ВРЕМЕ ЗАБОРАВЉАМ...

 

ВРЕМЕ ЗАБОРАВЉАМ и губим из помало нестрпљивог свакодневног одушевљења...

Најтоплија радост додирну ми јутрос пенушаву душу...

Непомично сећање на те привлачне плаве планине о којима размишљам, док време пролази...

Мешкољим се стравично досадно, лишена тог предивног осећања...

Мислим да у мени ничу нека нова питања...

Посматрам и чекам да између две насмејане паузе, завлада та искра неме тишине...

Одустајем да кроз ово љубазно писање, пригушим ту пуцкетаву малу искру из нешег огњишта изниклу...

Ућуткујем испразно време на концу септембра...

Слободу окретна ми гласа, проналазим у још занимљивијем мишљењу...

Погледа упртог у шољицу испијене кафе - одржавам одмерену равнотежу тела и духа...

Пучина плава у мом још плављем оку невероватним искрама светлуца и ко да спава...

Одушевљење првим зраком Сунца и сигурност склупчана у близини речне обале...

Задовољство које ме стреља својим полупитомим шапатом...

ВРЕМЕ ЗАБОРАВЉАМ и чекам из помало стрпљивог застајкивања, а можда и прећуткивања...