У трептању посред небеског свода, закликћу нека нова слова, опет, као сребрнасти вали мали, а плави, у жутој светлости Месеца у целости... Небеска струјања снажним брујањем од живота зажуборе, као кроз бескрај ту трепераву светлост опет измаме и то тамо где боја плаветна, горда небеса поносито поздравља... Душа јој није од сјајне пене, а очи су негде загубљене, под тим далеким брдима највишег брега, јер трептај пробуђеног унутрашњег света ту јутрос дрема... Земља је забораву досуђена на пречац, у пространој деоби и сеоби, три прекрштена крака и зрака... Као кроз ветрове, цвета сажаљење, првим знацима живота... Гласови ноћи измериће пулс географске ширине, над којом се чауре чворнате даске и ружичасте магле... У мистичној капи јутарње росе, сва лепота летњег јулског јутра... У оку задрхта опружени предео, још једног просијалог видика... Душа тече, као кроз уплетено сновиђење мало... Брда знамењем нејасним, од радости тупе, обиље очараности у најближи поток сливају... Мелодије буктавим трептајем, као да постају неки будући сонети... И као кроз одблесак воде, чујем руште речи из дубине и слободе... Лелуја лист са гране, ко скитач прометејске узалудне снаге... Слике су милиони трептаја, равнодушно разапетих, кроз решетку свих ових разноврсних дана... Љубав међе своје не истиче више... Прагови људскости су скамењени, слично јуришу непознатог, изнад сваког страха и варке... А све тако док Месец пуноћом својом земљу слаткошћу дарива... И млако срце бледом сенком, кроз поглед њеног плавог ока, тек дотакне сном и сенком...
Нема коментара:
Постави коментар