ОЛОВКА...

 

Размазујем прве јутарње капи росе ко мармеладу, након густе ноћи, у којој је прописала моја ОЛОВКА остављена на крају жутог астала...

Стихови су навирали кроз присећања, а ја сам журила да их саберем под кров душе моје...

Под светлом сићушне лампе, ОЛОВКА прибележи ту изненадну кишовиту громаду, што се сјури низ олуке мога срца...

Ноћ беше одвећ мирна и тиха...

Одбацила сам све те звуке, који у добри час захукташе ту иза 4 угла...

Глад за писањем, расла је ко музика неафирмисаних бендова...

Приуштила сам на рубу ноћи, једну дозу писања...

Нисам се плашила новог свитања...

Но, освит сам у писању наслућивала...

Требао је да траје овај тренутак ноћи...

Зашто прекинути низ од тек неколико постављених реченица...

Да ли ћу изјутра другачије размишљати???...

Не желим да се удаљавам од тренутног писања...

Но, сав овај труд ноћи, радо бих мењала за прву јутрању кап росе, рођену у зраку Сунца...

И док се у мени комешају и смењују поетичне строфе, још увек неизникле у реченице ове - ја морам у инат ноћи, угасити лампу малу...

А и ОЛОВКА се исписала...

Узех нову, али нису имале исти отисак и боју...

Лаку ноћ...