ЈЕСЕН РАНА...

 

Шуме у сенци зеница, полумртве

и згасле, од страха и ужаса,

звезде једва чујне, промукле, а

сен је њина на ову ЈЕСЕН пала...

Строфа у полутами сиве ноћи,

чека светлост, непомично ко сенка,

на коју пада зрака светла, 

и потмула сакривена река...

Тикве насред њиве, украј пута,

просуте наједном ко олуја,

изникле из блата, ко строфа

ова моја мала, пуна неког жала...

Песма ослушкује кишу бескрајну,

ко шапат нем и задоцено, да се

јави у капи росе јутарње, јер

Живот није од негдашњих трагова...

Река недогледна, усхићено кроз

дан овај, очарано отиче, а на

међи њеној лет корморана расте,

у смрзла јутра до немог уздаха...

ЈЕСЕН стигла рана...