ВРЕМЕ ЗАБОРАВЉАМ...

 

ВРЕМЕ ЗАБОРАВЉАМ и губим из помало нестрпљивог свакодневног одушевљења...

Најтоплија радост додирну ми јутрос пенушаву душу...

Непомично сећање на те привлачне плаве планине о којима размишљам, док време пролази...

Мешкољим се стравично досадно, лишена тог предивног осећања...

Мислим да у мени ничу нека нова питања...

Посматрам и чекам да између две насмејане паузе, завлада та искра неме тишине...

Одустајем да кроз ово љубазно писање, пригушим ту пуцкетаву малу искру из нешег огњишта изниклу...

Ућуткујем испразно време на концу септембра...

Слободу окретна ми гласа, проналазим у још занимљивијем мишљењу...

Погледа упртог у шољицу испијене кафе - одржавам одмерену равнотежу тела и духа...

Пучина плава у мом још плављем оку невероватним искрама светлуца и ко да спава...

Одушевљење првим зраком Сунца и сигурност склупчана у близини речне обале...

Задовољство које ме стреља својим полупитомим шапатом...

ВРЕМЕ ЗАБОРАВЉАМ и чекам из помало стрпљивог застајкивања, а можда и прећуткивања...

 

ЈЕСЕН РАНА...

 

Шуме у сенци зеница, полумртве

и згасле, од страха и ужаса,

звезде једва чујне, промукле, а

сен је њина на ову ЈЕСЕН пала...

Строфа у полутами сиве ноћи,

чека светлост, непомично ко сенка,

на коју пада зрака светла, 

и потмула сакривена река...

Тикве насред њиве, украј пута,

просуте наједном ко олуја,

изникле из блата, ко строфа

ова моја мала, пуна неког жала...

Песма ослушкује кишу бескрајну,

ко шапат нем и задоцено, да се

јави у капи росе јутарње, јер

Живот није од негдашњих трагова...

Река недогледна, усхићено кроз

дан овај, очарано отиче, а на

међи њеној лет корморана расте,

у смрзла јутра до немог уздаха...

ЈЕСЕН стигла рана...

ОЛОВКА...

 

Размазујем прве јутарње капи росе ко мармеладу, након густе ноћи, у којој је прописала моја ОЛОВКА остављена на крају жутог астала...

Стихови су навирали кроз присећања, а ја сам журила да их саберем под кров душе моје...

Под светлом сићушне лампе, ОЛОВКА прибележи ту изненадну кишовиту громаду, што се сјури низ олуке мога срца...

Ноћ беше одвећ мирна и тиха...

Одбацила сам све те звуке, који у добри час захукташе ту иза 4 угла...

Глад за писањем, расла је ко музика неафирмисаних бендова...

Приуштила сам на рубу ноћи, једну дозу писања...

Нисам се плашила новог свитања...

Но, освит сам у писању наслућивала...

Требао је да траје овај тренутак ноћи...

Зашто прекинути низ од тек неколико постављених реченица...

Да ли ћу изјутра другачије размишљати???...

Не желим да се удаљавам од тренутног писања...

Но, сав овај труд ноћи, радо бих мењала за прву јутрању кап росе, рођену у зраку Сунца...

И док се у мени комешају и смењују поетичне строфе, још увек неизникле у реченице ове - ја морам у инат ноћи, угасити лампу малу...

А и ОЛОВКА се исписала...

Узех нову, али нису имале исти отисак и боју...

Лаку ноћ... 

СВЕДОК СОПСТВЕНЕ СВЕСТИ...

Ја сам сведок овог свог садашњег тренутка... И све док сам сведок, управо све и јесте осведочено... Све док овај садашњи тренутак бојим неопходним знањем... И све док овај садашњи тренутак бојим љубављу... Све док овај садашњи тернутак своје медитације емитујем и зрачим, постајем свесна свога унутрашњег и спољашњег бића...

Одаја душе моје бива преиспуњена најдивнијим цветовима лотоса... А небо мога унутрашњег и спољашњег храма, бива посуто светлуцавим искричавим зездама... И у мени све као да плеше и игра... Садашњи тренутак у коме је избалансирана хармонија читавог Универзума... А за ручак - омиљени пиринач...

МАЛА ИСКРО - СРЕЋАН ДРУГИ РОЂЕНДАН...

ДА ЛИ САМ НЕПОНОВЉИВА ЛИЧНОСТ???...

... И љубила сам то познање свом мишљу, свом снагом, свом душом и свим срцем, које у једном тренутку мога живота (мада би се могло рећи у првој половини једног просечног људског века), постаде сво моје признање и призвање... Онда је некако ових првих септембарских дана, миц по миц, мало по мало, уследио тај преображај мога ума, душе и срца... 

... И као да за све те године дуге, нисам пронашла ту обећану бескрајну радост... И као да нисам била у стању, да бескрајно поверујем у све прочитано... Не, ја нисам била спремна за тај велики подвиг... Нешто је убило мој дух... А огањ вере, није се разгорео овим мојим нејаким бићем... 

... И није важно да ли сам ја непоновљива личност, иако се тако питам још од наслова... Не ја заиста то нисам... Важнија су моја садашња размишљања... Но, ја овим својим размишљањима не негирам бога... И бог у кога сам веровала (тако послушно, ћутке и слепо) - није мртав... Чињеница садашња говори упртаво о томе да је нешто унутра мене мртво, управо по том питању и схватању... Ја као непоновљива личност сам мртва... 

... А на крају свог оживљавања и преживљавања, схватила сам, иако са закашњењем, да више нисам само пасивни објекат, лутка или играчка... Учинило ми се да ипак треба да израстем и стасам у непоновљиву личност и да у складу са свим тим будем по познању, признању и призвању - непоновљива личност... И да сам управо субјекат, сарадник и равноправни партнер на свакој стази Живота... 

... Јер и да нисам, требала би да јесам - непоновљива личност...

НОВА МИСАО У ЧОВЕКУ...

 

У постављању питања тражила сам смисао, све у нади да ће мој ум тако да сазрева и да ће искре новопробуђене мудрости да се напајају са Изворишта још дуго дуго...  У складу са свим тим, настале су и ове речи моје, пробуђене управо у тежњи за новом мудрошћу... Па тако ја као творац ових мисли, стојим на трагу и прагу Истине... 

 

Моја гледишта више нису митска, ни неартикулисана, а тако ни одвећ емотивна, јер вера уколико је има, не би смела да утерује страх у кости... Но, кад смо већ код вере (те незахвалне вечите теме), да кажем да схватам да не знам много штошта (и да сам јако свесна тога), ал једном тежих да сазнам... И није лоше стати мало "с оне стране физике"... 

 

Сунце, Вода (Река), Ваздух и Земља... Те непресушне стваралачке клице ваљаног мишљења, несхватљиво и несазнајно рађају нову мисао у Човеку...    

НОВА СТВАРНОСТ...

Прошле су две деценије (20 година), од како спознадох сву "тежину" духовне жеђи... Од тада до сада, десио се и нагли технолошки скок, захваљујући коме дадох се у писање ово... Та духовна жеђ, беше моја најверодостојнија самообмана... 

Оно што сам успела да спознам за све те утрошене године, јесте то да сам упловила у неке апсолутно "неразумљиве" воде... Суочох се са невидљивим подморницама и надасве окрутном посадом... Моја лична искуства и егзистенцијални садржаји су управо такви... 

Но, сада после 20 година имам неодољиву потребу да то све одбацим као сувишни терет и оставим иза себе, у неком кутку... Нема ту више никаквог научног, а ни политичког спора... Моја чула нису отупела, мада ми се чини да полагано постају отпорна и очврсла на реални трен... 

Нови видик на хоризонту плавом отвара капије своје... Нове димензије издвајају се у мноштву неинтересантних понуђених питања и одговора... А ту је и нова стварност, коју упијам својим префињеним чулима...        

МОЈЕ 3 ПЕСМЕ ПОСЛАТЕ НА КОНКУРС "ГАРАВИ СОКАК" 2013...

МИСАО САМ ЗА ЧОВЕКА...

У скупљеној мисли

На затуреном путу

Говорим о наслеђу

Мислим о сећању

О једном времену

О свом боготражењу

О нађеној светлости

Правди и истини

Несрећно расејана

Неугасива и незалазна

Изношена и подерана

Мисао сам за човека...

СТАТИЧНО ПРОБЛЕМАТИЧНО...

У схватању статичном

Схватам проблематично

И онако важно станем да

Се питам преко значаја...

Са тих страна држало се

Време пре времена, а са

Друге пак стране остаде

Само сличност неприметна...

Без противљења још од

Самог почетка прихватам

Лако те нове древне речи

Које нису из моје свести...

ДУГА ТУГА...

Са горње стране мисленога лука

Пружа се непрегледна шарена дуга

Речном долином вијуга брза пруга

Планином одјекује песма нас са југа...

Нашем поразу претходила је црна куга

Кроз векове однесе ми најбољег друга

Покопаног сада усред старог сеоског луга

Што је живот прокоцкао и испио из цуга...

Враћам све на почетак без иједног дуга

Још једном јасно да кажем – где и куда

За истинским откривењем не треба туга

Идем ко својеврсни смисао без кобног суда...