Кад угасиш у својој души бедној светло, да ли бар тада спознати можеш, да ли знаш, да ли умеш и да ли хоћеш да видиш сво то црнило и тај вечити мрак, што те вековима гони и ломи, у свакој проклетој ноћи, а да то није она изнуђена ноћ у којој свима наивно пожелиш од срца најлепшу многућу лаку, мирну и добру – како се то лепо каже – ЛАКУ НОЋ...
Кад проспеш из своје подеране душе по каменој плочи неважеће и безвредне ситне новчиће к`о превртљиве туђе речи, а да то нису устајале сузе или капљице кише, да ли ћеш чути како безвезе звече и од тупог бола јаучу и јече, а преко планинских врхова од бола и батина лелечу...
Кад престане да лупа и бесциљно лута од глупости опустошена и затупела твоја душа, привуци ка себи вечитим сном уснула присећања своја – ситна, бедна и мала, па добро омириши све миришљаве и прашњаве успомене своје истргнуте са дна намерног заборава...
Нема коментара:
Постави коментар