Грк Одисеј Елитис, добитник Нобелове награде за књижевност 1979-е, као и ордена Легије части, аутор песничке збирке под именом "Достојно јест", кроз коју опажам, трагам, опет опажам и проналазим море најпокретнијег и најфинијег бола... А тај бол биће душа као најфиније и најпокретније тело човека, како би то још лепше појаснио Аристотел Стагиранин... Крећући се са умом, време је да се над овим стихотворством мисли и поразмисли... Тако долазим до личног мишљења... Јер и мишљење, као и сам ум, јесте нешто што је у свој тој кретњи званој читање једна јединствена посебност кроз коју се ништа не прекида, већ својим неуморним током тече и у исходиште циља и смисла се слива води... Неће бити тешко покренути још једном све те иначе покретне атоме из "сферичне душе" Елитисове... А ако је освета "пиће које се пије хладно" по Аристотелу, онда можда нема лепше освете него препустити се многозрачном сунцу и данас, које нас загрева и огрева можда несхватљиво до најчвршће логичности...
Ако се Аристотел наканио да упита: "Шта је Бог, или човек, или месо, или кост?... ко би се уопште запитао (још) да ли у души постоји камен или човек?"... баш ту где као да "нам треба и доста времена да схватимо да нам је учињена неправда"... Кажу ветрови су и данас повољни, па стога кренимо на ову добру пловидбу морима азурним кроз поезију Елитисову, за коју ће он сам најбоље само рећи: "Поезија не тражи објашњења"... И послушајмо онога који је живео сву своју слободу па чак и под специфично тешким опсадама... Но уколико желите копном прећи овај осунчан пут, ту нека вам као превозно средство послужи коњ Александра Македонског Букефал...
Као пред статуом Правде, нека и овај читалачки поход буде онај најсрећнији тренутак, још увек непомућен сузом... "Тренутак среће пре него (Елитис) заплаче"... јер је успео да измери и дотакне све оне планинске венце, којима мало ко је још успео и отиске да назре или пак сагледа... Он који је прелетео душом са толико чворова без сувишка речи - најдаља пространства светлости о којима ће тек да проговори... Знао је да вазда постоји оно древно веровање, оно "нешто што је веома близу а ипак невидљиво"... Традиција којој коренски и најдубље припада чиста је "мудрост непроценљива"... И тако док је пловио и бродио по бескрајним трасама азурним, прикупљао је одблеске и одјеке, а онда их записао и подарио и нама читаоцима, како би и ми испили исти тај мелем са укусом маслине, са мирисом борових иглица и чемпреса, под хладом платана и букава, итд... И биће то Елитисов највернији "одраз вечности"... Биће то његова ода или хвалоспев ћудљивости обали и копну, народу и држави, који је све своје рушевине подигао из пепела и сву своју вишевековну тугу стргао са плећа само захваљујући тим и таквим светионицима...
Знао је да и у пркосу увек остаје "оно мало од додира галеба... линија која се урезује у душу... безразложна суза која лагано креће из лепих очију"... Све то постаје још једна унутрашња светлост нужна за неко даље сагледавање, као и за утеху онда када нас одбаце као "комад вунене одеће на мразу" или када почнемо да у својој покајаности наликујемо на "упорног зрикавца"... И док читам не могу да се достојно надивим речима које пролећу као ластавице и које су ту да би у свако ново лето донеле уносну лепоту једног неуништивог и незалазног Пролећа... Маслињаци препуни песме цврчака под прешироким небесима из којих Елитис као какво самотно дрво очитава бројило бесконачности Васионе... И неће само очитати шапутање дрвећа очима препуних суза... Покушаће да подједнако забележи и бљесак муње, као и шум морских таласа, усковитлану морску пену, сланоћу и одсјај воде... Кад све забележи остаће да траје као нешто вечно и чисто...
И док буде стајао на ободу сопствене душе, удишући ваздух ослобођен свега тешког, сетиће се како "окретасмо главу на тешку страну, откуда не излазе снови"... Биће то још један "удар грома у брда", а он сам успеће да "заталаса мирисе"... Издржавао је тако што је имао снагу једног одолевања... То даваше јачину сваком његовом потезу охрабрења, кад рече: "А ти разумеј да ће само онај што се с тмином у себи бори сјутра имати свој дио под сунцем"... Но за све то требаће још много труда... А у том многоишчекивању повикаће: "Боже Протомајсторе у море си ме зазидао!... утемељио си ме у планинама!... на њима памћење гори, несагориви грм... Једино ти човека по пети познајеш... Додирујеш мој ум... Песник облака и валова снева у мени!... подрхтава ореол мора"...
А кад сунце добије лик и лице, онда све обале и читаво морско пространство засија и баш ту он пронађе након што је од браће преварен и након што је са тако огромном количином бола раздиран, "своју душу сузу с четири листа"... Сетиће се тада колико су често долазили њему преобучени у костиме лицемерног пријатељства и бише то уствари његови непријатељи још од најдревнијих времена... Сетиће се како су навлачили лажне пријатељске гримасе на лица нудећи му тако "дарове оружја, огња и мача"...
Шта му је било чинити сем да завапи и запита се: "Праведности сунце умно наивни путник кроз овај век!" да ли сам ја... "Бестидник који ликује кад сви ми јадикујемо а када се сви радујемо он је без разлога туробан... Пролази поред наших јаука равнодушно без иједног пријатеља и без следбеника изопштеник с тргова века! Антихрист неосетљиви демониста века! Који кад сви ми тугујемо носи сунце. И који кад се сви подсмевамо, носи идеју"...
Вазда загледан у даљине у далеку будућност, у оно најдаље сутра, са очима препуним суза, јер још увек њега не чује "свако", а ако и покуша да покуца на каква врата или капију увек га "убије по једна опомена" горка и страшна... Он је као онај "залудан облак у даљини"... У тој немоћи занемоћа и глас, па му се учини да је тај његов некад продоран глас одједном "обузет тугом свих убица"... Је ли он "измет будућности" или пак "опаки комарац Месечине"???...
Како променити смисао једног оваквог мучеништва... Ко то још познаје оне тачке до којих је оно његова право ја, тамо где је вазда Он онај који јесте... И питаће све те синове људске: има ли још чега да се прибојава... И запеваће: "Узмите ми утробу, запевао сам!... Узмите ми снове, како ћете их читати?... Узмите ми мисао, где ћете је казати?... Чист сам с краја на крај... Све сам идеје своје у острва претворио на савест своју лимун сам накапао... Добра је вода и камена рука поднева која држи сунце на испруженом длану"...
Је ли ово моменат када људска разумност треба да затвори све границе својих досезања... је ли ово онај јад над којим душа и даље треба да нариче и неутешно рида... Он који је некада по жегама јула месеца растао и цветао по стенама... Он који је свуда ходио само испружених руку... Он који бејаше и љубав, и светлост, и храброст... Он беше тај Букефал од крви и меса који је успео да "зарже као најснажнији"...
Вапиће и молиће Далеку Мајку Ружу Неувелу: "Где год ти говориш а ја сам истинит... Бацам се каменом а мене погађа... Рудник дубим а небеса обрађујем... узећу постриг монаха... смерно ћу служити реду птица... Рођење, Обожење и Вечност које ћу правдом своје душе објавити као најправеднији"...
Ко ликује ако песник заплаче, ако искуси "хиљаде сечива" у својим плећима, ако спозна "велике и чудновате тајне", ако и погледом закорачи по земљама далеким и безгрешним, ако на сва звона зазвони услед лишавања и понижења... Он који је стопу по стопу сакупљао мудрости света... Он као "један цврчак који је убедио хиљаде других" да му је "савест потпуно светла као лето"... ходећи само "са сламнатим шеширом сунца у руци"... хранећи душу блиставим атомима из "златнотиркизне Галкасије"... он који беше презадовољан оним "најмањим"... он који је био најприлагодљивији "сплету наговештаја скровитих"...
И на концу овакву бескрајну узвишеност модрог постојања могла је да сазда само Грча Елада: "Сузе које су ме издале и понижења постали су поветарац и птице вечитог дана... Благо јакима, великим... удара звоно поднева"... Излази "велика бела Посејдонова глава... рука Сирене... кровови плавог неба... таласи руку под руку... неседални галеб који лагано плови..." Настају чудеса: "Невидљива аорта воде која откуцава"... Слобода, Нада, Живот!!!...
Нема коментара:
Постави коментар