Ако је "садашњост кључ за разумевање прошлости", онда се Ја свом овом малом заоставштином данашњих узрока и трагова, том много идеалном савршеном збирном скупином свих важних информација, управо враћам бар 3 до 4 милијарде година уназад... Иако живим и пишем и мислим сада, ја све што хоћу да кажем има везе са најудаљенијом прошлошћу... И тако зачепркаћу свим силама данашњег ерозивног дејства, свом том јулском кишом, летњим ветром, невидљивим таласима, па и неким чудним мразом... Зачепркаћу по седимнетним стенама и по свим тим дебелим наслагама и по најситнијим комадима делова искључиво вулканског порекла...
Јер, шта је моја душа, ум или тело, ако не до парче или исечак копна вулканског порекла, које више или мање тек условљавају и хоризонтална и вертикална померања и кретања... По свом том непрегледном картограму пребогатог људског живота, пратим мноштво сеизмичких кривих линија, на зонама опасних сеизмичких подручја, што ипак знају да се у свом епицентру и свом јачином својим магнитуда испоље на крају крајева - и као јаки и као врло јаки, али и као катастрофални... Једном речју - земљотреси...
Земљотреси речи, чија жаришта потресају стабилну Земљину кору у дубину чак и до 60 километара и чине их управо јаким сеизмичким подручјима... Треба се сада орјентисати по свим тим добро уцртаним и разврстаним мапама живота, али и по неразврстаним, мобилним зонама и круговима Земљине коре, као по неким колутовима од дима цигарете...
Живописна поларна светлост моје лампе у четинарској шуми, проналази мноштво људских трагова (животињске игноришем), управо у кори Земље плаве планете, која се креће око Сунца...
Из дубоких унутрашњих ровова, износим кофом старе копнене наслаге, бришући камене плоче набраних планина, тамо у зони океанских гребена и котлина (депресија)... Видим све те линије великих морских раседа са попречним поремећајима, као и подморске приобалне зоне...
Променљивост данашњег прибележавања, као да доноси неке нове таласе осеке и плиме, док дејство немирних речи и вода, односи све те седиментне наслаге... Снага јаког ветра, подиже песак и шљунак са обала, и као да неким новим олујним таласом, креће у припрему за тешка и разорна пустошења...
А ја!... Ја сам коралски спруд, а корали су познати по својој нежној крхкости... Бомбардовање и ерозија, док шикља пена речи, а таласи се дробе и разбијају о дно најдубљих подземних пећина... Настајање и распростирање скупљене реченичне енергије... Од новог стропоштавања, треба узмицати и повачити се, па таман да се више никад и ништа не деси...
Непрегледне степе планинских пашњака... Но, Ја сам ни ледник, ни стена, а ни степа... Ја сам пливајућа алга непрозирна и мала на површини животног планктона... Унутар мене, као да оживе сва она слепа мала пећинска бића и створења... И тако ту одједном живе-оживе ларве гусеница, црва и инсеката, па и даждевњака и малих љускара... Живе-оживе и слепи мишеви, што сваке ноћи лете по најдубљим тминама пећине мога срца и тамо се хране инсектима...
И тако сам Ја опет, и одједном опет, сво оно мноштво огромних унутрашњих подземних пећинских мрежа, још довољно неиспитаних и неистражених... Ја сам оно мноштво бајковитих рељефа да ти око стане, и прекрасно извајаних видова и облика... Ја сам оно мноштво нагомиланих седиментних наслага и наноса, мрачних подземних ходника... У мени опет доста шупљина и пећина, пукотина и пролаза, јама и басена, мембрана...
Све саме наслаге, талог и скрама... О, да!... У мени капљу капљице подземних вода и забеласају се у својој лепоти и красоти, само ретки и надалеко чувени пећински кристали...
Но, на крају бескрајног крајњег пројектовања, да се добро запитам: да ли је ова моја тренутна унутрашња пројекција (опет из неког ината), овај мој мали пренос на хартију-платно: кос или конусан (раван), цилиндричан (ваљкаст) или екваторски... Или је пројекција равни или условна, или зенитна (азимутна) или неправилна, или је еквивалентна или конформна, или централна (гномска) или паралелна (ортографска)... Не, знам!...
Нема коментара:
Постави коментар