Ne treba nikome da bude žao, zato što mesta na kojima sam nekad bila više nisu mesta na kojima bih iznova i dalje bila, da sam kao onda duhom svojim živa... Ili žao zato što ja ne umem druge neučtivo da prekinem u pola rečenice, a naročito onda kad tako samouvereno ti drugi u sve imaju uvid i saznanje... I ne mogu da duljim priču... Kratko sam onomad u pokušaju neispisanosti one - tek možda rekla i nazrela sve... Ranije smo se kao ljudi sretali sve manje i ne tako stalno, kao u ovo neko zadnje vreme kada se više ne razaznajemo kao ljudi... I da li sam tada ja, smogla snage da mnogo toga podnesem... na plećima ovim iznesem... Ja koja više ne smem da se potresam, a to više niko i ne poštuje, pa ipak vreme je trusno i veoma eruptivno... I neću da se vraćam na sav svoj bol (ukoliko se bol tu pronalazi u naznakama nekim), a čiju težinu ni izreći ne mogu, a kamoli izmeriti da dostojno i mogu... Samo zato što ga nerado iznesem... podnesem... A gotovo sa njim ćutke živim... Ja od početka neispisanosti one to pokušavam da vam na lep način kažem - da ja nigde ne idem tako zacrtano sudbinski - naročito ne u takve gužve... Drugačiji sam tip... ko zna možda i neki ludi prototip... protiv tip... I nemam vremena da pišem opširno... i ne mogu da uključujem iznova neispisanost onu da bih pisala romane, kad romanopismenosti nisam sklona... I ja volim kao Lujza Hej da sve vidim dobro i dobrim... sve je dobro... ne brinite džabe... Dobro je kad neko kao ja ne želi više da ide negde - posebno tamo gde mu je neko nacrtao ili zacrtao... I to je ponajbolje... Nismo se mi posvađali ni kao ljudi, opet naglašavam, pa tako ako se nekad sretnemo ja neću vama učiniti ništa nažao... kao i ono nekada kad smo se sretali kao ljudi meni je veoma drago bilo... I tako ostaje... kroz neispisanost ovu opstaje... A sretaćemo se sigurno nekad i negde, mada to nigde opet zacrtano tako nije!!!... No, danas ja moram da se odmorim od ovog fantastičnog odmora... i nisam sposobna da iznesem svoj teret odmora, a kamo li još nečiji odmor... Ja što imam manu da tuđa odmorna dešavanja doživim jako intenzivno kao da su moja dešavanja odmorna... Ne ja neću ići po zacrtanim naznakama, jer od danas imam more drugačijih obaveza... Ništa se nikad ne zna... i dok ne saznam - ne mogu ništa reći... izreći... Vi mene možete pozvati i tim pozivom otrgnuti od svoga odmora... ne brinite nismo se posvađali ni kao ljudi... I ja samo moram da ubacim neke drugačije teme u svoju malu zakržljalu glavu i da napravim osveženje memorijskih podataka u fazi intenzivne obrade... Ali u buduće strogo me zovite samo ako vam zatrebam, nešto kao onda, kad sam trknula da vam kupim lek za srce... Ne mogu više da slušam gde ste bili i gde i kako su vam pakostili... niste naudili meni... Ja ovim sklanjanjem u svoje uokvirene tišine - želim samo da oporavim i popravim sebe... dakako ja nisam kriva što ne mogu da podnesem sve te tuđe probleme, a svet je danas prepun problema... Ja jesam oštra prema sebi i veličanstevno je što samo to od svih mojih nekvaliteta ističete... Stroga prema drugima nikad, šta više jako osetljiva i popustiljiva i to me koštalo jednog dobrog dela moga neokrnjenog unutrašnjeg zdravlja... I sada to više ne želim... Ja se ni sa najrođenijim ljudima ne grlim svaki čas... a danas je svet sav u nekakvim zagrljajima... I malo sam ja čudna po svim tim formalnostima... Ne volim pokatkad da me se išta takne... jer ja sam kao neko čudovište vama, koje svoje neprimetne ožiljke i rane drugačije skriva ili smešno razotkriva... A znate mnogi se ljudi danas grle, u nekakve skupine hrle, a jedni drugima ne misle dobro... Ja vama i dalje želim dobro i tu sam da vam pomognem ako mogu i kad mogu... a morate prihvatiti kad lepo kažem da više i ne mogu...Niste mi naudili, ne brinite... Ja sam sama sebi naudila ponajviše... ja samo ja, a nikad ljudi... nikad neko drugi... treći... Hvala...
Нема коментара:
Постави коментар