Kao da se nešto mora, usred pučine plavog mora, kad već nije usled noćnih mora - ispisati kroz prećutnu neispisanost jednog trenutka, što u svet nekakvih silnih poruka ne bi više ni stalo... A da zove na apel novi, kad ni pola od ovoga da kaže baš i ne voli... Apel koji koristi samo na nuždi... Mora da se povuče, a vreme je povlačenja i odmora, pa to opet nema ništa veze sa neispisanošću ovom... I naprosto mora svako svoj neki put i kutak da izgradi apsolutno sam... I kao da svi žele ljudima neko dobro još od samog jutra... I to je predivno... Kada sam ja vama svima ostalima zahvalna na tome... Ali, to meni nije dovoljno, a ja to i ne tražim... Ja samo pokušavam svaki dan iznova da osmislim nešto novo drugačije ili ono moje isto svejedno - ono što meni čini radosti, a ne samo mojim "dobroželateljima" ili promatračima i tumačima sa strane... Tu gde imate svoj put i kutak i borite se za svoje ideje, a da ih pritom i ne realizujete ikad više... Gde god budete išli da pričate i više od neispisanosti ove - ja vam želim uspeh... I shvatite - pokušavala sam veoma iskreno i lepo sve da vam kažem... Zar opet ja sebe vidim ili ne vidim u neispisinaosti toj i ovoj... Meni se to ne dopada... I ja moram otvoreno reći da za to nisam zainteresovana... I ne znam šta dalje da vam kažem... previše gužve i buke meni ne prija - a to tamo iza onih brda - biće prilično zamorno za moj ukus... ima još do toga, a ja se prilično umaram ovih sparnih dana... Meni se još nisu najavili gosti iz Svemira... kojima bih morala biti vodič po zemljanim terenima... A niko nema pojma da ja nisam ni sposobna ko lani izvesti sve to... Stižu i neispisanosti ove... i ja ne znam unapred ništa, a sa predskazanjima ko sme još izaći na licitaciju danas ma kako se vidovitim posmatrao... Ja sebe ne vezujem rokovima i datumima... moji koraci zavise od neispisanosti, a neispisanosti ove godine nikad manje ili više, kad ni obrise beskonačnosti njihove ne nazirem više... pa čak ni za jednu obojenu neispisanost koja bi meni najviše prijala sada, kao da nenalazim mogućnost... i previše mi je mučno što umorni ljudi danas u malinama zarađuju svoj hleb... Vi imate vašu sliku sveta, svoja mišljenja i svoje stavove, svoja interesovanja, koja bi da natovarite i nametnete u moj mali um... Ali isto tako i ja kao malo i sasvim neznatno neispisano biće moram imati pravo da neke odluke donosim potpuno maloumna i sama... Ja vas poštujem i jako uvažavam i cenim, ali postoje neke teme oko kojih ja mislim sasvim drugačije, a to se vama ni izgovoriti više nesme niti može... I to nije prepreka niti razlog da se posvađamo... to je normalno... Ja samo ne volim to (još od malih nogu) da mi neko da svoju konačnu verziju ispisanosti na sve to... i istina da je sve sušta bila to i tako... i da mi dokaže vaša sposobnost... ja volim da živim svoju nepodobnost, a neka bi neko to nazvao i nesposobnost snalaženja... I da li više iko očekuje da i ja tako mislim bez prava da pokušam misliti makar na margini neispisanosti ove sa ono malo uma ako mi preostade... A ja moram svojom malom glavom lupati o zid sama, pa taman i da je razbijem... A kad bolje razmislim - možda i nije sve tako sitničavo istančano u neispisanosti ovoj... Krivlje su nam pravde, nego krivde... Eh i to je tek onda moje parče života... moje slobode... Vi koji ste kod mene uvek dobro došli... sa vama mogu da podelim sve što imam tog trenutka na astalu... ali samo me razumite da ja neke stvari manje volim ili uopšte ne volim koje recimo vi volite... i ja zaista svoj smisao vidim u povlačenju i u najužem svom krugu ljudi... u nesnalaženju... Letos nekad ne znam, kad možemo otići na vrelo umetničke inspiracije... na mesto gde se unutrašnjim okom duše sagledavaju u ništavnosti tišine sve te prelepe slike neispisanosti ove... bez potrebe da se zalazi u bespotrebnu gužvu... I znam koliko želite i tamo neku promociju umetnosti održati i ja vam želim uspeh... Za razliku od takvih sklonosti, moja naklonost je takva da sve svoje obilaske volim da učinim prirodnim i spontanim bez previše gužve i nametljivosti... ja ne zalazim među prve i ponajbolje, a za osrednjim tragam čitavog veka... i mene to odavno ne vuče više... a ukoliko me i vuklo i u taj vrtlog uvuklo - beše samo kroz čitalačku mi radoznalost, koju sve više moram da potirem... A kad negde zađem to su onda retke i posebne stvari... i to je radi samo nekih po skromnosti svojoj jednostavnih ljudi... Ljudi... Ako vam šta zatreba slobodno mi javite - ja ću vam pomoći koliko mogu... dok se ne ocrta granica da više i ne mogu... ali vam neću odmoći... neću se osvetiti... ni svetiti... I valjda sam uspela sve reći... Znam da ste shvatili i HVALA na tome... Tamo gde idemo putem nama bitnih lepih dešavanja i ne treba da imamo mnogo koga... gotovo nikoga... sreća pa su se okolnosti izemenile u vašu korist i vi dobili tu potvrdu svoga kvalietat putem te vredne ispisanosti neke... Kad neko dobije ispisanost kvaliteta, onda nema načina da ga spreče, sve dok se sam svojom negativnošću nespreči... Neće tu ispisanost kvaliteta oduzeti iko i stalno se pitam što toliko negativno i osvetnički besno krenete oko svega, a posebno oko lepog i to onda kada vas nagrađuju, kada vam nešto dodeljuju i daju... tako ćete otići umorni, a tamo ipak treba otići u punom sjaju i raspoloženju... Priča o svim ostalim dobronamernim ljudima sada je bespredmetna... A u našem dopisivanju neispisano sam napomenula sve tek onako i uzgred samo pomenula... A baš ono veče kad ste otišli sa svojim teškim mislima i pričama, mesec me pozvao i otkrio mi i u vezi čega me doziva... Postoje imena koja zaista nerado svi pominjemo, ali eto i to su nekad bila imena lepa, dok mi svu energiju svrsishodnosti moje nisu iscrpela... I kao i uvek bez sete, imena nas se ta sada retko sete ili okrenu samo kad njima nešto od nas ovakvih zatreba... Sreća pa im i ne treba... To štedi energiju našu... Imena koja su inače jako uspešna i zauzeta, pa nemaju kad ni da nas pitaju kako se danas recimo prehranimo... I tako me sve boli od ovog tereta vašeg - što je baš na ovom nenormalnom danu neko u polju i bere maline i nedao Bog da mu se nešto desi - ja bih bila kriva... i ne bih volela ostati bez meni od mog početka bitnih... A bez svih vas koji ste doplovili nešto kasnije - ja jedino znam i mogu... Još imam neispisanost ovu kojoj mogu dosta toga reći... i jedva čekam da neispisanost dođe i moliću je da ne ide od mene ikad više... i molila sam je... no ona je obećala neispisanošću nekom novom pomoći... i to ne bilo kojoj neispisanosti - nekome ko je bez mnogo tragičnosti sticanjem novim zagubio skoro sve sem samoga sebe... I nemojte me pogrešno razumevati... nikakve uvrede nije bilo... izvinjenje nije potrebno... nismo se tukli, ni svađali... Biti moj prijatelj to kao da večno negde mora da postoji... A moramo se ipak menjati svi za svoje neko uzvišeno dobro... Morala sam uključiti i neispisanosti ove tok... I kao da još ne mogu da odvozam tu umornost... a strašan je vazduh... i tako ne znam kako da preživim neispisanost... i šta da radim kad neispisanost krene... ali došapnuće mi neko čudo valjda... Ja sam pokušala još sinoć da vam kažem, no kao i uvek slabo sam dolazila do reči... Nadam se da nema potrebe da se do u besvest ispisujemo... Neću vas više zvati i neću dolaziti... na vas nisam ljuta i shvatite me ispravno... nisam više u stanju neispisanosti ove... I zašto da primam tuđu težinu misli i tuđe energije i tuđi teret... Odmorite i uživajte, jer vi to dobro znate... koliko sam mogla do juče, ja sam vam pomogala, no moje sposobnosti neispisanosti ove da više ikome učinim dobro su gotovo umanjene... ja zaista želim da se zadržim u nekom svom svetu i okruženju na moj način... i žao mi je, ali moram da vam kažem na vreme i neću promeniti odluku - u ispisanost takvu neću ići, zarad neispisanosti ove svoje... Sve najbolje... ne mogu više da primam ni vaše lepe vesti, kamo li one teške kroz koje ste prošli... I gle čuda - neispisanost me neka nova zove!!!... A kako ne bih čitavog svog veka bila samo super statični i dobro upijajući sunđer tuđih dela - rešila sam da se distanciram pod obavezno... i pod hitno...
Нема коментара:
Постави коментар