POD KOROM ZRELOSTI...

Reči koje nemamo (ili imamo) u vidu, najsnažnijom originalnošću, dakle, neobično jesu uperene da kroz briljantnu misao tek početak kazivanja instinktivno i bezobzirno ispišu... Beskonačna sličnost temperamenta u poetičnoj neponovljivosti, Pesnika i Čoveka, kao pred kapitulacijom još jedne ljudske slave i hvale... Da li je to vidik okrenut Poeziji unutrašnjeg blaga ili možda čežnji za nastankom još jedne kosmičke balade u smislenom pokušaju iz ništavila???...

Sve strofe trostruko posebnošću svojom, kao kroz shvatanje omaleno, kao da donesu novo snažno otrežnjenje, za neko novo revolucionarno osećanje, te pesnički projektovane patnje, u svim onim likovima, pod okriljem pobunjeničkih istina i propalih ideologija, ali i kosmičkih ideja što se zaiskriše... A nad horizontom plavetnila tog oslobođenog stiha, samosvesnost u večnu neminovnost pretačem jedinstvenošću zbirnog stanja reči, kao u Antologije sećanja, da kroz sirovu snagu oporih čistota, prećutim pomrčinu tišine još jednog toka svesti...

Čovek običnost svoju otkriva, kao onu svetinju duše i duha, sakrivenu POD KOROM ZRELOSTI, pretrpljenih trenutaka, naletom svih mučnih umora i izmišljenih dosada, neuhvatljivih tajni beskrajnih beskonačnosti Kosmosa i Života... U večno pustolovnim dubinama, iznad plavetnog jezgra jezera, u svim htenjima tog počesto haotičnog pesničkog (ne)ostvarenja, kao hod po oštrom kamenjaru svih zmijolikih beznađa... I svih onih njemu sličnih, a nezaobilaznih vrednih naslućenja, nemirnosti vrednovanih opažaja srca i pretežno nedoraslih doživljaja, za još jedan stih u duši, za nekih narednih budućih 100 godina...