Negde
tamo na početku 20-og veka, u gradu pod nazivom NJU ORLEANS, koji
pripada južnoj američkoj državi LUIZIJANI, pojavio se DŽEZ, novi muzički
pravac koji je u sebi sažeo sve one tekovine evropske muzike, sa već
dobro ustaljenim elementima iz folklorne muzike Crnaca Amerike. Ti
folklorni elementi Crnaca, obilovali su izrazito bogatim AFRO ritmom,
kao i karakterističnom melodičnošću, što kada je sve nakalemljeno na
evropsku harmoničnost, uz dodatak muzičkih instrumenata, već viđenih u
umetnosti evropskoj, dovelo od nastanka ovog novog zvuka - DŽEZA. Crnci
su na amerčko tlo iz svoje prapostojbine doneli bogatsvo muzičke
tradicije i raskoši, sa mnoštvom obilate fantazije, što je dovelo od
toga da se iz simbioze svog tog afro i američkog zvuka, dogodi potom
prava evolucija - revolucija, mnoštva novih muzičkih vidova, obrisa i
stilova. Jednom rečju - MUZIKA.
Temelj na kome počiva ova muzika jeste IMPROVIZACIJA, dok džez stvaralac ima u zadatku da svo stvaranje muzike vešto preoblikuje-oblikuje pritom stvarajući mnoštvo preobraženih dobro improvizovanih varijateta. U tim improvizacijama ogleda se sva virtuoznost i kreativnost džez umetnika-stvaraoca, ali i celokupnog orkestra i svakog instrumenta (trube, klarineta, saksofona, bubnja, kontrabasa, klavira), kao i njihovih samih izvođača. Ono što je pored pomenutih instrumenata najvažnije u DŽEZ muzici, upravo jesu sami ljudski glasovi - ti predivni vokali.
Nukleus DŽEZA jeste RITAM, koj iima za cilj da se razlista do veoma komplikovanih i dobro posloženih vidova, iako poreklo vuče još iz primitivnih plemenskih muzičkih crnačkih ritmova. Među najistaknutije ritmičke vidove džeza spada SINKOPA - gde dolazi do prenosa naglaska upravo na nenaglašeni deo mere. Što se tiče melodije i harmonije, one kreću od neke teme, a potom prate improvizaciju kroz mnoštvo varijanti. Tema sadrži 16 ili 32 takta čija je harmonična osnova jasna i koristi se za improvizovane varijacije KORUSE. Zastupljenost instrumenata u džezu je veoma obilata i raznolika, pa stoga imamo 3 grupe instrumenata po njihovoj funkciji, a to su: melodijski, harmonski i ritmički instrumenti. Kod nekih varijacija instrumenti mogu dobiti jednu ili drugu funkciju. Ono što je tipično za džez jeste istaknuto prenaglašavanje različitosti u bojama i karakteru tona, tako da se često ističe individualnost nekih instrumenata i spočitava se ne samo njihova boja, već i virtuoznost. Za džez su tipični duvački ansambli (limeni duvački instrumenti i saksofon), uz neobilaznu ritam-sekciju, koju čine sve te udaraljke, gitara, klavir i kontrabas. Ekspanzija i porast novih stilova i vidova, doveo je da u džez bude uključena gotovo većina svih muzičkih instrumenata, pa tako dobijamo raznolike ansable, pa čak i velike simfonijske orkestre na sceni.
Pre pojave džeza postojalo je nekoliko muzičkih vidova, koje su takođe stvorili američki Crnci. Tako imamo narodnu muziku, crkvenu, salonske igre, vojnički marševi evropskog korena, koje su Crnci još u 19 veku primili i svemu tome dali jednu sebi tipičnu interpretaciju: svoj ritam i stvaralačku maštovitost. Tako su njihove crnačke spiritualne (duhovne) i narodno religiozne pesme, upravo izrasle iz crkvenih pesama Evrope, ali su dopunjene i oplemenjene primesama crnačke improvizacije. Tu je i BLUZ (BLUES) koja predstavlja svetovnu narodnu pesmu, koja je po karakteru solistička, a po svom sentimentalnom zvuku iskazuje čežnjivost za prapostojbinom svojom. Na dalji razvitak džeza, BLUZ je doneo mnogo toga. Po zaniljivosti ističu se radne pesme u kojima ima čvrstine ritma, i sve su skopčane uz rad i mnoštvo različitih oblika plesa, kao i sa ritmom sinkope, što se još sve naziva REGTAJMS.
KALSIČNI DŽEZ rađa se simbiozom svih ovih oblika i tada na svet dolazi NJU ORLEANS STIL DŽEZ, čiji je tvorac bio LUJ ARMSTRONG (1900-1971) najkrupnija ličnost džeza. Beli deo populacije NJU ORLEANSA prihvata DŽEZ muziku i počinju izvedbe na njima svojstven način, pa tako nastaje DIKSILEND DŽEZ, koga prihvataju i Crnci, koji mu opet daju svoj prepoznatljiv pečat. Centar džez muzike je 1920 postao ČIKAGO, no beše to stil koji je naglašavao solističke deonice na vrlo virtuozan način odsvirane i to na raznim instrumentima. Uz limene duvačke instrumente, sada imamo ulet saksofona, kao vrlo melodičnog instrumenta. U toku I svetskog rata džez se širi Evropom i osvaja publiku i to široke mase, tako da ČIKAGO STIL do 1930 godine beleži svoju dominaciju.
U 4-oj dekadi pojavljuje se SVING, po ritmu i melodiji dosta mirniji, a po harmoniji jako bogat, uz šta su išli veliki sastavi BIG BENDOVI, kao i omanji sastavi. U ovom pravcu ističu se naročito BENI GUDMEN, KAUNT BEJSI i LAJONEL HEMPTON. POL VAJTMAN osniva SIMFONIJSKI DŽEZ, koji interpretiraju veoma veliki sastavi orkestra. Pošto improvizacija ne može biti na povećem sastavu, stoga se ona daje solistima koji treba svojom virtuoznošću da iskažu svo majstorstvo. Ali se opet stvara i čista improvizacija pri malom broju muzičara na koncertima nazvanim DŽEMSEJŠN - čiji su priređivači preoduševljeni obožavatelji džeza. Dolazi i do nastanka BUGIVUGIJA - što je ustvari klasičan stil sa osobenim punktiranim pokretom u basu.
U posleratno vreme džez opet postiže neverovatan razvitak, pa uz renesansu klasičnog džeza, opet iskrsavaju novi stilovi. Tako u noćnim barovima HARLEMA nastaje BIBAP, koji je imao u vidu manje sastave sa veoma naglašenim improvizacijama, najvišim tehničkim i izvođačkim veštinama. U ovom stilu iskazuju se ČARLI PARKER i DIZI GILESPI - jedan od najvećih džez trubača ikada. Bilo je to obilje bučnog i temperamentnog karaktera, sa visoko zvučnim tonovima, naročito trube. BIBAP je najizrazitiji oblik HOT DŽEZA - VRUĆEG DŽEZA.
Godine 1950 pojavljuje se KOULD DŽEZ - HLADNI DŽEZ, sušta suprotnost vatrenom džezu, dosta mirniji i staloženiji sa osloncem na pravce unutar profesionalne umetničke muzike toga doba. Dolazi do uspešne primene polifone tehnike. Progresivni džez nastoji da se približi što više modernom konceptu muzike, što je činio STEN KENTON, a moderni opet džez iznikao polovinom 60-ih godina, poseže za kamernom muzikom. FRI DŽEZ - SLOBODNI DŽEZ javlja se 60-ih godina i on odskače od svih tradicionalnih ramova i šablona i u svojim interpretacijama dopušta dosta slobode.
Svojim ritmom i improvizacijom, džez je uticao na velike svetske kompozitore: Stravisnkog, Bartoka, Hindermita i Onegera.
DJUK ELINGTON (1899-1979) američki džez pijanista i kompozitor, decenijama je vodio najčuveniji džez orkestar. Napisao je preko 1500 najvrednijih dela džeza. Jedno vreme bio pod uticajem svinga, a kasnije unosi egzotične elemente. Ipak je na kraju objedinio sve osobenosti i kreirao svoj lični stilski izraz.
DŽORDŽ GERŠVIN (1898-1937) američki kompozitor primenio je džez elemente u svom stvaranju. On ih je stopio sa tradicijom Evrope i tako postao tvorac američke nacionalne muzike. Najveći uspeh donela mu je "RAPSODIJA U PLAVOM" za klavir u pratnji orkestra, a potom i delo "AMERIKANAC U PARIZU". Proučavajući folklor Crnaca iz Južne Karoline on je 1935 napisao svoje remek delo operu "PORGI I BES", gde je istaknut socijalni problem američkog juga.
Džez se u Jugoslaviji javio polovinom 20-ih godina: u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu. Bili su to mali sastavi amaterskog naličja. Peofesionalni razvitak jugoslovenskog džeza počinje tek posle rata, kada se stvaraju džez orkestri, pri radio stanicama, kao i ansambli (Zagrebački džez kvartet osnovan 1959 - najzančajniji manji džez ansambl Jugoslavije).
Temelj na kome počiva ova muzika jeste IMPROVIZACIJA, dok džez stvaralac ima u zadatku da svo stvaranje muzike vešto preoblikuje-oblikuje pritom stvarajući mnoštvo preobraženih dobro improvizovanih varijateta. U tim improvizacijama ogleda se sva virtuoznost i kreativnost džez umetnika-stvaraoca, ali i celokupnog orkestra i svakog instrumenta (trube, klarineta, saksofona, bubnja, kontrabasa, klavira), kao i njihovih samih izvođača. Ono što je pored pomenutih instrumenata najvažnije u DŽEZ muzici, upravo jesu sami ljudski glasovi - ti predivni vokali.
Nukleus DŽEZA jeste RITAM, koj iima za cilj da se razlista do veoma komplikovanih i dobro posloženih vidova, iako poreklo vuče još iz primitivnih plemenskih muzičkih crnačkih ritmova. Među najistaknutije ritmičke vidove džeza spada SINKOPA - gde dolazi do prenosa naglaska upravo na nenaglašeni deo mere. Što se tiče melodije i harmonije, one kreću od neke teme, a potom prate improvizaciju kroz mnoštvo varijanti. Tema sadrži 16 ili 32 takta čija je harmonična osnova jasna i koristi se za improvizovane varijacije KORUSE. Zastupljenost instrumenata u džezu je veoma obilata i raznolika, pa stoga imamo 3 grupe instrumenata po njihovoj funkciji, a to su: melodijski, harmonski i ritmički instrumenti. Kod nekih varijacija instrumenti mogu dobiti jednu ili drugu funkciju. Ono što je tipično za džez jeste istaknuto prenaglašavanje različitosti u bojama i karakteru tona, tako da se često ističe individualnost nekih instrumenata i spočitava se ne samo njihova boja, već i virtuoznost. Za džez su tipični duvački ansambli (limeni duvački instrumenti i saksofon), uz neobilaznu ritam-sekciju, koju čine sve te udaraljke, gitara, klavir i kontrabas. Ekspanzija i porast novih stilova i vidova, doveo je da u džez bude uključena gotovo većina svih muzičkih instrumenata, pa tako dobijamo raznolike ansable, pa čak i velike simfonijske orkestre na sceni.
Pre pojave džeza postojalo je nekoliko muzičkih vidova, koje su takođe stvorili američki Crnci. Tako imamo narodnu muziku, crkvenu, salonske igre, vojnički marševi evropskog korena, koje su Crnci još u 19 veku primili i svemu tome dali jednu sebi tipičnu interpretaciju: svoj ritam i stvaralačku maštovitost. Tako su njihove crnačke spiritualne (duhovne) i narodno religiozne pesme, upravo izrasle iz crkvenih pesama Evrope, ali su dopunjene i oplemenjene primesama crnačke improvizacije. Tu je i BLUZ (BLUES) koja predstavlja svetovnu narodnu pesmu, koja je po karakteru solistička, a po svom sentimentalnom zvuku iskazuje čežnjivost za prapostojbinom svojom. Na dalji razvitak džeza, BLUZ je doneo mnogo toga. Po zaniljivosti ističu se radne pesme u kojima ima čvrstine ritma, i sve su skopčane uz rad i mnoštvo različitih oblika plesa, kao i sa ritmom sinkope, što se još sve naziva REGTAJMS.
KALSIČNI DŽEZ rađa se simbiozom svih ovih oblika i tada na svet dolazi NJU ORLEANS STIL DŽEZ, čiji je tvorac bio LUJ ARMSTRONG (1900-1971) najkrupnija ličnost džeza. Beli deo populacije NJU ORLEANSA prihvata DŽEZ muziku i počinju izvedbe na njima svojstven način, pa tako nastaje DIKSILEND DŽEZ, koga prihvataju i Crnci, koji mu opet daju svoj prepoznatljiv pečat. Centar džez muzike je 1920 postao ČIKAGO, no beše to stil koji je naglašavao solističke deonice na vrlo virtuozan način odsvirane i to na raznim instrumentima. Uz limene duvačke instrumente, sada imamo ulet saksofona, kao vrlo melodičnog instrumenta. U toku I svetskog rata džez se širi Evropom i osvaja publiku i to široke mase, tako da ČIKAGO STIL do 1930 godine beleži svoju dominaciju.
U 4-oj dekadi pojavljuje se SVING, po ritmu i melodiji dosta mirniji, a po harmoniji jako bogat, uz šta su išli veliki sastavi BIG BENDOVI, kao i omanji sastavi. U ovom pravcu ističu se naročito BENI GUDMEN, KAUNT BEJSI i LAJONEL HEMPTON. POL VAJTMAN osniva SIMFONIJSKI DŽEZ, koji interpretiraju veoma veliki sastavi orkestra. Pošto improvizacija ne može biti na povećem sastavu, stoga se ona daje solistima koji treba svojom virtuoznošću da iskažu svo majstorstvo. Ali se opet stvara i čista improvizacija pri malom broju muzičara na koncertima nazvanim DŽEMSEJŠN - čiji su priređivači preoduševljeni obožavatelji džeza. Dolazi i do nastanka BUGIVUGIJA - što je ustvari klasičan stil sa osobenim punktiranim pokretom u basu.
U posleratno vreme džez opet postiže neverovatan razvitak, pa uz renesansu klasičnog džeza, opet iskrsavaju novi stilovi. Tako u noćnim barovima HARLEMA nastaje BIBAP, koji je imao u vidu manje sastave sa veoma naglašenim improvizacijama, najvišim tehničkim i izvođačkim veštinama. U ovom stilu iskazuju se ČARLI PARKER i DIZI GILESPI - jedan od najvećih džez trubača ikada. Bilo je to obilje bučnog i temperamentnog karaktera, sa visoko zvučnim tonovima, naročito trube. BIBAP je najizrazitiji oblik HOT DŽEZA - VRUĆEG DŽEZA.
Godine 1950 pojavljuje se KOULD DŽEZ - HLADNI DŽEZ, sušta suprotnost vatrenom džezu, dosta mirniji i staloženiji sa osloncem na pravce unutar profesionalne umetničke muzike toga doba. Dolazi do uspešne primene polifone tehnike. Progresivni džez nastoji da se približi što više modernom konceptu muzike, što je činio STEN KENTON, a moderni opet džez iznikao polovinom 60-ih godina, poseže za kamernom muzikom. FRI DŽEZ - SLOBODNI DŽEZ javlja se 60-ih godina i on odskače od svih tradicionalnih ramova i šablona i u svojim interpretacijama dopušta dosta slobode.
Svojim ritmom i improvizacijom, džez je uticao na velike svetske kompozitore: Stravisnkog, Bartoka, Hindermita i Onegera.
DJUK ELINGTON (1899-1979) američki džez pijanista i kompozitor, decenijama je vodio najčuveniji džez orkestar. Napisao je preko 1500 najvrednijih dela džeza. Jedno vreme bio pod uticajem svinga, a kasnije unosi egzotične elemente. Ipak je na kraju objedinio sve osobenosti i kreirao svoj lični stilski izraz.
DŽORDŽ GERŠVIN (1898-1937) američki kompozitor primenio je džez elemente u svom stvaranju. On ih je stopio sa tradicijom Evrope i tako postao tvorac američke nacionalne muzike. Najveći uspeh donela mu je "RAPSODIJA U PLAVOM" za klavir u pratnji orkestra, a potom i delo "AMERIKANAC U PARIZU". Proučavajući folklor Crnaca iz Južne Karoline on je 1935 napisao svoje remek delo operu "PORGI I BES", gde je istaknut socijalni problem američkog juga.
Džez se u Jugoslaviji javio polovinom 20-ih godina: u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu. Bili su to mali sastavi amaterskog naličja. Peofesionalni razvitak jugoslovenskog džeza počinje tek posle rata, kada se stvaraju džez orkestri, pri radio stanicama, kao i ansambli (Zagrebački džez kvartet osnovan 1959 - najzančajniji manji džez ansambl Jugoslavije).
Нема коментара:
Постави коментар