Ništa ne može više da dosadi, pa čak ni ovolika količina neprekidnog odmora... A ja kao da zaista moram i da se još odmorim od svih ma kako svi bili i ostali dobri, a ja osvanem i postanem loša... Odmorim od svih i od svega, ma šta to samo meni značilo... Iako tu sam večno dužna biti na dohvat samo za ovo moje malo po krvi, ipak nužnih i važnih ljudi... Jer ja više ne mogu biti nikome od svih ostalih na pomoći ili od pomoći... Tako završila sam svoju dobrotvornu misiju, ukoliko se sva moja ljudskot i čovečnost tako treba danas da naziva... Ha, kao i moja drskost - po njoj želim da me pamtite!!!... Svako tako danas ima pravo, kad već tako nije bivalo u vekovima prošlim - na svoja osećanja, a moja osećanja danas idu u tom smeru da želim biti sama u svom svetu, koji vrvi od nekog mnoštva vama nepoznatog i što dalje od svih dobrih ljudi, a pogotovu od varoške vreve... Ja vama kao i svima ostalima ništa ne zameram - a zar postoje oni koji imaju pravo na zamerke... Zar takvima ne bi bilo recimo pametnije da ispeglaju farmerke... Ja sam se sklonila na svoje parče oblaka i tamo valjda ne smetam više nikome... Samo nekolicina zna i gde je to tačno, pa me tamo i pronalazi... Ja vama govorim sve vreme da se vraćam kao ono nekada u moje solilokvije osame i izolacije kako je vi nazivate... A da li sam iskrena neću da ulazim u to... Ja smatram da jesam čak previše, no kako će me "ostali" doživeti mene više posle svega ne zanima... Mene to nije ni zanimalo... Niste mi naudili i to stoji... I tu vam HVALA... kao ni ja što nisam naudila vama... A nisam ni njima naudila, pa bilo je što je bilo... Šteta samo moja!!!... I nije samo poverenje u igri... ali to sad nije važno... Konačno ja više nemam prostor za loše i neću ih pustiti ni blizu sebi, pa taman ostala sama samcata, a hoću i tome težim... Ali isto tako ni dobrima nedajem mnogo prostora više - istrošena sam po njihovoj proceni trajno i nenaknadivo u mnogo oblasti... I zato je meni ponajteže zar ne, teže od svih vas, jer u mojim vodama niste još brodili... Moju muku niste podnosili... i moju bedu krajnju nikada nećete ni pomirisati... A ja čekam spremno tu svoju bedu - ma šta to značilo... Ostaje da ste vi meni dobri bili i da sam od vas čula dosta pametnog, ali nakon svih mojih nemilih dešavanja, ja kao da moram drugačije... I nema mesta za krivicu ičiju, jer ni Bog nas ne krivi i to nije u duhu našeg pravoslavlja kojim se grčevito branimo... A krivica nije tema moga života... Ne osećam se krivom ni po jednoj tački osnova ili neosnova - meni vazda svejedno!!!... A vi niste ni morali da me shvatite, pošto ja ne pokazujem ono svoje preteško što nosim i ćutke podnosim, pa tu dođe do nesporazuma sa svima vama dobrima... Kao što niste ništa ni izgubili... Jer vi ste samo dobili... kao i svako od nas što dobija... dobijamo... nikad ne gubimo... A ja sam nekad imala moć da nosim i tuđe teškoće, a onda više nemam... plašim se da neću imati ni za svoje poteškoće leđa... zato me valjda i bole neprestano... Nemojte molim vas, da me sećate na one koji su uzimali za slobodu i pravo, da po svojoj želji daju i nose moje ime gde god požele... Tužno moje ime iz njega je trebalo isterati sve te demone... A molim li se ja više ikad sama, nakon te stravičnosti ili sitničavosti brižne... I tražim li ičije molitve pusta i grešna... A pričešće je ono najjače i najnužnije, ali ja sada ovako teško podnosim, što sam sebe lišila staršnije od samoubice, kao pod nekom nepisanom epitimijom, onog najmoćnijeg svetog pričešća... I dugo sam ja predugo bila u duhovnosti i zato valjda teško opstajem danas, ali su zato svi oko mene bili veći učitelji i teolozi meni nego što sam ja to i želela biti ikom... I to je polje gde ja ipak suvereno vladam, ma šta mi učinjeno i tu beše... I nisam ja oštra, ali oštro pišem... ja sam tanja od trske i lako je ovakve polomiti... jednim daškom dobrih usana... No Hristos takve kao da iznova sastavi... Ja sam i ranije ovako udaljavala mnoge dobre od sebe loše... i uvek sam ih držala na distanci, ali su oni hrlili bez pardona i na sva moja upozorenja da ja sasvim drugačije na sve i svet gledam... Nema nastavka, već onako kako teče reka i sve ostalo teče odvajkada... ja ne živim u nastavcima... Sve sam razumela i sve razumem... i baš se pitam što niko ne razume da ja želim da budem jednostavno i posve svoja i apsolutno sama ma šta to sve samo meni značilo...
Нема коментара:
Постави коментар