Uljane boje... žuta paleta... plave četkice... slikarsko platno... štafelaj... Nešto slično već viđeno pre dva leta na izložbi u sicilijanskoj Taormini, a što beše svojina velikog Pikasa... A već danas najkraće rečeno po drugi put na Tari, u galeriji "Tarski" o kojoj pre dve nedelje pisah - u leto kada kroz ispisivanje i oslikavanje kao da postajem slikar svojih najlepših pejzaža, kad već ne umem i portreta...
I evo nama novog predivnog leta u kome smelo oslikavamo ediciju šumskih pričanja u nastavcima... Hvala na ovom predivnom danu - mnogima i retkima... Zaslužnima, kao i pozitivizmu mojih Radosnica - te moje srećne dece... i na osunčanom nebu koje samo izgreva radi takvih - svuda po svetu...
Najlepše stvari kao što je recimo prilika da se zaviri u svet najdivnijih boja onih u nastanku ne planiraju se - one se ako neka šumska čarolija udesi i po sreći našoj uroti - ipak i nama neočekivano dese... Kakvo veličanstveno zavirivanje u onaj čudesni svet čudesa nešto slično kao Alisa u zemlji predivnih čudesa... Zavirivanje u jedan pravi veliki umetnički atelje, koji uvek ostaje skrit od zantiželje svake ili šta se tačno skriva iza drvenih vrata pre nego se kroz njih u svet ponese i na videlo iznese završeno oslikano platno...
I zaista pred nama onaj slikarski atelje, u koji zalaze samo retki, a koji nam razotkriva onaj ko zna vrednost svake minute i svaku kap stvaralačke tišine... A tamo zatičemo prelepu sliku perućačkog vrela - delo u nastajanju... kao i nekoliko manjih slika pod nazivom ŠUMSKE PRIČE... I kao da evo prilike da opet pustimo reči da se oboje po hartiji, ali i da pokušamo da načinimo neke svoje prve crteže doduše temperama kada se vratimo u varoš iz koje opet zaplovismo uzbrdo ka Tari...
I upišemo li se tek tako u neke posebne knjige najdivnijih utisaka... tu gde su mirisale sve te boje, tako sveže kao da ih nečiji duh razmazuje u tišini toga nadasve magičnog kutka... Kao kroz jedan sasvim redak umetnički atelje... koji dalje osmotrimo sa pažnjom iz svih uglova... i oslušnemo toliko zvukova... prepoznamo toliko uspomena na detinjstvo... selo... rodni kraj...
Sve te podloge... i razmazane boje... mrlje... od kojih opet iskrsavaju obrisi i oblici veći... neki lik ili retko biće... pa tako na kraju ciklusa da nastane neka novo oslikana edicija poznata kao ŠUMSKE PRIČE...
A pesniku zagledanom u daljine plave pod borom tarskim ostaje na koncu čudesnog događaja da brzinom svetla - ispiše pričanje šumsko u zamahu osunčanog dana, koji tek na kratko preseče nestanak struje... i kao da to beše znak onog rađanja svetla unutar duše koji još o julu razgale samo još tišine šumske, umetnost i cvrkut...
I tako bez premca juriša svelepota neuhvatljivih trenutaka ovih kamenom i livadom... pod hodom naših koračaja miriše trava i otima se utisak žive sile koja nadahnjuje hrabre... A vetar rascvetava poljsko cveće pod borovima koji jedino ovde najpravilnije i najuspravnije izniču iz kamenitih proplanaka tarskih...
Нема коментара:
Постави коментар