ОД ИСКОНА - ЉУТИЦА...

Од најдавнијих времена или другачије речено - ОД ИСКОНА – човек вуче за собом иста бремена, она стара... Пољаном, кућом и авлијом, шири се мирис зимнице и штипа за очи и бронхије... Остављају се кисели краставчићи у тегле мале... Хвала комшиници Слави... Кува се млевени парадаиз и врућ сипа у загрејане флаше... Ову прву туру парадаиза добро сам заљутила...

Парадаиз из бака Цанине баште – непрскан... Никад није био бољи парадиз... У једном смо измерили чак килограм... Самлела сам чак 3 опасно љуте паприке...  Једна флаша пукне, но ништа страшно... Само се каже – о њену главу било, а ми нека смо живи и здрави... Највећу жртву поднела је моја најмилија мама, јер је стајала крај шпорета на дрва и све добро непрестаним мешањем укувала...

Ове године стигли и рецепти нови... ЉУТИЦА – љутеница – љутика... Неки је зову – ловачка салата... Како год, битно да јесте љуто... Што љуће... Добро ће доћи на зиму у време епидмије грипа – само још увек нису јавили ког???... Сигурно је да неће бити ни птичији ни свињски!!!... Ми волимо љуто, што љуће... Све се дешава уочи Велике Госпојине, 27-ог августа...

Но, пре неки дан, учествовала сам у припремању још једне зимнице – код наше Милке... Тада је све и почело... Завртело се коло зимничко... Глупо је седети скрштених руку... Посла ће бити и преко гуше... Треба и џема накувати... А ко ради не боји се на зиму глади...

Не могу све ове наводе поткрепити адекватним фотографијама, како ја то обично знам и умем, јер апарат још није ни однет на поправку – већ 8 дана сам у ишчекивању... Ваљда ће ускоро... Важно, је да право ходим и истину чисту зборим...   

Стање будности није моја јава... Опет к`о некада, к`о у најбоља стара времена – решавам скандинавке, које много волим... Укрштене речи...  Намучим се тек помало... Време нечим треба испунити... Ја време испуњавам латиничним словима... То враћа снагу, опоравља ум и окрепљује душу...

Фотоапарат дат јесте на поправку и опет ће ме коштати к`о и зимус – много... Ако дође и до трећег квара, биће најбоље да га бацим!!!... Две поправке ове зиме и лета, ко пола новог фотоапарата... Само ја тврдим да је мој апарат иако полован, бољи и од гланц новог новцијатог... Време ће показати – ко је у праву...

Но, данашњи дан, 28-ог август - познат у нашем народу као Велика Госпојина, у мом срцу и души и уму – неће ми нико веровати – никад бољи и никад осунчанији... То се не може, све и да неко хоће, описати овим словима празним...

Видела сам јата птица... Чула сам лепет птичијих крила... Слушала сам птица пој... У реци која као да пресушује, забелеса се тек по неки скобаљ... Но, пре тога ходала сам улицама највољенијег роднога ми града... Неколико минута одвојила сам за шопинг - онај из снова... Беше то још једна преко потребна доза доброг радосног расположења... Хвала мојој мами...

Видела сам у повратку кући из Перу..а, како пролети изнад моје главе ониско руски авион што пожар гаси тамо горе на сувој граници – баш ту на Малишевцу прође... Фалио ми је фотоапарат да га усликам... Беше ми на дохват руке... И данас 29-ог августа, као и јуче, видела сам исти руски авион, па затим нешто мањи авион бели, а на крају и зелену летилицу малу – хеликоптер... Само што сам овог пута пошла ка Перу..у... Данас су највише зујали авиони и летилице мале... Много су се мували нашим небом плавим... Гадан неки пожар...

Зујим улицама бајсом мојим гласно, нешто налик зујању авиомотора... На помолу још један ситан квар у низу на мом бајсу... Шести или седми квар од ове сезоне 2012-е... Но, ја терам бајс и тај ситан квар просто занемарујем... Чангрља и пуцкета нешто у педалама... Километре нове прећи брзо морам... У некој паузи, можда и уклоним квар на бајсу... Певушим у срцу – ДОБРО ЈУТРО БАЈСЕРИ...        

Утисака много још од зоре ране и то оних најлепших, али баш у инат, нећу о њима више да зборим... Себично их чувам за најближе своје... Километара 2292... Близу сам свога овогодишњега циља – 3000 километара... А после тога – идемо даље... Километара 4000... Живи били, па видели...

Данас, 28-ог  августа, сам завршила са припремањем зимнице, што још јуче започех... Завршава се и месец август... Полако, али сигурно... За викенд треба кувати ајвар и оставити паприке барене са медом у теглу... То ће већ бити месец септембар... Како год – нека је добродошао и месец јесењи - СЕПТЕМБАР...

ПРЕ 11 ГОДИНА - КРОЗ ХРИШЋАНСКУ ИТАЛИЈУ...

  

О Васкрсу, 15. априла 2001. године... кренуло се кроз земље - Мађарску и Аустрију, све до хришћанске Италије...Стигло се на Васкршњи Понедељак, у наш српски православни храм, у цркву посвећену Св. Спиридону чудотворцу. Света Литургија... По завршетку васкршње Литургије, ручало се... Бисмо мили и ваистину драги гости, након чега кретосмо у обилазак и разгледање града Трста...

Посетили смо најпре базилику Св. Јуста и Аквилеју, град који је основан 181. године пре Христа. Овај град је 27-14.  године пре Христа, био главно место Августовог царства, и тада почиње велики процват за град, који ће убрзо постати један од главних трговачких центара Римског царства. Крајем 3 и почетком 4 века, овај део Диоклецијановог царства био је место прогона хришћана и мучеништва светаца. После Миланског едикта 313. г. Аквилеја је била прво црквено седиште епископа, који ће ту столовати до разарања града од стране Хуна 452. г. Године 1751. укида се Патријаршија у Аквилеји и оснива се бискупија у Удинама и Горици, а под горичком бискупијом налази се и данас жупа у Аквилеји. Свети еванђелист Марко је био мисионар у Аквилеји , а његови следбеници Ермагора и Фортунато, су прве жртве прогона хришћана и заштитници месне цркве. Наше очи највише задиви Патријархална базилика у Аквилеји, која нас задиви не само својом величином, већ и својим звоником високим 73 метра, на који се испесмо узаним и стрмим степеницама, као по Лествици небеској. Базилика је посвећена Дјеви Марији и свецима Ермагори и Фортунату. Задивише нас вредне фреске са сценама из живота поменутих светаца, витешки ликови који су дело византијских уметника из 12 века. Лепоту великих мозаичких површина попут Доброг Пастира или сцену на којој Јону гута морски кит, не могуће је речима описати. Ваистину је велико духовно задовољство наћи се пред сценама пуним хришћанских символа...

У вечерњим сатима стижемо у Венецију, место нашег првог конака. На Васкршњи уторак, с јутра, крећемо у разгледање града на води, у вожњу са бродом, сусрет са гондолама и гондолијерима, кроз чувени Гранд Канал. Венеција је ваистину Краљица Јадрана. Палате, галерије, музеји, фасаде, тргови, улице, мостови, канали. Најлепши јесте трг Св. Марка препун голубова што ми на руку слећу, које храним, а они радосно и без страха примају мој скромни дар. Најлепши је стога и храм Св. Марка на истоименом тргу. Свети Марко, сапутник и помоћник  Св. Апостола Петра у Риму, где написа и Свето Јеванђеље, проповедао је у Аквилеји, а страдао је 68. г. у Александрији за време цара Нерона, као први епископ и први мученик Александријске цркве. Његове свете мошти пренете су 828. г. у Венецију, али су враћене поново у Александрију 1972.г. Каква радост обузима срце када зна да стоји у харму који је чувао велике мошти великог јеванђелисте. Унутра је све у мозаику и злату. Наше срце осети бол, јер занмо да су крсташи из опљачканог Цариграда донели баш за овај храм многе предмете, па чак и статуе коња, који су високо изнад улаза у цркву. Још нешто привуче све нас у Венецији, као и песника нашег Лазу Костића, а то је ова прелепа црква, лепота уобличена, у свима нама добро познатој песми, која није ни сан ни јава, ни свест ни занос, ''Санта Марија Дела Салуте''. О лепоти храма, о Богородици, певали смо сви ми, седећи под куполом небескога храма, сањајући своје недосањане и још увек не остварене снове...

Растајемо се од венецијанске лепоте и стижемо у вечерњим сатима у бању Лидо ди Јесоло, где и ноћимо. Изјутра обилазимо у Лиду прелепу пешчану плажу, а потом хитамо у чувену Равену и њене базилике. Равена, приобални град северне Италије, била је 403. г. чак главни град Западног царства, и у њему је у 6 веку цар Јустинијан основао Равенски Егзархат Византијски. Описати сусрет са чувеним мозаицима источњачког византијског стила, просто је немогуће. У свакој базилици одзвањало је појање наше умилно и до неба се високо дизало: ''Ангел вопијаше...''...

  

Прва Равенска црква коју посетисмо била је базилика Св. Аполинарија Новог, посвећена Господу Исусу Христу. Очувани су мозаици из времена цара Теодорика, који је подигао ову базилику 490. г. Десно је предствава Теодорикове палате (двора). Та палата обухватала је целу Равену, његову престоницу. Када је Византија освојила Равену и када је укинуто аријанство, Византијци су скинули мозаике који су били посвећени том култу и очистили су старе мозаике...

У Равени је гроб и гробница аутора ''Божанствене комедије'', једног од најчитанијих дела, Дантеа Алигијерија, књижевника и песника, који такође посетисмо. Потицао је из боље стојеће породице из Фиренце. У то време водила се борба између папства и царства , а Данте је био осуђен на прогонство, јер је био за царство. Умро је од маларије  13/14. септембар 1321. г.  Папа Леоне Десети дао је налог да се украде његово тело и пренесе у Фиренцу, па су због тога увукли земне остатке Дантеове у зидине капеле, да их не би украли. Место за гробницу дао је Гвидо Новело де Палента. Године 1865. остаци су враћени на поље, а маузолеј је поплочан. Ловоров венац на гробу је у част италијанских војника који су се борили у првом светском рату, а постављен је 1921. г. Године 1965. папа Лав Шести поставио је златни крст. Фирентинци су поводом 600-годишњице од Дантеове смрти поставили светиљку која гори сваког 13 септембра.

Равенска базилика Сан Витале је најзначајнија и потиче из 6 века, из византијског доба, а чувени мозаици скривени су у олтарском простору. У наосу су приказани мотиви са сценама из Старог завета. Сцена Авеља и Мелхиседека који приносе жртве на олтару, привуче ми пажњу. У центру сцене је рука Господња. У апсидалном делу у центру је рај: Исус као малдић седи на плавом кругу, који представљ васељену. Около су два архангела. Представљен је и ктитор епископ равенски са макетом цркве у руци. Нажалост цар Јустинијан и царица Теодораникада нису посетили Равену.

Гробна црква (маузолеј) Гале Плацидије из 5 века, сестре цара Хонорија задиви наше очи мозаиком златним, који бљешти и сија на позадини азурној. Гала је умрла У Риму и никада овде није ни сахрањена. Ту је и сцена Св. мученика архиђакона Лаврентија, кога су живог испекли за веру  Христову, 258. г. за време цара Декија. Четири јелена, која пију воду чине представу 41- ог псалма. Сви сакрофази у цркви су празни.

Равенску крстионицу (баптистеријум) аријеваца с почетка 6 века- краси сцена Крштења Христовог, која је смештена у куполи. Христос је потопљен у воду, погружен. Лево је Св. Јован Крститељ. Аријанска крстионица направљена је по налогу цара Теодорика, јер је у то време још било аријанских крстионица и епископа. Данас у Равени имају две: ова и крстионица православна. У аријанску крстионицу силази се степеницама, јер Равена полако тоне као и Венеција. Сви споменици Равенски тону осим Сан Витале. Постојале су камене каде које су се пуниле водом. Пошто су биле трошне уклоњене су.

У малом месташцу на удаљености 5 километра од града Равене, налази се базилика Св. Аполинарија у Класе. То је наше последње равенско свратиште. Ово је највећа равенска црква и освећена је у 6 веку. Посвећена је св. мученику Аполинарију, који је овде страдао и погребен за веру хришћанску.

Вече нас доводи у град Асизи где и ноћимо. Сутрадан разгледамо град, средњовековну тврђаву и манастир Фрање Асишког, у коме је и гроб оснивача фрањевачког реда. Овај манастир је на трећем месту по величини, после цркве Св. Петра у Риму и цркве Св. Павла у Лондону. Посећујемо цркву Св. Марија ди Анђели, у којој затичемо малу цркву унутра, као место где се купују опраштајнице (индулгенција).

После пет дана, вече нас затиче у престоници Риму, у граду ка коме сви путеви заиста воде. URBS AETERNA- вечни гард Рим! Ноћимо прву ноћ у Риму и са нестрпљењем очекујемо сутрашњи дан. Дана шестог, изјутра посећујемо оно највредније, Колосеум, јер је натопљен крвљу хришћанских мученика, почев од Св. Игњатија Богоносца, који је бачен пред чељусти лавова љутих, 106. г., у време цара Трајана. Окованог из Антиохије довели су Св. Игњатија у Рим и бацили пред звери љуте, пред лавове гладне, који га растргоше, али оставише веће кости и срце које је Бога носило и на све стране света проносило. Ходам и чујем покличе страшне, покличе разјарене масе, који вичу зверима да га растргну. Идем и дивим се призору страшном храбрих мученика и исповедника вере Христове. Рим престоница света много пружа и даје, враћа у далеку прошлост и историју. Из те богате понуде издваја се: Римски форум, Константинова арка, Титов славолук, Максенцијева базилика, храм Антонине Фаустина, тамнице хришћанских апостола и мученика, фонтане, тргови, музеји, опере, позоришта, палате, пантеон, базилике, дворац Сант Анђело, катакомбе, метро.

У базилици Санта Марија Мађоре из 1377. г. сусресмо се са стубом и каменом великог бола и срама за све нас, јер је то стуб за који је Христос био везан када је бичеван и шибан. Латеранска базилика Сан Ђовани из 12-13 века, а мозаици су из 13-14 века, јесте саборни храм, и ту је било прво седиште римског епископа. Базилика Свети Петар у Винколију, чува велику светињу, часне вериге Ап. Петра, неустрашивог и силног проповедника Христовог Јеванђеља по Италији. Цар Нерон га је осудио на смрт, а распет је на крсту, наопако, у Риму. Апостол Петра био је окован у вериге (ланце) из којих је ослобођен од анђела, за време сна и изведен из тамнице. Вериге имају целебну моћ. Један део верига налази се у Цариграду, а други је у Риму, које је од своје мајке царице Евдоксије добила њена ћерка, жена Валентијанова у Риму. Царица Евдоксија, прогнана жена цара Теодосија Млађег, сазидала је цркву Св. Петра, где су положене часне вериге. Видели смо тамницу где су апостоли заточени и удубљење у зиду које је остало од удара свете главе Ап. Петра. У исто време страдао је и Ап. Павле који је посечен у Риму од истог цара.

Базилика Светог Климента чува мошти Св. Кирила ( у свету Константина) брата Св. Методија, равноапостолног, учитеља и просветитеља Словенског, који је 867. г. на позив папе Николе дошао у Рим. Ту се замонашио, добио име Кирил. У Риму се разболео и упокојио 14. фебруара 869. г., а сахрањен је у близини Св. Климента. У поменутој базилици затекли смо по мало необичан натпис: ''Словенским апостолима светој браћи Ћирилу и Методију заштитницима Европе захвални Хрвати заштитници глагољице и словенског богослужења у Римској цркви 1985. ''. Ово би требало да посрами све оне Србе који не празнују спомен на Св. Браћу, црвено слово у нашем календару, већ се исмевају и кажу како су они само напислаи слова и ништа више. Ово би требало да нас бар натера на размишљање и да се запитамо где смо то и шта смо то заиста сви ми? Посетили смо и базилику Ап. Павла изван зидина Рима, као и римске катакомбе Домициле, Присциле, Св. Севастијана, Домициле, Св. Калиста, Св. Петра и Марцелина и Виа Латину.

Дошао је ред и на посету Ватикану, државе у држави, која се дичи  тргом Св. Петра, црквом Св. Петра, ватиканским музејом са пеко 1400 соба, Сикстинском капелом, Апостолском палатом, двориштем Св. Дамаза, папином личном капелом. Отишли  смо на пријем код кардинла Рајцингера и Каспера у сектору за јединство хришћана. Словенац Рупник одводи нас у папину личну капелу, коју је папа добио за своју 50-годишњицу од свих кардинала. Сва је у мозаицима источно-западне тологије. Рус Александар Тарнуков радио је свод и источни део, једну годину са два асистента. Словенац Рупник је радио две године са 4 асистента остале мозаике, а један од асистената је наша уметница са Цетиња. Висина је 10 метара. То је модерни мозаик и симулација икона, направљено тако да се види говор камена. Сви ликови на мозаику окрећу се ка Христу. Црвена боја символ је Бога, а плава човечанства. Амвон је на средини, горе круг, а доле квадрат. Св. Тријица рађена је по узору на чувену Рубљову  Свету Тројицу. Сви свеци су приказани по три: два са Запада, један са Истока или два са Истока, један са Запада. Главна стена Небески Јерусалим, симболише уједињене Цркве. Од сцена привлачи пажњу мученик Ап. Павле који се држи за Дрво Живота, спокојног лица. Затим купина која не сагорева, унутар жица, што је символ Аушвица. Боје су живе и динамичне. Углавном је рађено од природног камена. Сав камен се секао ручно. Ликови су издужени и нагласак је на јако издуженим и дугим рукама и прстима. Од литургичких предмета видан је папин трон-столица, који је сав у рељефу и неравнинама, и не допушта да се у њој ни за тренутак ужива, већ боцка и упозорава при сваком покушају да се бар за секунд ужива при седењу у њој.

Друга ноћ у Риму. Дана седмог посећујемо фонтану Ди треви ( фонтану жеља) , трг Венеција, чувени Шпански трг са прелепим цвећем розе боје и са црквом Св. Тројице, пјацу ди пополо, метро, улицу Корзо, оперу. Трећа ноћ у Риму. Са рађањем новог дана, рађа се и нови план за разгледање вечитог града Рима.

У вечерњим сатима стижемо у Фиренцу, град цвећа, нову Атину, како је још називају. Сутрадан крећемо у обилазак града уметности великих уметника. Обилазимо базилику Санта Круче (Светог Крста), величанствену цркву у готичком стилу из 12 века. По лепоти издвајају се још и капела Медичи, крстионица, звоник, Санта Марија Новела, Санта Марија дел Фјоре. Нисам могла, а да не свратим на стадион Артемио Франки, стадион фудбалског клуба Фиорентине, за који сам некада навијала гледајући Калчо. Крај смо резервисали за видиковац, за најлепши поглед који се пружа унаоколо са Микеланђеловог трга. У средини сквера је копија статуе Давида Микеланђеловог. Оригинал је символ града Фиренце и представља слободу.

После ноћења у Фиренци, изјутра крећемо назад, преко Аустрије, где посећујемо градић Грац, у коме боравимо и ноћимо. Једанаестог дана одлазимо на видиковац и гледамо у круг прелепи Грац, разгледамо и дивимо се. Тиме се све завршава. Напуштамо Аустрију.

У вољени Београд стижемо 26. априла 2001. г. у раним јутрањим сатима, радосни и тужни у исто време, опијени лепотом и заљубљени у лепоту.

Све је лепо и очаравајуће ваистину било...

Рим

Рим - Фонтана жеља

Венеција - Трг Светог Марка

ЛУДИ К`О СТРУЈА...

Шта је струја? У ''Илустрираном лексикону техничких знања'' из 1968-е проналазим дефиницију струје која каже да је то ''флуид у стању усмереног кретања''. Исто питање постављам тати, који ми каже да је струја усмерено кретање електрона кроз проводник – жицу. Невидљива, а сви верују да постоји и да је има... Опасна... Познато је да напон јачине све преко 55 V (волти) бива опасан по људски живот...

Струја се не може чувати, већ мора да се потроши све оно што се и произведе... Основно у преносу струје на даљину до крајњих потрошача јесте да произведена струја буде што вишег и већег напона, како би се смањило  и умањило губљење електричне енергије при преносу... Мада тих губитака увек има, а тежње и настојања увек иду у том правцу и смеру да се то губљење ублажи и што више умањи... Познато је да ипак имамо уређаје у којима се акумулира и чува електрична енергија... То су акумулатори и батерије...

Поред поменуте струје високог напона, постоји и струја ниског напона (ту спада наизменична и једносмерна струја)... Наизменична струја јесте она коју користимо у домаћинствима и дијаграм њеног кретања и протока осликава се тако да она увек представља закривљено и заобљено кретање, нешто као путања која иде час горе час доле или таласасто кретање. Она се периодично мења и обрће. Променљивог је правца и смера. Она се може и трансформисати – преображавати. Ова струја има фазу – напон и нулу. Напон између фазе и земље износи 220 V, док напон између две фазе износи 380 V. Нула се мери према земљи. Никада се не сме спојити директо фаза и нула јер тада долази до кратког споја и то бива велика грешка... Док се једносмерна струја увек креће праволинијском путањом и то је једносмеран испеглан напон. Увек иде и тече увек у истом смеру. Њена јачина јесте једино што се може мењати и што је подложно променљивости. На ову струју раде апарати, батерије и акулуматори. Она има плус и минус и све иде у смеру од позитивног ка негативном...

Најзначајније у причи везаној за струју јесте генератор – претварач, агрегат... То је кључна електрична машина неопходна у ланцу производње електричне енергије или струје... Први генератор изумео је наш Никола Тесла, најпре онај који је радио на једносмерну струју, а потом и продуктивнији генератор на наизменичну струју на Нијагари... Да би генератор могао да ради потребна је покретачка сила (вода, дизел мотор, сунце, ветар), неопходан је тзв. ''побудни напон''...

Шта се одиграва унутар једног генератора?... Ту најпре долази до тога да се од механичке енергије да произвести и производити електрична енергија и то помоћу дешавања познатог као електомагнетска индукција... А шта би била та електромагнетска индукција?... Па то је електрична струја која је добијена електромагнетским дејством, индукцијом, тј. електродинамичком силом. Овим се начином механичка снага кроз индукцију преводи у електричну. Потребно је да се калем обрће, а унутра њега појавиће се индукована електрична струја. Тај калем треба да је начињен од великог броја намотаних жица... Први генератор једносмерне струје тзв. динамо машине, имао је 4 битна дела: статор, ротор, колектор и четкице... Ротор је покретни део, док је статор непокретни део. Колектор је сакупљач или сабирач...

      

СЛОВО БОЖИЈЕ...

Творац, Створитељ и Свемудри Уредитељ јесте све створио добрим... Бог је све створио добрим...

Ћутање... Дубока мудрост и вечна доброта Божија, далеко у даљинама недокучивим, горе у космосу...

Привидност... Исквареност... Корупција... Људске душе потонуле у дубоки глиб палога света...

Душевна патња јесте наша казна... Испаштање наше... Кривица наша... Из душевне неравнотеже, родило се све зло и наопако...

Образ душе окаљан, а река загађена... Незнање... Самољубље... Тиранија... Душевни нереди... Душевни поремећаји... Душевна неједнакост... Душевно тлачење... Душевно повлачење... Пороци... Нејединство...

Како или чиме покренути посрнули и непослушни свет?... Како покренути самољубиви свет на неопходни бољитак?... Како васпоставити хармоничну душевну равнотежу?... Како покренути отпали свет на стицање свеколике доброте?...

Та, то може једино СЛОВО БОЖИЈЕ...

ЗРАКА СУНЦА...

Пресвета Богородице, Невесто Неневестна,

Избави нас од суза и свакога зла, Ти Која си

Родила Светлоносну Незалазну Звезду, па

Покажи Пут свима нама који смо у мраку.

Покажи и онима који би под Твоје хладовито

Дрво да се склоне и главе своје приклоне.

Извуци нас из ове дубине тешког незнања.

Нематеријалном светлошћу просветли ум

Наш затворен, затрован и тешкоћама многим

Отрован. Нека нас вазда ова ЗРАКА СУНЦА

Греје и огреје, својим многосветлим сијањем

Светлости духовног озарења и просветљења.

Амин!

(написано на петогодишњицу од упокојења мог милог деке Милије 21-ог августа 2012-е... Бог да му души опрости...)

ДАНИЦА СЕ РОДИ У СРЦИМА НАШИМ...

Месец август полако с`лази и све ближе јесењим путањама гази... Километара 2188... До сада 79 посета до Перу..а... До почетка јесени свега 29 дана... Одбројавање лету... Преображење Господње прође... Свежа јутра и још свежије ноћи... Преобразила се и гора и вода, још да хоће и људи...

Осетно, полако и приметно, скратио се и дан... Сунце доста раније већ за брег и брда зађе...  Месец август почео пуним месецом – уштапом... Исто тако ће се и завршити 31-ог августа, када по други пут у истом месецу имамо појаву пуног Месеца... Дивне месечеве мене... Једино их у овом месецу августу и ове године 2012-е има укупно 5... Уобичајено је да их има свега 4... Но, деси се да их има и 3, у најкраћем месецу фебруару...

Сетим се како до скора бисмо утврђени у измишљеним бајкама... Утврђени у беспрекорно чистим лажима... Како криво мислисмо и к`о да свашта смислисмо... И даље мислимо криво, опрости нам Господе...

Непрегледно пространство иза мене мирише на трешњу и бадеме... Испред мене сан у коме ме запљускују побеснеле модре воде и набацују немилице свуда око мене - шљунак, речно блато и муљ... Важно је напоменути да сам стајала непомична к`о стена и да ме водене бујице нису ни поквасиле... Остала сам изван свега тога, иако у исти мах усред свега тога...

Кад` сањам мутне воде, обично ми се слоши и све у мени клоне... Пецкање у грлу стеже, а синуси много боле... Од бола засузе очи на сузе одувек навикнуте... Малаксање... Синдром звани ''први септембар'', од кога болујем већ једно 7 година уназад и тако се разболим из чистог мира... У сред спрженог дана, заливам ждрело чајем од менте, у који доливам кап по кап раствореног прополиса... Нападнуте су и преосетљиве бронхије, а тај бол и пецкање у бронхијама итекако уме да уједа и боли...

У овом месецу се још нешто покварило - баталило... Мој фотоапарат...

Јутрос сам сањала да певам... Кажу да ни то није добро... Боље је сањати – кукњаву и плач... Но, код мене и на сну и на јави, све бива контра... Можда...

Светла искра никако или већ некако, у тами кроз таму и из таме као из ничега, у светлост светлу, хоће или мора или треба, да већ кол`ко сутра светли и засветли... Дан светли да осване и сване... Светла зорњача срце грешно светлошћу да просветли и осветли...

Зато нека к`о олимпијско злато засија и светли, јер ДАНИЦА СЕ РОДИ У СРЦИМА НАШИМ...

КРОЗ МАНАСТИРА 5...

На најлепши дан – недељу свету, 12-ог августа 2012-ог лета Господњег (12. 08. 2012), дође тренутак да се опет ко некад пре - у поклоничке походе дивним светињама православља пође... Добре старе обичаје не треба мењати...

 У овај благословен дан, који ће се памтити и од чијег ће се сећања у наредне дане наше срце бодрити и крепити, а који ће се радосницама нашим неку годину касније - препричавати ... Дан у који прослављамо Преподобну мати Ангелину српску и проналазак часних моштију Светог Владислава краља српског, уз молитвени псалмопој: ''Све што дише нека хвали Господа''... Све што пише нека хвали Господа...

Тако пођосмо у ране јутарње сате из вароши бајне, пред сами освит новојављене зоре беле у 4 сата и 45 минута... Траса стара позната... Преко Таре и Златибора, преко Нове Вароше, дођосмо пред капију белог манастира Милешеве у 7 сати... Чекамо литургију која ће почети у 8 сати и 30 минута... Поклањамо се моштима Новопросијавшег светитеља Нестора игумана милешевске обитељи, кога почетком 40-их година, партизани убише на правди Бога... Након литургије чита свештеник над нашим главама грешним, молитву за здравље, на гробу Светога Саве... У нашим срцама као река тече псалмопојање унутрашње, нечујно и слатко: ''Слушај молитву моју, јер се понизих веома''...

У 10 сати напуштамо манастир Милешеву и опет се враћамо у Нову Варош... Окрећемо новом трасом... Треба прећи Сјеницу и Дугу Пољану... Очи наше нису у стању да сагледају непрегледне пештерске висове... Доручак на трави и прва јутарња кафа са погледом преко у даљине недогледне... Наша земља коју први пут покушавамо упознати кроз пропутовање пределима овога краја... Лутам уназад свим тим даљинама што зађоше у векове минуле и прошле...  Ходићемо и већ ходимо путевима Рашке и Раса, осунчаним долинама краљева и краљица српских – од светородне лозе Немањића славних...

Око 13 сати стижемо у манастир Сопоћане – задужбину Светог краља Уроша Првог – Драгутиновог и Милутиновог оца, где се поклањамо моштима Светог краља Уроша и моштима Светих Врача и Бесребрника Козме и Дамњана, над чијим моштима је очитана и молитва за здрваље и свако исцељење, наших душа и телеса наших... Шољица кафе и чаша бистре воде – леп гест хришћанског гостољубља и православне пажње... Благодарни Богу на окрепљењу и освежењу... Леп утисак понећемо у срцима са тог извора бистре воде живе, док наша срца псалмопоје: ''Нека је Име Господње благословено од сада и до века''...

Поклонички пут даље нас води и одводи ка Новом Пазару, где посећујемо манастир Ђурђеве Ступове - Свето и Богомизабрано место на коме је првобитно почивало Свето тело Светог краља нашег Драгутина у монаштву нареченог Светог Теоктиста... И не само то... Ово јесте задужбина света коју је сазидао Драгутинов прадеда Стефан Немања, а коју је доцније Драгутин обновио... Почивао је под каменом плочом овде све до 1597-е године... 

Пут нас даље води и доводи пред двери манастира Градац, задужбину Свете краљице Јелене Анжујске – Драгутинове и Милутинове мајке... Сетим се одмах како је те 1996-е баш из ове свете обитељи стигла Света рука Светог краља Теоктиста у наш манастир Рачу украј Дрине, која је до наше Раче стигла управо заслугом старца Јулијана који од 2001-е године у покоју почива, на монашком гробљу градачке свете обитељи... Прислужише 3 поклоника 3 воштанице мале на гробу старца Јулијана уз молитвене заупокојене речи, тихе и гласно неизговорене...

Најупечатљивији утисак на моју душу, а што не могу тврдити за остале 3 душе мојих сапутника и сапоклоника, оставио је управо манастир Градац... Срце моје псалмопоје онако нечујно за своју душу: ''Жедна је душа моја за Богом Живим; кад ћу доћи и јавити се лицу Божијем? Бише ми сузе моје хлеб мој дан и ноћ, када ми говораху сваки дан: Где је Бог твој? Тога се сетих и излих на се душу своју; јер ћу проћи кроз место шатора дивног, до дома Божијег, с гласом радости и исповедања одјека празнујућег''... 

Полагано и полако као да затварамо никад незатворени духовни и поклонички круг... Као пети у низу – посећујемо манастир Студеницу, који изнова покушавам да сагледам у свој својој свелепоти после 19 година... Поклањам се светим ћивотима (Света Мајка Анастасија и Свети Симон монах)  и сакрофазима... Молитвени поклич онај нечујан и у срцу саздан, када срце само једно и увек исто на свим светим местима изговара и само каже – Помилуј ме грешну!... Буди милостив мени грешној!... Спаси и помилуј мене грешну!... Баш у време почетка вечерње молитве на коју је позивао звук клепала, морало се кренути даље – било је тешко остати бар мало, јер воље и жеље поклоника јесу и беху  различите...

Након пређених 517 километара (морам се похвалити све сам возила ја – строго држећи прописана брзинска ограничења), у бајну варош стижемо у 21 сат и 40 минута... Из Студенице одабрали смо при повратку кући пут, који води преко Ивањице, Прилика, Ариља и Пожеге, стога што је пут доста краћи од оног пута који води преко Краљева и Чачка... Препоручујем баш те мале незнатне путеве и путељке, јер тако се упознаје и сагледава наша отаџбина најмилија...

Било је још путоказа за манастире неке (Придворицу и Клисуру), али Боже здравља и то ћемо сигурно обићи једног лепог благословеног дана... Остала је још једна неостварена жеља... Требало је посетити и манастир Црну Реку и заискати молитвено заступништво пред моштима Светог Петра Коришког... Но, воље и жеље сабраних у име Божије, опет беху различите...

Све у свему – дан какав се само пожелети може... Дан када се душа под небеса вазноси... Дан када се и најболније срце весели и радује уз псалмопојање: ''Храбрите се, и нека се укрепљује срце ваше, сви који се уздате у Господа''...

Алилуја!... Алилуја!... Алилуја!...

        

КАД УГАСИШ...

Кад угасиш у својој души бедној светло, да ли бар тада спознати можеш, да ли знаш, да ли умеш и да ли хоћеш да видиш сво то црнило и тај вечити мрак, што те вековима гони и ломи, у свакој проклетој ноћи, а да то није она изнуђена ноћ у којој свима наивно пожелиш од срца најлепшу многућу лаку, мирну и добру – како се то лепо каже – ЛАКУ НОЋ...

Кад проспеш из своје подеране душе по каменој плочи неважеће и безвредне ситне новчиће к`о превртљиве туђе речи, а да то нису устајале сузе или капљице кише, да ли ћеш чути како безвезе звече и од тупог бола јаучу и јече, а преко планинских врхова од бола и батина лелечу...

Кад престане да лупа и бесциљно лута од глупости опустошена и затупела твоја душа, привуци ка себи вечитим сном уснула присећања своја – ситна, бедна и мала, па добро омириши све миришљаве и прашњаве успомене своје истргнуте са дна намерног заборава...

ПРЕТЕРАНА ЖЕГА...

Када срце нечујно проговори, сва остала бучна чула заменоћају, к`о пред ударом цунамија и на претераној жези се полагано и неприметно, скамене и окамене попут старих фосила, који утихну од свих претераних жеља... Тако уместо претеране августовске жеге, ових дана (2-3) стиже с` периферије право у центар (у срж срца) неописиво гадан смрад и дим паљевине, са наше депоније – оне из Црвице, па се тако узводно почне ширити дринском долином – смрад, који на трулеж лешина заудара (лешине су убијене и згажене животиње крај пута најчешће пси и мачке, који тако труле и смрде покрај пута све до фазе самог распадања, јер нико да се нађе да их са пута склони и уклони)... Недавно баш око депоније могао се спазити један мртва и надуван јазавац украј пута... Човек који није са ових наших српских западних страна помислио би у невеликом ишчуђавању - да то можда нису густе дринске магле!!!... Неки други би могли казати да можда гори неки део шуме (не дај Боже) које се распростиру са обе стране реке... Сада остаје питање - одакле дим???... Уместо да нас угуши претерана августовска жега, која као да посустаје – дошло време да нас угуши сопствено ђубре и сметлиште на самој обали ''угрожене'' реке Дрине... Претерана жега и као да претерано смрди или засмрди... Густе димне завесе, не баш пријатног мириса, под небеса плава куљају и узводно се опет ка вароши котрљају... Беше то први јутарњи снимак – живим очима (додуше из аутомобила), између 8 и 10 часова... Претерана брига или нешто пето???... Такође покрај пута ових месец дана могле су се видети и лепо увезане кесе пуне ђубрета, које су (да ли гости-туристи, да ли домаћи), избацили тик покрај пута – на мале дивље новостворене депоније... Немарности и некултури – тешко да се може стати на реп... 1892 километра...

ГРАФИТ...

Пре неки дан... сретнем крај пута на позиди... украј реке... исписан графит – ''?ИЗБОР ЈР ТЕЖАК – ЉУБАВ ЈЕ ВЕЧНА?''... Не знам шта је писац овим хтео рећи... Но, ја да сам неким чудом тај писац, рекла бих и написала овако – ИЗБОР ЈЕ ЛАК – А ЉУБАВ НИЈЕ ВЕЧНА... Зашто је то тако – не знам!!!... Знам само толико да једном бачено и изгубљено – никад више неће бити нађено или чудом враћено... Јер од бола преиспуњено срце и душа од љубави празна, јесте исто што и рећи - душа прогнана, а најзад продана и заувек погана... Није тешко бити искрен – јер тај живот беше кучка, што гадно и бесно изуједа све здраво-живо...  

СКАМЕЊЕНИ КРИК...

Скамењени крик, заручен са душом грешном...

Под ногама подрхтава камени под, а кроз то

Бескрајно ништавило, корачам у слепу ноћ...

Обад и оса у неверици лочу испуцалу земљину

Кору... На осами један чокот винове лозе у

Леденом ћутању, као да сачекује своје зрење...

КАФИЦА НЕСИЦА...

 

Пријатно...

СЛОВА ИСКРЕ...

Светлозарна слова искре, 

док кроз отворен прозор, 

пуштам у собу круг жутог 

Месеца, да обасја жилаву 

ноћну свеобухватну таму... 

ПОСНИ КОЛАЧ СА ЈАБУКАМА...

Измесити – 2 шоље шећера, 1 кг изренданих јабука, 1 кесицу соде бикарбоне и 1 кесицу цимета... Оставити масу да одстоји 1 сат...

Након тога додати – 1 шољу исецканих ораха, 1 шољу уља и 4 шоље брашна... Пећи...

Испечен и охлађен колач премазати џемом и посути млевеним орасима...

Пријатно...

AUGUSTUS…

   

Прође брзо месец Јули, а на врата ужурбано покуца – AUGUSTUS – ''месец жетве''... Месец чије нам само име открива да јесте и да значи само оно што је – узвишено, величанствено, свето, освећено и освештано... За разлику од прохујалог месеца Јула, у месецу под називом AUGUSTUS – обданица ће трајати 1 сат мање, али ће стога ноћ трајати 1 сат дуже... Примећујем да ће и овај месец трајати 31 дан... У овом месецу, прославићемо у хришћанској радости и побожности,  неке од најлепших хришћанских празника... Имаћемо и пост од 14 дана... Негде смо на половини лета, које полагано измиче и ближи се своме крају... Радујем се јесени и михољском лету... Једва чекам – тај златни месец септембар, када се шума обуче у најлепше боје... Како се све убрзава – ево га само што није - септембар... Но, пре тога пожелимо, по реду, добродошлицу месецу под називом - AUGUSTUS...

На Илиндан пређено бициклом рекордних 45 км (обично прелазим дневно по 26 километара)... Све укупно до дана данашњег 1742 километара... Дан прекрасан... Јуриш на крилима ветра кроз борову шуму и ваздух чист на преко и око 1060 метара надморске висине... Најмирнија шума – Митровац на Тари, без иритирајућих звукова... Региструјем тек по неку птицу певачицу... До сада такав цвркут нисам чула... Језеро Заовине плаво и зелено... Мирно и чисто... Сунце јарко греје... Међу стенама проналазим камено срце... По трећи пут ове године... Испод 250 метара надморске висине – спарно и одвећ препознатљиво... Река Дрина скоро пресушила... Сунце полагано зашло за Височник... Опет живим за свако ново јутро – када ће жуто и сјајно лоптасто Сунце, гранути са источне стране бајног брда...