Пустила пустош тишине
своја небеса уместо крви
наше, реку кишнице на
дланове млохаве од те
неосетности свеколике,
а ми као безосећајни
не осећамо више постојање,
ту где капи сузне у погледу
ватром још дотичу све те
саблазни њиховог немог
препознавања и ми даље
обучени наизврат, као између
млохавог длана и неба,
кад већ умирати морамо,
покидани покорно трајемо
у залагаоници тишине ове...
Нема коментара:
Постави коментар