ПУСТИЊСКА ОАЗА...

Посматрам као кроз мрачно платно

милозвучност северног и јужног ветра

на северном небу

Андромеда звезда сјајна

а на јужном небу

Херкул у сазвежђу

тражених небеских звезда,

глава, завичаја и малих права...

Од летње кише и дринске магле

бежим, у пејзаже три пустиње далеке

Сахаре, Калахари и Гоби,

тамо где стиском прскају стене

и где се дробе, глобе,

сложе, али и множе,

до распрскавања од силне

лепоте и слободе,

од чежње и дремљиве воље,

тамо где пустињска ноћна роса

и сво то искричаво њено иње,

једино дају влажност и влагу,

па и важност и лажност, 

али и љубав и снагу,

уз музику и блуз гитару...

Исполирана зрнца и

прашина пустињског песка,

ветром разнета по

необичности предела,

прашина ношена звуком

на стотине километара

пешчаном олујом и 

неком чудесном струјом...

Пешчане дине нису

покрај, а ни украј Дрине,

дине од песка, где само

пустињска оаза, служи

да потакне опстанак и живот...

Сва та зрнца исполираног песка

се окомито стропоштају у реч,

низ стрме нагибе пешчане дине,

да прсне око и реч од милине силне...

Кише низ спруд негде теку, а

нисмо звали кише у освит зоре,

и као да их неко посла да изнова

зажуборе бистрим потоцима, баш

у освит нове јулске зоре, 

неке боље воље моје...