7 OKTOBAR 2023…

Na lišću gavezi opazim danas jednu vrstu smrdibube, ili čudne bube koju do sada nikad nisam videla, a ima predivne žuo-crne- krem šare i boje, a u samo jednom malom času sam na leđima baš te bube mirne kao sve bude, videla orla raširenih krila...

Mada može da se sve sagleda i kao jedan Feniks koji se konačno probudio iz sveopšteg sivila ili crnila, ludila, pa zalepršao krilima svojim zlatnim…

I zavisno kako se tumači danas, a ovaj nasušni otisak Majke prirode, a sa leđa jedne jako neobične i sitne bubice...

U “Hirošimu” sam jutros unela već letnji morski kaktus i lavandu koju sam ove godine, baš s proleća 2023  sama opelcovala sa uspehom, jer neka prezime u boljim i toplijim uslovima…

I što da trpe surovu zimu, kad ne moraju. A kaktus ne bi ni preživeo naše sirove oštrine, znam, a lavanda možda i bi, ali neću da je izlažem tom riziku…

I kao što ni ja ne volim zimu, znam to ne vole ni ove moje mediteranske biljke. I što da ih na silu čeličim ako ne moram...

I neka budu najlepši ukras “Hirošime” do početka novog i još boljeg proleća 2024...

Onda sam posle jednog genijalnog izmišljenog ručka, pošla na visoku planinu, da tamo na predivnom Suncu raširim svoja moćna krila, i bosih ruku naberem šipurka. I odmah sma se tu ranila i krv mi je potekla i zadobila sam nekoliko parnica, pa ipak nabrala sam malo u koficu malu…

Ali, brati šipak kroz trnje bez kuke i motike prava je ludost. I tako smo samo malo nabrali, jer neko je već pokupio sve što je valjalo, ali ima još sitnijih plodva, pa se i to može ubrzo nabrati, ako nas ne spreči neka kiša, a pošto se nebo već u suton rumeni sve miriše na kiše...

I onda otkrijem svoje najvrednije livadsko blago danas, a konjsku balegu, pa malo stanem kupiti konjskih govana, jer dobro će mi sve doći za početak setvene šeste sezone o proleću 2024 i za pravljene prvog rasada.

A sada treba skupiti sve što se može dok nije još zazimelo, a kako jutarnja T već pada blizu nule, onda je zima na pragu, na pomolu, kao i prvi jutranji mrazevi tu oko Lučindana već, ako ne i pre, a posle svih ovih noćnih oštrih vedrina...

Nisam imala više praznih sudova, a ni ambalaže (kesa), pa sam donela samo jednu kesu i jednu kantu punu balege, kad već nema šipurka. I nije bilo ono za šta smo tamo pošli, već baš ono što nisam ni mislila da ću ove jeseni opet i opet sakupljati...

Po livadi planinskoj, može da se ubere divan buket prirodno sasušenog cveća što sam i učinila, jer je na planini svežih trava i cveća jako sada malo. Ima samo mrazovca po livadi...

Nije sve bilo uzalud danas, i samo malo smo nabrale šipurka...

Ali, ničemu se ne obradujem nego kad osetim miris štale i balege, i kad ugledam da su konji nakakili ono što meni za biljke treba, I zato im hvala…

U kesi sam donela malo i onih živih bubica koje razlažu i sitne balegu i eno ih u “Hirošimi”, možda su mi i one tamo potrebne, jer nisu slučajno tu u kesi dospele…

A kad sam sišla sa visoke planine, da ne bih u ponedeljak po rosi sve kosila ili zbog kiše dangubila, pokosim avliju raširenih krila pred suton. I verovatno samo ovom kosidbom stavila tačku na košenje avlije, sve do idućeg proleća. Ovo godine verovatno više neće biti trave za košenje, jer je sitno sve i ovo što je izraslo za ovih nekišnim mesec dana (i nisam čak morala pokositi sve, nego samo dve zone u kojima je imalo šta da se pokosi, jer u drugim nema)…

 Itd…