Укрштени сни између плавих стена, родише онога који се сем песништва бавио још и књижевном теоријом и критиком... онога који 1948 добија Нобелову награду, након које следе и остале престижне награде у свету књижевности: Гетеова 1954, Дантеова златна медаља 1959... Уз награде стиче и неколицину докторских титула... Са свега 40 лета биће жива "легенда" за многе ондашње поете у повоју... Живео свуда: од Лондона, преко Париза и Беча, па све до Бостона... Сатиричан, ироничан и луцидан... Песник филозоф или филозоф међу песницима, који кроз можда морбидно и пародију остави "потомству пустиње и плоду бундеве" - своје "ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ"...
Година 1917... Кренимо кроз стихове те епохе... као кроз улице полуопустошене, где још није место и време да се мучно распарвимо око задате теме... Будимо без много жучне и заједљиве речи, па ипак будимо са намерама подмуклим... Све то нанеће нас и без навода на сијасет неодољивих запитаности, које ће обавити магле пожутеле и дим жути... Ако клоне тај Дух у нама, да ли ће остати још довољно "времена за све који убијају и стварају... времена за стотину колебања... за стотину маштања и преиспитивања" пре него што поскочимо да се почастимо првом шољом чаја или тацном испечених колача... Сме ли неко као Елиот са 29 лета или као један од поетских његових ликова да се упита, стегнувши око врата смеђу кравату отменог кроја и да том упитаношћу "узнемири васељену"... Он који је све кушао и који добро познаје свако доба дана и године, па чак и кутке тамне, он који је извагао свој живот и схватио како га би тако лако "измерити кафеном кашичицом"... Хоће ли смоћи снаге да се осмели, иако га грлена снага издаје кад тоне у малаксање... Он који се "на врху чиоде копрца" и у беспомоћности својој батрга...
Како да започне - почне... Најпре тако што ће "испљунути талог свих дана и путева" по колосеку узаних путева, док му омамљиви мириси развлаче пажњу и концентрацију... Он би сада најрадије примио обличје "отрцаних канџи што споро каскају по дну тихих мора"... Не беше довољно ни то што је плакао, ни што је постио, ни што је молио... Но ипак тада је спознао: "Ја нисам пророк - па и то је ствар малена; Ја видех да час моје величине намах засветлуца, и да вечни Пратилац капут ми држи и кашљуца, и укратко, обузе ме страх"...
Шта нас то још спаја у причању са Елиотовим стиховима?... Да ли је овај напор воље вредан труда... покушаја... окушаја... па изволите и окршаја... кад он је "Лазар из мртвих што стиже и који се врати да свима нама каже све"... И док "пројектор шару живца на платну сплиће" немогуће тешко бива прозрети, шта се све ту тачно каже и да ли је вредно након онолико потонућа, клонућа и сутона без сванућа... Има ли још оних гласова људских способних да разбуде поспано и досадом поклано... Не он није Хамлет и није мисли то ни да постане!... А свет: препреден, опрезан, педантан, бомбастичан, глупав, смешан, тупав - свет будала... Рећи или оћутати питање је сад!... Концертни свет прогледава уз прелудијум Шопена... У музици или у свету препознаје ли "млитавост и брижно одабрану сету"... Има ли ту каквог цика што га пригушише и да ли још тужно завија виолина... Мало је рећи да је Елиот бистар... Дивимо се спомениицма, претресамо најновије вести, седећи докони уз чај или горко пиво, ту где је "младост свирепа, и не каје се никад, а подсмева се оном што не може да схвати"... Крхотине живота у сред пролећа неће заобићи ни највелепније градове где унапред мислимо да је све прекрасно или одвећ прекасно...
Уколико немаш Ахилову пету - нерањивим те зову, па можеш прелиставати безбрижно негде у парку седећи прекрштених ногу на клупи стрип или најновију спортску прогнозу... Читати треба све радије, јер тако се стиче мирноћа душевна, тако се досеже у стање прибраности... Идеје које се у теби роде могу бити двојаке: праве или лажне - мање важне... Кад спознаш и докучиш још једну сломљеност осетићеш добро познати укус мучнине, горчине... Рећи ћеш: "Осећам се као онај што се смеје... Губим присебност, заиста смо у мраку... Али почеци нам никад не знају крајеве!... играм као разиграни медвед, кричим ко папагај, брбљам као мајмун"... Да ли неко овакав може бити осуђен за узрујаност или пак мудрост звану лудост... је ли Елиот рођен прерано или прекасно...
Ако се усуди да начне тему смрти и умирања, пропадања, распадања - хоће ли моћи док о томе прича да се смеши свима... Када ће понићи светлост у фењерима да обасја улице помрчине и тмине... и хоће ли се "фијакерски коњ" у "чопору гнусних слика" још више осамити када га дирну све те утваре и авети... Може ли се кроз све наслутити довољно патничког или блаженог у време бесконачно и бескрајно, у коме још једино лупа и удара "фаталистички бубањ"... Чиме истопити успомене заробљене у травама "лунарне синтезе"... Од гнева и бесциљности кроз мрзовољу спознаће жудње животне... "Гледај месец... жмирка трљавим оком... испране вариоле борају му лице"... Смејемо се као "неодговорни фетус" и ослушкујемо ударе "кентаурових копита о земљу"...
Је ли напокон Елиот баш оволико луцидан и ударен или је прави шармер стиха... Сунце је уплео у своју косу, на прса наређао цвећа и одупрео се сваком "болном шоку", тако што је њиме млатнуо по земљи и прашини остајући "с пролазном мржњом у оку"... Тело никад доовљно ни рањено, ни у боловима, ни изнурено, не још без душе, не још без Духа... Дигресије му можда звуче неовлашћено, недвосмислено, обострано, намерно љупко... Ипак, "туга (остаје) неспособна да устане против ове мутне завере" ту где је "живот... пробирљив, и умиљат, строго пажљив" и где "не трпи закашњења - ту на прагу Апсолутности"... Колико подозрења или врења...
Година 1920... Куће су у рушевинама... остарело неко доба... ветрометина... онемоћалост... и речи су занемоћале... нема начина да се искаже и опише... дувају промаје... олује... И "после тол`ко знања, има л` опраштања" кад "историја има много лукавих пролаза, измишљених ходника, и излазака", кад нас "погрешно води с амбицијама шаптавим... сујетама нас води... она даје кад пажња нам је збуњена... даје врашки збркано да мољено је после давања још гладније. Даје прекасно... даје прерано, у руке нејаке... Ни страх ни храброст спасти неће нас... Врлине силом нам намећу бестидни, наши злочини"...
Да ли је ово напокон још једно од призивања и позивања - дозивања "ђавола наклоњених"... До каквог закључка стижемо... Прилаз је поштен иако много тога може и "фалсификат да постане"... Размотримо све са билион сићушних покушаја... Колико ту има користољубља... Је ли Елиотово бунцање грозничаво... Јесу ли његови стихови "папрени сосови"... или тек опажаји чулни и страствени... Упитаће се: "Шта ће паук чинити"... а шта "жижак житни" престану ли да делају... хоће ли одгађати или угађати... У свим тим "атомима здробљеним" шта налази кад угледа како "стар један човек гоњен од Пасатних ветрова у сањив неки буџак" се склања... Њему нема ко ту наточити "чашу питког коњака"... А то неће учинити ни они који "позивају сведоке својим начелима због недостатка укуса таквим делима"... Овим је завршни рачун сведен за 1920 годину...
Година 1922... Да ли је могућно да се покрије "снегом заборава"... Чита до касно у ноћ... Изненада схвата: "Нисам био ни жив, ни мртав, нисам знао ништа", а "човек данас мора бити врло опрезан" и трезан... Да ли је песник као "славуј" успео да "испуни ову пустињу својим неповредивим гласом" и да песме подари као какве "сасушене патрљке времена"... Он који је животарио у "алеји пацова тамо где су мртви позаборављали своје кости"... да ли је исправно ако нам каже: "Ви не знате ништа... не видите ништа... не памтите ништа... Драга Темзо, теци тихо кад завршим своју пјесан... На водама Леманским седео сам и плакао"... и сваки тај "љубичасти час" исплакао и оплакао... и бејах као оно што дршће "између два живота у мени"...
Немојте бити увређени, песниково срце сада је "под ногама", мада он још увек може "да повеже ништа с ничим"... Од њега Господ начини преобраћеника и сада му је сваки губитак добитак... "Ми који бесмо живи сада умиремо с мало стрпљења" док још потресају "јалови громови без киша"... Врела су усахла... Више је камења него воде... Фали му да ослушне онај жубор воде живе... Уместо тога једини звуци које чује јесте песма зрикаваца у трави и шапат осушене влати... Ваздух је љубичаст... Он би да застане и поразмисли, али не може на камену ни на стени... треба му воде извор... Погнуте кости кад усахну постану нешкодљиве по околину и згуре се у своју нетакнуту тишину... Још се провуче по који танушни шапат музике у одсјају муње и проговре громови: "Пријатељу мој, крв ми потреса срце... ужасна смелост... море је било мирно, и твоје ће срце чило послушати" музику песме када ја "подупрем своје рушевине"...
Напомене уз "ПУСТУ ЗЕМЉУ"... Објашњење песама вредно ли је покушаја... Најбоље осећаје недвосмислено дарива осамљена шума или неки кутак у шипражју... Песник поседује сопствене спољашње утиске и доводи их у ниво сензације... Утисци су приватни... Приватна су сва његова осећања... и све његове мисли... Сам понајбоље то описује када каже: "Моје искуство налази се у мом сопственом кругу, који је затворен према споља... свака је сфера непровидна за друге које је оркужују... све се посматра као искуство које постоји у души, цео свет је приватан за ту душу"...
Ах, Елиоте, да ли је ово онај мир који надвладава сваки здрав разум...
Година 1925... "ШУПЉИ ЉУДИ"... или "ПУЊЕНИ ЉУДИ"... "Главе пуњене сламом" чији су гласови сасушени само... О тиха бесмислености и бесмислености најтиша... Ко закочи снагу нам ову и остави нас без покрета... И он носи "намерно преобучено крзно пацова" да би био страшило у "сумрачном краљевству"... И даље муцајући молитвено правило на поломљеном камену у овој мртвој долини плача, где се избегава говор... и где се још рида по обалама подбулих речних корита... Зна да је он "нада само празних људи" ту где је "живот врло дуг између жеље и грча... између могућег и постојања... између суштине и силаска"... И ту се један свет завршава, али не са ударом и треском, "већ са цвиљењем"...
Година 1930... Поема "ЧИСТА СРЕДА"... Мени као читаоцу посебно омиљена... Колико пута да нема наде у повратак на већ виђено... "Ја немам наде да се вратим опет ја немам наде... желећи овог човека дар и оног човека циљ ја више не тежим ка таквим стварима (зашто да стари орао шири крила?)... Зашто да тужим за ишчезлом снагом обичног царства? Јер немам наде да познам опет несталну славу позитивног часа... Радујем се што су ствари онакве какве јесу и одричем се блаженог лица и одричем се гласа... не могу да се вратим опет... Јер имам да градим нешто над чим ћу се радовати... И молити се богу да има за нас милости и молим да могу да заборавим те ствари које са собом сувише расправљам сувише објашњавам... Нек` ове речи одговоре за оно што је учињено, да се не чини опет нек осуда не буде сувише тешка над нама... Јер ова крила нису више крила за лет"...
Остаје му Свевшња утеха од које ће искати и учити шта то значи седети безбрижно и непомично и неприметно у трептају вишњег смирења... Бог ће одредити дужину живота сваке његове кости и била... Као уздарје, принос и жртву свепаљеницу принеће све своје стихове "забораву", а све своје агапе дариваће "потомству пустиње и плоду бундеве"... Бог му тада још рече: "Пророкујте ветру, једино ветру, јер... ветар ће слушати"... Слушаће и Госпа тишине... Ружа памћења и Ружа заборава... "изнурена и жртвована" која је сада "врт у коме све љубави скончавају" и где престаје сваки бол и патња... То је "свршетак свега чему свршетка нема... казивање без речи и реч неисказива"... Земље ће се разделити деобама... и тако иситнити... Ни јединства неће бити... Наслеђе оно је битно!!!... "Моћ с оне стране наде и очаја успиње се уз треће степениште... Господе, нисам достојан... међ јавом и мед сном... спасите време, спасите сан... нечитљиву визију у савршенијем сну"...
Шта он учини и шта скриви, па да заслужи вечни бол и патњу... И Христос пита: "О народе мој, шта учиних ја теби?"... Блесак светлости кроз тмине ове под којом остаје престрашена светина занемела од Речи... Речи чији одјек очекујемо, ослушкујемо... Али одјек те Речи неће се чути овде, јер овде није ни време, а ни место... Неће одјекнути па стога неће бити "ни тренутка радости за оне који срљају сред буке и поричу глас"...
Ипак за некога молиће се црним "велом покривена сестра"... Можда ће се молити за оне који су се о њу огрешили, а који немају смелости да то и исповеде... "који се заклињу пред светом а одричу међ стењем"... Молитве њене лете "ка мору као несаломљива крила" како би се изгубљено зарадовало и усправило опет... Песник ће рећи: "Благослови ме оче... мада не желим да желим ове ствари... И слаб дух оживи да се побуни... оживи да се поврати... Ово је време напетости између рађања и умирања... место самоће где се три сна укрштају између плавих стена... Блажена сестро, света мајко, душе изворски... не дозвили нам да се ругамо себи притворношћу... наш мир у Његовој вољи... не дозволи да будем одвојен и нека мој вапај допре до Тебе"...
Проговриће и ваздушни дух АРИЈЕЛ кроз своје песме... у ноћи у којој ће се погасити сви ватрени огњеви... кад нема где главу приклонити... а сви куда год да пође и прође постану за његове ноге прашњаве негостољубиви... нељубазни и све мање склони... Биће то један тежи облик агоније... чак горе и од смрти... са огромном тежином у души... Туђин "у старом поретку ствари"... "Тврдо ми доба... живот ми лак, као перо на длану, док не дуне ветар смрти"...
Присећа се како је истим градом ходио чинећи добра дела милостиње, колико чак веровао, постио, молио, тешио... И како никога није отерао са свога прага... А дође време да се праг његових кућа руши, осипа, расипа... Има ли већег чемера и јада "у ово доба погодно за заразе" свакојаке?... Има ли утешења за оне који "немају сутрашњицу"... Колико пута може поднети да му душу и срце пробадају мачевима... Између патње и молитвеног заноса он је "уморан од свога живота и живота оних после њега"... он "умире својом смрћу и смрћу оних после њега"... Ко ће отпустити овог роба и раба сада, када је већ спознао Божје спасење!!!...
Рећи ће да је несталан, слаб, таман, ломан, нежан, преосетљив, преранљив... АНИМУЛА... можда није мула... Чиста или ситна душа поникла у "отрцаном свету дреке"... спознала "бол живљења и мелем снова"... Душа себична или колебљива... снебљива... плашљива... страшљива... гадљива... унакажена... осакаћена... неспосбна... повучена... непродорна... Плаши ли се "вреле стварности и дарованог добра"... Оставља ли "аљкаве списе у прашњавој соби"... леже ли у "брлог задовољства"... живи ли "у свету времена које је превазилази... И тако "даље од звезда а ближе од ока... допусти да одрекнем се мог живота за тај живот"...
"КРАЋЕ ПЕСМЕ"... кроз које прогледава вид одлучности неке... пред "капијом смрти другог краљевства"... Сузе које брзо исплачемо само су поруга... Љуљамо се између смрти и живота... У песми громовитој туку се све ваше борбе и пометње... И данас и сутра биће јада, па зашто да нас не покрију лишћем светлости или заборава... Пева, скаче и лепрша као "птица-ругалица" коју верно прате "гвоздене мисли"... Зна да неће наћи "чедно срце у чедне доброте"... И зато само: "Благо се наклони, али не поклони"... Сећање је огромно по јачини и памти га чак и срж кости сваке... Уме још увек "душмана да нањуши где у суштинској крви чучи. Ил` с другарског дрвета виси"... Својим проницљивим погледом долази до спознаје и зубом времена уједа када каже да "у златном његовом оку одражен глупак сазнаје да је луд"... Чик реците да Елиот није сада весео с ону страну краљевства...
"ХОРОВИ ИЗ СТЕНЕ"... Наше знање привело нас је к нашем незнању... наше незнање суочи нас са смрћу... а смрт нас зближи са Богом... Живот проћердасмо у живљењу, а мудрост у познању... а знање потрошисмо у сабирању информација... Ако Елиотов 20-и век одбеже од Бога како би се зближио са Прашином, колико ли је то тек век овај наш 21-и одбегао... Да ли је више цркви од кафана... "Људима не треба Црква тамо где рмбаче, већ тамо где пландују... Шест дана црнчимо, седмог путујемо"... Човек по својој судбини назначења или перманентно ради или перманентно ленчари... Ленчарење му теже пада, као и повремени рад и то га тишти као хлеб насушни... Шта је боље: добити аплауз од свих или љубав од никога у свету који се окреће и страховито мења... Ипак једно се никад не мења: "Стална борба Добра и Зла"...
"Честит човек је зидар, ако зида оно што је честито"... Хоће ли радници имати довољно нових цигли да озидају започето: "Ево скупног посла цркве за све и посла за сваког сваки човек на свој рад"... А Гласови незапослених тужиће зато што их нико није "најмио", обориће лица и џеџаће на ветрометини: "У овој земљи нико нас није најмио наш живот никоме драг, наша смрт прескочена у "Тајмсу""... Песма радника изгледа овако: "Ако људи не зидају како ће живети? Само бука без говора, храна без укуса... Ми зидамо смисао: "Цркву за све и посао за сваког сваки човек на свој рад""... Је ли ово напокон "љути презир у кошницама без меда"... Покушава ли то песник да нам укаже да једино песму може да понуди и подари свету, иако ту песму нико запевати неће... Или треба да "чекамо да нас заврљаче на гомилу, мање корисну од балеге"... И пита се колико дуго и колико још "за свако рђаво дело из прошлости", треба да истрпи последице... "И добра и рђава дела, припадају човеку: кад стоји сам, с ону страну смрти"... Но којих дела у њега беше више...
На крају хода улицама "скрханих опека, куда се још само коза пентра"... Измрцвариле га досаде... А треба зидати онако како то зидају мушкарци: "С мачем у једној, с мистријом у другој руци"... А док буде зидао, певаће: "Сачувај ме од душманина који има шта да задобије и пријатеља који има шта да изгуби"... Пошто је Елиот мушкарац, наоштриће зубе... А читалац улолико је жена нека наоштри нокте... "Наоштрите зуб пса и канџу мачке"... Песник је човек... "Човек који јесте" и он је ту да "засени човека који се претвара да јесте"... Оне који "пишу море књига; пошто су сувише јалови и смушени за тишину: сваки тражи сопствену узвишеност, и пренебрегава своју празнину... Људи су ташти, и људи су без Бога, као зрно на ветру"... Ако је 20, онда је и 21 век још више "доба, које прогресивно пада надоле", ту где су "људи баталили све богове, сем: Пожуде, зеленаштва и Моћи"... Огрезнуће у корупцијама сваког смисла... Време поремећене моралне климе... умерено континенталних порока и врлине...
Тражи нешто ново... нови вид... нови облик... нову боју... нову реч... нови израз... Ово је зидање са много труда и мука... Милост... достајнство... ред... духовна радовања... неправде... Је ли ова јама "предубока за смртне погледе"... А где нам је поглед... "Наш је поглед под водама, а очи упрте увис"... И екстаза мора бити болна код "деце" склоне брзим преморима... премор услед расејаности или премор услед концентрације...
Неће изостати ни благодарење: "Захвални смо Теби који си нас подстакао на зидање... кад сазидасмо олтар за Невидљиву Светлост, мала ће светлост титрати на њему, она светлост коју наше телесне очи могу да уоче"... са њом да се суоче... "И захвални смо Ти што нас мрак подсећа на светлост"...
И на самоме крају "ИЗАБАРНЕ ПОЕЗИЈЕ" изусти ће: " О, Господе, спаси ме човека са изврсним намерама и укаљаним срцем: јер срце вара више од свега и очајнички је порочно"...
Нема коментара:
Постави коментар