4 СТРОФЕ...

Угушим  гуликожама у инат, 

Ја која добро знам ту жеђ за  

површностима да превагам, 

као оно исцеђено знање, па 

све могућности крхкости 

променим као вечности бреме...

Измерим растојање мелодије 

и унутрашњег гласа, неизбежно 

и неизбрисиво, у свом том 

неспојивом нестајању Вас и Мене, 

у гомили, где постепено 

понестаје огња људскости...

Осетим запах хладноће и бола, 

Ја тугом остварена и отровом 

ћутње и слутње отргнута, ко 

прелистане стране књиге, 

противно распознавању кише 

што вековима од искона лије...

Сажимам своје 4 строфе ове,

својствене данашњим сликама 

сугестивног гнева у беззвучном 

часу, као у потонулом песку, кад 

убедљиво укрстим хитац у лету...