Назваше га "ученим песником" (POETA DOCTUS)... и беше Он први живи поета који је Нобелову награду за књижевност добио за живота те 1963-е... Родио се у месту Урла, близу Смирне (данас турски град Измирн), у Малој Азији... Да не бејаше тако оштар умом (оштроуман) да ли би исписао ишта сем тако величанствене лирске поезије своје... Да не бејаше тако преголемих осећања и дубоко океанских размишљања... Грк Сеферис велики хелениста... Од 1957 до 1962 ради као грчки амбасадор при Уједињеном Краљевству... Током 50-их година 20-ог века једно време живи на Кипру... Но, о Кипру мало више на крају започетог причања... У Јужној Африци ради као секретар при грчкој амбасади...
Прву омалену збирку песама под именом "ПРЕКРЕТНИЦА" издаје 1931 и она је садржавала свега 14 песама... Писао је разнолико и разноврсно: од љубавних и елегијских песама, до оних са призвуком ироније... Већ идуће 1932 издаје другу збирку под именом "ЧАТРЊА" и њен тираж износи само 50 примерака, "безимено", али са песниковим потписом... "Чатрња" је један од симбола који указује на јако отежавајуће животне околности и саму тежину који живот собом носи и доноси... Већ 1935 излази његова трећа збирка под именом "МИТСКА ИСТОРИЈА" у невероватних 150 примерака... И 1940 изнова излазе песме. Збирка се овога пута зове "СВЕСКА ЗА ВЕЖБАЊЕ"... Исте године 1940 објављује "БРОДСКИ ДНЕВНИК" 1, чији тираж досеже 317 примерака... На лето исте године следи и "БРОДСКИ ДНЕВНИК" 2, са свега 75 примерака... Иста та књига излази у нешто већем броју од 315 примерака 1945... Његова последња књига понеће наслов "ТРИ ТАЈНЕ ПЕСМЕ", што ће га сврстати и у песнике који су дотакли све саме метафизичке и оностране сфере... Године 1944 у Каиру у 600 примерака излазе Сеферисови "ОГЛЕДИ", а тек 1962 у Атини у броју од 2 хиљаде примерака изаћи ће исто допуњено дело... Опробао се и као преводилац па 1936 и 49-е издаје превод Елиотових песама... Преводио је још и: Елијара, Валерија, Монтења...
Велики утицај на великог Сефериса остављају велики песници као што су: Елиот, два Пола: Клодел и Валери, али и Едгар Алан По... И колико је у праву она Хелдерлинова мисаона запитаност: "Коме су потребни песници у малодушном времену???"... Песнички језик којим се потврђује стилски је посебно избрушен... Тако пише још и : расправе, студије, чланке...
Умро је пре 47 лета, у 71-ој години живота у Атини, 20-ог септембра 1971...
У пловидби кроз његове "ПЕСМЕ" откривам кад, како и зашто у сваком од нас треба да се деси и одигра некаква "ПРЕКРЕТНИЦА"... Нема људског створа под овим небеским азурним шаром који није кад тад зазорио сам и напуштен након великог бродолома... То је трен и трептај само који личи на дуговечни бескрај када је много тога порушено, срушено, урушено... Када воз низбрдо крене, унатрашке, наглавачке... И из тог пепела ништавности окуси човек кап огромне промене и зачује тресак грома и глас трубе као "ПРЕКРЕТНИЦЕ" своје... Он човек као "голуб црни" по сумраку што тумара...
Љубав је нулирана, тако да не чуди зашто тамнило све прети да надвлада... савлада... превлада... Песник ће наћи начина да бол искаже (овога пута није важно да ли је бол властита или неког другог или оних других)... Преточиће све то у стихове који плачу и јецају и над њима допустиће да му располуте не само биће, чак и сузе... Све то скупа биће неки нови смисао - "ПРЕКРЕТНИЦА", па таман и да га раздвоје на две три поле...
Он је посебно жедан но унаоколо бунар (кладенац, студенац, источник) нуди само преслану воду тешку да би се и кап испила, а камо ли жеђ утажила, ублажила... Измучен тиме, пита се може ли пробудити песничке жудње и страсти, из некад срчане и ватрене душе... Хоће ли усахнути... Хоће ли га порећи до сулудости... А онда завлада хладњикави сутон и сваки напор и трептај добију крила и зађу тамо за онај хоризонт, кад само ће рећи: "Гладовасмо на плећима земље, пошто се добро наједосмо извалисмо се на овој долини празноглави и сити... ал` на земљу спустише се магле хвала Богу, иначе хватали би душе наше сиромашне као гуме"...
Било је то време једне велике хладноће, па ће живот назвати хладним као риба... Биће то живот са много утопљених лица похрањених у дубинама морским... Није то био онај прави живот који су очекивали, призивали, жудели, заслужили... Прсте је умешала судбина и све добива неке нове одреднице и нека нова усмерења... назначења... Човек у том вртлогу олује требао је да ископа неко заштитно место и тако се прикрије... Тада су људи носили душу у цвокотавим зубима... Није било дана, јер све је покрила тама, а кроз њу је требало попут слепца штапом изнова тумарати... Тражити... Жеђ и глад утажити... Уморни људи хоће ли у картама баченим спознати мапу своје судбине даље... Лажна пророштва... Бриге... "Ако отвори књигу кога ће угледати? Ако отвори душу своју ко ће видети?"...
На две полутке расечено је и оно што љубављу називају... Оковано је у вериге... Мутаво је... А кад стане пред огледало водиће само монолог ту где се "као кап мастила на марами чамотиња... шири"... На пловидби ових и оних живота многи су мртви, а треба остати доследан циљевима првобитних наума и намера... Време се мора пролепшати, а бесмисао вечерња осмислити... Тонови исповести остају "неуравнотежени" и тужни... У сагласје их треба привести... "Кошница грешака на уснама нашим... Боже мој, ишчекивасмо благослов... у мислима насамо са молитвом... оштрице ћутања мог, заблудо... ова светлост плава међ прстима нашим... Не могу да живим само са пауновима нити да путујем даноноћно у очима сирене"...
Куда плови лађа наших живота???... Према чему или према коме???... Јесмо ли већ довољно уморни и уморени тамом свих залазака... И јесмо ли ократили дужине ових живота и наших дана???... Ништа се неће чути у том мртвилу тишине божанствене... Или ће се чути хук који ће донети ехо... Биће то одјек из "центрифугалне душе" кога порађа једино чемер... И лишће ће једино задржати умрле очи... Сећања навиру... Рањени и мучени... Много је пепела... Пригушене арије тамо где је "пролазак времена лаган и нестваран", а "бол мекано у души мојој весла на небу зора руди, неуроњив остаје сан"...
Хоће ли се јецај учинити довољно нејасним и да се не покајемо уколико смо га од заборава отргли... Непостоји "школа заборава"... Идући све даље кроз тунеле времена срце у нама се грчи... Немо је све... а "тишина је као сребрни тас где спуштају се тренуци"... И шта би била сва лепота природе, ако још једна душа умре само... И шта ако "ПРЕКРЕТНИЦА" породи неке нове патње и бриге???... Колико још човек уме стрпљиво чучати на камену и тако ишчекујући "чудо које отвара небо"... Буре и олује фијучу тешким ритмовима... Знамо ли шта је тачно "у звиждуку бола записано"???... Судбина је пуцкетала прстима само, а радости прођоше неопажено... Неко нас је дубоко заорао у "бразду чемера"... И опет кад се поломе сва једра од јаукавог ветра, рећи ће да за касније одлаже одлазак у гроб... А толико мука и бола може да донесе "сурови брат... што нас гледа испод ока" или "кожа ћутања што нас стеже"... Ускупљаће бол и ране, а из сваке капи крви процветаће руже... У огледалу је угледао и непријатеља и странца... Знао је да "ноћ зори не верује и" да "љубав живи да утка смрт"... А умрли... "Нико их се више не сећа. То је Правда"... Зато он трага за оним животом који је са оне стране статуа... Симбол статуе споменика од мермера указиваће на посмртни свет... Троши ли се ово размишљање као пресушене иглице бора... Одагнати тугу тешко је, јер "свако пред сваким ћути гледајући другачије један исти свет"...
Можда затражи право на "одлуку заборава"... Хоће ли му бити паралисано... ускраћено... ако се упита: "Шта то траже наше душе путујући по палубама оронулих бродова... путујући по трулим морским балванима од луке до луке... у отаџбини која више није наша ни ваша... комадање душе моје на хризонту"... И море нас је извређало... Иако је горчина дошла са пучине, "живот који су нам дали, проживесмо"... "Колена клецају лако кад богови то хоће"... А да ли му је ичега жао???... "Жао ми је што сам пустио да протече широка река кроз прсте моје а ни капи попио нисам... мали бор у црвеној земљи једино ми је друштво"...
Да ли га шта мучи???... "Муче нас пријатељи који више не знају како да умру... иако ветар дува не доноси нам свежину... на грудима мојим рана се поново отвара... ми стамени на ногама умиремо у камену збратимљени"... И неће испустити да се упита да ли ће та смрт бити природна...
По пољани нарциса изникоше слабе душе... И у неком другом животу његове снове су погазили... И опет: потонуће!!!... Вагали су и превагнуо је тас "на страну неправде"... Сваки срушен олтар по један заборављени пријатељ... У алузи времена да ли ће сазрети добра намера... Каква је то правда за очи згасле, за душе растрзане болом... Ко ће се одрећи "неверног времена"... Колико ће издржати затегнута жица... "Ранила ме земља моја... осудили ме богови моји"... Патња... Самлевени под жрвњем живота као беспотребна плева... Пролази све, па чему даља борба нас које је "повредио живот"...
"Споро теку дани; дани мога тумарања кроз часовнике вуку велику сказаљку... чега је вредан један човек шта жели"... Можда "снаге да се бори са стихијама"... Ко још чује "даире времена" и ко јад дарова огорченим људима... Луташ ли још по књигама... И је ли доиста "срећан онај који је путовао као Одисеј"... Хоће ли Одисеј отркити и нама тајну како да склепамо дрвеног тројанског коња, не би ли освојили властиту Троју... Бол је неизмеран... несагледљив...
У неколико хаику стихова рећи ће: "Како сакупити хиљаде делића сваког човека... Свет тоне држи се, оставиће те самог на сунцу... Пишеш мастило ишчезава а море надолази"...
Одахнуће онај ко раздрљи и разголити душу своју, јер "међу ланцима и наредбама нико се не сећа"... Је ли сећање сенка, а бол и усхит тек горчина и агонија нека... Исмејасмо ли довољно оне што осећају... "Куда год да отпутујем Грчка ме рањава"... Из луке су испловили сви бродови... Остао је само окамењени капетан "у белом и у злату"... Он "нема рода неће умрети заборавиће га тек тако, ни предак није био"... Колико још напора изискује исцртавање "линије бола" док "сузе залеђене" капају... Јесу ли то још птице поломљених крила или остављено псето које лаје ко зна где или навлаке горчине преко осмехљиве маске за лице... Он је "човек самоће и тишине", зато је то "једноставна и срећна мисао"...
А баш сада када ништа не поседујемо остаје нам да пронађемо "свој живот"... Неки су окончали, само да би место њих неко започео нешто где су они престали... стали... застали... Почесто може да помисли да је и он стигао на крај свога пута, поставивши све фигурине на своје место... и коначно јесу ли складне све могућности да испевју своју, твоју и моју песму... Лица људи одају двојакост: или су плен-жртва или су ловци... Може ли човек да проживи равнодушно, кад "сви гледају шта ћеш да радиш а ти гледаш руљу што тебе гледа"... Живот би био богатство да нас је ваистину много и да смо сви исти... А јесмо ли???... "Живот је богат јер смо пронашли усавршене апарате када осећаји отупе... браћо, поделисмо хлеб и бол. Нико није гладан, нико више не пати и сви ми имамо исти стас... Ако жалим то је моја брига"... Исус "херој драме" рећи ће: "Не бацајте своје срце псима"...
И кад то живот постаје неподношљив... И ко то "више воли кап крви од једне чаше мастила"... А кад се изнова умори он чак не зна ни где се родио... Кушао је "исти чемер ратника" и видео "пуно рана у невидљивим људима"... Песму је зачуо из "корена крика"... Да ли је тиме демолирана монотонија... или је "упорна мисао затворена у празној кутији"... Колико још неповерења... Шта нам је чинити... Каже да стиснемо срце и тако стиснутог срца и из грча одрастемо... Да будемо као вода која упорно тече и ни од чега не страхује, јер зна да тече и да не сме стати... Покаткад је довољно 2-3 речи...
И свеједно јел растанак, останак или застанак... Умиремо... Знамо ли "ко пати иза свиле златне боје, ко умире?"... Не сме нас задивити светлост, јер и слепоћа једног размишљања надилази расејаност... "Муцамо ли неразумљиве слогове"... Да ли је носталгија баш толико кадра да "измисли непостојећу земљу (и срећу) са законима неземаљским и нељудским... не разумем људе колико год да се играју бојама сви су црни" и њихова "љубав постаје мржња"... И на крају рећи ће: "Можда већ верујем у ваше постојање судбински другови, непостојеће сенке"...
Остаје да се види колико ће његова једра издржати, као и његов Бог у тој игри живота коју зову смрт... И стога је њему одједном "досадио сумрак", па ја кренуо својој кући "да упали светло"...
Треба ли да обеси омчу око врата, јер му душа није довољно издржала, јер разум није могао да прихвати и схвати ту епоху "велике немаштине"... ту мучаоницу препуну несрећника... тај "ознојени потиљак џелата који се разбеснео ударајући бесомучно"... Колико ће одстајати у приобаљу "језера самоће... језера оскудице" где је све тако нетакнуто и одвећ мртвим сном зашивено... И је ли човек само "машина бескрајног бола осуђена да буде без значаја" или човек који хода плачеван "не представља ништа"...
Изгрева ли сунце веће и од светла, а кроз тишине доброг ритма лете ли још птице... Шта ако је једини начин да човек "постане као камен"... како размишљати ако није остало ништа од душе... У дубинама крије се наше памћење и сви они доживљаји и догађаји, па чак и оно чега се више не сећамо... У нашим жилама још "урлају све те жртве"... А шта је испод "маске празнине"... јесмо ли "изданци жалосне врбе потонуле у трајању очаја" или смо пак облик "који се окаменио одлуком једне вечне горчине"...
И је ли песник празнина једна само... "Господе, не знају да смо оно што можемо да будемо лечећи ране нашим биљкама које проналазимо горе на падинама зеленим... дишемо онако како можемо са једном малом молитвом свако јутро... Господе, не са њима... нека другачија буде воља твоја"...
Живот му беше тежак, али радостан... парадоксалан... Лишен "светлости, мора, хлеба"... Упао у "тунел страха"... и зна да то ни у једној судбини, па ни у његовој није било тако записано... Окренуо се мртвима... Зашто???... Зато што "мртви разумеју само језик цвећа; због тога и ћуте путују и ћуте, трпе и ћуте у свету снова... тешко је и незгодно, нису ми довољни живи: прво што не причају, а потом јер морам да питам мртве да бих могао да наставим даље... као златна риба привајући у процепу муње"...
А онда као гром из најтамнијег неба проломи се Сеферисово: "Ако почнем да певам викаћу!!!"... Јесте прво што Бог створи би љубав, али гле, потом дође: крв, жеђ за крвљу која све покрену и окрену... преокрену... "ПРЕКРЕТНИЦА"... "Глупи, јадни мој Елпеноре!"... Знаш "праведници ћуте када нису имали шта да кажу"... једино Црнци "вичу када их боли... и мене боли и вас боли али не вичемо"...
Није довољно само да осећамо, нити да само мислимо, а нити да деламо... Бог који некад бејаше као Пут и Дародавац, напослетку је Судија и Ушће... Остаје само потреба у њему да исприча све поједностављено и каже... "Ако је бол за људе, нисмо људи да бисмо патили... ми стрпљива маса једног света који нас прогони и обликује... Јерусалиме, граде избеглиштва!... Боже мој, помилуј нас"... Он је сада "рањена камила", свакодневно бринући и за ситнице као за најстварније јаде... где наћи саге за душе исцрпљене... ако смо "сви као Мртво море много миља испод површине Егеја... У Мртвом мору нема риба морске траве ни морских јежева нема живота... У Мртвом мору презир је терет сваког без свести... У Гомори су, доле на дну веома срећни што не очекују никакво писмо"...
Песник ће певати као и птица и са једним преосталим крилом... и живеће и са сваким криком без надежде... и трпеће "неки тежак ветар (који) доноси около ђубре, измет, смрад и клевете"... Он је та лира која без престанка непукнут бруји... тражећи тако "нова значења и нове наде"... Уме он да седне и бесполено да на хартији подвуче и поравња своје рачуне... гледајући у "лик тужне Богродице"... грлећи "тишине месеца" отвориће "рану свакога од нас"... Коме освета, а коме лукавство и превара... Он је "нежан и жедан као трава"... и његова мисао не може бити само ствар иако "дворјани играју са наказним маскама"...
Шта је наш ум???... То је "једна прашума пријатеља побијених. Ако ти причам кроз бајке и параболе то је да би ти изгледало лепше, о ужасу се не прича јер је жив јер је нем и само иде напред... Зашто ме терате да вам саопштим оно што је за вас боље да не знате"...
Јесу ли године "биле баксузне" и сви ти "ратови, уништења, миграције", рушевине... Ту где су многи тема осуде, а "свет постао један огроман хотел... Прогоне те са неком чудном невиношћу... Земље људи а нигде човека да сретнеш... Расте број судија који те осуђују... Знаш да су те преварили они који су остали"...
Где још може сазрети "плави нар"... Његове болове утажиће "мирис бора и тишина"... Ако га осуде да испије кукуту као Сократ рећи ће: "Захваљујем; ваше право биће и моје - куда да идем лутајући по туђим крајевима, један округли камен. Смрт ми је дража; а шта је боље Бог само зна"...
Тиранин који је "запосео" душу мора је и напустити!!!... Они што још нису заволели нека чекају долазак светлости, јер само се на светлости воли и још боље види!!!... Тиранине мрачни из душе иди!!!... Истина где је, ко је или шта је, ако знам да ми је судбина да промашим циљ... Није ли то превелика бол... Самлеше ме под воденичким точком као пшеницу...
"Шта је бог? шта је небог? а шта је то између њих?"... Добро ти питање у добри час душо препуна уздаха... јеси ли још кадра пити из чаше чежње ове идући кроз живот без радовања... А сећања ма где да дотакну душу заболе... Небо је за овакав бол премало... А љубав она је даривана Узвишенима... Треба знати да "мудар судбу не чика"... А коме ће осванути јутро васкршње... Зар ми који "нисмо одређени да кажемо ко је у праву"...
Песниче твоја осећања назваће "палипсестом либида"... Рећи ће да си "циник и филхелен"... Да си "сноб интровертан", а "каткад и смешан"... Нека не чуди... "Свет овај није наш, већ Хомеров... Хад и Дионис су исто!... И не треба пуно времена зло да подигне главу"... "Беше наопак с мало пријатеља" па га "пси растргоше"...
Поново и опет ето неке васељенске "катастрофе"... Треба испуштати душе праведничке... херојске... јуначке... витешке... А тада ћемо повикати у хору: "Господе, помози да се сетимо како ли настаде ово убијање: отмица, превара, себичност, одумирање љубави!... Свако засебно сања и не слуша муке других"... Такав пут куда одводи-води... Можда у вир и ковитлац мутних вода...
Размакни над хоризонтом све параване бола у овим играријама без покретности... Можда си ти "дивљачки упоран и увек рањен" као "МАЧКЕ СВЕТОГ НИКОЛЕ"... Смогни снаге да исцепаш све те "бескорисне листове прошлости"... Ти кога су "ослепели и свици"... Ти који се питаш: "Може ли море да се загноји"...
Овде видиш "свако своје руке пере и освежава их"... И кога брига што се ико пита: "Ко је распорио жену одојче и кућу?"... У облаку дима скривени су непостојећи кривци... Неко је побегао лупајући по калдрми својим потковицама или потпетицама... Сведока нема... Ти изнова нећеш проговрити... "Наше речи деца су многих људи... где ћеш бити када се буде појавила светлост овде у овом театру?"... Свет је велико позориште, препуно страсти у животу пропасти... Ту где "сви имају визије али то нико не признаје; иду и мисле да су једини"... Пропали смо кроз тунел времена... Пад тежак... Правила игре горка... Па ипак: "Немој расипати дах који ти дарова овај предах... У држави која постаде јавна кућа подводачи и проститутке шире развратне чари", а "Песник и бескућници његови избацују смеће док он гледа статуе из којих цури крв"... У том вртлогу смећа, душе ожеднеле и гладне, а нигде капи живе воде ни хлеба насушног... И још само "птице у замкама дрхте узалудно", јер овај је свет "завијен у омамљујућу постељу" и "нема да понуди ништа друго"...
Чујем ли то глас дивљих голубова у даљини... Песниково је да прихвати да је оно што и јесте... "Бели папир тврдо огледало враћа само оно што си био"... Теби коме је песма сав живот... којом си додирнуо и мртве и оне живе... завиривши у сваки "бол јунака", у сваки "јецај жене", у сваку тугу "незрелог детета"... Знај твој живот јесте само он ошто си даривао...
Нека си причао о ономе што они нису ни гледали... нека су ти се и смејали... Ти си веслао реком узводно, а бејаше мрак и тама над воденим безданом... Ишао си слеп непознатим деоницама... Ти бејаше "инаџија" који "тражи речи укорењене"... И гле: "у плићаку једна прободена хоботница избацила је мастило"...
Нашао си радост опет опипавши пулс светла... решен да бол и мучење не трпиш више... А све оно што је минуло и нестало, утихнуло је више него добро!!!... О радости моје, "кад се окачило сунце у срцу руже са сто латица"...
А на крају, је ли Сеферис ове песме исписао "љупким мастилом" оним невидиљивим, за чије очиитавање треба применити специјални хемијски третман... Био је Сефеерис 1943-е начелник Централног бироа за штампу грчке владе у избеглиштву... Велики узор бејаше му Кавафис који је "насладу сагледао с прозора пропадања и гроба"... У јесен 1953 први пут путује на Кипар. На острво се враћа и 54-е... А о острву каже: "Кипар је место где се чуда још догађају"... Ричард Лавље Срце је "злотвор који ништа није постигао против Салахалдина само је продао Кипар витезовима Темпларима, а потом Лузињанима (1192-1489)...
Вратићу се песми под именом "МАЧКЕ СВЕТОГ НИКОЛЕ"... Рт-Мачака на коме је војвода Кипра саградио манастир који су настанили монаси реда Светог Василија и посветили га Светом Николи... Рт је поклоњен манастиру под условом да хране најмање 100 мачака дајући им сваки дан јутру и увече по оброк меса уз звук звона, како не би само јеле отровне змије... Ноћу су излазиле да лове и истребљују те змије и тако су их искорениле са рта... и данас се по њима тако зове... Сеферис је имао мачка по имену Рамазан...
Више пута поменусмо Бога, а Сеферис једно своје искуство описује овако: "Само једанпут, при крају једне јесени, учинило ми се, с муњевитом јасноћом, да је промакао бог... покрај мене. И рекох: "Дубоко у души, ја сам ствар светлости". Било је то искуство које уистину сасвим ретко долази у наш живот и целог га обасјава; речима се не може пренети"...
Најважније остаје да преиспитујемо сопствену утробу и унутрашњост, да по њој оремо и копамао, плевимо, јер само у њој обитава извор добра... и што више и дубље будемо копали тај извор може изнова да се активира, да оживи... да проради!!!...
И на послетку: "Добро нам дошли на Кипар, господо! Јарци и мајмуни" - рећи ће 21 новембра 1953 у песми "НЕОФИТ ЗАТВОРНИК ПРИПОВЕДА"... "... да земљу распрода Латинима за 1200 фунти злата", пише Неофит Затворник у песми "О несрећама земље Кипра"...
Нема коментара:
Постави коментар