RODNE ULOGE ŽENA U SAVREMENOM JAPANU...

 

Napisao sam ovaj članak 22 juna 2014. Od tada su japanske žene videle neke promene u svom statusu u japanskom društvu. Njihovim naporima da se probiju kroz tradicionalne rodne uloge bilo je potrebno nekoliko decenija da dođu do svoje trenutne tačke. U stvari, danas radi više Japanki nego Amerikanki. Ali japanske tradicionalne ženske uloge ostaju od uticaja. Zaključak ovog članka dotiče se stalnih izazova sa kojima se Japanke suočavaju. Ažurirao sam ovaj članak da bi odražavao nove informacije.

Ovaj članak se fokusira na rodne uloge žena u savremenom Japanu; ne možemo raspravljati o ovim ulogama a da se ne dotaknemo istorije rodnih uloga i uloga muškaraca. Muške i ženske uloge utiču jedna na drugu. Istorija oblikuje i ove uloge. Moj prethodni članak o rodnim očekivanjima u Japanu daje vam kratak pregled istorije Japana sa rodnim ulogama.

Kratka istorija ženskih rodnih uloga

Konfučijanski ideali su uticali na Japan. Konfučijansko društvo se fokusira na porodicu. Muškarci su glave domaćinstva; žene zavise od muškaraca. Svaki od njih ima unapred definisane uloge. Konfučijansko društvo očekuje da se žene udaju, rađaju naslednike i nadgledaju domaćinstvo. Sve do neposredno posle Drugog svetskog rata, japanska kultura je favorizovala ugovorene brakove. Iako je folklor izražavao ljubav unutar ovih brakova kao ideal, brak je ostao poslovni ugovor između porodica i unutar zajednice. Na primer, narodna bajka „Smrt Cho“ fokusira se na aspekt zajednice braka na malom ostrvu:

Na ostrvu Hatsushima, prelepa devojka po imenu Cho postala je poznata po svom šarmu i prefinjenosti. Sa osamnaest godina, svaki mladić na ostrvu se zaljubio u nju, ali se malo ko usuđivao da pita. Među njima je bio i zgodan dvadesetogodišnji ribar po imenu Shinsaku.

Shinsaku je prišao bratu prelepe Cho po imenu Gisuke da proveri kakvi su njegovi izgledi. Gisukeu se mnogo svideo Shinsaku i nije imalo problema da se Shinsaku oženi njegovom sestrom Cho. U stvari, bez sumnje bi i njihova majka dala odobrenje Shinsaku-u da je još živa.

Tako je Gisuke otišao da porazgovara sa svojom sestrom, rekavši: „Znaš, stvarno bi trebalo da se udaš uskoro. Imaš osamnaest godina, a mi ne želimo usedelice na Hatsushima ostrvu ili devojke dovedene sa kopna da se udaju za naše muškarce. Shinsaku bi bio dobra prilika”.

Zakolutala je očima, i kazala: „Molim vas, poštedite me priče o tome da sam ponovo usedelica. Ne nameravam da ostanem samac. Od svih muškaraca na ostrvu, radije bih se udala za Shinsaku-a.”

Ovo je oduševilo Gisukea. On i Shinsaku su odlučili da venčanje održe za tri dana. Kako se vest o ovome širila, ostali ljudi sa ostrva su se naljutili na Shinsakua. Muškarci su ignorisali njihovo pecanje dok su raspravljali o načinu da spreče Shinsaku-a i da svakom od njih dopadne fer šansa da dobiju rukuprelepe Cho. Neke nesuglasice su čak prerasle u tuče.

Vesti o tučama i gunđanju stižu do Gisukea i Shinsakua. Konsultovali su se sa Cho i dogovorili se da raskinu brak radi mira na ostrvu. Ali ovo je malo pomoglo da se čajnik skine sa vatre. Svakog dana izbijale su tuče između trideset neženja ostrva. Depresivna što bi njena sreća i život mogli da izazovu takve teškoće u selu, Cho je odlučila da ima samo jedno rešenje. Napisala je dva pisma, jedno za Gisukea i jedno za Shinsakua.

„Više od tri stotine godina naš narod živi srećno i mirno. Sada zbog mene imamo samo tuču i bes. Bilo bi bolje da se nisam rodila. Zato sam odlučila da umrem da bih sve vratila pameti. Molim te reci im ovo. Zbogom."

Nakon što je ostavila pisma pored Gisukea koji je zaspao, iskrala se iz kuće i ušla u olujnu noć. Popela se na stene u blizini njihove kolibe i skočila u more.

Sledećeg jutra, Gisuke je pronašao pisma. Izjurio je da pronađe Shinsakua. Pošto su pročitali pisma, izašli su da je traže, znajući da su već zakasnili. Našli su njene slamnate sandale na stenama blizu njene kuće, a Gisuke je znao da je skočila u more. On i Shinsaku su zaronili i pronašli njeno telo na morskom dnu. Vratili su je na površinu i zakopali blizu izbočine sa koje je skočila.

Od tog dana, Shinsaku nije mogao da spava. Čuvao je pismo dobijeno od Cho i njene slamnate sandale blizu svog kreveta, okružene cvećem. Svaki dan je posećivao njenu grobnicu. Kako su dani prolazili i njegova tuga se povećavala, Shinsaku je odlučio da joj se jedino može pridružiti. Otišao je do njene grobnice da kaže zbogom. Slučajno je podigao pogled na stene i video je kako stoji tamo.

“Cho!” - viknu on i potrči ka njoj.

Shinsaku-ov povik probudi Gisukea. "Šta se dešava?" - upitao.

„Video sam je“, rekao je Shinsaku. „Hteo sam da skočim u more da je nađem, ali onda se ona pokazala“.

Gisuke je napravio buku duboko u svom grlu dok je mislio: „Ona je to uradila da te zaustavi. Ona ne bi želela da umreš. Umesto toga, trebalo bi da posvetite svoj život nečemu. Da ti kažem, pomoći ću ti da joj izgradiš svetilište. Ona će čekati da umreš prirodno. Možeš joj ugoditi tako što se nikada nećeš oženiti nekim drugim”.

Shinsaku klimnu glavom: "Kako bih mogao da se oženim drugom ženom?".

Smrt devojke Cho potresla je ostale neženje na ostrvu. Kada su saznali da su Shinsaku i Gisuke počeli da grade svetilište njoj, pridružili su im se. Svetište se zvalo „Svetilište O Cho-san iz Hatcushima“. Na godišnjicu njene smrti, svakog 10 juna, ostrvljani su održavali ceremoniju u znak sećanja na nju. Svakog 10 juna padala je kiša. Ribar je napisao pesmu u njenu čast:

„Danas je deseti jun. Neka kiša pada u bujicama!

Jer žudim da vidim svoju najdražu O Cho-san.

Zdravo, zdravo, Ya-re-ko-no-sa! Ya-re-ko-no-sa!“

Kao deo ugovora, žena bi mogla biti vraćena svojoj porodici ako nije uspela da proizvede naslednika ili izazvala previše poremećaja u porodici muža. Porodična loza je bila važnija od braka. U idealnom slučaju, tri generacije bi živele pod jednim krovom.

Tokom Tokugawa šogunata (1602-1868), žene nisu legalno postojale. Žene nisu mogle da poseduju imovinu i bile su podređene muškarcima u svakom pogledu (Friedman, 1992).

Postepeno, konfučijanski porodični ideali su se promenili. Najveći pomak dogodio se nakon Drugog svetskog rata. Japanski ustav je 1946 godine revidirao skup zakona koji su definisali japanske porodične odnose. Građanski zakonik iz 1947 dao je ženi sva moguća zakonska prava:

Žene su mogle da poseduju imovinu.

Žene su mogle da naslede porodično imanje.

Žene su se mogle slobodno udati i razvesti.

Žene su stekle roditeljsko pravo.

Žene su mogle da glasaju.

Ženama su dodeljena dodatna prava. Revidirani Građanski zakonik težio je stvaranju ravnopravnosti polova. Uprkos zakonskoj jednakosti, u praksi žene nisu bile ravnopravne. Građanski zakonik je bio značajan pomak u razmišljanju. Ranije se od žene očekivalo da zavisi od oca, muža i na kraju od svog najstarijeg sina. Svi su bili glave domaćinstva. Sada bi trebalo da bude glava domaćinstva (Saito, 1987).

Od žena se i dalje očekivalo da štite domaćinstvo. Od muškaraca se očekivalo da budu hranitelji (Cooper, 2013; Sato, 1987; Saito, 2007).

Domaći poslovi i brak

U 2007 godini, japanski muškarci u proseku svaki dan obavljaju samo 30 minuta kućnih poslova, brige o deci i starijih (North, 2009). Ovo je bez obzira na to koliko žena radi. Od žena se očekuje da preuzmu ove zadatke. Iako se ovo menja. Deo sporog tempa promena jednostavno je povezan sa vremenom. U Japanu su muškarci često prezaposleni i nedovoljno plaćeni. Oni žive svoj posao.

Od muškaraca se očekuje da budu idealni radnici, stavljajući ciljeve kompanije na prvo mesto.

Deca imaju pravo da imaju roditelja sa punim radnim vremenom.

Od žena se očekuje da budu roditelji sa punim radnim vremenom. Čovek jednostavno ne može da bude roditelj sa punim radnim vremenom sa zahtevima svoje kompanije (obaveznim tokom vremena, na primer). Žene nemaju mnogo više od materinstva; muškarci nemaju pravo na mnogo više od rada (Bae, 2010).

Ženska sreća se, prema tradiciji, nalazi samo u braku. Žene se udaju između 22-27 godina. Nije bilo neuobičajeno da žene budu društveno izopštene ako se ne udaju do 27. Međutim, ovo se menja. Postaje prihvatljivije da se i muškarci i žene udaju kasnije u životu.

Tradicionalna porodična struktura

Problemi sa kojima se Japanka suočava odnose se na tradicionalnu porodičnu strukturu. Ovaj sistem se naziva „the ie“. Glava domaćinstva bio je odgovoran za pronalaženje bračnog partnera za naslednika porodice. Udate žene su morale da proizvedu naslednika. Ova struktura se nastavlja na način na koji muž i žena govore jedno o drugom u javnosti (Kawamura, 2011):

shujin – koristi se od žene da se javno obraća svom mužu. To znači "kućni gospodar".

kanai – koristi ga muž da se javno obrati svojoj ženi. To znači „ona koja ostaje u kući“.

U Japanu se deca skoro isključivo rađaju u braku. Neudate žene čine samo 2% rođenih. Brak i deca su sinonimi (Kawamura, 2011; Saito, 1987).

Dok se čini da tradicionalna struktura i društvena očekivanja deluju protiv žena, ona podjednako deluju i protiv muškaraca. Muškarci koji ne žele da rade dugo ili žele da ostanu kod kuće tate suočavaju se sa kritikama.

Tri podneska

U the ie tradiciji, žene su se potčinjavale muškom autoritetu na tri načina (Cooper, 2013).

U mladosti se pokorava ocu.

Kada se udaje, potčinjava se svom mužu.

Kad stari, ona se pokorava svojim sinovima.

Majčinstvo se smatra odlučujućom karakteristikom žene. Majčinstvo je odraslo doba u mnogim pogledima. Mnoge mlade Japanke se bore da formiraju sopstveni osećaj identiteta osim ovog kulturnog očekivanja. Ideja o shojo-u izazvala je pometnju kada se prvi put pojavila, jer je bila između devojaštva i majčinstva. Kawaii bunka, kultura slatkog, pokušala je da formira identitet između devojaštva i majčinstva osim očekivana tri podneska. Sve je češće da se neudate žene u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim godinama prepoznaju kao shakaijin – članovi društva, ali se i dalje suočavaju sa društvenim pritiskom da se udaju (Pike i Borovoy, 2004).

Promene u ulozi ženskog pola

Fuj, sa svim tim iza nas, neki od vas bi mogli biti malo uznemireni. Žene prave korake ka jednakosti u Japanu. Jednakost koristi muškarcima koliko i ženama. Neke žene žude za rodno definisanim zadacima uprkos napretku ravnopravnosti. Ispunjavanje ovih uloga (kao što je kupovina i uzimanje jelovnika za večeru od muža) smatra se intimnošću i validacijom (North, 2009). Zato vidite muške anime devojke kako prave bento kutije da izraze svoju naklonost.

Udaljavanje od tradicionalnih uloga otvara probleme i muškarcima i ženama. Mnogi prate tradicionalnu metodu kako bi izbegli ljuljanje čamca sa članovima porodice. Čak i „savremene” porodice, one koje pokušavaju da ravnomerno podele posao i porodične obaveze, zadržavaju neke od tradicionalnih uloga. Zadržane uloge se razlikuju. Oglašavanje polako sustiže pregovore o ovoj ulozi. Očevi su moderniji i čak postoje časopisi posvećeni očinstvu (North, 2009).

Navešću neke od promena u rodnim ulogama žena i efekte ovih promena:

I muškarci i žene izražavaju snažne namere da se venčaju. U Japanu, kao i u Sjedinjenim Državama, brak je marker zrelosti (Kawamura, 2011).

Udate žene u Japanu sve više imaju poslove sa nepunim i punim radnim vremenom (North, 2009; Japan Times, 2012).

Domaćinstva sa dvojnim prihodima prijavljuju manje stresa na muža u poređenju sa tradicionalnim domaćinstvima (Bae, 2010).

I muškarci i žene osećaju se zadovoljnijim u domaćinstvima sa dvojnim prihodima koja dele porodične uloge (Bae, 2010). Podela porodičnih uloga se polako povećava.

Japan se suočava sa nedostatkom dece zbog promene uloga žena, ekonomske realnosti i nevoljnosti mnogih muškaraca da dele ono što se nekada smatralo ženskim zadacima (Kawamura, 2011).

Uprkos promenama, japanska TV i dalje prikazuje tradicionalne rodne uloge: muškarci imaju muške poslove (policajac, vojnik itd.); žene imaju tradicionalno ženske poslove (domaćica, medicinska sestra, itd.). Smatra se da ovo usporava promene uloga u većini demografskih grupa (Shinichi, 2007).

Žene su sve obrazovanije. Kao u Sjedinjenim Državama, Japanke sa fakultetskim obrazovanjem prestižu muškarce.

Prednost za kćeri

Porodice sve više žele da imaju ćerke nego sinove. Žene više vole ćerke nego muškarci, ali muškarci takođe sve više favorizuju ćerke u odnosu na sinove. Zapamtite, Japan deli konfučijanske stavove sa Kinom i Korejom. Sinovi bi trebalo da nose prezime. Muškarci tradicionalnog načina mišljenja su skloni sinovima. Žene tradicionalnog načina mišljenja favorizuju ćerke.

Sklonost ćerkama ukazuje na nastavak tradicije u odnosu na žene i liberalniji pogled na muškarce. Žene mogu favorizovati ćerke jer žele da ćerka pomaže u tradicionalnim ulogama: negovateljice i pratioca. (Fuse, n.d.).

Zaključak

Kao i u Sjedinjenim Državama, Japanke moraju preći distancu da bi postigle punu ravnopravnost. Japanke rade van kuće u većem broju nego Amerikanke. Od 2016 godine, više Japanki je imalo posao nego Amerikanke. 74,3% prema 76,3%. Međutim, to se ne odražava na plate ili akademike. Japanka zarađuje 73% od muškarca na istom nivou. Japanke čine 49% studenata na univerzitetima, ali one čine samo 14% na fakultetskim pozicijama. U biznisu, Japanke zauzimaju 2% pozicija u upravnim odborima i 1% članova izvršnog odbora. One takođe čine manje od 1% izvršnih direktora (Diamond, 2019).

Japanke nastavljaju da se bore protiv mizoginije i objektivizacije. U japanskim medijima vidite da žene padaju između problema boginje i objektivizacije. U oba slučaja, na nju se ne gleda kao na osobu. Muškarci takođe imaju manje nego laskave prikaze u medijima. Često se pojavljuju muškarci vođeni seksom i drugim osnovnim motivatorima.

Struktura japanskih preduzeća ne pomaže stvarima. Većina Japanki želi da radi, ali mnoge žele i da imaju decu. Japanske kompanije ulažu u obuku zaposlenih i nude doživotni posao. Zauzvrat, od zaposlenih očekuju da rade dugo i da ostanu u kompaniji doživotno (Diamond, 2019). Žene ne žele da rade tako dugo i žele slobodno vreme da bi imale decu. Takođe se možda neće vratiti na posao nakon što dobiju dete zbog dugotrajnih tradicionalnih pritisaka. Sve ovo dovodi do toga da kompanije oklevaju da ponude visoke pozicije ženama i da ih plaćaju jednako kao i muškarce. Biće potrebno više vremena da se promeni japanska korporativna kultura.

Ovi faktori se kombinuju sa nevoljnošću ljudi da stupe u brak, što dovodi do niske stope nataliteta u Japanu. Zapamtite, samo 2% porođaja se dešava van braka. Japanci sve više ne smatraju brak neophodnim za ispunjen život. Brak može biti finansijska katastrofa za žene zbog korporativne kulture. Međutim, pad populacije će smanjiti opterećenje resursa koje Japan trenutno doživljava. Trenutno, Japan uvozi veliki deo svojih sirovina, što nije održivo.

Japanke su napravile korak ka sposobnosti da uravnoteže karijeru i porodicu, ali i dalje ostaje ili jedno ili predlog. Tradicija će nastaviti da utiče na decenije koje dolaze.

Izvor: https://www.japanpowered.com/japan-culture/gender-roles-women-modern-japan

(prevod sa engleskog)