ЈОШ ТРИ ПЕСМЕ "За конкурс Света Анастасија"...

1. МОНАШКО СЛОВО МАЈКЕ АНАСТАСИЈЕ...

Благодаћу Божјом,

Ја побожна и милосрдна Госпођа Ана

Одричем се световног живота

И дођох драговољно

Да пијем од Источника Живота

У помешаној Чаши туге и радости

Да пред прагом и олтаром

Манастира Пресвете Богородице

Стресем прах овоземљске слабости и жалости

И примим тако последњи залог вечности

Кроз овај анђеоски постриг

Монашке послушности и добродушности

И прихватам ово свето знамење

Из руке благословене Епископа Калиника

Ја смерна и преподобна Мајка српска Анастасија

На жртвенику вере неоскрнављене

Преиспуњена савршенством Љубави

Љубећи одувек заповести Господње

Ту сам да умножим плодовите врлине

Кроз трпљење и мољење,

Кроз пост и кротост,

Кроз незлобивост и скромност

Достојна непостидних радовања и давања

У брижном пожртвовању

Утроба сам из које олиста светородна лоза Немањића

И молитвеница српскога рода што са сузама сада моли

Свемогућег Бога, да измоли кроз векове векова

Мир Вам и благодат вишњу, роде  и породе,

Као непролазна вечна добра:

Љубави, Слободе, Истине и коначне Правде. Амин!

П.С. Песма увршетна у Зборник "Песмодарје Светој Анастасији"... 

2. КРАЈЕГРАНЕСИЈЕ (АНАСТАСИЈА) - АКРОСТИХ...

Аутобиографија моја за Вас остаје Тајна

Надахнуће без пренаглашавања о мом пореклу нагађа

Ана велика кнегиња мора бити византијског порекла

Срдачним гласом викнула бих да сам босанска принцеза

Та шта да сам и унука угарскога краља

Ана може бити чак и кћи француског или зетског краља

Саставити мој Синаксар стиховни слично је као

Изустити молитвени возглас Христу или чудесу

Ја благочестива Ана, добра супруга и нежна Мајка знам

Аутобиографија моја неће бити потпуна за Вас ни сада...

3. АНА ЖЕНА СРЕДЊЕГ ВЕКА И ЊЕН АМАНЕТ...

Видели сте да поживех у побожности

Ја жена средњег века

Изузетно и прилично образована

Што Живот пројавих кроз

Богоугађање и потчињавање

Тачно извршујући своја супружничка

И материнска начела

Као једна од женских фигура

На родословном стаблу Немањића

Пуна добрих врлина и дела

У прикладно време што своја три мушка крина:

Стефана, Вукана и Растка

Васпитах у љубави према књизи

И искре побожности у њих засадих

Да одрже све добре обрасце

И оно што је по мери Христу Богу

Са благодарношћу чинећи

Коленопреклони опроштај овде и сада

У Богородичином манастиру

Да прости мени грешној Ани-Анастасији

Ако шта сагреших делима

Погреших речима и тешким мислима

По молитвама свих Светих праотаца и отаца

Само да мој род и народ

Без смутње овде остане

И огња пакленог

Да се у вечности спасе. Амин!

Све три песме написане 3 маја 2018... и послате  истог датума "За конкурс Света Анастасија"... Синоћ дознадох да је једна од ове три песме уврштена у "Зборник"... 

КОНСТАНТИН КАВАФИ (1863-1933): УМЕТНОСТИ ПОЕЗИЈЕ КРОЗ "70 ПЕСАМА"...

Још један у низу великих грчких песника, што животни век од равно 70 година проживе у родној Александрији, ако не рачунамо и мање прекиде и селидбе у друге просторе на по пар година... Опробао се у раду и као новинар, али и у државној служби... Своје све најуспелије песме исписао је тек после напуњених 40 лета... Са 7 година остаје без оца и у то време пада његова прва селидба и живот на неко време у Ливерпулу... Након 7 година живота тамо у Енглеској враћа се у Александрију... Једно краће време од 1882 до 1885 живи у Цариграду... У Александрији сада, па у наредних 30 лета ради при министарству јавних послова (под Британцима и њиховом влашћу)... Песме је објављивао само за мали круг људи и најближе пријатеље... Затворник међу поетама...

Било је онаквих тренутака и превирања када човек помисли како је сваки његов напор воље осуђен на некакво проклетство и како му се учини да је своје срце негде сахранио као какву усмрделу цркотину... Схвати да нема више где да оде... нити да има жељеног брода на који би се евентуално укрцао... оно што буде спазио тада биће све саме црне рушевине... И у тој жалобној упитаности тражиће да докучи је ли и он саздан за нешто лепше и узвишеније - веће... или је судбина њему наменила доиста најнеправичнији део наслеђа, па му је ускраћена и мисао на некакав успели подухват или подстицај... и мораће да трпи све оно банално што га омета и даље... и да се равнодушношћу брани од тричавости и испразности... Нико му неће бранити да на обали каквој седи и оплакује оно нешто друго за чим исконски тежи... Будућност је својина и познаница богова, а они у тој расподели светлости прилично су шкрти, бар према њему... 

Зна он добро чега треба да се причува... то су све оне величанствености раскошнога сјаја, сујета и таштина... и све оно што душу сакати и оставља без врлине частољубља... И нека судбина издаје напослетку... и нека су његови покушаји осуђени на неуспех... и нека су сви зацртани планови негде пропали... он неће непомично седети на обалама и неће оплакивати и неће се у тој жалобности наћи заборављен... Али исто тако он се неће ни понети за мрвама узлаудних очекивања или пак надања... Није он кукаквица која кука и која тужећи некакву своју моћ сакупља... Зна он да у овом трошном и пропадљивом свету ништа неће остати нетакнуто и цело, па чак ни оно што се победом и радошћу назива... 

Тачно је да има досадних тренутака и да се све понавља... обнавља... репризира... да све тече као она вода коју посматра плачеван са обала... да се све опет повраћа и враћа... И зато оно што опет и опет долази лако га је подозрети... То је онај талог од јуче... она тегоба и она мука и мучење... Но он је песничко биће које дотичу једино још финије и отменије мисли и осећања... Дотицај је и на духовном плану... Захвалан је на ономе што научи од мудријих тражећи Итаку... "И ако је нађеш сиромшану, Итака те није преварила. Тако си мудар постао,  с толиким искуством, па ћеш разумети већ шта то Итаке значе"...

У животу је важно бити и остати-постати оно што почесто можеш, кад већ ниси кадар бити оно што желиш, стремиш... Живот не треба унижавати дружењем са сваколиким светом, а нити доконим разговорима и испразним изласцима... "Не унижавај га разбацивањем честим развлачењем и излагањем свакодневној глупости веза и сусрета да не постане досадан као да је туђ"... 

И тако по неком усуду увек нешто ново искочи да њега заустави - њега који је у свом ходу смео и одлучан, па зато и не чуди што он као и сваки Тројанац "излеће да се бори"... Није он као глумац који после одигране представе свуче костим и оде... Нити је он политичар који ће изобилно живети у богатству... нису већа и агоре за њега... Он је злосрећник и предмет ироничног игроказа у коме треба да очува своју песничку величанственост... Он све одбија - њему није потребна раскош и луксуз... Он је тај који у Римски колосеум улази понизно одевен у старе хаљине, па најзад сва та забава ленствујућих може да започне... Сплеткароши захваћени доколицом, подсмешљиви нека доврше још једну пропаст - његову... Ово је још један догађај без значаја који њихова историја неће уписати... 

Песник ће наставити кроз све своје поетичне лепоте... знајући да поседује шарм дивоте и да то није ништа претерано ако се каже... нити је високо чело подигнуто да би небеса парало... Могу га звати и стихоклепцем и свезналицом... нека о уметности његове поезије још надугачко просуђују и расправљају... нека се двоуме... његов ум стремио је ка најиделанијем... а у том стремљењу веру је очувао неокрњену и целу... Највише од свега волео је свој рад и своју песму...  Бивало је и онаквих тренутака у њега када се од уметности одмарао опет у уметности... и тако оживљавао све своје успомене, присећања и некадашња уживања... 

Онда и то прекине она дрскост кроз коју крене лавина тужних присећања и када се присети оних много помрлих који се више не поштују... Пролазност која га тишти... и он не може да схвати сву ту количину равнодушности и заборава... То је једно бедно стање препуно јада које ничим није могуће изменити... Хоће ли јецати, или ће беснети, или ће проклињати или ће клети... Немоћан је, па ипак да ли ће да се претвара и даље како верује у све те њихове лажи и ласкања... Хоће ли тако "утући" бар још који минут, који сат, који дан, коју годину... 

Похвале и ласкања за њега нису... Досадно је слушати како је све тако сјајно, бајно, моћно, милостиво, дарежљиво, мудро... Шарм који он поседује нема објашњење... Његове мисли су слободније... Он је дивнији и осећајнији... Његове лепоте су сањивије и привлачније... Он је савршен посебно кад сведочи о болу... Његове мисли нису покварене... Он је елегантан и углађен - усклађен... Пише оно што једном песнику и доличи - приличи... То би неки назвали мајсторством сјаја и музикалности... Убацује кроз изразе и много тога прикрива... 

Прошлост је прошла... не жели више да је види и сагледа... Неће да се окрене унатраг... А као старац негде већ размишља како беше мало радовања, па чак и онда када је у њему све врцало од младалачке снаге и лепоте - речитости... Преварен је од Мудрости те лажљивице којој је неизмерно веровао, а која му је шапутала: "Сутра. Имаш много времена"... Жртвовао је све своје радости гушећи страсти... "Његову разборитост неразумну свака изгубљена прилика сада исмева"... 

Трагична гротескна... Знао он колико је горе високо... "Врло високо степениште Поезије; а с ове прве степенице где сам сада никада се нећу успети несрећник... На степеницу ту да закорачиш, треба да пуноправан грађанин постанеш у граду мисли. А тешко је у том граду и ретко бива да те прихвате за суграђана. На његовом ћеш тргу затећи законодавце којима се не подсмева ниједан авантуриста"... 

Одједном он као да се узврпољио па тражи прозор да отвори и раскрили, како би упустио у унутрашњост своје собе или свога бића светлости... Но шта ако и светлост донесе насиље и ко зна шта све тиме тај долазак расветљени може да обелодани... Тренутак очаја и безнадежности још један само... Је ли одвојен неосетно и неприметно од оног вањског... Зна ли ико колико је он још тога имао и могао да учини и уради управо тамо... Примећује да више нема чак ни оних "ваљаних ретора" који би нанова причали беседе... Беседници више нису потребни... Стижу барбари, који за речи и беседе не хају и не дају много... А кад барбари оду, светина ће говорити: "Шта ћемо без барбара, они су ипак били неко решење"...

Ни Зевс не воли понижење!!!... и неће "свог омиљеног и цењеног сина тело препустити, да се оскрнави... Спира се прашина и крв усирена и праведнога и храброг хероја прави се изглед опет појављује"... А у споменику и његовом барељефу вештом руком мајстора исклесаће се још један тријумф таквог хероја... Он који се из великог ништавила повукао из живота... Он који беше као и брод преостељив до најтањих граница... осетивши сву количину потајне презрености... сада се осамио и постао озлојеђен можда, али се и заклео да ће се борити и да ће се и из овог ништавила подићи... У свом горком разочарању пијуцкаће сав јад са коцкицама безнадежности... И нека и овај неуспех буде нов начин да свету покаже да и даље поседује и носи искру "исте неукротљиве храбрости"... 

Залудност или малодушност... Лудост за књижевношћу... Охола опијеност... непромишљеност или пак воља да се буде мудар... Схватамо ли несхватљиву залудност једне људске величине... Дубоко ли размишљамо о смислу свега и ничега... Је ли ово још један покушај пренеражености, којом ће све своје завидне критичаре поразити и ућуткати... Које то планове треба још одложити за нешто касније, кад "у свем том злу и пометњи, она његова песничка замисао му се упроно враћа"... Њему који је "у озбиљним стварима увек био најревноснији"... Досађује ли се и данас страшно или се пак забавља "састављајући песме да 6 и 8 стихова"...

Уточиште проналази у "Уметности поезије", јер једино Она "макар мало за лек зна; за покушај да се, Маштом и Речју, ублажи бол... помогне - за кратко - да човек рану не осећа"... Још ту "царује добар укус"... Она је "најбољи помагач" и Учитељица свих могућих Живота!!!... 

Проживе ли живот у кротости и свакој умерености... беше ли достојно учен и промишљен... Беше ли правичан и мудар... Је ли он јуначина... и најзад: беше ли "оно најбоље: Хелен"... Јесу ли ово најчасније особине које и богови са Олимпа поседују још само... 

И чему сада тужне жалопојке против свих ових злосрећних неправди... Коме узвишене оде писати и плести, сада "на грчком језику који је доносилац славе"... Ко то проведе живот у бедном и огавном разврату... И зар опет да нас реформишу реформатори који од свега вешто замесе некакво велико бесквасно питање... Најсрећније би било да реформатори нису били нужни... Они који сваку трунку, сваку безначајност, претресају и вагају, а потом умисле радикалне измене, тако захтевајући да се све спроведе без одлагања... А за своје жртве имају и нове радикалне пароле: "ОДРЕЦИТЕ СЕ ОНОГА ПОСЕДА... ОДРЕЦИТЕ СЕ ОНОГА ПРИХОДА"... А њихове инспекције... "Што даље напредују са својом инспекцијом, све је излишније оно што откривају, али захтевају да се и са тим престане... А када, на срећу, окончају своју работу... узимајући и праведну плату..." кажу: "Журба је опасна. Преурањене мере доносе кајање"...

У овој несавршености има ли ичег људског за нас који се још увек "крећено напред"... Песник је прихватио са радошћу неке почасти иако их није тражио... Беше он недвосмислено скроман... Хранио се књигама хеленским посебно оним из области историје и филозофије... На речима и даље остаје шкрт... Говорили су да поседује дубину мисли, чим тако мало говори... У његовим устима не беше ни једне сувишне речи - не беше лажи... А он је знао да нема дубоке мисли, нити друге врлине које му се приписују... Он беше: "Сасвим обичан, смешан човек"... а "у души је стрепео да случајно не поквари повољан утисак ако говори хеленски са страшним варваризмима... стога се ограничио на мало речи, пазећи са страхом на падеже и на изговор; и нису га мало мучили ти разговори који су се гомилали у њему"...

Бејаше он презадовољан оним што је стицао и што је поседовао - имао... Ту неочекивану промену судбине није изазивао... а ни дозивао... каквих згода може још да се присети, ако зна да сумња нагриза све и да су страсти превртљиве и лажљиве... Задовољство све те туге беше исписивање поезије, која се претворила у једно огромно осећање... Поезија је оно најдостојанственије што ћутећи корача, па чак и кад носи сав тај јед и све те муке, њен спољашњи плашт то не одаје... 

Песник из тако великог бола скоро постаде "скитница и протува"... Ометали су га "својим махинацијама... мудраци: чему сад то помињати? - ако ме омету, што бих ја био крив?... мени је савест мирна... пропао човек, шта сам ја крив? Пробам, јадник, само да саставим крај с крајем. Требало је моћни богови да се побрину и да створе (нешто) часно. Са задовољством бих" пришао и прешао томе...

Али "нису Спартанци од оних које водају и наређују им као скупој послузи"... Ово је став песника који је више него разумљив... Једино се разумом све време и прилагођавао овде... А пред њим као пред хришћанским мучеником "дрхатали су лажни богови"... Све идоле и Аполоне пепео је прогутао, а он се "очистио, заједно са смећем"... Хришћани нису подметнули пожар, иако се тако наклапало  и причало, па и да јесу шта то сада мари... Најважније у свему јесте да се Јулијан Апостата тај велики Отпадник много разбеснео...

Ових "70 ПЕСАМА" јесте само 1/3 од свеобухватног опуса које је Кавафи исписао... Од тога неке песме никад нису објављене, а неких се он и одрекао... Умро је на свој рођендан (70-и)... Убраја се у посебне и јединствене песнике незабележених поетских висина, дубина и ширина... Песме су и ироничне, и са призвуком драмске игре, и патетичне и трагичне, и дидактичне, па песника видимо и у улози великог педагога и васпитача, и специфичне и посебне и јединствене... Иако пише и пева снажним емотивним набојем сматрају га великим аскетом... Аскета затворничког типа... 

Можда овде нема тако много или пак има превише тога,  а тешко га је исказати... Такав је Кавафи...   

ТОМАС СТЕРНС ЕЛИОТ (1888-1965): ПЉУЈЕМ ТЕ ТАЛОГОМ ДАНА И ПУТЕВА, ПА ЧИК РЕЦИ ДА НИСАМ ВЕСЕО!!!...

Укрштени сни између плавих стена, родише онога који се сем песништва бавио још и књижевном теоријом и критиком... онога који 1948 добија Нобелову награду, након које следе и остале престижне награде у свету књижевности: Гетеова 1954, Дантеова златна медаља 1959... Уз награде стиче и неколицину докторских титула... Са свега 40 лета биће жива "легенда" за многе ондашње поете у повоју... Живео свуда: од Лондона, преко Париза и Беча, па све до Бостона... Сатиричан, ироничан и луцидан... Песник филозоф или филозоф међу песницима, који кроз можда морбидно и пародију остави "потомству пустиње и плоду бундеве" - своје "ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ"...

Година 1917... Кренимо кроз стихове те епохе... као кроз улице полуопустошене, где још није место и време да се мучно распарвимо око задате теме... Будимо без много жучне и заједљиве речи, па ипак будимо са намерама подмуклим... Све то нанеће нас и без навода на сијасет неодољивих запитаности, које ће обавити магле пожутеле и дим жути... Ако клоне тај Дух у нама, да ли ће остати још довољно "времена за све који убијају и стварају... времена за стотину колебања... за стотину маштања и преиспитивања" пре него што поскочимо да се почастимо првом шољом чаја или тацном испечених колача... Сме ли неко као Елиот са 29 лета или као један од поетских његових ликова да се упита, стегнувши око врата смеђу кравату отменог кроја и да том упитаношћу "узнемири васељену"... Он који је све кушао и који добро познаје свако доба дана и године, па чак и кутке тамне, он који је извагао свој живот и схватио како га би тако лако "измерити кафеном кашичицом"... Хоће ли смоћи снаге да се осмели, иако га грлена снага издаје кад тоне у малаксање... Он који се "на врху чиоде копрца" и у беспомоћности својој батрга...

Како да започне - почне... Најпре тако што ће "испљунути талог свих дана и путева" по колосеку узаних путева, док му омамљиви мириси развлаче пажњу и концентрацију... Он би сада најрадије примио обличје "отрцаних канџи што споро каскају по дну тихих мора"... Не беше довољно ни то што је плакао, ни што је постио, ни што је молио... Но ипак тада је спознао: "Ја нисам пророк - па и то је ствар малена; Ја видех да час моје величине намах засветлуца, и да вечни Пратилац капут ми држи и кашљуца, и укратко, обузе ме страх"... 

Шта нас то још спаја у причању са Елиотовим стиховима?... Да ли је овај напор воље вредан труда... покушаја... окушаја... па изволите и окршаја... кад он је "Лазар из мртвих што стиже и који се врати да свима нама каже све"... И док "пројектор шару живца на платну сплиће" немогуће тешко бива прозрети, шта се све ту тачно каже и да ли је вредно након онолико потонућа, клонућа и сутона без сванућа... Има ли још оних гласова људских способних да разбуде поспано и досадом поклано... Не он није Хамлет и није мисли то ни да постане!... А свет: препреден, опрезан, педантан, бомбастичан, глупав, смешан, тупав - свет будала... Рећи или оћутати питање је сад!... Концертни свет прогледава уз прелудијум Шопена... У музици или у свету препознаје ли "млитавост и брижно одабрану сету"... Има ли ту каквог цика што га пригушише и да ли још тужно завија виолина... Мало је рећи да је Елиот бистар... Дивимо се спомениицма, претресамо најновије вести, седећи докони уз чај или горко пиво, ту где је "младост свирепа, и не каје се никад, а подсмева се оном што не може да схвати"... Крхотине живота у сред пролећа неће заобићи ни највелепније градове где унапред мислимо да је све прекрасно или одвећ прекасно... 

Уколико немаш Ахилову пету - нерањивим те зову, па можеш прелиставати безбрижно негде у парку седећи прекрштених ногу на клупи стрип или најновију спортску прогнозу... Читати треба све радије, јер тако се стиче мирноћа душевна, тако се досеже у стање прибраности... Идеје које се у теби роде могу бити двојаке: праве или лажне - мање важне... Кад спознаш и докучиш још једну сломљеност осетићеш добро познати укус мучнине, горчине... Рећи ћеш: "Осећам се као онај што се смеје... Губим присебност, заиста смо у мраку... Али почеци нам никад не знају крајеве!... играм као разиграни медвед, кричим ко папагај, брбљам као мајмун"... Да ли неко овакав може бити осуђен за узрујаност или пак мудрост звану лудост... је ли Елиот рођен прерано или прекасно...

Ако се усуди да начне тему смрти и умирања, пропадања, распадања - хоће ли моћи док о томе прича да се смеши свима... Када ће понићи светлост у фењерима да обасја улице помрчине и тмине... и хоће ли се "фијакерски коњ" у "чопору гнусних слика" још више осамити када га дирну све те утваре и авети... Може ли се кроз све наслутити довољно патничког или блаженог у време бесконачно и бескрајно, у коме још једино лупа и удара "фаталистички бубањ"... Чиме истопити успомене заробљене у травама "лунарне синтезе"... Од гнева и бесциљности кроз мрзовољу спознаће жудње животне... "Гледај месец... жмирка трљавим оком... испране вариоле борају му лице"... Смејемо се као "неодговорни фетус" и ослушкујемо ударе "кентаурових копита о земљу"...

Је ли напокон Елиот баш оволико луцидан и ударен или је прави шармер стиха... Сунце је уплео у своју косу, на прса наређао цвећа и одупрео се сваком "болном шоку", тако што је њиме млатнуо по земљи и прашини остајући "с пролазном мржњом у оку"... Тело никад доовљно ни рањено, ни у боловима, ни изнурено, не још без душе, не још без Духа... Дигресије му можда звуче неовлашћено, недвосмислено, обострано, намерно љупко... Ипак, "туга (остаје) неспособна да устане против ове мутне завере" ту где је "живот... пробирљив, и умиљат, строго пажљив" и где "не трпи закашњења - ту на прагу Апсолутности"... Колико подозрења или врења...  

Година 1920... Куће су у рушевинама... остарело неко доба... ветрометина... онемоћалост... и речи су занемоћале... нема начина да се искаже и опише... дувају промаје... олује... И "после тол`ко знања, има л` опраштања" кад "историја има много лукавих пролаза, измишљених ходника, и излазака", кад нас "погрешно води с амбицијама шаптавим... сујетама нас води... она даје кад пажња нам је збуњена... даје врашки збркано да мољено је после давања још гладније. Даје прекасно... даје прерано, у руке нејаке... Ни страх ни храброст спасти неће нас... Врлине силом нам намећу бестидни, наши злочини"... 

Да ли је ово напокон још једно од призивања и позивања - дозивања "ђавола наклоњених"... До каквог закључка стижемо... Прилаз је поштен иако много тога може и "фалсификат да постане"... Размотримо све са билион сићушних покушаја... Колико ту има користољубља... Је ли Елиотово бунцање грозничаво... Јесу ли његови стихови "папрени сосови"... или тек опажаји чулни и страствени... Упитаће се: "Шта ће паук чинити"... а шта "жижак житни" престану ли да делају... хоће ли одгађати или угађати... У свим тим "атомима здробљеним" шта налази кад угледа како "стар један човек гоњен од Пасатних ветрова у сањив неки буџак" се склања... Њему нема ко ту наточити "чашу питког коњака"... А то неће учинити ни они који "позивају сведоке својим начелима због недостатка укуса таквим делима"... Овим је завршни рачун сведен за 1920 годину...

Година 1922... Да ли је могућно да се покрије "снегом заборава"... Чита до касно  у ноћ... Изненада схвата: "Нисам био ни жив, ни мртав, нисам знао ништа", а "човек данас мора бити врло опрезан" и трезан... Да ли је песник као "славуј" успео да "испуни ову пустињу својим неповредивим гласом" и да песме подари као какве "сасушене патрљке времена"... Он који је животарио у "алеји пацова тамо где су мртви позаборављали своје кости"... да ли је исправно ако нам каже: "Ви не знате ништа... не видите ништа... не памтите ништа... Драга Темзо, теци тихо кад завршим своју пјесан... На водама Леманским седео сам и плакао"... и сваки тај "љубичасти час" исплакао и оплакао... и бејах као оно што дршће "између два живота у мени"... 

Немојте бити увређени, песниково срце сада је "под ногама", мада он још увек може "да повеже ништа с ничим"... Од њега Господ начини преобраћеника и сада му је сваки губитак добитак... "Ми који бесмо живи сада умиремо с мало стрпљења" док још потресају "јалови громови без киша"... Врела су усахла... Више је камења него воде... Фали му да ослушне онај жубор воде живе... Уместо тога једини звуци које чује јесте песма зрикаваца у трави и шапат осушене влати... Ваздух је љубичаст... Он би да застане и поразмисли, али не може на камену ни на стени... треба му воде извор... Погнуте кости кад усахну постану нешкодљиве по околину и згуре се у своју нетакнуту тишину... Још се провуче по који танушни шапат музике у одсјају муње и проговре громови: "Пријатељу мој, крв ми потреса срце... ужасна смелост... море је било мирно, и твоје ће срце чило послушати" музику песме када ја "подупрем своје рушевине"...

Напомене уз "ПУСТУ ЗЕМЉУ"... Објашњење песама вредно ли је покушаја... Најбоље осећаје недвосмислено дарива осамљена шума или неки кутак у шипражју... Песник поседује сопствене спољашње утиске и доводи их у ниво сензације... Утисци су приватни... Приватна су сва његова осећања... и све његове мисли... Сам понајбоље то описује када каже: "Моје искуство налази се у мом сопственом кругу, који је затворен према споља... свака је сфера непровидна за друге које је оркужују... све се посматра као искуство које постоји у души, цео свет је приватан за ту душу"...

Ах, Елиоте, да ли је ово онај мир који надвладава сваки здрав разум... 

Година 1925... "ШУПЉИ ЉУДИ"... или "ПУЊЕНИ ЉУДИ"... "Главе пуњене сламом" чији су гласови сасушени само... О тиха бесмислености и бесмислености најтиша... Ко закочи снагу нам ову и остави нас без покрета... И он носи "намерно преобучено крзно пацова" да би био страшило у "сумрачном краљевству"... И даље муцајући молитвено правило на поломљеном камену у овој мртвој долини плача, где се избегава говор... и где се још рида по обалама подбулих речних корита... Зна да је он "нада само празних људи" ту где је "живот врло дуг између жеље и грча... између могућег и постојања... између суштине и силаска"... И ту се један свет завршава, али не са ударом и треском, "већ са цвиљењем"...

Година 1930... Поема "ЧИСТА СРЕДА"... Мени као читаоцу посебно омиљена... Колико пута да нема наде у повратак на већ виђено... "Ја немам наде да се вратим опет ја немам наде... желећи овог човека дар и оног човека циљ ја више не тежим ка таквим стварима (зашто да стари орао шири крила?)... Зашто да тужим за ишчезлом снагом обичног царства? Јер немам наде да познам опет несталну славу позитивног часа... Радујем се што су ствари онакве какве јесу и одричем се блаженог лица и одричем се гласа... не могу да се вратим опет... Јер имам да градим нешто над чим ћу се радовати... И молити се богу да има за нас милости и молим да могу да заборавим те ствари које са собом сувише расправљам сувише објашњавам... Нек` ове речи одговоре за оно што је учињено, да се не чини опет нек осуда не буде сувише тешка над нама... Јер ова крила нису више крила за лет"...

Остаје му Свевшња утеха од које ће искати и учити шта то значи седети безбрижно и непомично и неприметно у трептају вишњег смирења... Бог ће одредити дужину живота сваке његове кости и била... Као уздарје, принос и жртву свепаљеницу принеће све своје стихове "забораву", а све своје агапе дариваће "потомству пустиње и плоду бундеве"... Бог му тада још рече: "Пророкујте ветру, једино ветру, јер... ветар ће слушати"... Слушаће и Госпа тишине... Ружа памћења и Ружа заборава... "изнурена и жртвована" која је сада "врт у коме све љубави скончавају" и где престаје сваки бол и патња... То је "свршетак свега чему свршетка нема... казивање без речи и реч неисказива"... Земље ће се разделити деобама... и тако иситнити... Ни јединства неће бити... Наслеђе оно је битно!!!... "Моћ с оне стране наде и очаја успиње се уз треће степениште... Господе, нисам достојан... међ јавом и мед сном... спасите време, спасите сан... нечитљиву визију у савршенијем сну"... 

Шта он учини и шта скриви, па да заслужи вечни бол и патњу... И Христос пита: "О народе мој, шта учиних ја теби?"... Блесак светлости кроз тмине ове под којом остаје престрашена светина занемела од Речи... Речи чији одјек очекујемо, ослушкујемо... Али одјек те Речи неће се чути овде, јер овде није ни време, а ни место... Неће одјекнути па стога неће бити "ни тренутка радости за оне који срљају сред буке и поричу глас"... 

Ипак за некога молиће се црним "велом покривена сестра"... Можда ће се молити за оне који су се о њу огрешили, а који немају смелости да то и исповеде... "који се заклињу пред светом а одричу међ стењем"... Молитве њене лете "ка мору као несаломљива крила" како би се изгубљено зарадовало и усправило опет... Песник ће рећи: "Благослови ме оче... мада не желим да желим ове ствари... И слаб дух оживи да се побуни... оживи да се поврати... Ово је време напетости између рађања и умирања... место самоће где се три сна укрштају између плавих стена... Блажена сестро, света мајко, душе изворски... не дозвили нам да се ругамо себи притворношћу... наш мир у Његовој вољи... не дозволи да будем одвојен и нека мој вапај допре до Тебе"...

Проговриће и ваздушни дух АРИЈЕЛ кроз своје песме... у ноћи у којој ће се погасити сви ватрени огњеви... кад нема где главу приклонити... а сви куда год да пође и прође постану за његове ноге прашњаве негостољубиви... нељубазни и све мање склони... Биће то један тежи облик агоније... чак горе и од смрти... са огромном тежином у души... Туђин "у старом поретку ствари"... "Тврдо ми доба... живот ми лак, као перо на длану, док не дуне ветар смрти"... 

Присећа се како је истим градом ходио чинећи добра дела милостиње, колико чак веровао, постио, молио, тешио... И како никога није отерао са свога прага... А дође време да се праг његових кућа руши, осипа, расипа... Има ли већег чемера и јада "у ово доба погодно за заразе" свакојаке?... Има ли утешења за оне који "немају сутрашњицу"... Колико пута може поднети да му душу и срце пробадају мачевима... Између патње и молитвеног заноса он је "уморан од свога живота и живота оних после њега"... он "умире својом смрћу и смрћу оних после њега"... Ко ће отпустити овог роба и раба сада, када је већ спознао Божје спасење!!!... 

Рећи ће да је несталан, слаб, таман, ломан, нежан, преосетљив, преранљив... АНИМУЛА... можда није мула... Чиста или ситна душа поникла у "отрцаном свету дреке"... спознала "бол живљења и мелем снова"... Душа себична или колебљива... снебљива... плашљива... страшљива... гадљива... унакажена... осакаћена... неспосбна... повучена... непродорна... Плаши ли се "вреле стварности и дарованог добра"... Оставља ли "аљкаве списе у прашњавој соби"... леже ли у "брлог задовољства"... живи ли "у свету времена које је превазилази... И тако "даље од звезда а ближе од ока... допусти да одрекнем се мог живота за тај живот"...

"КРАЋЕ ПЕСМЕ"... кроз које прогледава вид одлучности неке... пред "капијом смрти другог краљевства"... Сузе које брзо исплачемо само су поруга... Љуљамо се између смрти и живота... У песми громовитој туку се све ваше борбе и пометње... И данас и сутра биће јада, па зашто да нас не покрију лишћем светлости или заборава... Пева, скаче и лепрша као "птица-ругалица" коју верно прате "гвоздене мисли"... Зна да неће наћи "чедно срце у чедне доброте"... И зато само: "Благо се наклони, али не поклони"... Сећање је огромно по јачини и памти га чак и срж кости сваке... Уме још увек "душмана да нањуши где у суштинској крви чучи. Ил` с другарског дрвета виси"... Својим проницљивим погледом долази до спознаје и зубом времена уједа када каже да "у златном његовом оку одражен глупак сазнаје да је луд"... Чик реците да Елиот није сада весео с ону страну краљевства... 

"ХОРОВИ ИЗ СТЕНЕ"... Наше знање привело нас је к нашем незнању... наше незнање суочи нас са смрћу... а смрт нас зближи са Богом... Живот проћердасмо у живљењу, а мудрост у познању... а знање потрошисмо у сабирању информација... Ако Елиотов 20-и век одбеже од Бога како би се зближио са Прашином, колико ли је то тек век овај наш 21-и одбегао... Да ли је више цркви од кафана... "Људима не треба Црква тамо где рмбаче, већ тамо где пландују... Шест дана црнчимо, седмог путујемо"... Човек по својој судбини назначења или перманентно ради или перманентно ленчари... Ленчарење му теже пада, као и повремени рад и то га тишти као хлеб насушни... Шта је боље: добити аплауз од свих или љубав од никога у свету који се окреће и страховито мења... Ипак једно се никад не мења: "Стална борба Добра и Зла"... 

"Честит човек је зидар, ако зида оно што је честито"... Хоће ли радници имати довољно нових цигли да озидају започето: "Ево скупног посла цркве за све и посла за сваког сваки човек на свој рад"... А Гласови незапослених тужиће зато што их нико није "најмио", обориће лица и џеџаће на ветрометини: "У овој земљи нико нас није најмио наш живот никоме драг, наша смрт прескочена у "Тајмсу""... Песма радника изгледа овако: "Ако људи не зидају како ће живети? Само бука без говора, храна без укуса... Ми зидамо смисао: "Цркву за све и посао за сваког сваки човек на свој рад""... Је ли ово напокон "љути презир у кошницама без меда"... Покушава ли то песник да нам укаже да једино песму може да понуди и подари свету, иако ту песму нико запевати неће... Или треба да "чекамо да нас заврљаче на гомилу, мање корисну од балеге"... И пита се колико дуго и колико још "за свако рђаво дело из прошлости", треба да истрпи последице... "И добра и рђава дела, припадају човеку: кад стоји сам, с ону страну смрти"... Но којих дела у њега беше више... 

На крају хода улицама "скрханих опека, куда се још само коза пентра"... Измрцвариле га досаде... А треба зидати онако како то зидају мушкарци: "С мачем у једној, с мистријом у другој руци"... А док буде зидао, певаће: "Сачувај ме од душманина који има шта да задобије и пријатеља који има шта да изгуби"... Пошто је Елиот мушкарац, наоштриће зубе... А читалац улолико је жена нека наоштри нокте... "Наоштрите зуб пса и канџу мачке"... Песник је човек... "Човек који јесте" и он је ту да "засени човека који се претвара да јесте"... Оне који "пишу море књига; пошто су сувише јалови и смушени за тишину: сваки тражи сопствену узвишеност, и пренебрегава своју празнину... Људи су ташти, и људи су без Бога, као зрно на ветру"... Ако је 20, онда је и 21 век још више "доба, које прогресивно пада надоле", ту где су "људи баталили све богове, сем: Пожуде, зеленаштва и Моћи"... Огрезнуће у корупцијама сваког смисла... Време поремећене моралне климе... умерено континенталних порока и врлине... 

Тражи нешто ново... нови вид... нови облик... нову боју... нову реч... нови израз... Ово је зидање са много труда и мука... Милост... достајнство... ред... духовна радовања... неправде... Је ли ова јама "предубока за смртне погледе"... А где нам је поглед... "Наш је поглед под водама, а очи упрте увис"... И екстаза мора бити болна код "деце" склоне брзим преморима... премор услед расејаности или премор услед концентрације... 

Неће изостати ни благодарење: "Захвални смо Теби који си нас подстакао на зидање... кад сазидасмо олтар за Невидљиву Светлост, мала ће светлост титрати на њему, она светлост коју наше телесне очи могу да уоче"... са њом да се суоче... "И захвални смо Ти што нас мрак подсећа на светлост"...

И на самоме крају "ИЗАБАРНЕ ПОЕЗИЈЕ" изусти ће: " О, Господе, спаси ме човека са изврсним намерама и укаљаним срцем: јер срце вара више од свега и очајнички је порочно"...                                       

      

ОДИСЕЈ ЕЛИТИС (1911-1996): КРОЗ ДОСТОЈНОСТ БЕЗ ОБЈАШЊЕЊА - РЕДОВНИК ПТИЦА...

Грк Одисеј Елитис, добитник Нобелове награде за књижевност 1979-е, као и ордена Легије части, аутор песничке збирке под именом "Достојно јест", кроз коју опажам, трагам, опет опажам и проналазим море најпокретнијег и најфинијег бола... А тај бол биће душа као најфиније и најпокретније тело човека, како би то још лепше појаснио Аристотел Стагиранин... Крећући се са умом, време је да се над овим стихотворством мисли и поразмисли... Тако долазим до личног мишљења... Јер и мишљење, као и сам ум, јесте нешто што је у свој тој кретњи званој читање једна јединствена посебност кроз коју се ништа не прекида, већ својим неуморним током тече и у исходиште циља и смисла се слива води... Неће бити тешко покренути још једном све те иначе покретне атоме из "сферичне душе" Елитисове... А ако је освета "пиће које се пије хладно" по Аристотелу, онда можда нема лепше освете него препустити се многозрачном сунцу и данас, које нас загрева и огрева можда несхватљиво до најчвршће логичности...

Ако се Аристотел наканио да упита: "Шта је Бог, или човек, или месо, или кост?... ко би се уопште запитао (још) да ли у души постоји камен или човек?"... баш ту где као да "нам треба и доста времена да схватимо да нам је учињена неправда"... Кажу ветрови су и данас повољни, па стога кренимо на ову добру пловидбу морима азурним кроз поезију Елитисову, за коју ће он сам најбоље само рећи: "Поезија не тражи објашњења"... И послушајмо онога који је живео сву своју слободу па чак и под специфично тешким опсадама... Но уколико желите копном прећи овај осунчан пут, ту нека вам као превозно средство послужи коњ Александра Македонског Букефал... 

Као пред статуом Правде, нека и овај читалачки поход буде онај најсрећнији тренутак, још увек непомућен сузом... "Тренутак среће пре него (Елитис) заплаче"... јер је успео да измери и дотакне све оне планинске венце, којима мало ко је још успео и отиске да назре или пак сагледа... Он који је прелетео душом са толико чворова без сувишка речи - најдаља пространства светлости о којима ће тек да проговори... Знао је да вазда постоји оно древно веровање, оно "нешто што је веома близу а ипак невидљиво"... Традиција којој коренски и најдубље припада чиста је "мудрост непроценљива"... И тако док је пловио и бродио по бескрајним трасама азурним, прикупљао је одблеске и одјеке, а онда их записао и подарио и нама читаоцима, како би и ми испили исти тај мелем са укусом маслине, са мирисом борових иглица и чемпреса, под хладом платана и букава, итд... И биће то Елитисов највернији "одраз вечности"... Биће то његова ода или хвалоспев ћудљивости обали и копну, народу и држави, који је све своје рушевине подигао из пепела и сву своју вишевековну тугу стргао са плећа само захваљујући тим и таквим светионицима... 

Знао је да и у пркосу увек остаје "оно мало од додира галеба... линија која се урезује у душу... безразложна суза која лагано креће из лепих очију"... Све то постаје још једна унутрашња светлост нужна за неко даље сагледавање, као и за утеху онда када нас одбаце као "комад вунене одеће на мразу" или када почнемо да у својој покајаности наликујемо на "упорног зрикавца"... И док читам не могу да се достојно надивим речима које пролећу као ластавице и које су ту да би у свако ново лето донеле уносну лепоту једног неуништивог и незалазног Пролећа... Маслињаци препуни песме цврчака под прешироким небесима из којих Елитис као какво самотно дрво очитава бројило бесконачности Васионе... И неће само очитати шапутање дрвећа очима препуних суза... Покушаће да подједнако забележи и бљесак муње, као и шум морских таласа, усковитлану морску пену, сланоћу и одсјај воде... Кад све забележи остаће да траје као нешто вечно и чисто... 

И док буде стајао на ободу сопствене душе, удишући ваздух ослобођен свега тешког, сетиће се како "окретасмо главу на тешку страну, откуда не излазе снови"... Биће то још један "удар грома у брда", а он сам успеће да "заталаса мирисе"... Издржавао је тако што је имао снагу једног одолевања... То даваше јачину сваком његовом потезу охрабрења, кад рече: "А ти разумеј да ће само онај што се с тмином у себи бори сјутра имати свој дио под сунцем"... Но за све то требаће још много труда... А у том многоишчекивању повикаће: "Боже Протомајсторе у море си ме зазидао!... утемељио си ме у планинама!... на њима памћење гори, несагориви грм... Једино ти човека по пети познајеш... Додирујеш мој ум... Песник облака и валова снева у мени!... подрхтава ореол мора"...

А кад сунце добије лик и лице, онда све обале и читаво морско пространство засија и баш ту он пронађе након што је од браће преварен и након што је са тако огромном количином бола раздиран, "своју душу сузу с четири листа"... Сетиће се тада колико су често долазили њему преобучени у костиме лицемерног пријатељства и бише то уствари његови непријатељи још од најдревнијих времена... Сетиће се како су навлачили лажне пријатељске гримасе на лица нудећи му тако "дарове оружја, огња и мача"...

Шта му је било чинити сем да завапи и запита се: "Праведности сунце умно наивни путник кроз овај век!" да ли сам ја... "Бестидник који ликује кад сви ми јадикујемо а када се сви радујемо он је без разлога туробан... Пролази поред наших јаука равнодушно без иједног пријатеља и без следбеника изопштеник с тргова века! Антихрист неосетљиви демониста века! Који кад сви ми тугујемо носи сунце. И који кад се сви подсмевамо, носи идеју"...

Вазда загледан у даљине у далеку будућност, у оно најдаље сутра, са очима препуним суза, јер још увек њега не чује "свако", а ако и покуша да покуца на каква врата или капију увек га "убије по једна опомена" горка и страшна... Он је као онај "залудан облак у даљини"... У тој немоћи занемоћа и глас, па му се учини да је тај његов некад продоран глас одједном "обузет тугом свих убица"... Је ли он "измет будућности" или пак "опаки комарац Месечине"???...

Како променити смисао једног оваквог мучеништва... Ко то још познаје оне тачке до којих је оно његова право ја, тамо где је вазда Он онај који јесте... И питаће све те синове људске: има ли још чега да се прибојава... И запеваће: "Узмите ми утробу, запевао сам!... Узмите ми снове, како ћете их читати?... Узмите ми мисао, где ћете је казати?... Чист сам с краја на крај... Све сам идеје своје у острва претворио на савест своју лимун сам накапао... Добра је вода и камена рука поднева која држи сунце на испруженом длану"...

Је ли ово моменат када људска разумност треба да затвори све границе својих досезања... је ли ово онај јад над којим душа и даље треба да нариче и неутешно рида... Он који је некада по жегама јула месеца растао и цветао по стенама... Он који је свуда ходио само испружених руку... Он који бејаше и љубав, и светлост, и храброст... Он беше тај Букефал од крви и меса који је успео да "зарже као најснажнији"... 

Вапиће и молиће Далеку Мајку Ружу Неувелу: "Где год ти говориш а ја сам истинит... Бацам се каменом а мене погађа... Рудник дубим а небеса обрађујем... узећу постриг монаха... смерно ћу служити реду птица... Рођење, Обожење и Вечност које ћу правдом своје душе објавити као најправеднији"... 

Ко ликује ако песник заплаче, ако искуси "хиљаде сечива" у својим плећима, ако спозна "велике и чудновате тајне", ако и погледом закорачи по земљама далеким и безгрешним, ако на сва звона зазвони услед лишавања и понижења... Он који је стопу по стопу сакупљао мудрости света... Он као "један цврчак који је убедио хиљаде других" да му је "савест потпуно светла као лето"... ходећи само "са сламнатим шеширом сунца у руци"... хранећи душу блиставим атомима из "златнотиркизне Галкасије"... он који беше презадовољан оним "најмањим"... он који је био најприлагодљивији "сплету наговештаја скровитих"... 

И на концу овакву бескрајну узвишеност модрог постојања могла је да сазда само Грча Елада: "Сузе које су ме издале и понижења постали су поветарац и птице вечитог дана... Благо јакима, великим... удара звоно поднева"... Излази "велика бела Посејдонова глава... рука Сирене... кровови плавог неба... таласи руку под руку... неседални галеб који лагано плови..." Настају чудеса: "Невидљива аорта воде која откуцава"... Слобода, Нада, Живот!!!...  

          

        

ЈОРГОС СЕФЕРИС (1900-1971): У ЗВИЖДУКУ БОЛА - КОМАДАЊЕ ДУШЕ НА ХОРИЗОНТУ...

Назваше га "ученим песником" (POETA DOCTUS)... и беше Он први живи поета који је Нобелову награду за књижевност добио за живота те 1963-е... Родио се у месту Урла, близу Смирне (данас турски град Измирн), у Малој Азији... Да не бејаше тако оштар умом (оштроуман) да ли би исписао ишта сем тако величанствене лирске поезије своје... Да не бејаше тако преголемих осећања и дубоко океанских размишљања... Грк Сеферис велики хелениста... Од 1957 до 1962 ради као грчки амбасадор при Уједињеном Краљевству... Током 50-их година 20-ог века једно време живи на Кипру... Но, о Кипру мало више на крају започетог причања... У Јужној Африци ради као секретар при грчкој амбасади... 

Прву омалену збирку песама под именом "ПРЕКРЕТНИЦА" издаје 1931 и она је садржавала свега 14 песама... Писао је разнолико и разноврсно: од љубавних и елегијских песама, до оних са призвуком ироније... Већ идуће 1932 издаје другу збирку под именом "ЧАТРЊА" и њен тираж износи само 50 примерака, "безимено", али са песниковим потписом... "Чатрња" је један од симбола који указује на јако отежавајуће животне околности и саму тежину који живот собом носи и доноси... Већ 1935 излази његова трећа збирка под именом "МИТСКА ИСТОРИЈА" у невероватних 150 примерака... И 1940 изнова излазе песме. Збирка се овога пута зове "СВЕСКА ЗА ВЕЖБАЊЕ"... Исте године 1940 објављује "БРОДСКИ ДНЕВНИК" 1, чији тираж досеже 317 примерака... На лето исте године следи и "БРОДСКИ ДНЕВНИК" 2, са свега 75 примерака... Иста та књига излази у нешто већем броју од 315 примерака 1945... Његова последња књига понеће наслов "ТРИ ТАЈНЕ ПЕСМЕ", што ће га сврстати и у песнике који су дотакли све саме метафизичке и оностране сфере... Године 1944 у Каиру у 600 примерака излазе Сеферисови "ОГЛЕДИ", а тек 1962 у Атини у броју од 2 хиљаде примерака изаћи ће исто допуњено дело... Опробао се и као преводилац па 1936 и 49-е издаје превод Елиотових песама... Преводио је још и: Елијара, Валерија, Монтења...    

Велики утицај на великог Сефериса остављају велики песници као што су: Елиот, два Пола: Клодел и Валери, али и Едгар Алан По... И колико је у праву она Хелдерлинова мисаона запитаност: "Коме су потребни песници у малодушном времену???"... Песнички језик којим се потврђује стилски је посебно избрушен... Тако пише још и : расправе, студије, чланке...

Умро је пре 47 лета, у 71-ој години живота у Атини, 20-ог септембра 1971... 

У пловидби кроз његове "ПЕСМЕ" откривам кад, како и зашто у сваком од нас треба да се деси и одигра некаква "ПРЕКРЕТНИЦА"... Нема људског створа под овим небеским азурним шаром који није кад тад зазорио сам и напуштен након великог бродолома... То је трен и трептај само који личи на дуговечни бескрај када је много тога порушено, срушено, урушено... Када воз низбрдо крене, унатрашке, наглавачке... И из тог пепела ништавности окуси човек кап огромне промене и зачује тресак грома и глас трубе као "ПРЕКРЕТНИЦЕ" своје... Он човек као "голуб црни" по сумраку што тумара... 

Љубав је нулирана, тако да не чуди зашто тамнило све прети да надвлада... савлада... превлада... Песник ће наћи начина да бол искаже (овога пута није важно да ли је бол властита или неког другог или оних других)... Преточиће све то у стихове који плачу и јецају и над њима допустиће да му располуте не само биће, чак и сузе... Све то скупа биће неки нови смисао - "ПРЕКРЕТНИЦА", па таман и да га раздвоје на две три поле... 

Он је посебно жедан но унаоколо бунар (кладенац, студенац, источник) нуди само преслану воду тешку да би се и кап испила, а камо ли жеђ утажила, ублажила... Измучен тиме, пита се може ли пробудити песничке жудње и страсти, из некад срчане и ватрене душе... Хоће ли усахнути... Хоће ли га порећи до сулудости... А онда завлада хладњикави сутон и сваки напор и трептај добију крила и зађу тамо за онај хоризонт, кад само ће рећи: "Гладовасмо на плећима земље, пошто се добро наједосмо извалисмо се на овој долини празноглави и сити... ал` на земљу спустише се магле хвала Богу, иначе хватали би душе наше сиромашне као гуме"...

Било је то време једне велике хладноће, па ће живот назвати хладним као риба... Биће то живот са много утопљених лица похрањених у дубинама морским... Није то био онај прави живот који су очекивали, призивали, жудели, заслужили... Прсте је умешала судбина и све добива неке нове одреднице и нека нова усмерења... назначења... Човек у том вртлогу олује требао је да ископа неко заштитно место и тако се прикрије... Тада су људи носили душу у цвокотавим зубима... Није било дана, јер све је покрила тама, а кроз њу је требало попут слепца штапом изнова тумарати... Тражити... Жеђ и глад утажити... Уморни људи хоће ли у картама баченим спознати мапу своје судбине даље... Лажна пророштва... Бриге... "Ако отвори књигу кога ће угледати? Ако отвори душу своју ко ће видети?"... 

На две полутке расечено је и оно што љубављу називају... Оковано је у вериге... Мутаво је... А кад стане пред огледало водиће само монолог ту где се "као кап мастила на марами чамотиња... шири"... На пловидби ових и оних живота многи су мртви,  а треба остати доследан циљевима првобитних наума и намера... Време се мора пролепшати, а бесмисао вечерња осмислити... Тонови исповести остају "неуравнотежени" и тужни... У сагласје их треба привести... "Кошница грешака на уснама нашим... Боже мој, ишчекивасмо благослов... у мислима насамо са молитвом... оштрице ћутања мог, заблудо... ова светлост плава међ прстима нашим... Не могу да живим само са пауновима нити да путујем даноноћно у очима сирене"...

Куда плови лађа наших живота???... Према чему или према коме???... Јесмо ли већ довољно уморни и уморени тамом свих залазака... И јесмо ли ократили дужине ових живота и наших дана???... Ништа се неће чути у том мртвилу тишине божанствене... Или ће се чути хук који ће донети ехо... Биће то одјек из "центрифугалне душе" кога порађа једино чемер... И лишће ће једино задржати умрле очи... Сећања навиру... Рањени и мучени... Много је пепела... Пригушене арије тамо где је "пролазак времена лаган и нестваран", а "бол мекано у души мојој весла на небу зора руди, неуроњив остаје сан"...

Хоће ли се јецај учинити довољно нејасним и да се не покајемо уколико смо га од заборава отргли... Непостоји "школа заборава"... Идући све даље кроз тунеле времена срце у нама се грчи... Немо је све... а "тишина је као сребрни тас где спуштају се тренуци"... И шта би била сва лепота природе, ако још једна душа умре само... И шта ако "ПРЕКРЕТНИЦА" породи неке нове патње и бриге???... Колико још човек уме стрпљиво чучати на камену и тако ишчекујући "чудо које отвара небо"... Буре и олује фијучу тешким ритмовима... Знамо ли шта је тачно "у звиждуку бола записано"???... Судбина је пуцкетала прстима само, а радости прођоше неопажено... Неко нас је дубоко заорао у "бразду чемера"... И опет кад се поломе сва једра од јаукавог ветра, рећи ће да за касније одлаже одлазак у гроб... А толико мука и бола може да донесе "сурови брат... што нас гледа испод ока" или "кожа ћутања што нас стеже"... Ускупљаће бол и ране, а из сваке капи крви процветаће руже... У огледалу је угледао и непријатеља и странца... Знао је да "ноћ зори не верује и" да "љубав живи да утка смрт"... А умрли... "Нико их се више не сећа. То је Правда"... Зато он трага за оним животом који је са оне стране статуа... Симбол статуе споменика од мермера указиваће на посмртни свет... Троши ли се ово размишљање као пресушене иглице бора... Одагнати тугу тешко је, јер "свако пред сваким ћути гледајући другачије један исти свет"... 

Можда затражи право на "одлуку заборава"... Хоће ли му бити паралисано... ускраћено... ако се упита: "Шта то траже наше душе путујући по палубама оронулих бродова... путујући по трулим морским балванима од луке до луке... у отаџбини која више није наша ни ваша... комадање душе моје на хризонту"... И море нас је извређало... Иако је горчина дошла са пучине, "живот који су нам дали, проживесмо"... "Колена клецају лако кад богови то хоће"... А да ли му је ичега жао???... "Жао ми је што сам пустио да протече широка река кроз прсте моје а ни капи попио нисам... мали бор у црвеној земљи једино ми је друштво"... 

Да ли га шта мучи???... "Муче нас пријатељи који више не знају како да умру... иако ветар дува не доноси нам свежину... на грудима мојим рана се поново отвара... ми стамени на ногама умиремо у камену збратимљени"... И неће испустити да се упита да ли ће та смрт бити природна... 

По пољани нарциса изникоше слабе душе... И у неком другом животу његове снове су погазили... И опет: потонуће!!!... Вагали су и превагнуо је тас "на страну неправде"... Сваки срушен олтар по један заборављени пријатељ... У алузи времена да ли ће сазрети добра намера... Каква је то правда за очи згасле, за душе растрзане болом... Ко ће се одрећи "неверног времена"... Колико ће издржати затегнута жица... "Ранила ме земља моја... осудили ме богови моји"... Патња... Самлевени под жрвњем живота као беспотребна плева... Пролази све, па чему даља борба нас које је "повредио живот"... 

"Споро теку дани; дани мога тумарања кроз часовнике вуку велику сказаљку... чега је вредан један човек шта жели"... Можда "снаге да се бори са стихијама"... Ко још чује "даире времена" и ко јад дарова огорченим људима... Луташ ли још по књигама... И је ли доиста "срећан онај који је путовао као Одисеј"... Хоће ли Одисеј отркити и нама тајну како да склепамо дрвеног тројанског коња, не би ли освојили властиту Троју... Бол је неизмеран... несагледљив... 

У неколико хаику стихова рећи ће: "Како сакупити хиљаде делића сваког човека... Свет тоне држи се, оставиће те самог на сунцу... Пишеш мастило ишчезава а море надолази"...

Одахнуће онај ко раздрљи и разголити душу своју, јер "међу ланцима и наредбама нико се не сећа"... Је ли сећање сенка, а бол и усхит тек горчина и агонија нека... Исмејасмо ли довољно оне што осећају... "Куда год да отпутујем Грчка ме рањава"... Из луке су испловили сви бродови... Остао је само окамењени капетан "у белом и у злату"... Он "нема рода неће умрети заборавиће га тек тако, ни предак није био"... Колико још напора изискује исцртавање "линије бола" док "сузе залеђене" капају... Јесу ли то још птице поломљених крила или остављено псето које лаје ко зна где или навлаке горчине преко осмехљиве маске за лице... Он је "човек самоће и тишине",  зато је то "једноставна и срећна мисао"... 

А баш сада када ништа не поседујемо остаје нам да пронађемо "свој живот"... Неки су окончали, само да би место њих неко започео нешто где су они престали... стали... застали... Почесто може да помисли да је и он стигао на крај свога пута, поставивши све фигурине на своје место... и коначно јесу ли складне све могућности да испевју своју, твоју и моју песму... Лица људи одају двојакост: или су плен-жртва или су ловци... Може ли човек да проживи равнодушно, кад "сви гледају шта ћеш да радиш а ти гледаш руљу што тебе гледа"... Живот би био богатство да нас је ваистину много и да смо сви исти... А јесмо ли???... "Живот је богат јер смо пронашли усавршене апарате када осећаји отупе... браћо, поделисмо хлеб и бол. Нико није гладан, нико више не пати и сви ми имамо исти стас... Ако жалим то је моја брига"... Исус "херој драме" рећи ће: "Не бацајте своје срце псима"... 

И кад то живот постаје неподношљив... И ко то "више воли кап крви од једне чаше мастила"... А кад се изнова умори он чак не зна ни где се родио... Кушао је "исти чемер ратника" и видео "пуно рана у невидљивим људима"... Песму је зачуо из "корена крика"... Да ли је тиме демолирана монотонија... или је "упорна мисао затворена у празној кутији"... Колико још неповерења... Шта нам је чинити... Каже да стиснемо срце и тако стиснутог срца и из грча одрастемо... Да будемо као вода која упорно тече и ни од чега не страхује, јер зна да тече и да не сме стати... Покаткад је довољно 2-3 речи... 

И свеједно јел растанак, останак или застанак... Умиремо... Знамо ли "ко пати иза свиле златне боје, ко умире?"... Не сме нас задивити светлост, јер и слепоћа једног размишљања надилази расејаност... "Муцамо ли неразумљиве слогове"... Да ли је носталгија баш толико кадра да "измисли непостојећу земљу (и срећу) са законима неземаљским и нељудским... не разумем људе колико год да се играју бојама сви су црни" и њихова "љубав постаје мржња"... И на крају рећи ће: "Можда већ верујем у ваше постојање судбински другови, непостојеће сенке"... 

Остаје да се види колико ће његова једра издржати, као и његов Бог у тој игри живота коју зову смрт... И стога је њему одједном "досадио сумрак", па ја кренуо својој кући "да упали светло"... 

Треба ли да обеси омчу око врата, јер му душа није довољно издржала, јер разум није могао да прихвати и схвати ту епоху "велике немаштине"... ту мучаоницу препуну несрећника... тај "ознојени потиљак џелата који се разбеснео ударајући бесомучно"... Колико ће одстајати у приобаљу "језера самоће... језера оскудице" где је све тако нетакнуто и одвећ мртвим сном зашивено... И је ли човек само "машина бескрајног бола осуђена да буде без значаја" или човек који хода плачеван "не представља ништа"...

Изгрева ли сунце веће и од светла, а кроз тишине доброг ритма лете ли још птице... Шта ако је једини начин да човек "постане као камен"... како размишљати ако није остало ништа од душе... У дубинама крије се наше памћење и сви они доживљаји и догађаји, па чак и оно чега се више не сећамо... У нашим жилама још "урлају све те жртве"... А шта је испод "маске празнине"... јесмо ли "изданци жалосне врбе потонуле у трајању очаја" или смо пак облик "који се окаменио одлуком једне вечне горчине"... 

И је ли песник празнина једна само... "Господе, не знају да смо оно што можемо да будемо лечећи ране нашим биљкама које проналазимо горе на падинама зеленим... дишемо онако како можемо са једном малом молитвом свако јутро... Господе, не са њима... нека другачија буде воља твоја"...

Живот му беше тежак, али радостан... парадоксалан... Лишен "светлости, мора, хлеба"... Упао у "тунел страха"... и зна да то ни у једној судбини, па ни у његовој није било тако записано... Окренуо се мртвима... Зашто???... Зато што "мртви разумеју само језик цвећа; због тога и ћуте путују и ћуте, трпе и ћуте у свету снова... тешко је и незгодно, нису ми довољни живи: прво што не причају,  а потом јер морам да питам мртве да бих могао да наставим даље... као златна риба привајући у процепу муње"... 

А онда као гром из најтамнијег неба проломи се Сеферисово: "Ако почнем да певам викаћу!!!"... Јесте прво што Бог створи би љубав, али гле, потом дође: крв, жеђ за крвљу која све покрену и окрену... преокрену... "ПРЕКРЕТНИЦА"... "Глупи, јадни мој Елпеноре!"... Знаш "праведници ћуте када нису имали шта да кажу"... једино Црнци "вичу када их боли... и мене боли и вас боли али не вичемо"... 

Није довољно само да осећамо, нити да само мислимо, а нити да деламо... Бог који некад бејаше као Пут и Дародавац, напослетку је Судија и Ушће... Остаје само потреба у њему да исприча све поједностављено и каже... "Ако је бол за људе, нисмо људи да бисмо патили... ми стрпљива маса једног света који нас прогони и обликује... Јерусалиме, граде избеглиштва!... Боже мој, помилуј нас"... Он је сада "рањена камила", свакодневно бринући и за ситнице као за најстварније јаде... где наћи саге за душе исцрпљене... ако смо "сви као Мртво море много миља испод површине Егеја... У Мртвом мору нема риба морске траве ни морских јежева нема живота... У Мртвом мору презир је терет сваког без свести... У Гомори су, доле на дну веома срећни што не очекују никакво писмо"... 

Песник ће певати као и птица и са једним преосталим крилом... и живеће и са сваким криком без надежде... и трпеће "неки тежак ветар (који) доноси около ђубре, измет, смрад и клевете"... Он је та лира која без престанка непукнут бруји... тражећи тако "нова значења и нове наде"... Уме он да седне и бесполено да на хартији подвуче и поравња своје рачуне... гледајући у  "лик тужне Богродице"... грлећи "тишине месеца" отвориће "рану свакога од нас"... Коме освета, а коме лукавство и превара... Он је "нежан и жедан као трава"... и његова мисао не може бити само ствар иако "дворјани играју са наказним маскама"... 

Шта је наш ум???... То је "једна прашума пријатеља побијених. Ако ти причам кроз бајке и параболе то је да би ти изгледало лепше, о ужасу се не прича јер је жив јер је нем и само иде напред... Зашто ме терате да вам саопштим оно што је за вас боље да не знате"...

Јесу ли године "биле баксузне" и сви ти "ратови, уништења, миграције", рушевине... Ту где су многи тема осуде, а "свет постао један огроман хотел... Прогоне те са неком чудном невиношћу... Земље људи а нигде човека да сретнеш... Расте број судија који те осуђују... Знаш да су те преварили они који су остали"...

Где још може сазрети "плави нар"... Његове болове утажиће "мирис бора и тишина"... Ако га осуде да испије кукуту као Сократ рећи ће: "Захваљујем; ваше право биће и моје - куда да идем лутајући по туђим крајевима, један округли камен. Смрт ми је дража; а шта је боље Бог само зна"... 

Тиранин који је "запосео" душу мора је и напустити!!!... Они што још нису заволели нека чекају долазак светлости, јер само се на светлости воли и још боље види!!!... Тиранине мрачни из душе иди!!!...  Истина где је, ко је или шта је, ако знам да ми је судбина да промашим циљ... Није ли то превелика бол... Самлеше ме под воденичким точком као пшеницу... 

"Шта је бог? шта је небог? а шта је то између њих?"... Добро ти питање у добри час душо препуна уздаха... јеси ли још кадра пити из чаше чежње ове идући кроз живот без радовања... А сећања ма где да дотакну душу заболе... Небо је за овакав бол премало... А љубав она је даривана Узвишенима... Треба знати да "мудар судбу не чика"... А коме ће осванути јутро васкршње... Зар ми који "нисмо одређени да кажемо ко је у праву"... 

Песниче твоја осећања назваће "палипсестом либида"... Рећи ће да си "циник и филхелен"... Да си "сноб интровертан", а "каткад и смешан"... Нека не чуди... "Свет овај није наш, већ Хомеров... Хад и Дионис су исто!... И не треба пуно времена зло да подигне главу"... "Беше наопак с мало пријатеља" па га "пси растргоше"...

Поново и опет ето неке васељенске "катастрофе"... Треба испуштати душе праведничке... херојске... јуначке... витешке... А тада ћемо повикати у хору: "Господе, помози да се сетимо како ли настаде ово убијање: отмица, превара, себичност, одумирање љубави!... Свако засебно сања и не слуша муке других"... Такав пут куда одводи-води... Можда у вир и ковитлац мутних вода...

Размакни над хоризонтом све параване бола у овим играријама без покретности... Можда си ти "дивљачки упоран и увек рањен" као "МАЧКЕ СВЕТОГ НИКОЛЕ"... Смогни снаге да исцепаш све те "бескорисне листове прошлости"... Ти кога су "ослепели и свици"... Ти који се питаш: "Може ли море да се загноји"... 

Овде видиш "свако своје руке пере и освежава их"... И кога брига што се ико пита: "Ко је распорио жену одојче и кућу?"... У облаку дима скривени су непостојећи кривци... Неко је побегао лупајући по калдрми својим потковицама или потпетицама... Сведока нема... Ти изнова нећеш проговрити... "Наше речи деца су многих људи... где ћеш бити када се буде појавила светлост овде у овом театру?"... Свет је велико позориште, препуно страсти у животу пропасти... Ту где "сви имају визије али то нико не признаје; иду и мисле да су једини"... Пропали смо кроз тунел времена... Пад тежак... Правила игре горка... Па ипак: "Немој расипати дах који ти дарова овај предах... У држави која постаде јавна кућа подводачи и проститутке шире развратне чари", а "Песник и бескућници његови избацују смеће док он гледа статуе из којих цури крв"... У том вртлогу смећа, душе ожеднеле и гладне, а нигде капи живе воде ни хлеба насушног... И још само "птице у замкама дрхте узалудно", јер овај је свет "завијен у омамљујућу постељу" и "нема да понуди ништа друго"... 

Чујем ли то глас дивљих голубова у даљини... Песниково је да прихвати да је оно што и јесте... "Бели папир тврдо огледало враћа само оно што си био"... Теби коме је песма сав живот... којом си додирнуо и мртве и оне живе... завиривши у сваки "бол јунака", у сваки "јецај жене", у сваку тугу "незрелог детета"... Знај твој живот јесте само он ошто си даривао... 

Нека си причао о ономе што они нису ни гледали... нека су ти се и смејали... Ти си веслао реком узводно, а бејаше мрак и тама над воденим безданом... Ишао си слеп непознатим деоницама... Ти бејаше "инаџија" који "тражи речи укорењене"... И гле: "у плићаку једна прободена хоботница избацила је мастило"... 

Нашао си радост опет опипавши пулс светла... решен да бол и мучење не трпиш више... А све оно што је минуло и нестало, утихнуло је више него добро!!!... О радости моје, "кад се окачило сунце у срцу руже са сто латица"...

А на крају, је ли Сеферис ове песме исписао "љупким мастилом" оним невидиљивим, за чије очиитавање треба применити специјални хемијски третман... Био је Сефеерис 1943-е начелник Централног бироа за штампу грчке владе у избеглиштву... Велики узор бејаше му Кавафис који је "насладу сагледао с прозора пропадања и гроба"... У јесен 1953 први пут путује на Кипар. На острво се враћа и 54-е... А о острву каже: "Кипар је место где се чуда још догађају"... Ричард Лавље Срце је "злотвор који ништа није постигао против Салахалдина само је продао Кипар витезовима Темпларима, а потом Лузињанима (1192-1489)... 

Вратићу се песми под именом "МАЧКЕ СВЕТОГ НИКОЛЕ"... Рт-Мачака на коме је војвода Кипра саградио манастир који су настанили монаси реда Светог Василија и посветили га Светом Николи... Рт је поклоњен манастиру под условом да хране најмање 100 мачака дајући им сваки дан јутру и увече по оброк меса уз звук звона, како не би само јеле отровне змије... Ноћу су излазиле да лове и истребљују те змије и тако су их искорениле са рта... и данас се по њима тако зове... Сеферис је имао мачка по имену Рамазан... 

Више пута поменусмо Бога, а Сеферис једно своје искуство описује овако: "Само једанпут, при крају једне јесени, учинило ми се, с муњевитом јасноћом, да је промакао бог... покрај мене. И рекох: "Дубоко у души, ја сам ствар светлости". Било је то искуство које уистину сасвим ретко долази у наш живот и целог га обасјава; речима се не може пренети"...

Најважније остаје да преиспитујемо сопствену утробу и унутрашњост, да по њој оремо и копамао, плевимо, јер само у њој обитава извор добра... и што више и дубље будемо копали тај извор може изнова да се активира, да оживи... да проради!!!...  

И на послетку: "Добро нам дошли на Кипар, господо! Јарци и мајмуни" - рећи ће 21 новембра 1953 у песми "НЕОФИТ ЗАТВОРНИК ПРИПОВЕДА"... "... да земљу распрода Латинима за 1200 фунти злата", пише Неофит Затворник у песми "О несрећама земље Кипра"...