Прошле су две деценије (20 година), од како спознадох сву "тежину" духовне жеђи... Од тада до сада, десио се и нагли технолошки скок, захваљујући коме дадох се у писање ово... Та духовна жеђ, беше моја најверодостојнија самообмана...
Оно што сам успела да спознам за све те утрошене године, јесте то да сам упловила у неке апсолутно "неразумљиве" воде... Суочох се са невидљивим подморницама и надасве окрутном посадом... Моја лична искуства и егзистенцијални садржаји су управо такви...
Но, сада после 20 година имам неодољиву потребу да то све одбацим као сувишни терет и оставим иза себе, у неком кутку... Нема ту више никаквог научног, а ни политичког спора... Моја чула нису отупела, мада ми се чини да полагано постају отпорна и очврсла на реални трен...
Нови видик на хоризонту плавом отвара капије своје... Нове димензије издвајају се у мноштву неинтересантних понуђених питања и одговора... А ту је и нова стварност, коју упијам својим префињеним чулима...
Нема коментара:
Постави коментар