КРОЗ МАНАСТИРА 5...

На најлепши дан – недељу свету, 12-ог августа 2012-ог лета Господњег (12. 08. 2012), дође тренутак да се опет ко некад пре - у поклоничке походе дивним светињама православља пође... Добре старе обичаје не треба мењати...

 У овај благословен дан, који ће се памтити и од чијег ће се сећања у наредне дане наше срце бодрити и крепити, а који ће се радосницама нашим неку годину касније - препричавати ... Дан у који прослављамо Преподобну мати Ангелину српску и проналазак часних моштију Светог Владислава краља српског, уз молитвени псалмопој: ''Све што дише нека хвали Господа''... Све што пише нека хвали Господа...

Тако пођосмо у ране јутарње сате из вароши бајне, пред сами освит новојављене зоре беле у 4 сата и 45 минута... Траса стара позната... Преко Таре и Златибора, преко Нове Вароше, дођосмо пред капију белог манастира Милешеве у 7 сати... Чекамо литургију која ће почети у 8 сати и 30 минута... Поклањамо се моштима Новопросијавшег светитеља Нестора игумана милешевске обитељи, кога почетком 40-их година, партизани убише на правди Бога... Након литургије чита свештеник над нашим главама грешним, молитву за здравље, на гробу Светога Саве... У нашим срцама као река тече псалмопојање унутрашње, нечујно и слатко: ''Слушај молитву моју, јер се понизих веома''...

У 10 сати напуштамо манастир Милешеву и опет се враћамо у Нову Варош... Окрећемо новом трасом... Треба прећи Сјеницу и Дугу Пољану... Очи наше нису у стању да сагледају непрегледне пештерске висове... Доручак на трави и прва јутарња кафа са погледом преко у даљине недогледне... Наша земља коју први пут покушавамо упознати кроз пропутовање пределима овога краја... Лутам уназад свим тим даљинама што зађоше у векове минуле и прошле...  Ходићемо и већ ходимо путевима Рашке и Раса, осунчаним долинама краљева и краљица српских – од светородне лозе Немањића славних...

Око 13 сати стижемо у манастир Сопоћане – задужбину Светог краља Уроша Првог – Драгутиновог и Милутиновог оца, где се поклањамо моштима Светог краља Уроша и моштима Светих Врача и Бесребрника Козме и Дамњана, над чијим моштима је очитана и молитва за здрваље и свако исцељење, наших душа и телеса наших... Шољица кафе и чаша бистре воде – леп гест хришћанског гостољубља и православне пажње... Благодарни Богу на окрепљењу и освежењу... Леп утисак понећемо у срцима са тог извора бистре воде живе, док наша срца псалмопоје: ''Нека је Име Господње благословено од сада и до века''...

Поклонички пут даље нас води и одводи ка Новом Пазару, где посећујемо манастир Ђурђеве Ступове - Свето и Богомизабрано место на коме је првобитно почивало Свето тело Светог краља нашег Драгутина у монаштву нареченог Светог Теоктиста... И не само то... Ово јесте задужбина света коју је сазидао Драгутинов прадеда Стефан Немања, а коју је доцније Драгутин обновио... Почивао је под каменом плочом овде све до 1597-е године... 

Пут нас даље води и доводи пред двери манастира Градац, задужбину Свете краљице Јелене Анжујске – Драгутинове и Милутинове мајке... Сетим се одмах како је те 1996-е баш из ове свете обитељи стигла Света рука Светог краља Теоктиста у наш манастир Рачу украј Дрине, која је до наше Раче стигла управо заслугом старца Јулијана који од 2001-е године у покоју почива, на монашком гробљу градачке свете обитељи... Прислужише 3 поклоника 3 воштанице мале на гробу старца Јулијана уз молитвене заупокојене речи, тихе и гласно неизговорене...

Најупечатљивији утисак на моју душу, а што не могу тврдити за остале 3 душе мојих сапутника и сапоклоника, оставио је управо манастир Градац... Срце моје псалмопоје онако нечујно за своју душу: ''Жедна је душа моја за Богом Живим; кад ћу доћи и јавити се лицу Божијем? Бише ми сузе моје хлеб мој дан и ноћ, када ми говораху сваки дан: Где је Бог твој? Тога се сетих и излих на се душу своју; јер ћу проћи кроз место шатора дивног, до дома Божијег, с гласом радости и исповедања одјека празнујућег''... 

Полагано и полако као да затварамо никад незатворени духовни и поклонички круг... Као пети у низу – посећујемо манастир Студеницу, који изнова покушавам да сагледам у свој својој свелепоти после 19 година... Поклањам се светим ћивотима (Света Мајка Анастасија и Свети Симон монах)  и сакрофазима... Молитвени поклич онај нечујан и у срцу саздан, када срце само једно и увек исто на свим светим местима изговара и само каже – Помилуј ме грешну!... Буди милостив мени грешној!... Спаси и помилуј мене грешну!... Баш у време почетка вечерње молитве на коју је позивао звук клепала, морало се кренути даље – било је тешко остати бар мало, јер воље и жеље поклоника јесу и беху  различите...

Након пређених 517 километара (морам се похвалити све сам возила ја – строго држећи прописана брзинска ограничења), у бајну варош стижемо у 21 сат и 40 минута... Из Студенице одабрали смо при повратку кући пут, који води преко Ивањице, Прилика, Ариља и Пожеге, стога што је пут доста краћи од оног пута који води преко Краљева и Чачка... Препоручујем баш те мале незнатне путеве и путељке, јер тако се упознаје и сагледава наша отаџбина најмилија...

Било је још путоказа за манастире неке (Придворицу и Клисуру), али Боже здравља и то ћемо сигурно обићи једног лепог благословеног дана... Остала је још једна неостварена жеља... Требало је посетити и манастир Црну Реку и заискати молитвено заступништво пред моштима Светог Петра Коришког... Но, воље и жеље сабраних у име Божије, опет беху различите...

Све у свему – дан какав се само пожелети може... Дан када се душа под небеса вазноси... Дан када се и најболније срце весели и радује уз псалмопојање: ''Храбрите се, и нека се укрепљује срце ваше, сви који се уздате у Господа''...

Алилуја!... Алилуја!... Алилуја!...