Reči
koje nemamo (ili imamo) u vidu, najsnažnijom originalnošću, dakle,
neobično jesu uperene da kroz briljantnu misao tek početak kazivanja
instinktivno i bezobzirno ispišu... Beskonačna sličnost temperamenta u
poetičnoj neponovljivosti, Pesnika i Čoveka, kao pred kapitulacijom još
jedne ljudske slave i hvale... Da li je to vidik okrenut Poeziji
unutrašnjeg blaga ili možda čežnji za nastankom još jedne kosmičke
balade u smislenom pokušaju iz ništavila???...
Sve
strofe trostruko posebnošću svojom, kao kroz shvatanje omaleno, kao da
donesu novo snažno otrežnjenje, za neko novo revolucionarno osećanje, te
pesnički projektovane patnje, u svim onim likovima, pod okriljem
pobunjeničkih istina i propalih ideologija, ali i kosmičkih ideja što se
zaiskriše... A nad horizontom plavetnila tog oslobođenog stiha,
samosvesnost u večnu neminovnost pretačem jedinstvenošću zbirnog stanja
reči, kao u Antologije sećanja, da kroz sirovu snagu oporih čistota,
prećutim pomrčinu tišine još jednog toka svesti...
Čovek običnost svoju otkriva, kao onu svetinju duše i duha, sakrivenu POD KOROM ZRELOSTI, pretrpljenih trenutaka, naletom svih mučnih umora i izmišljenih dosada, neuhvatljivih tajni beskrajnih beskonačnosti Kosmosa i Života... U večno pustolovnim dubinama, iznad plavetnog jezgra jezera, u svim htenjima tog počesto haotičnog pesničkog (ne)ostvarenja, kao hod po oštrom kamenjaru svih zmijolikih beznađa... I svih onih njemu sličnih, a nezaobilaznih vrednih naslućenja, nemirnosti vrednovanih opažaja srca i pretežno nedoraslih doživljaja, za još jedan stih u duši, za nekih narednih budućih 100 godina...
Нема коментара:
Постави коментар