Близу прокрченог пута, збира се особено жељено биће, слично забележеној поезији у кади, ту где говор понекад ослика цело пространство закопане душе...
Живе су слике усклађеног свеобухватног ритма и готов је тајанствени свет за другачију радост у несналажењу необичне димензије јутра...
Остале су изузетне доследности у чудесним настојањима и вечита мисао ослобођена од обичне упитаности поднева...
Помислим на шапат и одважим се завирити у нове самоспознаје своје и ноћас...
Вратим се на врата свога срца у предвечерје и загледам се једаред у капи фебруарске кише што брижљивом сеном изнутра читају молитве дана...
Ти кишни путници туку без зазора и опет чујем шапат живе воде у исказу хвалећи радост у часу што хоће доиста да све спозна...
Нема коментара:
Постави коментар