобар 2023.

NOBELOVA NAGRADA ZA MIR 2023 – NARGES MOHAMMADI…

 



„Zan – Zendegi – Azadi“

„Žena – Život – Sloboda”

“Norveški Nobelov komitet” odlučio je da Nobelovu nagradu za mir za 2023 godinu dodeli Narges Mohammadi za njenu borbu protiv ugnjetavanja žena u Iranu i njenu borbu za promovisanje ljudskih prava i slobode za sve. Njena hrabra borba je imala ogromne lične troškove. Režim ju je ukupno 13 puta hapsio, pet puta osuđivao i osudio na ukupno 31 godinu zatvora i 154 udarca bičem. Gospođa Mohammadi je još uvek u zatvoru dok ja govorim.

U septembru 2022 mlada Kurdkinja Mahsa Jina Amini ubijena je dok je bila u pritvoru iranske moralne policije. Njeno ubistvo izazvalo je najveće političke demonstracije protiv iranskog teokratskog režima od njegovog dolaska na vlast 1979. Pod sloganom „Žena – Život – Sloboda“, stotine hiljada Iranaca učestvovalo je u mirnim protestima protiv brutalnosti vlasti i ugnjetavanja žena. Režim je žestoko razbio proteste: ubijeno je više od 500 demonstranata. Hiljade je povređeno, uključujući mnoge koji su bili oslepljeni gumenim mecima koje je ispalila policija. Najmanje 20 000 ljudi je uhapšeno i zadržano u režimskom pritvoru.

Moto koji su usvojili demonstranti – „Žena – Život – Sloboda“ – na odgovarajući način izražava posvećenost i rad Narges Mohammadi.

Žena. Ona se bori za žene protiv sistematske diskriminacije i ugnjetavanja.

Život. Ona podržava borbu žena za pravo da žive punim i dostojanstvenim životom. Ova borba širom Irana naišla je na progon, zatvaranje, mučenje, pa čak i smrt.

Sloboda. Ona se bori za slobodu izražavanja i pravo na nezavisnost, i protiv pravila koja zahtevaju da žene ostanu van vidokruga i da pokrivaju svoja tela. Zahtevi za slobodu koje su izrazili demonstranti ne odnose se samo na žene, već na celokupno stanovništvo.

Devedesetih godina prošlog veka, kao mlada studentkinja fizike, Narges Mohammadi se već isticala kao zagovornica ravnopravnosti i prava žena. Po završetku studija radila je kao inženjer, kao i kolumnista u raznim reformskim novinama. Godine 2003 uključila se u “Centar za odbranu ljudskih prava” u Teheranu, organizacija koju je osnovala dobitnica Nobelove nagrade za mir Shirin Ebadi. Godine 2011 gospođa Mohammadi je prvi put uhapšena i osuđena na višegodišnju zatvorsku kaznu zbog napora da pomogne zatvorenim aktivistima i njihovim porodicama.

Dve godine kasnije, nakon što je puštena uz kauciju, gospođa Mohammadi se upustila u kampanju protiv upotrebe smrtne kazne. Iran je dugo bio među zemljama koje godišnje pogube najveći procenat svojih stanovnika. Samo od januara 2022 godine, više od 860 zatvorenika kažnjeno je smrću u Iranu.

Njen aktivizam protiv smrtne kazne doveo je do ponovnog hapšenja gospođe Mohammadi 2015 godine i do još dodatnih godina zatvora. Po povratku u zatvor, počela je da se protivi sistematskoj upotrebi režima torture i seksualizovanog nasilja nad političkim zatvorenicima, posebno nad ženama, koje se praktikuje u iranskim zatvorima.

Prošlogodišnji talas protesta postao je poznat političkim zatvorenicima u zloglasnom zatvoru Evin u Teheranu. Još jednom, gospođa Mohammadi je preuzela vođstvo. Iz zatvora je izrazila podršku demonstrantima i organizovala akcije solidarnosti među svojim sugrađanima. Zatvorske vlasti su odgovorile još strožim uslovima. Gospođi Mohammadi je zabranjeno da prima pozive i posetioce. Ona je ipak uspela da prokrijumčari članak koji je “Njujork Tajms” objavio na godišnjicu  od ubistva Mahse Jine Amini. Poruka je bila: „Što nas više zaključavaju, postajemo jači. Iz zatočeništva, gospođa Mohammadi je pomogla da se osigura da protesti ne jenjavaju.

Narges Mohammadi je žena, zagovornica ljudskih prava i borac za slobodu. Dodeljujući joj ovogodišnju Nobelovu nagradu za mir, “Norveški Nobelov komitet” želi da oda počast njenoj hrabroj borbi za ljudska prava, slobodu i demokratiju u Iranu. Ovogodišnja nagrada za mir takođe odaje priznanje stotinama hiljada ljudi koji su u prethodnoj godini demonstrirali protiv politike diskriminacije i ugnjetavanja teokratskog režima usmerenog na žene. Samo prihvatanjem jednakih prava za sve svet može postići bratstvo među nacijama koje je Alfred Nobel nastojao da promoviše. Nagrada Narges Mohammadi prati dugu tradiciju u kojoj je “Norveški Nobelov komitet” dodelio nagradu za mir onima koji rade na unapređenju socijalne pravde, ljudskih prava i demokratije. To su važni preduslovi za trajni mir.

Oslo, 6. oktobar 2023

Iranski režim ju je hapsio u 13 navrata, osuđivao 5 puta i osudio na ukupno 31 godinu zatvora i 154 udarca bičem. Mohammadi je u zatvoru od 2015 godine i tokom tih 8 godina nije smela da viđa svoje dvoje dece.

Rekla je: “Moram držati svoje oči sa pogledom na horizont i budućnost čak iako su zatvorenički zidovi visoki i blizu i blokiraju moj pogled”.

Izvor: “The Nobel Prize”

(prevod sa engleskog)

7 OKTOBAR 2023…



Na lišću gavezi opazim danas jednu vrstu smrdibube, ili čudne bube koju do sada nikad nisam videla, a ima predivne žuo-crne- krem šare i boje, a u samo jednom malom času sam na leđima baš te bube mirne kao sve bude, videla orla raširenih krila...


Mada može da se sve sagleda i kao jedan Feniks koji se konačno probudio iz sveopšteg sivila ili crnila, ludila, pa zalepršao krilima svojim zlatnim…


I zavisno kako se tumači danas, a ovaj nasušni otisak Majke prirode, a sa leđa jedne jako neobične i sitne bubice...


U “Hirošimu” sam jutros unela već letnji morski kaktus i lavandu koju sam ove godine, baš s proleća 2023  sama opelcovala sa uspehom, jer neka prezime u boljim i toplijim uslovima…


I što da trpe surovu zimu, kad ne moraju. A kaktus ne bi ni preživeo naše sirove oštrine, znam, a lavanda možda i bi, ali neću da je izlažem tom riziku…


I kao što ni ja ne volim zimu, znam to ne vole ni ove moje mediteranske biljke. I što da ih na silu čeličim ako ne moram...


I neka budu najlepši ukras “Hirošime” do početka novog i još boljeg proleća 2024...


Onda sam posle jednog genijalnog izmišljenog ručka, pošla na visoku planinu, da tamo na predivnom Suncu raširim svoja moćna krila, i bosih ruku naberem šipurka. I odmah sma se tu ranila i krv mi je potekla i zadobila sam nekoliko parnica, pa ipak nabrala sam malo u koficu malu…


Ali, brati šipak kroz trnje bez kuke i motike prava je ludost. I tako smo samo malo nabrali, jer neko je već pokupio sve što je valjalo, ali ima još sitnijih plodva, pa se i to može ubrzo nabrati, ako nas ne spreči neka kiša, a pošto se nebo već u suton rumeni sve miriše na kiše...


I onda otkrijem svoje najvrednije livadsko blago danas, a konjsku balegu, pa malo stanem kupiti konjskih govana, jer dobro će mi sve doći za početak setvene šeste sezone o proleću 2024 i za pravljene prvog rasada.


A sada treba skupiti sve što se može dok nije još zazimelo, a kako jutarnja T već pada blizu nule, onda je zima na pragu, na pomolu, kao i prvi jutranji mrazevi tu oko Lučindana već, ako ne i pre, a posle svih ovih noćnih oštrih vedrina...


Nisam imala više praznih sudova, a ni ambalaže (kesa), pa sam donela samo jednu kesu i jednu kantu punu balege, kad već nema šipurka. I nije bilo ono za šta smo tamo pošli, već baš ono što nisam ni mislila da ću ove jeseni opet i opet sakupljati...


Po livadi planinskoj, može da se ubere divan buket prirodno sasušenog cveća što sam i učinila, jer je na planini svežih trava i cveća jako sada malo. Ima samo mrazovca po livadi...


Nije sve bilo uzalud danas, i samo malo smo nabrale šipurka...


Ali, ničemu se ne obradujem nego kad osetim miris štale i balege, i kad ugledam da su konji nakakili ono što meni za biljke treba, I zato im hvala…


U kesi sam donela malo i onih živih bubica koje razlažu i sitne balegu i eno ih u “Hirošimi”, možda su mi i one tamo potrebne, jer nisu slučajno tu u kesi dospele…

A kad sam sišla sa visoke planine, da ne bih u ponedeljak po rosi sve kosila ili zbog kiše dangubila, pokosim avliju raširenih krila pred suton. I verovatno samo ovom kosidbom stavila tačku na košenje avlije, sve do idućeg proleća. Ovo godine verovatno više neće biti trave za košenje, jer je sitno sve i ovo što je izraslo za ovih nekišnim mesec dana (i nisam čak morala pokositi sve, nego samo dve zone u kojima je imalo šta da se pokosi, jer u drugim nema)…

 Itd…

 

LJUDI MOGU…

 


“Ljudi mogu

slomiti tvoja krla,

ali zapamti,

i dalje imaš kandže”...

(prevod sa engleskog)

петак, 6. октобар 2023.

RODNE ULOGE ŽENA U SAVREMENOM JAPANU...

 


Napisao sam ovaj članak 22 juna 2014. Od tada su japanske žene videle neke promene u svom statusu u japanskom društvu. Njihovim naporima da se probiju kroz tradicionalne rodne uloge bilo je potrebno nekoliko decenija da dođu do svoje trenutne tačke. U stvari, danas radi više Japanki nego Amerikanki. Ali japanske tradicionalne ženske uloge ostaju od uticaja. Zaključak ovog članka dotiče se stalnih izazova sa kojima se Japanke suočavaju. Ažurirao sam ovaj članak da bi odražavao nove informacije.

Ovaj članak se fokusira na rodne uloge žena u savremenom Japanu; ne možemo raspravljati o ovim ulogama a da se ne dotaknemo istorije rodnih uloga i uloga muškaraca. Muške i ženske uloge utiču jedna na drugu. Istorija oblikuje i ove uloge. Moj prethodni članak o rodnim očekivanjima u Japanu daje vam kratak pregled istorije Japana sa rodnim ulogama.

Kratka istorija ženskih rodnih uloga

Konfučijanski ideali su uticali na Japan. Konfučijansko društvo se fokusira na porodicu. Muškarci su glave domaćinstva; žene zavise od muškaraca. Svaki od njih ima unapred definisane uloge. Konfučijansko društvo očekuje da se žene udaju, rađaju naslednike i nadgledaju domaćinstvo. Sve do neposredno posle Drugog svetskog rata, japanska kultura je favorizovala ugovorene brakove. Iako je folklor izražavao ljubav unutar ovih brakova kao ideal, brak je ostao poslovni ugovor između porodica i unutar zajednice. Na primer, narodna bajka „Smrt Cho“ fokusira se na aspekt zajednice braka na malom ostrvu:

Na ostrvu Hatsushima, prelepa devojka po imenu Cho postala je poznata po svom šarmu i prefinjenosti. Sa osamnaest godina, svaki mladić na ostrvu se zaljubio u nju, ali se malo ko usuđivao da pita. Među njima je bio i zgodan dvadesetogodišnji ribar po imenu Shinsaku.

Shinsaku je prišao bratu prelepe Cho po imenu Gisuke da proveri kakvi su njegovi izgledi. Gisukeu se mnogo svideo Shinsaku i nije imalo problema da se Shinsaku oženi njegovom sestrom Cho. U stvari, bez sumnje bi i njihova majka dala odobrenje Shinsaku-u da je još živa.

Tako je Gisuke otišao da porazgovara sa svojom sestrom, rekavši: „Znaš, stvarno bi trebalo da se udaš uskoro. Imaš osamnaest godina, a mi ne želimo usedelice na Hatsushima ostrvu ili devojke dovedene sa kopna da se udaju za naše muškarce. Shinsaku bi bio dobra prilika”.

Zakolutala je očima, i kazala: „Molim vas, poštedite me priče o tome da sam ponovo usedelica. Ne nameravam da ostanem samac. Od svih muškaraca na ostrvu, radije bih se udala za Shinsaku-a.”

Ovo je oduševilo Gisukea. On i Shinsaku su odlučili da venčanje održe za tri dana. Kako se vest o ovome širila, ostali ljudi sa ostrva su se naljutili na Shinsakua. Muškarci su ignorisali njihovo pecanje dok su raspravljali o načinu da spreče Shinsaku-a i da svakom od njih dopadne fer šansa da dobiju rukuprelepe Cho. Neke nesuglasice su čak prerasle u tuče.

Vesti o tučama i gunđanju stižu do Gisukea i Shinsakua. Konsultovali su se sa Cho i dogovorili se da raskinu brak radi mira na ostrvu. Ali ovo je malo pomoglo da se čajnik skine sa vatre. Svakog dana izbijale su tuče između trideset neženja ostrva. Depresivna što bi njena sreća i život mogli da izazovu takve teškoće u selu, Cho je odlučila da ima samo jedno rešenje. Napisala je dva pisma, jedno za Gisukea i jedno za Shinsakua.

„Više od tri stotine godina naš narod živi srećno i mirno. Sada zbog mene imamo samo tuču i bes. Bilo bi bolje da se nisam rodila. Zato sam odlučila da umrem da bih sve vratila pameti. Molim te reci im ovo. Zbogom."

Nakon što je ostavila pisma pored Gisukea koji je zaspao, iskrala se iz kuće i ušla u olujnu noć. Popela se na stene u blizini njihove kolibe i skočila u more.

Sledećeg jutra, Gisuke je pronašao pisma. Izjurio je da pronađe Shinsakua. Pošto su pročitali pisma, izašli su da je traže, znajući da su već zakasnili. Našli su njene slamnate sandale na stenama blizu njene kuće, a Gisuke je znao da je skočila u more. On i Shinsaku su zaronili i pronašli njeno telo na morskom dnu. Vratili su je na površinu i zakopali blizu izbočine sa koje je skočila.

Od tog dana, Shinsaku nije mogao da spava. Čuvao je pismo dobijeno od Cho i njene slamnate sandale blizu svog kreveta, okružene cvećem. Svaki dan je posećivao njenu grobnicu. Kako su dani prolazili i njegova tuga se povećavala, Shinsaku je odlučio da joj se jedino može pridružiti. Otišao je do njene grobnice da kaže zbogom. Slučajno je podigao pogled na stene i video je kako stoji tamo.

“Cho!” - viknu on i potrči ka njoj.

Shinsaku-ov povik probudi Gisukea. "Šta se dešava?" - upitao.

„Video sam je“, rekao je Shinsaku. „Hteo sam da skočim u more da je nađem, ali onda se ona pokazala“.

Gisuke je napravio buku duboko u svom grlu dok je mislio: „Ona je to uradila da te zaustavi. Ona ne bi želela da umreš. Umesto toga, trebalo bi da posvetite svoj život nečemu. Da ti kažem, pomoći ću ti da joj izgradiš svetilište. Ona će čekati da umreš prirodno. Možeš joj ugoditi tako što se nikada nećeš oženiti nekim drugim”.

Shinsaku klimnu glavom: "Kako bih mogao da se oženim drugom ženom?".

Smrt devojke Cho potresla je ostale neženje na ostrvu. Kada su saznali da su Shinsaku i Gisuke počeli da grade svetilište njoj, pridružili su im se. Svetište se zvalo „Svetilište O Cho-san iz Hatcushima“. Na godišnjicu njene smrti, svakog 10 juna, ostrvljani su održavali ceremoniju u znak sećanja na nju. Svakog 10 juna padala je kiša. Ribar je napisao pesmu u njenu čast:

„Danas je deseti jun. Neka kiša pada u bujicama!

Jer žudim da vidim svoju najdražu O Cho-san.

Zdravo, zdravo, Ya-re-ko-no-sa! Ya-re-ko-no-sa!“

Kao deo ugovora, žena bi mogla biti vraćena svojoj porodici ako nije uspela da proizvede naslednika ili izazvala previše poremećaja u porodici muža. Porodična loza je bila važnija od braka. U idealnom slučaju, tri generacije bi živele pod jednim krovom.

Tokom Tokugawa šogunata (1602-1868), žene nisu legalno postojale. Žene nisu mogle da poseduju imovinu i bile su podređene muškarcima u svakom pogledu (Friedman, 1992).

Postepeno, konfučijanski porodični ideali su se promenili. Najveći pomak dogodio se nakon Drugog svetskog rata. Japanski ustav je 1946 godine revidirao skup zakona koji su definisali japanske porodične odnose. Građanski zakonik iz 1947 dao je ženi sva moguća zakonska prava:

Žene su mogle da poseduju imovinu.

Žene su mogle da naslede porodično imanje.

Žene su se mogle slobodno udati i razvesti.

Žene su stekle roditeljsko pravo.

Žene su mogle da glasaju.

Ženama su dodeljena dodatna prava. Revidirani Građanski zakonik težio je stvaranju ravnopravnosti polova. Uprkos zakonskoj jednakosti, u praksi žene nisu bile ravnopravne. Građanski zakonik je bio značajan pomak u razmišljanju. Ranije se od žene očekivalo da zavisi od oca, muža i na kraju od svog najstarijeg sina. Svi su bili glave domaćinstva. Sada bi trebalo da bude glava domaćinstva (Saito, 1987).

Od žena se i dalje očekivalo da štite domaćinstvo. Od muškaraca se očekivalo da budu hranitelji (Cooper, 2013; Sato, 1987; Saito, 2007).

Domaći poslovi i brak

U 2007 godini, japanski muškarci u proseku svaki dan obavljaju samo 30 minuta kućnih poslova, brige o deci i starijih (North, 2009). Ovo je bez obzira na to koliko žena radi. Od žena se očekuje da preuzmu ove zadatke. Iako se ovo menja. Deo sporog tempa promena jednostavno je povezan sa vremenom. U Japanu su muškarci često prezaposleni i nedovoljno plaćeni. Oni žive svoj posao.

Od muškaraca se očekuje da budu idealni radnici, stavljajući ciljeve kompanije na prvo mesto.

Deca imaju pravo da imaju roditelja sa punim radnim vremenom.

Od žena se očekuje da budu roditelji sa punim radnim vremenom. Čovek jednostavno ne može da bude roditelj sa punim radnim vremenom sa zahtevima svoje kompanije (obaveznim tokom vremena, na primer). Žene nemaju mnogo više od materinstva; muškarci nemaju pravo na mnogo više od rada (Bae, 2010).

Ženska sreća se, prema tradiciji, nalazi samo u braku. Žene se udaju između 22-27 godina. Nije bilo neuobičajeno da žene budu društveno izopštene ako se ne udaju do 27. Međutim, ovo se menja. Postaje prihvatljivije da se i muškarci i žene udaju kasnije u životu.

Tradicionalna porodična struktura

Problemi sa kojima se Japanka suočava odnose se na tradicionalnu porodičnu strukturu. Ovaj sistem se naziva „the ie“. Glava domaćinstva bio je odgovoran za pronalaženje bračnog partnera za naslednika porodice. Udate žene su morale da proizvedu naslednika. Ova struktura se nastavlja na način na koji muž i žena govore jedno o drugom u javnosti (Kawamura, 2011):

shujin – koristi se od žene da se javno obraća svom mužu. To znači "kućni gospodar".

kanai – koristi ga muž da se javno obrati svojoj ženi. To znači „ona koja ostaje u kući“.

U Japanu se deca skoro isključivo rađaju u braku. Neudate žene čine samo 2% rođenih. Brak i deca su sinonimi (Kawamura, 2011; Saito, 1987).

Dok se čini da tradicionalna struktura i društvena očekivanja deluju protiv žena, ona podjednako deluju i protiv muškaraca. Muškarci koji ne žele da rade dugo ili žele da ostanu kod kuće tate suočavaju se sa kritikama.

Tri podneska

U the ie tradiciji, žene su se potčinjavale muškom autoritetu na tri načina (Cooper, 2013).

U mladosti se pokorava ocu.

Kada se udaje, potčinjava se svom mužu.

Kad stari, ona se pokorava svojim sinovima.

Majčinstvo se smatra odlučujućom karakteristikom žene. Majčinstvo je odraslo doba u mnogim pogledima. Mnoge mlade Japanke se bore da formiraju sopstveni osećaj identiteta osim ovog kulturnog očekivanja. Ideja o shojo-u izazvala je pometnju kada se prvi put pojavila, jer je bila između devojaštva i majčinstva. Kawaii bunka, kultura slatkog, pokušala je da formira identitet između devojaštva i majčinstva osim očekivana tri podneska. Sve je češće da se neudate žene u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim godinama prepoznaju kao shakaijin – članovi društva, ali se i dalje suočavaju sa društvenim pritiskom da se udaju (Pike i Borovoy, 2004).

Promene u ulozi ženskog pola

Fuj, sa svim tim iza nas, neki od vas bi mogli biti malo uznemireni. Žene prave korake ka jednakosti u Japanu. Jednakost koristi muškarcima koliko i ženama. Neke žene žude za rodno definisanim zadacima uprkos napretku ravnopravnosti. Ispunjavanje ovih uloga (kao što je kupovina i uzimanje jelovnika za večeru od muža) smatra se intimnošću i validacijom (North, 2009). Zato vidite muške anime devojke kako prave bento kutije da izraze svoju naklonost.

Udaljavanje od tradicionalnih uloga otvara probleme i muškarcima i ženama. Mnogi prate tradicionalnu metodu kako bi izbegli ljuljanje čamca sa članovima porodice. Čak i „savremene” porodice, one koje pokušavaju da ravnomerno podele posao i porodične obaveze, zadržavaju neke od tradicionalnih uloga. Zadržane uloge se razlikuju. Oglašavanje polako sustiže pregovore o ovoj ulozi. Očevi su moderniji i čak postoje časopisi posvećeni očinstvu (North, 2009).

Navešću neke od promena u rodnim ulogama žena i efekte ovih promena:

I muškarci i žene izražavaju snažne namere da se venčaju. U Japanu, kao i u Sjedinjenim Državama, brak je marker zrelosti (Kawamura, 2011).

Udate žene u Japanu sve više imaju poslove sa nepunim i punim radnim vremenom (North, 2009; Japan Times, 2012).

Domaćinstva sa dvojnim prihodima prijavljuju manje stresa na muža u poređenju sa tradicionalnim domaćinstvima (Bae, 2010).

I muškarci i žene osećaju se zadovoljnijim u domaćinstvima sa dvojnim prihodima koja dele porodične uloge (Bae, 2010). Podela porodičnih uloga se polako povećava.

Japan se suočava sa nedostatkom dece zbog promene uloga žena, ekonomske realnosti i nevoljnosti mnogih muškaraca da dele ono što se nekada smatralo ženskim zadacima (Kawamura, 2011).

Uprkos promenama, japanska TV i dalje prikazuje tradicionalne rodne uloge: muškarci imaju muške poslove (policajac, vojnik itd.); žene imaju tradicionalno ženske poslove (domaćica, medicinska sestra, itd.). Smatra se da ovo usporava promene uloga u većini demografskih grupa (Shinichi, 2007).

Žene su sve obrazovanije. Kao u Sjedinjenim Državama, Japanke sa fakultetskim obrazovanjem prestižu muškarce.

Prednost za kćeri

Porodice sve više žele da imaju ćerke nego sinove. Žene više vole ćerke nego muškarci, ali muškarci takođe sve više favorizuju ćerke u odnosu na sinove. Zapamtite, Japan deli konfučijanske stavove sa Kinom i Korejom. Sinovi bi trebalo da nose prezime. Muškarci tradicionalnog načina mišljenja su skloni sinovima. Žene tradicionalnog načina mišljenja favorizuju ćerke.

Sklonost ćerkama ukazuje na nastavak tradicije u odnosu na žene i liberalniji pogled na muškarce. Žene mogu favorizovati ćerke jer žele da ćerka pomaže u tradicionalnim ulogama: negovateljice i pratioca. (Fuse, n.d.).

Zaključak

Kao i u Sjedinjenim Državama, Japanke moraju preći distancu da bi postigle punu ravnopravnost. Japanke rade van kuće u većem broju nego Amerikanke. Od 2016 godine, više Japanki je imalo posao nego Amerikanke. 74,3% prema 76,3%. Međutim, to se ne odražava na plate ili akademike. Japanka zarađuje 73% od muškarca na istom nivou. Japanke čine 49% studenata na univerzitetima, ali one čine samo 14% na fakultetskim pozicijama. U biznisu, Japanke zauzimaju 2% pozicija u upravnim odborima i 1% članova izvršnog odbora. One takođe čine manje od 1% izvršnih direktora (Diamond, 2019).

Japanke nastavljaju da se bore protiv mizoginije i objektivizacije. U japanskim medijima vidite da žene padaju između problema boginje i objektivizacije. U oba slučaja, na nju se ne gleda kao na osobu. Muškarci takođe imaju manje nego laskave prikaze u medijima. Često se pojavljuju muškarci vođeni seksom i drugim osnovnim motivatorima.

Struktura japanskih preduzeća ne pomaže stvarima. Većina Japanki želi da radi, ali mnoge žele i da imaju decu. Japanske kompanije ulažu u obuku zaposlenih i nude doživotni posao. Zauzvrat, od zaposlenih očekuju da rade dugo i da ostanu u kompaniji doživotno (Diamond, 2019). Žene ne žele da rade tako dugo i žele slobodno vreme da bi imale decu. Takođe se možda neće vratiti na posao nakon što dobiju dete zbog dugotrajnih tradicionalnih pritisaka. Sve ovo dovodi do toga da kompanije oklevaju da ponude visoke pozicije ženama i da ih plaćaju jednako kao i muškarce. Biće potrebno više vremena da se promeni japanska korporativna kultura.

Ovi faktori se kombinuju sa nevoljnošću ljudi da stupe u brak, što dovodi do niske stope nataliteta u Japanu. Zapamtite, samo 2% porođaja se dešava van braka. Japanci sve više ne smatraju brak neophodnim za ispunjen život. Brak može biti finansijska katastrofa za žene zbog korporativne kulture. Međutim, pad populacije će smanjiti opterećenje resursa koje Japan trenutno doživljava. Trenutno, Japan uvozi veliki deo svojih sirovina, što nije održivo.

Japanke su napravile korak ka sposobnosti da uravnoteže karijeru i porodicu, ali i dalje ostaje ili jedno ili predlog. Tradicija će nastaviti da utiče na decenije koje dolaze.

Izvor: https://www.japanpowered.com/japan-culture/gender-roles-women-modern-japan

(prevod sa engleskog)

 

JAPANSKE ŽENE RATNICE...

 



Jedina karakteristika koja izdvaja žene od muškaraca oblikovala je način na koji se žene tretiraju u većini društava. Ne, ne mislim na sise. Postoji nešto u vezi sa porođajem što žene prebacuje na ulogu imovine u većini poljoprivrednih društava. Možda je to zato što većina poljoprivrednih društava ima ideju o vlasništvu nad zemljom ugrađenom u svoje sisteme. Kao što poljoprivredno zemljište proizvodi hranu, žene proizvode naslednike. I jedno i drugo je važno za opstanak porodice. Japan je jedna kultura koja ima dugu istoriju posmatranja žena kao podređenih. Za vreme Tokugawa šogunata, na primer, žene nisu legalno postojale. Nisu mogli da poseduju imovinu i morale su da budu podređene muškarcima u svakom pogledu (Friedman, 1992).

Uprkos ovom nedostatku pravnog statusa, žene su igrale važne pozadinske uloge u japanskom ratničkom društvu. Nažalost, žene se retko pominju u ranoj istoriji. Ove istorije su prvobitno bile usmene tradicije koje su neke klanove i ratnike (skoro sve muškarce) uključivale u legendu. Ovaj nedostatak istorije ne znači da su Japanke držale svoj kimono i da su bile žrtve silovanja i drugih ratnih zločina. Naprotiv, od japanskih žena iz klase samuraja se očekivalo da se obučavaju u korišćenju oružja i čak su mogle da budu „jito“ (glavešine zemlje), upravnice koje su nadgledale zemlju kada su njihovi muškarci bili odsutni (Amdur, 1996).

Pogledajmo koje su uloge samuraja zapravo imale. Sada se malo zna o tome kako su niže klase (poljoprivrednici, trgovci i zanatlije) živele u poređenju sa samurajima i drugim elitnim klasama. Niži slojevi nisu bili briga hroničara, ali možemo sa sigurnošću reći da su žene ovih klasa bile zabrinute za svoje porodice isto koliko i žene samuraja. Ako ništa drugo, možda je bilo bolje živeti u nižim klasama. Ove žene su se nosile sa izgladnjivanjem i drugim lišavanjem, ali takođe nisu bile podložne istim strogim disciplinama i društvenim očekivanjima kao žene samuraji.

Kao ono što pitaš? Šta je gore od gladovanja?

Odsecanje glave svojoj deci, a zatim prerezivanje sopstvenog grla.

I da, ovo se zapravo dogodilo tokom Meiji restauracije.

OČEKIVANJA ŽENA SAMURAJA

Rana istorija

Japanske borbene priče koje beleže ratove iz perioda Heian, Kamakura i Muromachi prikazuju žene u nekoliko uloga (Amdur, 1996):

Tragična heroina: žena koja se ubije kada joj muž umre.

Odana žena: žena koja je zarobljena, ali zadržava čast svog muža pod ispitivanjem, mučenjem i još mnogo toga.

Čvrsta majka: žena koja trenira svog sina da se osveti za svog oca.

Milosrdna žena: žena koja podstiče samuraja da se prepusti „muškoj“ empatiji, kao što je pošteda porodice neprijatelja.

Zavodnica: žena koja odvraća muškarca od njegove dužnosti.

Ratni plen: žene koje treba zaklati ili dati muškarcima kao nagradu za junaštvo.

Kao što vidite, polovina (ili možda sve?) uloge su im negativne. Milosrdna žena neizbežno prouzrokuje smrt svog muža od ruke onih koje poštedi. Prve tri - tragična heroina, odana žena i čvrsta majka - predstavljaju primer samurajskih ideala. Budite odani do smrti. Čuvajte čast porodice. Ostale ovo troje – milosrdna žena, zavodnica i ratni plen – uloge su koje dobra samurajska žena treba da izbegava.

Sada se malo zavaravam. Priče o borbi prethodile su klasi samuraja, ali ih je klasa koristila kao izvor svojih ideja, između ostalog. Tokom ovih bitaka, posebno perioda Heian i Kamakura, žene u formiranoj klasi samuraja zvale su se bushi. Bushi su bile žene pionirke koje su pomogle u naseljavanju novih zemalja. I da, to je ponekad uključivalo i svađu. Bushi je obučena u korišćenju naginate, oružja nalik helebardi korisnog i za borbu protiv čoveka i konjanika. Naginata se smatrala najboljim oružjem za žene – iako su to oružje koristili i muškarci – zbog prirodnog nedostatka žena u borbama iz blizine. Žene koje nose Naginata postale su kultna slika tokom perioda Zaraćenih Država (Amdur, 1996).

Kao pioniri, od bushi-ja se očekivalo da brane svoje porodice, grade domove, farme i skoro sve drugo što su američke pionirke radile tokom ekspanzije Sjedinjenih Država. Ova pozadina čvrste i lojalne porodici postala je osnova onoga što se od samurajske žene očekivalo.

Period zaraćenih država

Samurajska klasa je čvrsto uspostavljena tokom ovog perioda istorije. Zbog stalnog ratovanja između gradskih država, žene samuraji su imale mnoge brutalne izazove. Žene su često bile konačna odbrana grada ili zamka. One bi takođe vodile druge žene u bitku. U jednom izveštaju, žena gospodara samuraja, nakon što je videla kako su se žene i deca ubijali, naoružala se, povela 83 preživela vojnika i izazvala neprijateljskog generala. General se povukao od nje, tvrdeći da žene nisu sposobne da budu ratnici. Uspeo je da pobegne kada su njegovi vojnici napali ženski odred. Ona je presekla svoj put kroz nered i nazad do zamka (Amdur, 1996). Ove priče su učinile žene koje drže naginata oružje novim delom samurajskog etosa.

Međutim, glavno oružje koje su žene koristile pokazalo je upravo ono što se od nje očekivalo. Kaiken (...) ili bodež su nosile bushi žene u svakom trenutku. Od nje se nije očekivalo da se bori sa bodežom. Na kraju krajeva, često bi se suočila sa nekoliko muškaraca naoružanih kopljima i katanom. Ako bude uhvaćena, sigurno će se suočiti sa silovanjem i biti iskorišćena da obeščasti svoju porodicu i muža. Umesto toga, kaiken je korišćen za jigai. Jigai je bila ženska verzija seppuku-a, samo što je umesto da prospe svoja creva po zemlji, presekla bi vratnu venu. Time je izbegnuta „ružna“ smrt koja bi bila uvreda za dostojanstvo žene samuraja (Amdur, 1996).

Edo period

Tokom ovog perioda, očekivalo se da će bushi načiniti porodicu i svoga muža ceo život. Zatim njeni muški sinovi i njena svekrva. Već sam pisao o ovim očekivanjima ako želite da saznate više.

Iznad svega, od svih žena samuraja se očekivalo da budu jake, poslušne i izdržljive.

Tomoe Gozen, legendarna žena samuraj

Jedna bushi posebno je upisana u japanske borbene hronike. Tomoe Gozen se pojavljuje sa drugim ženama u „Heike monogatari“, hronici Genpai rata. Tomoe bila je legenda zbog svoje veštine konjanika ratnika, streličarstva i svoje lepote. Postoje različiti suprotstavljeni izveštaji o njenoj liniji i konačnoj sudbini, ali pažnja koju je privukla pokazuje koliko je bila impresivna u patrijarhalnom društvu. Noh predstava čak sugeriše da se Tomoe možda povukla i postala noh zabavljačica (Braun, 1998).

U svakom slučaju, Tomoe se pojavljuje tokom bitke kod Yokotogawara. Tamo ona ubija sedam  samuraja. Dve godine kasnije, imenovana je za komandanta Kiso no Yoshinaka i dovodi 1000 konjanika do ključne pobede. Godine 1184 ona je preživela debakl za koji hronika kaže da je njenu snagu smanjila sa 300 ratnika na samo pet. Ubrzo nakon toga, Tomoe se pojavljuje u jednoj poslednjoj bici. U jednom izveštaju, Tomoe-u se poriče smrt ratnika. Njen gospodar joj, u stvari, naređuje da se skloni sa bojnog polja uprkos njenoj želji da umre pored njega u poslednjoj borbi. Kao što žena-samuraj treba, ona sluša njegova naređenja da se povuče, izveštava o rezultatu bitke njegovoj ženi i detetu i moli se za svog palog gospodara. Posle ove poslednje bitke, Tomoe-ov život postaje spekulacija. Kažu da se udala za Wadu Yoshimori-ja koji je proizveo legendarnog ratnika Asahino Saburo Joshihide. Legenda takođe kaže da je svoju ogromnu snagu nasledio od majke (Braun, 1998).

Nije važno da li je Asahinova loza istorijska ili ne. Važno je koliko je Tomoe bila važna. Postala je jedna od najboljih primera onoga što je žena-samuraj trebalo da bude. Uskraćena joj je smrt ratnika, ali hronika jasno pokazuje da nije bila obeščašćena pošto je sledila konačnu naredbu svog gospodara. Iako je ona možda izuzetak, važno je uzeti u obzir činjenicu da je postala legenda u muško orijentisanom društvu. Postala je vodeći komandant Yoshinaka vojske i verovala je da će preneti poslednju poruku njegovoj ženi. Hronika ilustruje očekivanje žena samuraja da izdrže - čak i da izdrže ono što bi Tomoe smatrala sramotom povlačenja od smrti ratnika.

Podvizi samurajskih žena poput Tomoe postale su popularne teme za kabuki pozorište. Dok uloge igraju muškarci - zvani onnagata - žene ratnice postale su popularna tema. Jedna predstava, nazvana Kagamiyama ili Ogledalo planine, premijerno je prikazana 1782 godine i privukla je direktno žene iz klase samuraja. Predstava o životu u gospodarskom domu i ponašanju žena mora da je bila bliska stvarnosti zbog popularnosti predstave. Zasnovan je na istinitim incidentima sluškinje iz klase samuraja koja se osvetila za poniženje svoje ljubavnice 1724. Dakle, oko 550 godina nakon Tomoe, žene iz klase samuraja su i dalje bile uključene u borbe i osvetu (Klens-Bigman, 2010).

Armija žena – Joshigun

Tokom Meiji restauracije, žene samuraji su videle kraj svog časa. Meiji restauracija beše pokret za vraćanje japanskog cara na vlast i ukidanje Tokugawa šogunata. Poslednje bitke šogunata često su sukobljavale samuraje koji nose mač protiv carskih pušaka američke i britanske proizvodnje.

Jedan klan, Aizu, imao je najdublju odanost vladavini Tokugawe. Ova lojalnost je dovela do jedne od završnih akcija ženskih samuraja.

Godine 1868, carske snage su opsedale poslednje Aizu uporište Aizu-Wakamatsu: zamak ždralova. Pritisak superiorne vatrene moći imperijalnih snaga doveo je do nekoliko opcija. Povucite se u zamak, izvršite samoubistvo, bežite na selo ili jurite u poslednju borbu. Neke od žena ratnica koje su izgubile muževe i sinove u prethodnim borbama odlučile su se za samoubistvo. Neke su se čak ubile da bi sačuvale obroke zamka za one koji su spremniji za borbu. Prema izveštajima, 230 ljudi se ubilo (Wright, 2001).

Članovi Joshigun-a imali su druge planove. Odlučili su da se bore i umru. Čak znamo i neka njihova imena. Supruga sudije, Kawahara Asako, pogubila je članove svoje porodice pre nego što se pridružila poslednjoj bici još uvek prekrivena krvlju svoje porodice. Odsekla je glavu svekrvi i ćerki da bi izbegla njihovo hvatanje (Wright, 2001).

Šta je Kawahara Asako osećala dok je obezglavljivala svoju ćerku? Olakšanje što njena ćerka neće morati da trpi silovanje i mučenje? Osećaj dužnosti kao samuraj? Svakako tugu.

Zajedno, 20 do 30 žena okupilo se sa preostalim samurajima Aizu. Komandant Aizu-a im je uskratio dozvolu da se pridruže borbi pre nego što je popustio pred insistiranjem Nakano Takeko (vođe grupe ženske delegacije) i pretnji da će se ubiti na licu mesta kako bi osramotila komandanta. Sledećeg jutra, preostale pristalice Tokugawe su napale u pokušaju da probiju imperijalne snage kako bi došli do zamka Crane (Wright, 2001).

Članovi Joshiguna odlučile su da ne budu odvedene žive. Kada su carske trupe saznale da su žene, mnoge su umrle pokušavajući da uzmu ove žene kao zarobljenike. Međutim, napad je donekle uspeo. Neke od trupa su uspele da preseku carske snage i ojačaju zamak Crane. Većina branilaca zamka bile su žene. Mnoge od ovih žena imale su zadatak da pokriju topovske kugle mokrim strunjačama i vrećama od pirinča kako bi smanjile štetu od nastale eksplozije (Wright, 2001).

Žene su učinile sve što su mogle da izdrže sa sve manjim zalihama. Postoji priča o šezdesetogodišnjoj majci koja se iskrala iz zamka da pronađe hranu za ranjenike. Napao ju je vojnik kojeg je odmah nasmrt izbola svojim kaiken-om. Uprkos ovakvim naporima i napadima da razbiju opsadu smanjenih spoljnih snaga, Crane zamak se predao nakon mesec dana. Najmanje 4 Aizu ratnice su preživele. Yamakawa Sakuko, videla je svoju majku ubijenu tokom borbi. Tada je imala 9 godina. Tri godine kasnije, ona se našla od strane svojih bivših neprijatelja da ode u Sjedinjene Države i postane prva Japanka koja je dobila sertifikat za medicinske sestre (Wright, 2001). Ćerka jedne od poslednjih žena samuraja postala je isceliteljka.

Žene ratnice danas

Istorija žena samuraja ostavila je miran trag na japanske žene. Tiho, jer nije ni blizu tako poznato kao podvizi njihovih muških kolega. Međutim, žene poput Tomoe su ilustrovale šta znači biti samuraj - jaka, izdržljiva, ali posvećena porodici. Iako danas smatramo da su mnogi ideali možda toksični i mizoginistički, ideje izdržljivosti i unutrašnje snage važne su za oba pola u modernom društvu. Živimo u vremenu brzih promena i neizvesnosti. Samurajski ideali potiču iz sličnog doba promena i neizvesnosti. Ovi ideali su ostavili utisak na japansku kulturu koji se još uvek može videti u korporativnom svetu. Imamo slične ideale izdržljivosti i napornog rada ovde u Sjedinjenim Državama zbog svog pionirskog perioda. Žene su, posebno, oličavale ove ideale zbog tereta rađanja i podizanja dece.

Kao momak, reći ću da je nepravedno koliko biologija može biti opterećenje za žene. Većina rodnih uloga se okreće oko sposobnosti žena da rađaju. Čak i danas, sposobnost rađanja dece oblikuje način na koji društvo tretira žene. Samurajska kultura je zanimljiva po tome kako su muškarci i žene delili mnoga ista očekivanja. Konačno očekivanje časne smrti možda je bilo jednako bolno. Za muškarce, to je bilo očekivanje da stoički prospete sopstvenu utrobu. Za žene to je bilo očekivanje da ubijete svoju decu, a zatim sebe kako  bi izbegli zarobljavanje.

Zapravo, nema veze. Izgleda da žene i dalje imaju najveći teret čak i u ovome.

Završne misli o samurajima i samoubistvu

U redu, znam da je ovo zaista dugačak članak. Dakle, ovaj odeljak ću zadržati kratkim. Čini se da se samurajska kultura često vrti oko samoubistva. Moramo imati na umu da su priče koje imamo samo mali prozor. Ogromna većina samuraja je malo verovatno da će se ubiti. Međutim, očekivanja su i dalje postojala ako bi to trebalo da se uradi. Pored japanske kulture, proučavam i ranohrišćansku istoriju. Shvatite, ja dolazim iz druge kulture (očigledno). Dakle, moje mišljenje je rezultat mog vaspitanja. Uz to, smatram da su mučeništvo i samoubistvo samuraja podjednako beskorisni. Mrtva osoba nikome ne može pomoći. Ideja o časti je glupa. Sve što treba da uradite jeste da pređete priličnu razdaljinu i niko neće znati ko ste (ili u slučaju samuraja, otputovati u Koreju ili severni Japan) i mnogo manje brinuti. Bolje je ostati živ da bi učio druge nego umrijeti. Možda će vaše ime živeti, ali uticaj koji živi čovek ima na istoriju je još veći kroz njegov/njen uticaj na ljude. Čak i ako je ime te osobe zaboravljeno. Stotine bezimenih samurajskih žena koje su živele i umrle svedoče o moći ove vrste nasleđa.

Izvor: https://www.japanpowered.com/japan-culture/japans-warrior-women

(prevod sa engleskog)

 

JON FOSSE…

 



Norveški pisac Jon Fosse dobitnik je ovogodišnje “Nobelove nagrade” za književnost 2023, a nagrada mu je dodeljena 5 oktobra 2023 godine, od strane “Komiteta za dodelu Nobelove nagrade”, o čemu je saopšteno dana 5 oktobra 2023 godine. Fosse je nagrađen za „njegove inovativne drame i prozu koji daju glas neizrecivom“.

Jon Fosse je norveški dramski pisac i pisac koji je poznat po svojim doprinosima savremenoj norveškoj književnosti i pozorištu. Rođen je 29 septembra 1959 godine u Norveškoj. Fossovi radovi često istražuju teme izolacije, introspekcije i ljudskog stanja. Dobitnik je brojnih nagrada za svoje pisanje, uključujući nagradu za književnost “Nordijskog saveta”. Fosseovo pisanje karakteriše njegov rezervisan i poetski stil i smatra se jednim od najznačajnijih savremenih norveških pisaca.

Jon Fosse je plodan pisac i napisao je brojna dela, uključujući drame, romane, poeziju i eseje. Evo nekih od njegovih zapaženih dela: "Neko će doći" (1995), "Noć peva svoje pesme" (1997), "Ljetni dan" (1999), "The Guitar Man" (1999), "Noćne pesme" (2001), "Varijacije smrti" (2003), "San o jeseni" (2005), "Ja sam vetar" (2010), "Sleep" (2012), "Ljetni dan" (2015); romani: "Melanholija I" (1995), "Melanholija II" (1996), "Melanholija III" (1997), "Melanholija IV" (1999), „Drugi naziv: Septologija I-II“ (2019); poezija: "Kamena stolica" (1996), "Senka u snegu" (2006).

Ovo su samo neka od zapaženih dela Jona Fosse-a, a on je napisao više drama, romana i pesama tokom svoje karijere. Njegova dela su prevedena na brojne jezike i dobila su pohvalne kritike zbog svog prepoznatljivog stila i istraživanja egzistencijalnih tema.

Izvor: “English Literature”

(prevod sa engleskog)

 

NAJNOVIJE VESTI…



Nobelova nagrada za književnost 2023 dodeljuje se norveškom piscu po imenu Jon Fosse „za njegove inovativne drame i prozu koji daju glas neizrecivom“.

Jon Fosse je rođen 1959 u Haugesund-u na norveškoj zapadnoj obali. Njegovo ogromno delo napisano na norveškom ninorsku i koje obuhvata različite žanrove sastoji se od mnoštva drama, romana, zbirki poezije, eseja, knjiga za decu i prevoda. Iako je danas jedan od najizvođenijih dramskih pisaca u svetu, on je takođe postao sve prepoznatljiviji po svojoj prozi. Njegov debitantski roman “Raudt, svart” (“Crveno, crno” iz 1983), koliko buntovan toliko i emocionalno sirov, otvorio je temu samoubistva i, na mnogo načina, dao ton njegovom kasnijem stvaralaštvu.

Foseov evropski proboj kao dramaturga došao je sa pariskom predstavom Kloda Režija iz 1999 godine „Nokon kjem til a komme“ (1996; „Neko će doći“, 2002). Čak i u ovom ranom delu, sa temama strašnog iščekivanja i osakaćene ljubomore, Foseova posebnost je potpuno očigledna. U svojoj radikalnoj redukciji jezika i dramske radnje, najmoćnije ljudske emocije strepnje i nemoći izražava najjednostavnijim svakodnevnim terminima. Upravo kroz ovu sposobnost da se izazove čovekov gubitak orijentacije, i kako to paradoksalno može da obezbedi pristup dubljem iskustvu bliskom božanstvu, on se počeo smatrati velikim inovatorom u savremenom pozorištu.

Zajedno sa svojim velikim prethodnikom u norveškoj ninorškoj književnosti Tarjei-jem Vesaas-om, Fose kombinuje snažne lokalne veze, i jezičke i geografske, sa modernističkim umetničkim tehnikama. U svoje izborne afinitete (Wahlverwandschaften) uključuje imena kao što su Semjuel Beket, Tomas Bernhard i Georg Trakl. Dok Fose deli negativna gledišta svojih prethodnika, ne može se reći da njegova posebna gnostička vizija rezultira nihilističkim prezirom sveta. Zaista, postoji velika toplina i humor u njegovom radu, i naivna ranjivost prema njegovim oštrim slikama ljudskog iskustva.

U svom drugom romanu “Stengd gitar” (1985), Fose nam predstavlja mučnu varijaciju jedne od svojih glavnih tema, kritičnog trenutka nerazlučivosti. Mlada majka napušta svoj stan da baci smeće šutiranjem, ali se zaključava, dok je beba još uvek unutra. Zbog potrebe da ode i potraži pomoć, ona to nije u mogućnosti jer ne može da napusti svoje dete. Dok se ona nalazi, kafkijanski rečeno, “pred zakonom”, razlika je jasna: Fosse predstavlja svakodnevne situacije koje su odmah prepoznatljive iz naših života. Kao i kod njegove prve knjige, roman je snažno omeđen stilom koji je postao poznat kao “Fosse-ov minimalizam”.

U „Sterk vind“ (“Jak vetar” 2021), koji se naziva „dramska pesma“, Foseova sve veća upotreba slika i simbolizma u njegovim dramama postaje sve očiglednija. Još od objavljivanja njegove prve zbirke poezije „Engel med vatn i augene“, 1986 godine, lirski jezik je uvek služio kao veliki resurs u njegovom pisanju. Nedavno izdanje njegove sabrane poezije, „Dikt i samling“ (2021), svedoči o važnoj ulozi koju je poezija imala za njega tokom godina u obezbeđivanju osnove za njegovu elementarnu dikciju i osećaj za granice jezika.

Anders Olsson

predsednik “Nobelovog komiteta”

Švedska akademija

Izvor: ”The Nobel Prize”

(prevod sa engleskog)

 

ONNA-BUGEISHA: NEUSTRAŠIVE ŽENE RATNICE JAPANA…

 


U drevnom Japanu, Onna-Bugeisha su bile izvanredne žene koje su prkosile društvenim normama da bi postale vešte ratnice mnogo pre pojave samuraja. Ove žene neustrašivi borci, poreklom iz plemićkih porodica, bile su obučene u borilačkim veštinama i mačevanju. Njihov nepokolebljivi duh i borilačka veština doveli su u pitanje tradicionalne rodničke uloge.

Obučene u oklope, neustrašive ratnice Onna-Bugeisha su neustrašivo branile svoje domove i porodice, svoja sela. Poznate po svojoj stručnosti i baratnju sa oružjem zvanim naginata (oružje u vidu oštrice na vrhu jedne drvene motke), svestrano oružje, koje se pokazalo instrumentom unutar borbe. Osim borbe, one su oličavale kvalitete kao što su disciplina i odanost.

Ove hrabre žene nas inspirišu svojom otpornošću, rušeći barijere u društvu u kojem dominiraju muškarci. Nasleđe Onna-Bugeishe traje kao simbol osnaživanja i odlučnosti, pokazujući snagu koja nastaje kada pojedinci osporavaju očekivanja. Danas njihova priča odjekuje kao svedočanstvo o neukrotivom duhu žena kroz istoriju.

(prevod sa engleskog)