... И љубила сам то познање свом мишљу, свом снагом, свом душом и свим срцем, које у једном тренутку мога живота (мада би се могло рећи у првој половини једног просечног људског века), постаде сво моје признање и призвање... Онда је некако ових првих септембарских дана, миц по миц, мало по мало, уследио тај преображај мога ума, душе и срца...
... И као да за све те године дуге, нисам пронашла ту обећану бескрајну радост... И као да нисам била у стању, да бескрајно поверујем у све прочитано... Не, ја нисам била спремна за тај велики подвиг... Нешто је убило мој дух... А огањ вере, није се разгорео овим мојим нејаким бићем...
... И није важно да ли сам ја непоновљива личност, иако се тако питам још од наслова... Не ја заиста то нисам... Важнија су моја садашња размишљања... Но, ја овим својим размишљањима не негирам бога... И бог у кога сам веровала (тако послушно, ћутке и слепо) - није мртав... Чињеница садашња говори упртаво о томе да је нешто унутра мене мртво, управо по том питању и схватању... Ја као непоновљива личност сам мртва...
... А на крају свог оживљавања и преживљавања, схватила сам, иако са закашњењем, да више нисам само пасивни објекат, лутка или играчка... Учинило ми се да ипак треба да израстем и стасам у непоновљиву личност и да у складу са свим тим будем по познању, признању и призвању - непоновљива личност... И да сам управо субјекат, сарадник и равноправни партнер на свакој стази Живота...
... Јер и да нисам, требала би да јесам - непоновљива личност...
Нема коментара:
Постави коментар