Још један у низу великих грчких песника, што животни век од равно 70 година проживе у родној Александрији, ако не рачунамо и мање прекиде и селидбе у друге просторе на по пар година... Опробао се у раду и као новинар, али и у државној служби... Своје све најуспелије песме исписао је тек после напуњених 40 лета... Са 7 година остаје без оца и у то време пада његова прва селидба и живот на неко време у Ливерпулу... Након 7 година живота тамо у Енглеској враћа се у Александрију... Једно краће време од 1882 до 1885 живи у Цариграду... У Александрији сада, па у наредних 30 лета ради при министарству јавних послова (под Британцима и њиховом влашћу)... Песме је објављивао само за мали круг људи и најближе пријатеље... Затворник међу поетама...
Било је онаквих тренутака и превирања када човек помисли како је сваки његов напор воље осуђен на некакво проклетство и како му се учини да је своје срце негде сахранио као какву усмрделу цркотину... Схвати да нема више где да оде... нити да има жељеног брода на који би се евентуално укрцао... оно што буде спазио тада биће све саме црне рушевине... И у тој жалобној упитаности тражиће да докучи је ли и он саздан за нешто лепше и узвишеније - веће... или је судбина њему наменила доиста најнеправичнији део наслеђа, па му је ускраћена и мисао на некакав успели подухват или подстицај... и мораће да трпи све оно банално што га омета и даље... и да се равнодушношћу брани од тричавости и испразности... Нико му неће бранити да на обали каквој седи и оплакује оно нешто друго за чим исконски тежи... Будућност је својина и познаница богова, а они у тој расподели светлости прилично су шкрти, бар према њему...
Зна он добро чега треба да се причува... то су све оне величанствености раскошнога сјаја, сујета и таштина... и све оно што душу сакати и оставља без врлине частољубља... И нека судбина издаје напослетку... и нека су његови покушаји осуђени на неуспех... и нека су сви зацртани планови негде пропали... он неће непомично седети на обалама и неће оплакивати и неће се у тој жалобности наћи заборављен... Али исто тако он се неће ни понети за мрвама узлаудних очекивања или пак надања... Није он кукаквица која кука и која тужећи некакву своју моћ сакупља... Зна он да у овом трошном и пропадљивом свету ништа неће остати нетакнуто и цело, па чак ни оно што се победом и радошћу назива...
Тачно је да има досадних тренутака и да се све понавља... обнавља... репризира... да све тече као она вода коју посматра плачеван са обала... да се све опет повраћа и враћа... И зато оно што опет и опет долази лако га је подозрети... То је онај талог од јуче... она тегоба и она мука и мучење... Но он је песничко биће које дотичу једино још финије и отменије мисли и осећања... Дотицај је и на духовном плану... Захвалан је на ономе што научи од мудријих тражећи Итаку... "И ако је нађеш сиромшану, Итака те није преварила. Тако си мудар постао, с толиким искуством, па ћеш разумети већ шта то Итаке значе"...
У животу је важно бити и остати-постати оно што почесто можеш, кад већ ниси кадар бити оно што желиш, стремиш... Живот не треба унижавати дружењем са сваколиким светом, а нити доконим разговорима и испразним изласцима... "Не унижавај га разбацивањем честим развлачењем и излагањем свакодневној глупости веза и сусрета да не постане досадан као да је туђ"...
И тако по неком усуду увек нешто ново искочи да њега заустави - њега који је у свом ходу смео и одлучан, па зато и не чуди што он као и сваки Тројанац "излеће да се бори"... Није он као глумац који после одигране представе свуче костим и оде... Нити је он политичар који ће изобилно живети у богатству... нису већа и агоре за њега... Он је злосрећник и предмет ироничног игроказа у коме треба да очува своју песничку величанственост... Он све одбија - њему није потребна раскош и луксуз... Он је тај који у Римски колосеум улази понизно одевен у старе хаљине, па најзад сва та забава ленствујућих може да започне... Сплеткароши захваћени доколицом, подсмешљиви нека доврше још једну пропаст - његову... Ово је још један догађај без значаја који њихова историја неће уписати...
Песник ће наставити кроз све своје поетичне лепоте... знајући да поседује шарм дивоте и да то није ништа претерано ако се каже... нити је високо чело подигнуто да би небеса парало... Могу га звати и стихоклепцем и свезналицом... нека о уметности његове поезије још надугачко просуђују и расправљају... нека се двоуме... његов ум стремио је ка најиделанијем... а у том стремљењу веру је очувао неокрњену и целу... Највише од свега волео је свој рад и своју песму... Бивало је и онаквих тренутака у њега када се од уметности одмарао опет у уметности... и тако оживљавао све своје успомене, присећања и некадашња уживања...
Онда и то прекине она дрскост кроз коју крене лавина тужних присећања и када се присети оних много помрлих који се више не поштују... Пролазност која га тишти... и он не може да схвати сву ту количину равнодушности и заборава... То је једно бедно стање препуно јада које ничим није могуће изменити... Хоће ли јецати, или ће беснети, или ће проклињати или ће клети... Немоћан је, па ипак да ли ће да се претвара и даље како верује у све те њихове лажи и ласкања... Хоће ли тако "утући" бар још који минут, који сат, који дан, коју годину...
Похвале и ласкања за њега нису... Досадно је слушати како је све тако сјајно, бајно, моћно, милостиво, дарежљиво, мудро... Шарм који он поседује нема објашњење... Његове мисли су слободније... Он је дивнији и осећајнији... Његове лепоте су сањивије и привлачније... Он је савршен посебно кад сведочи о болу... Његове мисли нису покварене... Он је елегантан и углађен - усклађен... Пише оно што једном песнику и доличи - приличи... То би неки назвали мајсторством сјаја и музикалности... Убацује кроз изразе и много тога прикрива...
Прошлост је прошла... не жели више да је види и сагледа... Неће да се окрене унатраг... А као старац негде већ размишља како беше мало радовања, па чак и онда када је у њему све врцало од младалачке снаге и лепоте - речитости... Преварен је од Мудрости те лажљивице којој је неизмерно веровао, а која му је шапутала: "Сутра. Имаш много времена"... Жртвовао је све своје радости гушећи страсти... "Његову разборитост неразумну свака изгубљена прилика сада исмева"...
Трагична гротескна... Знао он колико је горе високо... "Врло високо степениште Поезије; а с ове прве степенице где сам сада никада се нећу успети несрећник... На степеницу ту да закорачиш, треба да пуноправан грађанин постанеш у граду мисли. А тешко је у том граду и ретко бива да те прихвате за суграђана. На његовом ћеш тргу затећи законодавце којима се не подсмева ниједан авантуриста"...
Одједном он као да се узврпољио па тражи прозор да отвори и раскрили, како би упустио у унутрашњост своје собе или свога бића светлости... Но шта ако и светлост донесе насиље и ко зна шта све тиме тај долазак расветљени може да обелодани... Тренутак очаја и безнадежности још један само... Је ли одвојен неосетно и неприметно од оног вањског... Зна ли ико колико је он још тога имао и могао да учини и уради управо тамо... Примећује да више нема чак ни оних "ваљаних ретора" који би нанова причали беседе... Беседници више нису потребни... Стижу барбари, који за речи и беседе не хају и не дају много... А кад барбари оду, светина ће говорити: "Шта ћемо без барбара, они су ипак били неко решење"...
Ни Зевс не воли понижење!!!... и неће "свог омиљеног и цењеног сина тело препустити, да се оскрнави... Спира се прашина и крв усирена и праведнога и храброг хероја прави се изглед опет појављује"... А у споменику и његовом барељефу вештом руком мајстора исклесаће се још један тријумф таквог хероја... Он који се из великог ништавила повукао из живота... Он који беше као и брод преостељив до најтањих граница... осетивши сву количину потајне презрености... сада се осамио и постао озлојеђен можда, али се и заклео да ће се борити и да ће се и из овог ништавила подићи... У свом горком разочарању пијуцкаће сав јад са коцкицама безнадежности... И нека и овај неуспех буде нов начин да свету покаже да и даље поседује и носи искру "исте неукротљиве храбрости"...
Залудност или малодушност... Лудост за књижевношћу... Охола опијеност... непромишљеност или пак воља да се буде мудар... Схватамо ли несхватљиву залудност једне људске величине... Дубоко ли размишљамо о смислу свега и ничега... Је ли ово још један покушај пренеражености, којом ће све своје завидне критичаре поразити и ућуткати... Које то планове треба још одложити за нешто касније, кад "у свем том злу и пометњи, она његова песничка замисао му се упроно враћа"... Њему који је "у озбиљним стварима увек био најревноснији"... Досађује ли се и данас страшно или се пак забавља "састављајући песме да 6 и 8 стихова"...
Уточиште проналази у "Уметности поезије", јер једино Она "макар мало за лек зна; за покушај да се, Маштом и Речју, ублажи бол... помогне - за кратко - да човек рану не осећа"... Још ту "царује добар укус"... Она је "најбољи помагач" и Учитељица свих могућих Живота!!!...
Проживе ли живот у кротости и свакој умерености... беше ли достојно учен и промишљен... Беше ли правичан и мудар... Је ли он јуначина... и најзад: беше ли "оно најбоље: Хелен"... Јесу ли ово најчасније особине које и богови са Олимпа поседују још само...
И чему сада тужне жалопојке против свих ових злосрећних неправди... Коме узвишене оде писати и плести, сада "на грчком језику који је доносилац славе"... Ко то проведе живот у бедном и огавном разврату... И зар опет да нас реформишу реформатори који од свега вешто замесе некакво велико бесквасно питање... Најсрећније би било да реформатори нису били нужни... Они који сваку трунку, сваку безначајност, претресају и вагају, а потом умисле радикалне измене, тако захтевајући да се све спроведе без одлагања... А за своје жртве имају и нове радикалне пароле: "ОДРЕЦИТЕ СЕ ОНОГА ПОСЕДА... ОДРЕЦИТЕ СЕ ОНОГА ПРИХОДА"... А њихове инспекције... "Што даље напредују са својом инспекцијом, све је излишније оно што откривају, али захтевају да се и са тим престане... А када, на срећу, окончају своју работу... узимајући и праведну плату..." кажу: "Журба је опасна. Преурањене мере доносе кајање"...
У овој несавршености има ли ичег људског за нас који се још увек "крећено напред"... Песник је прихватио са радошћу неке почасти иако их није тражио... Беше он недвосмислено скроман... Хранио се књигама хеленским посебно оним из области историје и филозофије... На речима и даље остаје шкрт... Говорили су да поседује дубину мисли, чим тако мало говори... У његовим устима не беше ни једне сувишне речи - не беше лажи... А он је знао да нема дубоке мисли, нити друге врлине које му се приписују... Он беше: "Сасвим обичан, смешан човек"... а "у души је стрепео да случајно не поквари повољан утисак ако говори хеленски са страшним варваризмима... стога се ограничио на мало речи, пазећи са страхом на падеже и на изговор; и нису га мало мучили ти разговори који су се гомилали у њему"...
Бејаше он презадовољан оним што је стицао и што је поседовао - имао... Ту неочекивану промену судбине није изазивао... а ни дозивао... каквих згода може још да се присети, ако зна да сумња нагриза све и да су страсти превртљиве и лажљиве... Задовољство све те туге беше исписивање поезије, која се претворила у једно огромно осећање... Поезија је оно најдостојанственије што ћутећи корача, па чак и кад носи сав тај јед и све те муке, њен спољашњи плашт то не одаје...
Песник из тако великог бола скоро постаде "скитница и протува"... Ометали су га "својим махинацијама... мудраци: чему сад то помињати? - ако ме омету, што бих ја био крив?... мени је савест мирна... пропао човек, шта сам ја крив? Пробам, јадник, само да саставим крај с крајем. Требало је моћни богови да се побрину и да створе (нешто) часно. Са задовољством бих" пришао и прешао томе...
Али "нису Спартанци од оних које водају и наређују им као скупој послузи"... Ово је став песника који је више него разумљив... Једино се разумом све време и прилагођавао овде... А пред њим као пред хришћанским мучеником "дрхатали су лажни богови"... Све идоле и Аполоне пепео је прогутао, а он се "очистио, заједно са смећем"... Хришћани нису подметнули пожар, иако се тако наклапало и причало, па и да јесу шта то сада мари... Најважније у свему јесте да се Јулијан Апостата тај велики Отпадник много разбеснео...
Ових "70 ПЕСАМА" јесте само 1/3 од свеобухватног опуса које је Кавафи исписао... Од тога неке песме никад нису објављене, а неких се он и одрекао... Умро је на свој рођендан (70-и)... Убраја се у посебне и јединствене песнике незабележених поетских висина, дубина и ширина... Песме су и ироничне, и са призвуком драмске игре, и патетичне и трагичне, и дидактичне, па песника видимо и у улози великог педагога и васпитача, и специфичне и посебне и јединствене... Иако пише и пева снажним емотивним набојем сматрају га великим аскетом... Аскета затворничког типа...
Можда овде нема тако много или пак има превише тога, а тешко га је исказати... Такав је Кавафи...
Нема коментара:
Постави коментар