ЧУДО ЉУБАВИ...

Бешумно Сунце нисмо могли 

да досегнемо, а били смо 

упозорени јасним одзвањањем 

речи у срцу, у потпуном реду, 

готови да обуздамо све олује...

Личили смо на углачано камење, 

без икаквог смисла у чијој сржи је  

сагоревала Мала Искра светлости, 

без иједне грешке у сувом кориту реке, 

као мали трагови лишени празнине...

Ишчезли од првих испарења, 

зачули смо другачији цвркут 

у окрутној пољани, довољни 

свом бићу у мирноћи набујале Среће...

Шарена дуга испод плавог неба, 

нагиње ка главама мало-помало 

и благо захвата очи заморених лица, 

па све понире у Љубави, што 

необјашњиво остари од Мудрости...

Хтели смо дубину размишљања, 

да Живот није једноставан, 

уморни од пређеног пута, 

непоуздани и заплакани, 

од заговора да су најлепши дани 

стиснути шакама заборава и бола...

Без срца смо хладни и рањени, 

а мислима смо чудовишно пред 

вратима Хада, под стегом пораза 

и ван сваког домашаја...

Чудо Љубави нарушава ред 

и понавља најпростије речи 

неизлечивим осмехом и схвата 

да је сањарити одвећ смешно...

Тренутак необично ухваћен, 

оживљава у мени и својим 

благим сјајем одједном у 

олтару мога срца, уобличи 

ћутање сузно, спремно за 

тишине девичанске ми душе...

Сунчев зрак убија пометњу 

и комешање са призвуком јутра, 

а ЈА још увек гледам у 

избледеле границе минулог лета 

и бојим се да дотакнем вечност, 

застала у нејасноћи неутралног 

лутања и овог незаборавног јутра...