О Васкрсу, 15. априла 2001. године... кренуло
се кроз земље - Мађарску и Аустрију, све до хришћанске Италије...Стигло се на
Васкршњи Понедељак, у наш српски православни храм, у цркву посвећену Св. Спиридону
чудотворцу. Света Литургија... По завршетку васкршње Литургије, ручало се...
Бисмо мили и ваистину драги гости, након чега кретосмо у обилазак и разгледање
града Трста...
Посетили смо најпре базилику Св. Јуста и
Аквилеју, град који је основан 181. године пре Христа. Овај град је 27-14. године пре Христа, био главно место
Августовог царства, и тада почиње велики процват за град, који ће убрзо постати
један од главних трговачких центара Римског царства. Крајем 3 и почетком 4
века, овај део Диоклецијановог царства био је место прогона хришћана и
мучеништва светаца. После Миланског едикта 313. г. Аквилеја је била прво
црквено седиште епископа, који ће ту столовати до разарања града од стране Хуна
452. г. Године 1751. укида се Патријаршија у Аквилеји и оснива се бискупија у
Удинама и Горици, а под горичком бискупијом налази се и данас жупа у Аквилеји.
Свети еванђелист Марко је био мисионар у Аквилеји , а његови следбеници
Ермагора и Фортунато, су прве жртве прогона хришћана и заштитници месне цркве.
Наше очи највише задиви Патријархална базилика у Аквилеји, која нас задиви не
само својом величином, већ и својим звоником високим 73 метра, на који се испесмо
узаним и стрмим степеницама, као по Лествици небеској. Базилика је посвећена
Дјеви Марији и свецима Ермагори и Фортунату. Задивише нас вредне фреске са
сценама из живота поменутих светаца, витешки ликови који су дело византијских
уметника из 12 века. Лепоту великих мозаичких површина попут Доброг Пастира или
сцену на којој Јону гута морски кит, не могуће је речима описати. Ваистину је
велико духовно задовољство наћи се пред сценама пуним хришћанских символа...
У вечерњим сатима стижемо у Венецију, место
нашег првог конака. На Васкршњи уторак, с јутра, крећемо у разгледање града на
води, у вожњу са бродом, сусрет са гондолама и гондолијерима, кроз чувени Гранд
Канал. Венеција је ваистину Краљица Јадрана. Палате, галерије, музеји, фасаде,
тргови, улице, мостови, канали. Најлепши јесте трг Св. Марка препун голубова
што ми на руку слећу, које храним, а они радосно и без страха примају мој
скромни дар. Најлепши је стога и храм Св. Марка на истоименом тргу. Свети Марко,
сапутник и помоћник Св. Апостола Петра у
Риму, где написа и Свето Јеванђеље, проповедао је у Аквилеји, а страдао је 68.
г. у Александрији за време цара Нерона, као први епископ и први мученик
Александријске цркве. Његове свете мошти пренете су 828. г. у Венецију, али су
враћене поново у Александрију 1972.г. Каква радост обузима срце када зна да
стоји у харму који је чувао велике мошти великог јеванђелисте. Унутра је све у
мозаику и злату. Наше срце осети бол, јер занмо да су крсташи из опљачканог
Цариграда донели баш за овај храм многе предмете, па чак и статуе коња, који су
високо изнад улаза у цркву. Још нешто привуче све нас у Венецији, као и песника
нашег Лазу Костића, а то је ова прелепа црква, лепота уобличена, у свима нама
добро познатој песми, која није ни сан ни јава, ни свест ни занос, ''Санта Марија Дела Салуте''. О лепоти
храма, о Богородици, певали смо сви ми, седећи под куполом небескога храма,
сањајући своје недосањане и још увек не остварене снове...
Растајемо се од венецијанске лепоте и стижемо
у вечерњим сатима у бању Лидо ди Јесоло, где и ноћимо. Изјутра обилазимо у Лиду
прелепу пешчану плажу, а потом хитамо у чувену Равену и њене базилике. Равена,
приобални град северне Италије, била је 403. г. чак главни град Западног
царства, и у њему је у 6 веку цар Јустинијан основао Равенски Егзархат
Византијски. Описати сусрет са чувеним мозаицима источњачког византијског
стила, просто је немогуће. У свакој базилици одзвањало је појање наше умилно и
до неба се високо дизало: ''Ангел
вопијаше...''...
Прва Равенска црква коју посетисмо била је
базилика Св. Аполинарија Новог, посвећена Господу Исусу Христу. Очувани су
мозаици из времена цара Теодорика, који је подигао ову базилику 490. г. Десно
је предствава Теодорикове палате (двора). Та палата обухватала је целу Равену,
његову престоницу. Када је Византија освојила Равену и када је укинуто
аријанство, Византијци су скинули мозаике који су били посвећени том култу и
очистили су старе мозаике...
У Равени је гроб и гробница аутора ''Божанствене комедије'', једног од
најчитанијих дела, Дантеа Алигијерија, књижевника и песника, који такође
посетисмо. Потицао је из боље стојеће породице из Фиренце. У то време водила се
борба између папства и царства , а Данте је био осуђен на прогонство, јер је
био за царство. Умро је од маларије 13/14.
септембар 1321. г. Папа Леоне Десети дао
је налог да се украде његово тело и пренесе у Фиренцу, па су због тога увукли
земне остатке Дантеове у зидине капеле, да их не би украли. Место за гробницу
дао је Гвидо Новело де Палента. Године 1865. остаци су враћени на поље, а
маузолеј је поплочан. Ловоров венац на гробу је у част италијанских војника
који су се борили у првом светском рату, а постављен је 1921. г. Године 1965.
папа Лав Шести поставио је златни крст. Фирентинци су поводом 600-годишњице од
Дантеове смрти поставили светиљку која гори сваког 13 септембра.
Равенска базилика Сан Витале је најзначајнија
и потиче из 6 века, из византијског доба, а чувени мозаици скривени су у
олтарском простору. У наосу су приказани мотиви са сценама из Старог завета.
Сцена Авеља и Мелхиседека који приносе жртве на олтару, привуче ми пажњу. У
центру сцене је рука Господња. У апсидалном делу у центру је рај: Исус као
малдић седи на плавом кругу, који представљ васељену. Около су два архангела.
Представљен је и ктитор епископ равенски са макетом цркве у руци. Нажалост цар
Јустинијан и царица Теодораникада нису посетили Равену.
Гробна црква (маузолеј) Гале Плацидије из 5
века, сестре цара Хонорија задиви наше очи мозаиком златним, који бљешти и сија
на позадини азурној. Гала је умрла У Риму и никада овде није ни сахрањена. Ту
је и сцена Св. мученика архиђакона Лаврентија, кога су живог испекли за
веру Христову, 258. г. за време цара
Декија. Четири јелена, која пију воду чине представу 41- ог псалма. Сви сакрофази
у цркви су празни.
Равенску крстионицу (баптистеријум) аријеваца
с почетка 6 века- краси сцена Крштења Христовог, која је смештена у куполи.
Христос је потопљен у воду, погружен. Лево је Св. Јован Крститељ. Аријанска
крстионица направљена је по налогу цара Теодорика, јер је у то време још било
аријанских крстионица и епископа. Данас у Равени имају две: ова и крстионица
православна. У аријанску крстионицу силази се степеницама, јер Равена полако
тоне као и Венеција. Сви споменици Равенски тону осим Сан Витале. Постојале су
камене каде које су се пуниле водом. Пошто су биле трошне уклоњене су.
У малом месташцу на удаљености 5 километра од
града Равене, налази се базилика Св. Аполинарија у Класе. То је наше последње
равенско свратиште. Ово је највећа равенска црква и освећена је у 6 веку.
Посвећена је св. мученику Аполинарију, који је овде страдао и погребен за веру
хришћанску.
Вече нас доводи у град Асизи где и ноћимо. Сутрадан
разгледамо град, средњовековну тврђаву и манастир Фрање Асишког, у коме је и
гроб оснивача фрањевачког реда. Овај манастир је на трећем месту по величини,
после цркве Св. Петра у Риму и цркве Св. Павла у Лондону. Посећујемо цркву Св. Марија
ди Анђели, у којој затичемо малу цркву унутра, као место где се купују
опраштајнице (индулгенција).
После пет дана, вече нас затиче у престоници
Риму, у граду ка коме сви путеви заиста воде. URBS AETERNA- вечни гард Рим! Ноћимо прву ноћ у Риму и са нестрпљењем очекујемо сутрашњи дан. Дана
шестог, изјутра посећујемо оно највредније, Колосеум, јер је натопљен крвљу
хришћанских мученика, почев од Св. Игњатија Богоносца, који је бачен пред чељусти
лавова љутих, 106. г., у време цара Трајана. Окованог из Антиохије довели су
Св. Игњатија у Рим и бацили пред звери љуте, пред лавове гладне, који га
растргоше, али оставише веће кости и срце које је Бога носило и на све стране
света проносило. Ходам и чујем покличе страшне, покличе разјарене масе, који
вичу зверима да га растргну. Идем и дивим се призору страшном храбрих мученика
и исповедника вере Христове. Рим престоница света много пружа и даје, враћа у
далеку прошлост и историју. Из те богате понуде издваја се: Римски форум,
Константинова арка, Титов славолук, Максенцијева базилика, храм Антонине
Фаустина, тамнице хришћанских апостола и мученика, фонтане, тргови, музеји,
опере, позоришта, палате, пантеон, базилике, дворац Сант Анђело, катакомбе,
метро.
У базилици Санта Марија Мађоре из 1377. г.
сусресмо се са стубом и каменом великог бола и срама за све нас, јер је то стуб
за који је Христос био везан када је бичеван и шибан. Латеранска базилика Сан
Ђовани из 12-13 века, а мозаици су из 13-14 века, јесте саборни храм, и ту је
било прво седиште римског епископа. Базилика Свети Петар у Винколију, чува
велику светињу, часне вериге Ап. Петра, неустрашивог и силног проповедника
Христовог Јеванђеља по Италији. Цар Нерон га је осудио на смрт, а распет је на
крсту, наопако, у Риму. Апостол Петра био је окован у вериге (ланце) из којих
је ослобођен од анђела, за време сна и изведен из тамнице. Вериге имају целебну
моћ. Један део верига налази се у Цариграду, а други је у Риму, које је од
своје мајке царице Евдоксије добила њена ћерка, жена Валентијанова у Риму.
Царица Евдоксија, прогнана жена цара Теодосија Млађег, сазидала је цркву Св. Петра,
где су положене часне вериге. Видели смо тамницу где су апостоли заточени и
удубљење у зиду које је остало од удара свете главе Ап. Петра. У исто време
страдао је и Ап. Павле који је посечен у Риму од истог цара.
Базилика Светог Климента чува мошти Св. Кирила
( у свету Константина) брата Св. Методија, равноапостолног, учитеља и
просветитеља Словенског, који је 867. г. на позив папе Николе дошао у Рим. Ту
се замонашио, добио име Кирил. У Риму се разболео и упокојио 14. фебруара 869.
г., а сахрањен је у близини Св. Климента. У поменутој базилици затекли смо по
мало необичан натпис: ''Словенским
апостолима светој браћи Ћирилу и Методију заштитницима Европе захвални Хрвати
заштитници глагољице и словенског богослужења у Римској цркви 1985. ''. Ово
би требало да посрами све оне Србе који не празнују спомен на Св. Браћу, црвено
слово у нашем календару, већ се исмевају и кажу како су они само напислаи слова
и ништа више. Ово би требало да нас бар натера на размишљање и да се запитамо где
смо то и шта смо то заиста сви ми? Посетили смо и базилику Ап. Павла изван
зидина Рима, као и римске катакомбе Домициле, Присциле, Св. Севастијана,
Домициле, Св. Калиста, Св. Петра и Марцелина и Виа Латину.
Дошао је ред и на посету Ватикану, државе у
држави, која се дичи тргом Св. Петра,
црквом Св. Петра, ватиканским музејом са пеко 1400 соба, Сикстинском капелом,
Апостолском палатом, двориштем Св. Дамаза, папином личном капелом. Отишли смо на пријем код кардинла Рајцингера и
Каспера у сектору за јединство хришћана. Словенац Рупник одводи нас у папину
личну капелу, коју је папа добио за своју 50-годишњицу од свих кардинала. Сва
је у мозаицима источно-западне тологије. Рус Александар Тарнуков радио је свод
и источни део, једну годину са два асистента. Словенац Рупник је радио две
године са 4 асистента остале мозаике, а један од асистената је наша уметница са
Цетиња. Висина је 10 метара. То је модерни мозаик и симулација икона,
направљено тако да се види говор камена. Сви ликови на мозаику окрећу се ка
Христу. Црвена боја символ је Бога, а плава човечанства. Амвон је на средини,
горе круг, а доле квадрат. Св. Тријица рађена је по узору на чувену Рубљову Свету Тројицу. Сви свеци су приказани по три:
два са Запада, један са Истока или два са Истока, један са Запада. Главна стена
Небески Јерусалим, симболише уједињене Цркве. Од сцена привлачи пажњу мученик Ап.
Павле који се држи за Дрво Живота, спокојног лица. Затим купина која не
сагорева, унутар жица, што је символ Аушвица. Боје су живе и динамичне.
Углавном је рађено од природног камена. Сав камен се секао ручно. Ликови су
издужени и нагласак је на јако издуженим и дугим рукама и прстима. Од
литургичких предмета видан је папин трон-столица, који је сав у рељефу и
неравнинама, и не допушта да се у њој ни за тренутак ужива, већ боцка и
упозорава при сваком покушају да се бар за секунд ужива при седењу у њој.
Друга ноћ у Риму. Дана седмог посећујемо
фонтану Ди треви ( фонтану жеља) , трг Венеција, чувени Шпански трг са прелепим
цвећем розе боје и са црквом Св. Тројице, пјацу ди пополо, метро, улицу Корзо,
оперу. Трећа ноћ у Риму. Са рађањем новог дана, рађа се и нови план за
разгледање вечитог града Рима.
У вечерњим сатима стижемо у Фиренцу, град
цвећа, нову Атину, како је још називају. Сутрадан крећемо у обилазак града
уметности великих уметника. Обилазимо базилику Санта Круче (Светог Крста),
величанствену цркву у готичком стилу из 12 века. По лепоти издвајају се још и
капела Медичи, крстионица, звоник, Санта Марија Новела, Санта Марија дел Фјоре.
Нисам могла, а да не свратим на стадион Артемио Франки, стадион фудбалског
клуба Фиорентине, за који сам некада навијала гледајући Калчо. Крај смо
резервисали за видиковац, за најлепши поглед који се пружа унаоколо са
Микеланђеловог трга. У средини сквера је копија статуе Давида Микеланђеловог.
Оригинал је символ града Фиренце и представља слободу.
После ноћења у Фиренци, изјутра крећемо назад,
преко Аустрије, где посећујемо градић Грац, у коме боравимо и ноћимо. Једанаестог
дана одлазимо на видиковац и гледамо у круг прелепи Грац, разгледамо и дивимо
се. Тиме се све завршава. Напуштамо Аустрију.
У вољени Београд стижемо 26. априла 2001. г. у
раним јутрањим сатима, радосни и тужни у исто време, опијени лепотом и
заљубљени у лепоту.
Све је лепо и очаравајуће ваистину било...
Рим
Рим - Фонтана жеља
Венеција - Трг Светог Марка
Нема коментара:
Постави коментар