ПЕСМА НАДБОЛА...

Надвисило се осећање надбола

преко осунчаних чистина

и сложно досеже све до

брдовитих модрина...

Далека су комешања галеба буревесника,

а над језером

још дивље утве

недокучивим зрењем

све су ближе јачини

усковитланог циклона

који руши подбуле стубове

и тако растаче

њихове отеклине лица

у импулсе надболног хтења

полутећи све до безгрешног врења

или презрења...

Заспало обзорје

чиме ћеш да расаниш трен

грубљи од губер платна

под којим подмукло ћути

најежени звиждук

твог простачког слуха без Духа

што покретност ума

би да утамничи моју,

а руком својом да

подави, повади и подвали

неочекивану реч ову...

Реч - ту скромну жртву паљеницу

декласирану из овог века,

а недостојну довека...

И никад доста ове

уштављене среће к`о несреће...

Коме то воздижеш глед

удивљен, удављен и удаљен

у овај недоглед...

Напеви су изненадно поништени,

а чујеш ли четворотактне хвалоспеве

из набректалих турбина и трбушина,

док храброст моја израста

из икона и зарђалих шина,

из бездна цвили

до узораних небеских ширина,

где једино још бескрај

расветљава убиство

непомичног крина и Сина

као и подмитљивост

и поткупљивост

сваког високог чина... 

посвећено Одисеју Елитису

галебу буревеснику