Juče, 3 oktobra 2023 godine, dolete na astal nešto što liči na čudo, na skakavca, ali
nije, i slično se ponaša, identično skakuće, no nema istu boju, a ne znam šta
je i sve sleće na mušemu mog astala pod trešnjom, i tapka nožicama dok ja pijem
kafu, i namešta se za još jednu fotografiju više, ili za nemo svedočenje tačnog
odraza majke Prirode...
Ako se juče onako
predivan dan “prokockao” jeftino, nekako dokono, onda današnji dan koji mu nije
po “lepoti” sunca, ni približno prići, iskorišćen je pametnije, mudrije, dakle
nešto više aktivnije, ali samo malo posle ručka, do 15 sati, jer se zatim naoblačilo,
te zamirisalo na jesenje kiše, magle, hladnoće, dosade…
Da je sudeći samo po
jutru, ovaj dan bi mogao biti divan, ali “nije”, jer za pola sata se sve
izmenilo odjednom i tako sam odustala od mnogo čega, najpre od odlaska na
planinu i od branja šipurka, te umesto toga
u dva kratka navrata izvršila sam veliko čišćenje u svojoj “Hirošimi”...
U spoljašnjem vrtu
još uvek ima plodva, a beremo kao jutros glavice kupusa i rendamo taj predivni kupus
za svežu salatu, a za ručak. Ostao je još branja u jedan ili dva mala navrata, a
liske saki put dobiju naše koke nosilje sa farme “Cosa nostra”, a mi sitno
izrendamo sočan kupus, i najprijatnije moguće ručamo...
Prvo čišćenje “Hirošime”
oko pola sata, a u prvoj jutarnjoj rundi lake kategorije, negde pred prvu
užinu. Počupane su najpre sve paprike ljutačice, a ono plodova što je preostalo,
i malo i veliko, i ljuto i neljuto, ispečeno je u rerni. I sve se to pojede u
kiseloj salati od pečenih ljutačicama koje su pune peršuna i belog luka…
Zatim su očišćene sve paprike Amande koje su sitne i nerazvijene, neuspele, te definitivno te jeftine paprike ove godine 2023 nisu nam dale mnogo, I neću ih više nikad zasaditi, i nema ljutnje. Ali, na koncu konca, i dale sun am jednu činiju plodova, te neće propasti, jer će moći sve da se potroši kao pržena paprika...
I ta zona u krastavištu,
čista je, jer su tamo i mrežice, a pošto je sada čista, mi već sa najvećom
radošću, ali tek kroz dva dana, konačno treba da završimo ovogodišnju petu
jesenju setvenu sezonu te da zasejemo grašak…
Takođe, sam počupala i sav plavi patlidžan i ubrala dva sitna mala ploda, i nešto ću od svega toga zgotoviti, zbućkati, sebi za večeru (nabacati u tiganj ljutačica papričica, dozrelih paradajza samoniklica, itd., što znači mnogo bioorganskog povrća i na vrh razbiti dva jajeta sa naše farme)...
I prava šteta što su biljke plavog
patlidžana i dalje pune dobrog lišća i cveta, ali nigde nema snage za one
poveće i uspelije plodove kao nekada...
Ostao je da raste
celer zasađen posle kupovine na vašaru 3 juna 2023, i on obećava da ćemo uskoro
imati lepe glavice celera korenjaša, dakle čiste, za rendanje idealne i za sve
one divne salate romulade, itd. Već se belasaju i zažute te izlaze polagano pri
površini zemlje, ali neka ih tu, mogu da traju dugo, čak i preko zime, ako ih
ne smažem pre toga…
I očišćene su sve paprike
babure, i od njih je nabrana puna velika vangla, a jedan deo je ispečen, pa su i
te paprike završile kao kisela slata sa belim lukom, a jedna kesa je ostavljena
u zamrzivač onih najkrupnijih paprika za punjenje...
Na lišću paprika
izneto je brdo vaškica. Nešto je ostalo, a nešto opadne po “Hirošimi”, no ja to
ne diram, ne sterilišem, ne paničim, ne doživljavam to kao agoniju neke
“zaraze” ili “epidemije”, već znam da je to uvek prisutno kad se radi po
principu čiste i nezagađene prirode, bez tretiranja hemijskim sredstvima, i da
je sve to samo veliki dokaz prisutnog lanca života i jedne simbioze, a takođe znam
da su vaškice nekoliko puta jače i mudrije, pa će naći put ili možda i neće ako
ih nediram, do nečeg drugog…
Sve posejano ove jeseni
2023 napreduje dobro, i lukovi, i zeleniš i peršun. Baš sve...
Posle ručka još manje od pola sata laganog posla, ali neka bude da je i tu bilo posla pola sata, a očišćene su paprike šilje po sredini “Hirošime” na kojima više nema ništa, osim lišća. A i počupana su konačno sva stabla, svih davno podrezanih paradajza, a nikad lakše, jer se sve dobro osušilo...
I još sila paprika ostade po sredini,
ali to ćemo brati kad nam zatreba svežih paprika, onako polagano trošiti ili
ispeći, a nije mnogo ni važno. Sve u svemu, paprike su nam se i ove pete naše
setvene godine, a godine 2023, dosta dobro odužile, odlično nas pokrile, nahranile,
itd...
Rukola za sada dobro
napreduje te obećava da ćemo je jesti pre salate (da sam umela biti uspešnija i
mudrija, sposobnija u ovoj poljoprivredi kao što ipak nisam (jer mnogo gubim, i
promašim, štetujem, podbacim, bacim, kao i u svemu, a još mnogo pre svog
rođenja), salata bi već bila ubrana i ja bih je jela ovih dana)...
Napolju rotkvice gruvaju
dobro sudeći samo po lišću, a do prvih krtolica treba još čekanja...
Htela sam čak danas i
malo da pokosim avliju (bilo bi to ovogdišnje najverovatnije zadnje košenje,
ali ne svih parcela, jer negde trave više ne gruvaju kao u proleće, ali se bar
trava osvežila i zazelenila opet), ali sam i od toga odustala, misleći da ću
ići u berbu šipurka…
Ali, neka, košenje
može još da sačeka (nema još ni mesec dana do prethodne kosidbe), i sve tak
odustajem kao i juros te odlažem veliko čišćenje i usisavanje svoje vile “Energije”,
a nisam ništa pipnula ozbiljnije još do avgustovskog krečenja, a i zašto bih
kad mi je sve cakum-pakum, osim ono malo prašine sa kojom se inače divno čita i
piše (za buku i usisivač mi treba posebna psihološka priprema i trening, a nema
ni fizičke snage još za to)…
Prioritet mi beše danas kad je onako lepo sunčano, da očistim i neke spoljašnje setvene parcelice, kao one 3 gume moje što jesu ili naše mesto za suncokrete...
Malo je sve to više trava zagušila i obuzela, sputala,
gušila, te sam jednu veliku kofu i tu naplevila trave, posebno one zubače kojoj
sam i korenje morala vući iz petnh žila, i nakopala se motičicom i sve očistila.
Kad u to okom vir
Poseban ukras avlije
sada jesu naše divne hrizanteme, a ruža ima još i one se ne predaju do same
zime…
Organsko đubrivo u
beloj kačici dobro previre i najprirodnije smrdi...
Dosta se danas iznelo
lišća, čak dvoja-troja prepuna kolica i sada je sve prohodnije za sunčeve energije,
i manje šumastije, i polagano “Hirošima” dobija svoju jako skromnu jesenju
sliku...
Na nekim mestima samoniklica
kadifica ima posvuda, a posebno ih ima oko 3 gume ili tamo gde su bili naši
najdivniji suncokreti...
Нема коментара:
Постави коментар