SRP “UVAC” – “SRPSKI KOLORADO”…

 

Stigavši pred bilborde SRP-a “Uvac”, ili Specijalnog rezervata prirode “Uvac”, tog 1 oktobra 2023 godine, a u prirodno dobro od izuzetne važnosti, koje je stavljeno čak pod najviši stepen čuvanja, tj. svrstava se u prvu kategoriju, te evo šta sve tamo možemo doznati, a onda iz svih sakupljenih doznanja pozavideti jedino beloglavim supovima na svemu...

Naime, SRP “Uvac” smešten je u jugozapadnom delu matuške Srbije, a njegova pripadnost skupini vezuje se za sve ono što se u nas naziva “Starovlaško-raška visija”, a  što je zapravo prostor čija površina iznosi  7453 hektara, obuhvatajući tako čak dve opštine, od čega Novoj Varoši pripada 5525 hektara, dok Sjenici pripada 2018 hektara...

SRP “Uvac” ima svoje najmanje i najveće visinske tačke, te tako najmanja nadmorska visni ovde je 760 metara, dok je najviša visina 1322 metra iznad morske površine. Ovu morfološku celokupnost celine sačinjavaju ne samo kanjonske doline reke Uvac, već i doline svih pritoka reke Uvac, te tako za vode reke Uvac kaže se da su u ove krečnjačke stene znale kako da prodube i isklešu, formiraju i utisnu svoje korito, a tako dalje oforme uske doline, klisure, konjone, iznad kojih se uzdižu strme i povisoke litice krečnjačkog tipa. Te doline imaju svoje dubine, a one u proseku iznose 200-300 metaa, dok je najviše izmerena do čak 350 metara. Meandri unutar ovog kanjona predstavljaju izuzetnu vrednost, svelepotu, te sve odjednom bljesne i deluje kao da su se oni sami našli u nekoj vrsti posebne zatočenosti ili uklještenja, utamničenja, a visoki su i do 100 metara…

U okolini sela po imenu Lopiže uzdižu se meandri od čak 80-100 metara. U neposrednoj okolini prisutni su i neki kraški obliic, kao što su uvale, vrtače, okapine, jame, pećine, itd. I zaista, ovde su pećine brojne, a najveći sprpski pećinski system danas čini Ušačko pećinski sistem, koji čine 3 pećine međusobno povezane kanalima, od ukupne dužine od čak 6185 metara. Ove pećine posebno se ističu po bogatstvu svojih ukrasa, pećinskog nakita, koji nastade taloženjem iz prokapnih voda, a tada su nastajali stalaktiti i stalagmiti, kao i brojni pećinski stubovi, bigrene kade, draperije, staklaste iglice, itd. Takođe, u Ušačke pećine ulazak je strgo zabranjen, te tamo treba da se otključa jedna metalna kapija, a sve pod budnim nadzorom pratnje čuvara ove zaštićene oblasti, te tako svako kretanje izvan obeleženih staza, kao i dodirivanje rukama pećinskog nakita ovde se smatra prekršajem ili nečim nepoželjnim. Ovde je zabranjeno praviti buku, ili puštati svoj eho unutar pećine, kao i bacanje smeća, zatim zabranjeno je loženje vatre, kao i upotreba otvorenog plamena, potom je zabranjeno i fotografisanje profesionalnim kamerama i aparatima, ukoliko vam oni to već ne odobre, a zabranjeno je i unošenje hrane i alkohola, a odavde se ne sme iznositi ni zrnce pećinskog nakita, niti se smeju dovoditi kućni ljubimci, niti se sme narušavati “Pravilnik o unutrašnjem redu i čuvarskoj službi SRP “Uvac””...

SRP “Uvac” danas može da se pohvali sa oko 140 vrsta ptica, i mesto je ili prirodno stanište beloglavog supa, i mesto gde još živi i gde svoja gnezda još svije jedna od samo dve preostale vrste lešinara na našem tlu Srbije. Reč je o orlovima lešinarima ili beloglavim supovima, koji mogu imati raspon krila do 3 metra, te dostići zavidnu prosečnu težinu od oko 8,5 kilograma, a izuzeci mogu biti teški 11-12 kilograma. Ovi orlovi lešinari unutar prirodnog lanca ishrane, a pri ovom ekosistemu imaju posebnu, jedinstvenu, neprikosnovenu i predragocenu ulogu, jer su takva vrsta koja se isključivo hrani samo leševima, tj. crkotinama, svim uginulim životinjama, i na taj način oni čiste prirodu sprečavajući da dolazi do bilo kakve zaraze, i zato  taj njihov posao danas nazivaju “prirodna reciklaža”, a njih same zovu najboljim i najpridonijim ekolozima. Kad je tako, onda da se ugledamo na beloglave supove, te neka anm oni budu putokazi i primeri kako valja, kako treba…

Pored ovih orlova lešiara, u SRP “Uvac” borave i neke druge retke, ali takođe ugrožene biljne i životinjske vrste. Ovde je veliko prisustvo čiste pijaće vode, te u jezeru Uvac živi čak 20-24 vrste riba, a ovo jezero stoga predstavlja njihovo prirodno mesto podesno za uspešno plodište, te tako ovde uspeva na prirodan način bez tova granulama, i mladica, i potočna pastrmka, i klen, i skobalj, i potočna mrena, plotica, lipljan, vijun, brkica, peš, bakalari. Ovde se slabo masovno izlovljava riba mrežama i vučom čamcima uz “legalne dozvole” kao negde drugde, možda na Drini, mada tek poneki štap i ribolovac, ali pre one crvene table još i ovde postoji. Lokalni nazivi riba za pastrmke su: potočna, mladica, jezerska, zlatovčica. Za šarana: mrena, potočna mrena, srebrni karaš, skobalj, krkuša, klen, plotica...

Brana “Uvac” nalazi se na lokalitetu Rastoke, i svrstava se u sliv Drinsko-limskih hidroelektrana, koja je izgrađena od 1974-79, dakle za 5 godina, a nalazi se na 990 metara nadmorske visine, dužine od 313 metara, a poseduje snagu od čak 37,2 MW (mega vati), i ovo jezero ima ukupnu dužinu od 26 kilometra, a najveću dubinu od 108 metara. Kada je došlo do delimičnog potapanja doline reke Uvac, potapanja svih plodnih luka, nastala su pored Uvačkog još dva veštačka jezera, a to su Zlatarsko i Radoinjsko. Na najvišoj nadmorskoj visini od 985 metara nalazi se Uvačko jezero, dok je Zlatarsko na 885 metara (dugo 27 kilometara, a najveće dubine od 80 metara), a Radoinjsko jezero nalazi se na 810 metara nadmorske visine, a dugo 11 kilometara, a najveća mu je dubina od 30 metara. Voda iz jezera se ne koristi samo za dobijanje elektrinče energije, već i za vodosnadbevanje, pa se smatra visokokvalitetnim izvorištem pijaće vode od čak 500 miliona kubnih...

Vratimo se opet i opet orlovima lešinarima, jer su samo oni u ovoj priči meni nekako najdraži. Ovi orlovi beloglavi supovi sa Uvca, a kažu nam bilbordi dalje, danas su prepoznatljiv amblem ili ukras srpskog grba, i još vele da je tako bilo sve počev od Nemanjića srpskih vladara. Verovali ili ne, ovi lešinari umeju da napuste svoj SRP “Uvac” i da odlete hiljadama kilometara negde druge, tamo daleko u strane zemlje, te je tako prisustvo orlova sa ovog prostora evidentirano ne samo u Grčkoj i Bugarskoj, već i u Estoniji, pa potom u Svetoj Zemlji (Izraelu),  a jedan mladunac nađen je u Jemenu dokle je preleteo čak 3500 kilometara. I još se veli da je beloglavi sup simbol pobede razuma. A priča nam veli još dalje, da gde god da se otisnu svojim raširenim jedrima i sve prelete i odlete beloglavi supovi, nazvani su nebeskim kraljevima, jer mogu odleteti vidimo bilo kuda, ali se uvek vraćaju tamo odakle su pošli ili odakle su potekli, a vraćaju se uvek samo tamo gde im je najbolje, najčistije, najnezagađenije, a u svoje uvačke zamkove od strmih litica, u svoja gnezda. I još se veli da čitavo ovo podneblje SRP “Uvac” ima i tu tendenciju da pomiri ljude različitih nacija i vera, dakle jezika i kultura, a glavni “krivci” za tu simbiozu jesu reka Uvac i njeni beloglavi supovi, nebeski kraljevi. Orlovi beloglavi supovi vide mnogo dalje i mnogo jasnije i mnogo bolje od svakog čoveka, čak i kad se nalaze onako povisoko na nebu tamo gore, a vide čak 8 puta jače i više i bolje i jače od ljudskog oka...

U SRP “Uvac” danas žive čak dve vrste orlova lešinara, a nekada su pre njihovog istrebljenja, nestanka i izumiranaj ovde živele čak 3 vrste orlova lešinara, sve tri jako potrebne udružene, da bi se zaokružila ta priča o ”prirodnoj reciklaži”. Sada ovde živi crni lešinar ili sup starešina, kao i lešinar zvani bela kanja. Treća vrsta koja fali jeste orao bradan ili kostoberina, i tek sa njegovim doseljavanjem na ovo područje Uvca, lanac ishrane u ekosistemu bio bi u totalu jedna posve zaokružena i završena celina. Naime, crni lešinar prvi načinje svaku crkotinu i on probija i jede samo kožu svake uginule životinje, dok beloglavi sup i bela kanja potom pojede mišiće, meso, sva meka tkiva. Nedostaje još da doleti orao bradan onaj koji bi na kraju ovog čiščenja pojeo sve oglodane skelete, kosti i koštane srži uginulih mrtvih životinja. Kada bi se i to čudo jednom desilo, onda bi ovde bilo možda najvažnije stanište orlova ne samo u Srbiji, već i u celoj Evropi...

Beloglavi supovi su prošlog XX veka, a sve do onih 90-ih godina koje se ni po čemu ne daju tako olako zaboraviti, bili na pragu svog izumiranja ili istrebljenja, jer je tada došlo do narušavanja prirodnog balansa i sklada u prirodi. Kada je potopljen kanjon reke Uvac, one 1979 godine, stanište orlova narušeno je, a došlo je do manjka hrane, a onda i do smanjenja stočnog fonda. I onda je 90-ih godina došlo do tzv. “akcije trovanja štetočina”, a broj orlova spao je na svega 10 jedinki. No, 1994 napravljeno je hranilište ili deponija za orlove zvana Manastirina, i tu su se donosile sve crkle i uginule životinje, te je tako zaživeo program prilikom koga se sprovodi dodatna prihrana orlova, a godišnje oni dobiju od toga 250 tona hrane. Iza ovog truda stoje ne samo čuvari prirode, već i lokalni žitelji, a zahvaljući čemu se broj beloglavih supova postepeno povećao na oko 110 gnezdećih parova ili na oko 500 jedinki danas, te po broju jedinki SRP “Uvac”danas jeste najveća evropska kolonija ove posebne i jedinstvene korisne ptice...

Beloglavi supovi (griffon vultures) smatra se svetom pticom, a u pogledu kako ovi orlovi pronalaze hranu, priča dalje kaže ovako: oni svu svoju hranu pronalaze jedino uz pomoć svoga moćnog čula vida, i to pomoću svje izuzetne sposobnosti i veštine posmatranja, opservacije, kada posmatraju samo aktivnosti drugih i ostalih ptica, koje takođe privlače mnogi izvori hrane u ekosistemu Uvac. Beloglavi supovi kadri su da ugledaju crklu životinju velične zeca čak sa udaljenosti od 3,5 kilometara, jer imaju 8 puta izoštreniji i bolji vid nego čovek. Oni svoju hranu pronalaze kolektivno, jer je to za njih najefikasniji način posebno onda kada u prirodi nema dovoljno hrane. Oni pretražuju svoje područje po više puta, a onda formiraju formaciju tzv. “češalj”, kada prilikom takve situacije orlovi se jedan od drugoga nalaze na rastojanju od 3 kilometra, mada između sebe vrše komunikaciju isključivo čulom vida. No, prilikom naglih promena kursa letenja i kruženja u vidu spirale daju se signali drugim jedinkama da su već pronašli izvor hrane. I tako se ovom prilikom sve dešava jako brzo i hitro, okupljanje ogromnog broja ptica nad lešom neke uginule životinje. Kada nema hrane supovi mogu da izdrže bez nje čak 3 nedelje ili 21 dan. Odrasle jedinke dostižu prosečnu težinu od oko 8,5 kilograma, a tek posle 5 godina jedinke dostižu životnu polnu zrelost, te su u stanju de se upare ili formiraju svoje vlastito gnezdo. Uspešnost podizanja mladunca iznosi 80%, prilikom čega se odgaji samo jedan mladunac. Mladunci su prepoznatljivi po tamno smeđoj boji perja, imaju crni kljun i smeđu grivicu od paperja. Odrasle jedinke imaju svetlije perje, bledožute kljunove i bele paperjaste grivice. Što se tiče kandži beloglavog supa treba reći da oni u svojim kanždama ne mogu da ponesu nikakav teret tokom svoga leta, i zato oni nisu ptice lovci i grabljivice, ubice. Imaju pravougaona krila, koja su prilagodljiva te mogu uz pomoć samo vazdušne struje da jedre nebesima koliko god treba...

Beloglavi supovi sviju svoja gnezda na strmim liticama kanjona Uvac, i tako oforme manje ili veće grupe, skupine ili kolonije. Ženke u jednoj godini snesu samo jedno jaje i to koncem januara ili početkom februara meseca, a kada su vazdušne temperature oko minus 20 stepeni po C. Beloglavi supovi smatraju se izuzetno brižnim roditeljima, a dok traje inkubacija ili vreme ležanja i čuvanja jaja od 54-57 dana, čak oba roditelja se naizmenično smenjuju na svom gnezdu i nikad neće ostaviti jaje samo i nezaštićeno, što recimo nema ni kod svih ljudi. Kada se iz jajeta izlegne mladunac njemu treba 105 dana do prvog leta,  a to je negde u julu mesecu ili početkom avgusta. Sve do tada roditelji se brinu o svom mladunčetu i donose mu hranu...

SRP “Uvac” pod ovolikom je zaštitom, a kako bi bilo moguće sačuvati i dalje ove kolonije i naseobine beloglavog supa, tj. orla lešinara i to orla veoma retke vrste, čija je veličlina impozantna, a raspon krila od 3 metra čak, što ga svrstava u red vrlo moćnih letača, čiji let beše i predmet velikog proučavanja aeronautičara, koji su neka dobijena znanja primenili, prirodu kopirali dalje prilikom konstruisanja nekih vazduhoplovnih letilica, itd...

Dakle, beloglavi sup smatra se pticom koja neće ubiti, a neće ni poći u lov ili u potragu za svojim živim plenom, jer kako smo već naučili uloga ovih ptica u lancu ishrane takva jeste da se oni isključivo i jedino i samo hrane uginulim životinjama, i tako sprečavaju da dođe do rasprostiranja zaraze u prirodi, i tako su svuda u svetu beloglavi supovi uvažavani i poštovani kao “ekolozi” u očuvanju ekosistema netaknute prirode...

U SRP “Uvac” živi oko 170 vrsta ptica, a pored beloglavih supova, tu su još prisutni: suri orao, orao zmijar, orao belorepan, orao ribar, sivi soko, soko lastavičar, jastreb osičar, sova buljina, veliki ronac, leštarka, prdavac, itd. Na ovom području žive i neki ugroženi sisari, kao što su: vuk, medved, ris, vidra, srna, jazavac, kuna zlatica, kuna belica, divlja svinja, itd. Od čak 219 vrsti biljaka, 3 su od međunarodne važnosti, 3 su na crvenoj listi flore, a 25 ih je pod strogom kontrolom prikupljanja i stavljanja u promet, a čak više od 50 vrsti biljaka poseduje lekovita svojstva, kao recimo hajdučka trava, itd...

Na crvenoj tabli SRP “Uvac” lepo piše: ”Strogo zabranjen pristup i dolazak bez prisustva čuvarske službe specijalnog rezervata prirode “Uvac”. No, posete se ipak organizuju ne samo plovilima, već i motornim vozilima. Ovde nije dozvoljeno da se boravi i kreće po zabranjenim zonama, samo ukoliko nema prisustva lica iz čuvarske službe. Ovde ne sme da se pravi buka, niti sme da se ugrozi životinjski i biljni svet, niti sme da se na bilo koji način izazove pustošenje i uništavanje područja koje je od izuzetnog značaja i važnosti i proglašeno prirodnim dobrom prvog stepena. I zato svuda na tablama vidno istaknuto jeste kako se sve treba ponašati bar ovde, da smeće tu ne treba bacati,itd. No, tu su i neka druga mnogo važna obaveštenja, kao i panoi informativno-edukativnog sadržaja, te “režim ponašanja“ ovde treba strogo štovati, uz slogane: ”Oseti prirodu!” ili “U susret prirodi!”, ili “Otkrivanje života u prirodi”, itd…

Jer, Kanjon Uvac ili kako ga mnogi nazivaju “Srpski Kolorado”, predstavlja vaistinu veoma čarobno i čudesno, a netaknuto područje, u kome žive retke biljne, kao i životinjske sorte, a najpoznatije jeste po koloniji beloglavog supa, koji za svoje stanište uvek odabira isključivo najčiste zone i područja i prostore koji su retko nezagađeni...