SLIČAN ODBLESAK PLAVOG...

Kiše padaju podjednako besno i strasno i leti, kao i o tužnoj jeseni
Nema olakšavajuće okolnosti na tragu promašenih tuđih života
Okonča se i zgasne i najveća lepota, kao i čovekova dobrota
Nema potrebe da te zdrma struja ili udari grom ispod duda
I nije važno ako te nešto povredi, a ti stisni uši i progutaj
I nije važno ako te život izlomi, izbezumi, uplaši i porazi, pogazi
Na dnu rečnog mulja nije moguće uspraviti slomljena jedra
Slobodno pusti suzu, neka ti oplače najdivnije sjajne oči

I sve kad izgubiš porazno i lažno
Misliš li da ima još borbe vredo išta
Ponosno koračaj, bez i jedne reči negodovanja
To su oglodane kosti naših života

Ne smatraj da si zaludno pogrbio zgurena leđa i pleća
I da si zakolutao očima preglasnim krikom ćutanja
Neka sve čitaju sa svojih, mesto sa tvoga lica
Neke trke nisu vredne, ama ni jednog skoka, veruj
Svi plutaju na površini ionako banalnih izguljenih života
Vešti su da prikažu i nepostojeću svoju sreću veću
Život je mnogo osorniji i to sve više što si ti uporniji

NELSON MANDELA...

Nobelovu nagradu mira 1993-e podeli u Oslu sa De Klerkom

Energični prvoborac protiv obespravljenosti, diskriminacije i aparthejda

Latio se velike borbe, a za čast Slobode i ljudskog dostojanstva Crnaca

Sin, vođa i prvi obojeni predsednik Južne Afrike od 1994 do 1999-e
Optuživali ga pod vidom i imenom teškog veleizdajnika
Nazvaše ga i najčuvenijim političkim zatvorenikom celoga sveta

Masovne proteste i kampanje organizovao i budio vrlo vešto

Advokat po stručnom zvanju, pa 1952 otvara prvi obojeni advokatski biro u Johanesburgu

Naglio je smanjenju razlika između bogatih i siromašnih Južne Afrike

Dobar deo života (skoro polovinu) proveo iza rešetaka u najstrašnijim uslovima

Eto, posle 26 godina robije teške, pušten 11 februara 1990 na slobodu uz veliko slavlje

Letele su nakon toga reči: "Praštanje bez zaborava" ili "Oprošteno, ali ne zaboravljeno"

Aktivista u mnogo čemu, pa i u militarnoj organizaciji "Koplje nacije"

DŽEZ, DŽEZ, DŽEZ - O TAJ SAV ILI SAV TAJ - DŽEZ...

 

Negde tamo na početku 20-og veka, u gradu pod nazivom NJU ORLEANS, koji pripada južnoj američkoj državi LUIZIJANI, pojavio se DŽEZ, novi muzički pravac koji je u sebi sažeo sve one tekovine evropske muzike, sa već dobro ustaljenim elementima iz folklorne muzike Crnaca Amerike. Ti folklorni elementi Crnaca, obilovali su izrazito bogatim AFRO ritmom, kao i karakterističnom melodičnošću, što kada je sve nakalemljeno na evropsku harmoničnost, uz dodatak muzičkih instrumenata, već viđenih u umetnosti evropskoj, dovelo od nastanka ovog novog zvuka - DŽEZA. Crnci su na amerčko tlo iz svoje prapostojbine doneli bogatsvo muzičke tradicije i raskoši, sa mnoštvom obilate fantazije, što je dovelo od toga da se iz simbioze svog tog afro i američkog zvuka, dogodi potom prava evolucija - revolucija, mnoštva novih muzičkih vidova, obrisa i stilova. Jednom rečju - MUZIKA.
Temelj na kome počiva ova muzika jeste IMPROVIZACIJA, dok džez stvaralac ima u zadatku da svo stvaranje muzike vešto preoblikuje-oblikuje pritom stvarajući mnoštvo preobraženih dobro improvizovanih varijateta. U tim improvizacijama ogleda se sva virtuoznost i kreativnost džez umetnika-stvaraoca, ali i celokupnog orkestra i svakog instrumenta (trube, klarineta, saksofona, bubnja, kontrabasa, klavira), kao i njihovih samih izvođača. Ono što je pored pomenutih instrumenata najvažnije u DŽEZ muzici, upravo jesu sami ljudski glasovi - ti predivni vokali.
Nukleus DŽEZA jeste RITAM, koj iima za cilj da se razlista do veoma komplikovanih i dobro posloženih vidova, iako poreklo vuče još iz primitivnih plemenskih muzičkih crnačkih ritmova. Među najistaknutije ritmičke vidove džeza spada SINKOPA - gde dolazi do prenosa naglaska upravo na nenaglašeni deo mere. Što se tiče melodije i harmonije, one kreću od neke teme, a potom prate improvizaciju kroz mnoštvo varijanti. Tema sadrži 16 ili 32 takta čija je harmonična osnova jasna i koristi se za improvizovane varijacije KORUSE. Zastupljenost instrumenata u džezu je veoma obilata i  raznolika, pa stoga imamo 3 grupe instrumenata po njihovoj funkciji, a to su: melodijski, harmonski i ritmički instrumenti. Kod nekih varijacija instrumenti mogu dobiti jednu ili drugu funkciju. Ono što je tipično za džez jeste istaknuto prenaglašavanje različitosti u bojama i karakteru tona, tako da se često ističe individualnost nekih instrumenata i spočitava se ne samo njihova boja, već i virtuoznost. Za džez su tipični duvački ansambli (limeni duvački instrumenti i saksofon), uz neobilaznu ritam-sekciju, koju čine sve te udaraljke, gitara, klavir i kontrabas. Ekspanzija i porast novih stilova i vidova, doveo je da u džez bude uključena gotovo većina svih muzičkih instrumenata, pa tako dobijamo raznolike ansable, pa čak i velike simfonijske orkestre na sceni.
Pre pojave džeza postojalo je nekoliko muzičkih vidova, koje su takođe stvorili američki Crnci. Tako imamo narodnu muziku, crkvenu, salonske igre, vojnički marševi evropskog korena, koje su Crnci još u 19 veku primili i svemu tome dali jednu sebi tipičnu interpretaciju: svoj ritam i stvaralačku maštovitost. Tako su njihove crnačke spiritualne (duhovne) i narodno religiozne pesme, upravo izrasle iz crkvenih pesama Evrope, ali su dopunjene i oplemenjene primesama crnačke improvizacije. Tu je i BLUZ (BLUES) koja predstavlja svetovnu narodnu pesmu, koja je po karakteru solistička, a po svom sentimentalnom zvuku iskazuje čežnjivost za prapostojbinom svojom.  Na dalji razvitak džeza, BLUZ je doneo mnogo toga. Po zaniljivosti ističu se radne pesme u kojima ima čvrstine ritma, i sve su skopčane uz rad i mnoštvo različitih oblika plesa, kao i sa ritmom sinkope, što se još sve naziva REGTAJMS.
KALSIČNI DŽEZ rađa se simbiozom svih ovih oblika i tada na svet dolazi NJU ORLEANS STIL DŽEZ, čiji je tvorac bio LUJ ARMSTRONG (1900-1971) najkrupnija ličnost džeza. Beli deo populacije NJU ORLEANSA prihvata DŽEZ muziku i počinju izvedbe na njima svojstven način, pa tako nastaje DIKSILEND DŽEZ, koga prihvataju i Crnci, koji mu opet daju svoj prepoznatljiv pečat. Centar džez muzike je 1920 postao ČIKAGO, no beše to stil koji je naglašavao solističke deonice na vrlo virtuozan način odsvirane i to na raznim instrumentima. Uz limene duvačke instrumente, sada imamo ulet saksofona, kao vrlo melodičnog instrumenta. U toku I svetskog rata džez se širi Evropom i osvaja publiku i to široke mase, tako da ČIKAGO STIL do 1930 godine beleži svoju dominaciju.
U 4-oj dekadi pojavljuje se SVING, po ritmu  i melodiji dosta mirniji, a po harmoniji jako bogat, uz šta su išli  veliki sastavi BIG BENDOVI, kao i omanji sastavi. U ovom pravcu ističu se naročito BENI GUDMEN, KAUNT BEJSI i LAJONEL HEMPTON. POL VAJTMAN osniva SIMFONIJSKI DŽEZ, koji interpretiraju veoma veliki sastavi orkestra. Pošto improvizacija ne može biti na povećem sastavu, stoga se ona daje solistima koji treba svojom virtuoznošću da iskažu svo majstorstvo. Ali se opet stvara  i čista improvizacija pri malom broju muzičara na koncertima nazvanim DŽEMSEJŠN - čiji su priređivači preoduševljeni obožavatelji džeza. Dolazi i do nastanka BUGIVUGIJA - što je ustvari klasičan stil sa osobenim punktiranim pokretom u basu. 
U posleratno vreme džez opet postiže neverovatan razvitak, pa uz renesansu klasičnog džeza, opet iskrsavaju novi stilovi. Tako u noćnim barovima HARLEMA nastaje BIBAP, koji je imao u vidu manje sastave sa veoma naglašenim improvizacijama, najvišim tehničkim i izvođačkim veštinama. U ovom stilu iskazuju se ČARLI PARKER i DIZI GILESPI - jedan od najvećih džez trubača ikada. Bilo je to obilje bučnog i temperamentnog karaktera, sa visoko zvučnim tonovima, naročito trube. BIBAP je najizrazitiji oblik HOT DŽEZA - VRUĆEG DŽEZA.
Godine 1950 pojavljuje se KOULD DŽEZ - HLADNI DŽEZ, sušta suprotnost vatrenom džezu, dosta mirniji i staloženiji sa osloncem na pravce unutar profesionalne umetničke muzike toga doba. Dolazi do uspešne primene polifone tehnike. Progresivni džez nastoji da se približi što više modernom konceptu muzike, što je činio STEN KENTON, a moderni opet džez iznikao polovinom 60-ih godina, poseže za kamernom muzikom. FRI DŽEZ - SLOBODNI DŽEZ javlja se 60-ih godina i on odskače od svih tradicionalnih ramova i šablona i u svojim interpretacijama dopušta dosta slobode.
Svojim ritmom i improvizacijom, džez je uticao na velike svetske kompozitore: Stravisnkog, Bartoka, Hindermita i Onegera.
DJUK ELINGTON (1899-1979) američki džez pijanista i kompozitor, decenijama je vodio najčuveniji džez orkestar. Napisao je preko 1500 najvrednijih dela džeza. Jedno vreme bio pod uticajem svinga, a kasnije unosi egzotične elemente. Ipak je na kraju objedinio sve osobenosti i kreirao svoj lični stilski izraz.
DŽORDŽ GERŠVIN (1898-1937) američki kompozitor primenio je džez elemente u svom stvaranju. On ih je stopio sa tradicijom Evrope i tako postao tvorac američke nacionalne muzike. Najveći uspeh donela mu je "RAPSODIJA U PLAVOM" za klavir u pratnji orkestra, a potom i delo "AMERIKANAC U PARIZU". Proučavajući folklor Crnaca iz Južne Karoline on je 1935 napisao svoje remek delo operu "PORGI I BES", gde je istaknut socijalni problem američkog juga.
Džez se u Jugoslaviji javio polovinom 20-ih godina: u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu. Bili su to mali sastavi amaterskog naličja. Peofesionalni razvitak jugoslovenskog džeza počinje tek posle rata, kada se stvaraju džez orkestri, pri radio stanicama, kao i ansambli (Zagrebački džez kvartet osnovan 1959 - najzančajniji manji džez ansambl Jugoslavije).
    

ПУСТИЊСКА ОАЗА...

Посматрам као кроз мрачно платно

милозвучност северног и јужног ветра

на северном небу

Андромеда звезда сјајна

а на јужном небу

Херкул у сазвежђу

тражених небеских звезда,

глава, завичаја и малих права...

Од летње кише и дринске магле

бежим, у пејзаже три пустиње далеке

Сахаре, Калахари и Гоби,

тамо где стиском прскају стене

и где се дробе, глобе,

сложе, али и множе,

до распрскавања од силне

лепоте и слободе,

од чежње и дремљиве воље,

тамо где пустињска ноћна роса

и сво то искричаво њено иње,

једино дају влажност и влагу,

па и важност и лажност, 

али и љубав и снагу,

уз музику и блуз гитару...

Исполирана зрнца и

прашина пустињског песка,

ветром разнета по

необичности предела,

прашина ношена звуком

на стотине километара

пешчаном олујом и 

неком чудесном струјом...

Пешчане дине нису

покрај, а ни украј Дрине,

дине од песка, где само

пустињска оаза, служи

да потакне опстанак и живот...

Сва та зрнца исполираног песка

се окомито стропоштају у реч,

низ стрме нагибе пешчане дине,

да прсне око и реч од милине силне...

Кише низ спруд негде теку, а

нисмо звали кише у освит зоре,

и као да их неко посла да изнова

зажуборе бистрим потоцима, баш

у освит нове јулске зоре, 

неке боље воље моје... 

 

ПРЕНЕТИ НА ХАРТИЈУ-ПЛАТНО или још једна, ова моја мала, унутрашња ПРОЈЕКЦИЈА...

Ако је "садашњост кључ за разумевање прошлости", онда се Ја свом овом малом заоставштином данашњих узрока и трагова, том много идеалном савршеном збирном скупином свих важних информација, управо враћам бар 3 до 4 милијарде година уназад... Иако живим и пишем и мислим сада, ја све што хоћу да кажем има везе са најудаљенијом прошлошћу... И тако зачепркаћу свим силама данашњег ерозивног дејства, свом том јулском кишом, летњим ветром, невидљивим таласима, па и неким чудним мразом... Зачепркаћу по седимнетним стенама и по свим тим дебелим наслагама и по најситнијим комадима делова искључиво вулканског порекла... 

Јер, шта је моја душа, ум или тело, ако не до парче или исечак копна вулканског порекла, које више или мање тек условљавају и хоризонтална и вертикална померања и кретања... По свом том непрегледном картограму пребогатог људског живота, пратим мноштво сеизмичких кривих линија, на зонама опасних сеизмичких подручја, што ипак знају да се у свом епицентру и свом јачином својим магнитуда испоље на крају крајева - и као јаки и као врло јаки, али и као катастрофални... Једном речју - земљотреси... 

Земљотреси речи, чија жаришта потресају стабилну Земљину кору у дубину чак и до 60 километара и чине их управо јаким сеизмичким подручјима... Треба се сада орјентисати по свим тим добро уцртаним и разврстаним мапама живота, али и по неразврстаним, мобилним зонама и круговима Земљине коре, као по неким колутовима од дима цигарете...

Живописна поларна светлост моје лампе у четинарској шуми, проналази мноштво људских трагова (животињске игноришем), управо у кори Земље плаве планете, која се креће око Сунца...

Из дубоких унутрашњих ровова, износим кофом старе копнене наслаге, бришући камене плоче набраних планина, тамо у зони океанских гребена и котлина (депресија)... Видим све те линије великих морских раседа са попречним поремећајима, као и подморске приобалне зоне...

Променљивост данашњег прибележавања, као да доноси неке нове таласе осеке и плиме, док дејство немирних речи и вода, односи све те седиментне наслаге... Снага јаког ветра, подиже песак и шљунак са обала, и као да неким новим олујним таласом, креће у припрему за тешка и разорна пустошења... 

А ја!... Ја сам коралски спруд, а корали су познати по својој нежној крхкости... Бомбардовање и ерозија, док шикља пена речи, а таласи се дробе и разбијају о дно најдубљих подземних пећина... Настајање и распростирање скупљене реченичне енергије... Од новог стропоштавања, треба узмицати и повачити се, па таман да се више никад и ништа не деси...

Непрегледне степе планинских пашњака... Но, Ја сам ни ледник, ни стена, а ни степа... Ја сам пливајућа алга непрозирна и мала на површини животног планктона... Унутар мене, као да оживе сва она слепа мала пећинска бића и створења... И тако ту одједном живе-оживе ларве гусеница, црва и инсеката, па и даждевњака и малих љускара... Живе-оживе и слепи мишеви, што сваке ноћи лете по најдубљим тминама пећине мога срца и тамо се хране инсектима...

И тако сам Ја опет, и одједном опет, сво оно мноштво огромних унутрашњих подземних пећинских мрежа, још довољно неиспитаних и неистражених... Ја сам оно мноштво бајковитих рељефа да ти око стане, и прекрасно извајаних видова и облика... Ја сам оно мноштво нагомиланих седиментних наслага и наноса, мрачних подземних ходника... У мени опет доста шупљина и пећина, пукотина и пролаза, јама и басена, мембрана...

Све саме наслаге, талог и скрама... О, да!... У мени капљу капљице подземних вода и забеласају се у својој лепоти и красоти, само ретки и надалеко чувени пећински кристали... 

Но, на крају бескрајног крајњег пројектовања, да се добро запитам: да ли је ова моја тренутна унутрашња пројекција (опет из неког ината), овај мој мали пренос на хартију-платно: кос или конусан (раван), цилиндричан (ваљкаст) или екваторски... Или је пројекција равни или условна, или зенитна (азимутна) или неправилна, или је еквивалентна или конформна, или централна (гномска) или паралелна (ортографска)... Не, знам!...     

ТРЕПТАЈ...

У трептању посред небеског свода, закликћу нека нова слова, опет, као сребрнасти вали мали, а плави, у жутој светлости Месеца у целости... Небеска струјања снажним брујањем од живота зажуборе, као кроз бескрај ту трепераву светлост опет измаме и то тамо где боја плаветна, горда небеса поносито поздравља... Душа јој није од сјајне пене, а очи су негде загубљене, под тим далеким брдима највишег брега, јер трептај пробуђеног унутрашњег света ту јутрос дрема... Земља је забораву досуђена на пречац, у пространој деоби и сеоби, три прекрштена крака и зрака... Као кроз ветрове, цвета сажаљење, првим знацима живота... Гласови ноћи измериће пулс географске ширине, над којом се чауре чворнате даске и ружичасте магле... У мистичној капи јутарње росе, сва лепота летњег јулског јутра... У оку задрхта опружени предео, још једног просијалог видика... Душа тече, као кроз уплетено сновиђење мало... Брда знамењем нејасним, од радости тупе, обиље очараности у најближи поток сливају... Мелодије буктавим трептајем, као да постају неки будући сонети... И као кроз одблесак воде, чујем руште речи из дубине и слободе... Лелуја лист са гране, ко скитач прометејске узалудне снаге... Слике су милиони трептаја, равнодушно разапетих, кроз решетку свих ових разноврсних дана... Љубав међе своје не истиче више... Прагови људскости су скамењени, слично јуришу непознатог, изнад сваког страха и варке... А све тако док Месец пуноћом својом земљу слаткошћу дарива... И млако срце бледом сенком, кроз поглед њеног плавог ока, тек дотакне сном и сенком...

POD KOROM ZRELOSTI...

Reči koje nemamo (ili imamo) u vidu, najsnažnijom originalnošću, dakle, neobično jesu uperene da kroz briljantnu misao tek početak kazivanja instinktivno i bezobzirno ispišu... Beskonačna sličnost temperamenta u poetičnoj neponovljivosti, Pesnika i Čoveka, kao pred kapitulacijom još jedne ljudske slave i hvale... Da li je to vidik okrenut Poeziji unutrašnjeg blaga ili možda čežnji za nastankom još jedne kosmičke balade u smislenom pokušaju iz ništavila???...

Sve strofe trostruko posebnošću svojom, kao kroz shvatanje omaleno, kao da donesu novo snažno otrežnjenje, za neko novo revolucionarno osećanje, te pesnički projektovane patnje, u svim onim likovima, pod okriljem pobunjeničkih istina i propalih ideologija, ali i kosmičkih ideja što se zaiskriše... A nad horizontom plavetnila tog oslobođenog stiha, samosvesnost u večnu neminovnost pretačem jedinstvenošću zbirnog stanja reči, kao u Antologije sećanja, da kroz sirovu snagu oporih čistota, prećutim pomrčinu tišine još jednog toka svesti...

Čovek običnost svoju otkriva, kao onu svetinju duše i duha, sakrivenu POD KOROM ZRELOSTI, pretrpljenih trenutaka, naletom svih mučnih umora i izmišljenih dosada, neuhvatljivih tajni beskrajnih beskonačnosti Kosmosa i Života... U večno pustolovnim dubinama, iznad plavetnog jezgra jezera, u svim htenjima tog počesto haotičnog pesničkog (ne)ostvarenja, kao hod po oštrom kamenjaru svih zmijolikih beznađa... I svih onih njemu sličnih, a nezaobilaznih vrednih naslućenja, nemirnosti vrednovanih opažaja srca i pretežno nedoraslih doživljaja, za još jedan stih u duši, za nekih narednih budućih 100 godina... 

ЈУТРА...

ТОК ЈЕДНЕ МИСЛИ
НА КАМЕНУ УКЛЕСАН
ЗАМИШЉЕНО СПАВА

ЈУТРА РУДЕ
ТАМО У ПРОШЛОСТИ

ЧИЈЕ ТО ОБРИСЕ ОПИПАВА
СВИКЛИ ПОГЛЕД ОКА
НАД ЋУТЊОМ ЖИВОТА

ЈУТРА БРУЈЕ
БРЗО КРОЗ ЗАБОРАВ

КУДА ЋЕ МИНУТИ МИСАО
СКАМЕЊЕНА НА ЗИДУ ПЛАЧА
РАЗМИШЉА ГЛАВА

ЈУТРА БУДЕ
ДАНЕ ЛЕТОМ ПТИЦА