Једна од 3 послате песме концем јануара ове 2018-е, на конкурс "Гарави сокак" из Инђије, данас на дан Светог Пантелејмона, сазнајем биће у "Зборнику", но до јесени нећу знати тачно која од 3 послате песме је публикована.
1. НЕСУВИСЛА
МРЉА...
Сазнања нова данас су као Божја воља
стварања друкчијег укуса,
кад знати волети свеопшту патњу
и бити спашен
од препечених снова, слова,
а живот се усуђује и осуђује за немар, нехат...
И бити спољашњост твоје ране
коју нагриза воњ: паса, шакала, коња...
Хајде да створимо ћутање
подмукло и подсмешљиво,
да то стекне неумољиви бол
јединственог нашег стиска...
Удишем прашину која се наталожила
као умрли зрак зимског Сунца
кад троши се и отворена сумња
што не допире до изгубљене дивљине...
Сенке више не поседују облик
узбурканог мора, а ја као безгласни
утопљеник неумитно хитам у понор
куда теку бесконачни плодови,
одговори као река...
Сањам ли милост као надахнуће
и кротко познање, што весело сја
као несувисла мрља негде у гори
ретких вода...
(написано 23/24 октобар 2017)
2. НАПОСЛЕТКУ...
Праузрок по коме Љубав беше од прапочетка
и да Љубав беше у безазлености
и да Љубав беше безазленост
и да од прапочетка Љубав беше безазленост
и да Љубав која је безазленост јесте та
истинска
драгоценост
која расветљава истинитост и мистерију
откровења у
Акри или у чакри...
Опсег унутар кога раздражљива лица
прикривају
самотне рубове и умове свога шкодљивога
размишљања...
Застајем, заостајем само да избегнем тренутак
незгодан по прилици свога искрцавања овде и
сада...
Прекрасно лепо јесте исто што и прекасно...
Поподне је нелагодно, као и ова поспаност са
свим
својим супротностима,
док скривам Те у подстицају осиротелих
мозгова...
Памћење је прљаво као стакло и још увек
проналазим
подругљиве маске
по улици и напокон извлачим нечујну мисао, а
то јесте
задовољство
још једне неблискости и окрутност која
пролази
напослетку у скоро свему...
(написано 6 децембра 2017)
3. У
ПРИОБАЉУ...
У приобаљу данашњег оклевања две тежине
као испуњени
детаљи
који остају без вредности да ћеш ипак тешко
схватити
ову моју промуклост
и твоју подмуклост, која није у могућности да
те
отпусти и допусти
тај последњи стисак душе кроз некакву
блажену смрт...
Човек наспрам људи као бачено значење преко
ноћи
постаје:
одрицање, порицање, бесмисао, јер важнији
компромис
још не постоји,
а жеља која се случајно заборави и сузе које
падају
као озима киша,
ужасна су снага што сад виси о концу...
Ћутање обара наше очи и још последње
дозивање стане у
све што је
несхватљиво и неухватљиво, док тебе не
занима, што
очни капци стоје
преклопљени као две срасле казаљке на сату
који
журећи је стао...
И још долећу бескрајно драгоцене речи, док
магле нам
исписују
само оне успомене са алузијом на то прилично
олако
одрицање гласа,
који те више не фасцинира и дуго траје
прилагођавање,
кад сазнање нам је као зараза...
Напуштам те посве плански и ван сваког
исхитреног
притиска
и искористићу невероватну прилику да
разочарано
посматрам лакоћу
са којом се и најмањи атом мога бића одлива
кроз
бујицу пијаних упозорења...
(написано 5 новембра 2017)
Нема коментара:
Постави коментар