ПТИЦЕ У МЕНИ ЋУТЕ...

Гледам у ноте сасвим ослобођена 

вражијег искупљења и покрет 

укочене оловке док постојим 

после борбе срећна...

Почнем неодређено и ретко свраћање 

у песму и велелепно тражење 

недовршене мисли под необично 

млаким свитањем...

Туге су небројено фине и 

осетим сву ту необичност 

ужурбаности тамо горе 

где још усхићење клизи 

безмерним моћима...

Камен тешко укочен 

ближи се оној 

растављености описане 

непорочности на вратима 

духовне гробнице...

Ведрина празне жалости 

покреће душу равног 

надања и незгодна су 

питања ко мучна буђења 

скучена од бола...

У свему немоћ, рушевине и 

гомила припростих очију, 

а после очајне причести и 

ваздух је поцрнео...

Птице у мени ћуте 

преплашено и пакосно, 

напрежем се са муком 

без очекиване вечности 

док не умукну тишине у мени...