PRED NJENOM ČUDOTVORNOM IKONOM "UTOLI MOJE PEČALI"...

MOLITVA pred ikonom ODAGNAJ MOJU TUGU, ublaži moju tugu, ublaži žalosti moje, ublaži moje žalosti, glasi...

"Odagnaj bolesti mnogouzdišuće duše moje, utirući svaku suzu sa lica zemlje. Jer Ti ljudima bolesti odgoniš i GREŠNIMA žalosti potireš. Jer od Tebe svi imaju nadeždu i utvrđenje, PRESVETA MATI DJEVO, jer Ti imaš moć nepobedivu, od svih beda nas oslobodi da Te prizivam: Raduj se radosti naša. Izbavi nas od svakog zla i odagnaj našu tugu. Olakšaj VLADIČICE bolest, utišaj buru zlih napasti, PREČISTA, skini sa mene breme grehova mojih, PREBLAGA i odagnaj tugu moju, smirujući srce! AMIN"...

Pred ovom Njenom čudotvornom ikonom moli se u svakoj muci, bolesti i žalosti, kod raznih bolesti i patnji, u slučaju paralize... Slavi se, praznuje i poštuje 7 februara (25 januara po starom kalendaru)... Ova velika svetinja nalazi se u moskovskom hramu Sv. Oca Nikolaja i Nju su u Rusiju doneli Kozaci u 17 veku u periodu vladavine cara Mihaila Fjodoroviča, koji je vladao od 1613 do 1645-e... I od tada se ova ikona nalazi u crkvi Sv. Nikole na Pupišima u Sadovnicima... 

Pored ove čudotvorne ikone u istom hramu su se čuvali i svi zapisi i svedočanstva o mnoštvu Božjih čudesa koja su se zahvaljujući njoj dogodila, a koje je 1771-e godine požar uništio... 

Ostalo je samo usmeno predanje, o istorijatu čudotvorne ikone ove, kao i sva blagodarna sećanja na jednu čudnovatu pojavu isceljenja koja se dogodila drugom polovinom 17-og veka, kada je ikona i otkrivena. 

Ta priča kazuje kako je jedna žena velikog porekla, živeći nedaleko od Moskve jedan dugačak period bila prikovana za bolesničku postelju i mučila se trpeći patnje usled nekakve teške bolesti. Ondašnji lekari izgubili su svu nadu u njeno izlečenje i ozdravljenje, pa je nesrećna žena imala samo jedno: da iščekuje svoj kobni smrtni sat... 

Pošto svi napuste svakoga, a Gospod Bog nikad i nikoga, bio je ovo idealan momenat da se projavi i prokaže još jedno veliko Božje proviđenje i sva milosrdnost Hrista Boga - čudo. Žena je u snu ugledala ikonu Majke Božje Presvete Bogorodice, a odmah sa tim začuo se i glas koji joj je rekao: "Zahtevaj da te odvedu u Moskvu, na Pupiševo, u hram Sv. Nikole gde stoji ikona Majke Božje sa natpisom - "Ublaži moje žalosti", a ako se budeš molila ispred te ikone zadobićeš dar isceljenja i ozdravljenja". 

Sa najvećom mogućom dubinom jedne ljudske vere u pravoslavnog Boga Oca, Sina I Duha Svetoga, žena krete na taj mukotrpan put i nađe rečeni joj hram. Dok je pregledala i zagledala crkvu, nikako da pronađe i ikonu, o kojoj joj je otkriveno i ispričano u snu. Onda je dozvala sveštenika i sve mu ispričala, za svo to svoje snoviđenje i zatražila je savet. U tom času svešetnik naredi parohijanima da sa zvonika donesu sve moguće ikone Presvete Bogorodice. 

Donete su tako mnoge stare i prašnjave ikone, pa ipak među njima nađoše baš tu sa natpisom "Ublaži moje žalosti". Kada je žena ugledala tu ikonu, uzviknula je: "Ona! Ona! Ona!"... 

Dalje ovo kazivanje kaže da ova žena koja dugo nije mogla da pomeri ruku, na opšte iznenađenje svih prisutnih uspeva da se prekrsti pred ikonom i da stane na svoje noge bez ičije pomoći, a zatim i da priđe ikoni. Vratila se kući potpuno isceljena i zdrava. Ovo ozdravljenje dogodilo se 7 februara (25 januara po starom kalendaru) i zbog svega ovoga ustanovljen je praznik ove čudotvorne ikone Majke Božje. 

Kopije ove ikone razasute su po mnogim moskovskim hramovima, kao i širom drugih zemalja i gradova sveta...

"RADUJ SE, RADOSTI NAŠA, OD SVAKOG ZLA NAS IZBAVI I ŽALOSTI NAŠE UBLAŽI"... Amin!

НА ДОХВАТ ЗУБА...

Живот који смо у међувремену

искапили, беше ли умишљен и

тешко променљив, без додирне

тачке ослонца међунама или је

ужас тек почетак ојачаног

страха кад без напора

покушавам да дишем и није

ли вредно писања, кад одсутност

среће није у стању захтевног

тражења, а оно што препознамо

као тачно да више није и

као да је некакав одраз

неизвесног дошао са мирисом

зиме, помислим - препуштање је

НА ДОХВАТ ЗУБА, а појавиће се

и присност као фијук мача

и тек кад озбиљно заболи

знам рећи ће: "То је шала!",

наравно знам - још од Постања

као неправилност временског

тока и нису ли прејака

самоће промрзла осећања моја...

6 новембар 2017

ШИПКА ВАНИЛЕ...

Ћутање у смирај ноћи

донесе ми мирис шипке ваниле

док прелиставам присећања

и тако журим непомично

у тој непрекидној намери

да бар мало искосим рамове

који тако праволинијски висе

над прозрачним сводом

по диктату твоје воље...

Ћутање које траје без одзива

у дану монотоних октобарских киша

и способност збијених енергија душе

у опуштености до гуше

које би неми посматрачи избрусили

воденим папиром, као бег у

монолитно пространство и

не слутећи наше неписмено

пијанство, што тако наметљиво

подрива сваку мисао, реч сваку...

Ћутање наспрам хладноће  твојих

равнодушних говора, отрже се

ко псето с ланца, о јесењем

труљењу, па то као да није

довољно и не ублажи зимску

пасивност, која нас замрзава

до озеблости сваког погледа

или је покушај у бесконачно...

Ћутање где смо похранили чежње и снове

као бритко опустошење са мноштвом

ожиљака и рана, по чијој пучини

бескрајности сад отужно зажуборе

виолине, непробојним шумом туге

са твог каменог срца...

24 октобар 2017

КЊИГОХОЛИЧАР...

Прочитах у једном даху, дану

у раним јутарњим

или у касним вечерњим сатима

како ме све то одушевљено омами

или ошамари

разбуди или тек расани

тај вечити процес да увек желимо

писати боље

под окриљем стваралачких ноћи

и освита плавих обриса...

Испишем тако своје прве скрите строфе

које читати треба безгласно

саме у себи, саме по себи...

Нешто ме похранило, ранило

да не назирем испливавање

на површински слој

некаквог описивања

ишчитаног, прочитаног...

Исписујем у свеске бележнице боли

стварам у тишини своје скровитости...

Заветно Слово

као да хоћу подвући неком цртом,

па таман и испрекиданом...

То је одржавање присећања

у мом пуком преживљавању

нешто као поетично освежавање

вечито поробљеног Ума...

23 октобар 2017

САМОНИКЛИЦА...

У земљи жутих октобарских киша

жудња страшћу бола, опече као

испрекиданом одсутношћу,

кад више није исто

што и поклоњена присутност...

Хваљен је сваки Дар почетку времена

кад узалудан је траг и крај урока,

а мелодије као да су рођене

мојим доласком у мучну уметност

пстављених питања...

Суштина ту где је плодно семе

биљке САМОНИКЛИЦЕ једнако

чежњивом срцу и оштроумност

његова исто је што и

пронићи у срж сна самоће...

Опет чујем како крваво црвена ружа

из самониклог семена израста

као плодно семе кише, ту где је

зденац усахле Љубави исто што и

спајање ужабокречених капљица...

Нестала је водиља до испуњења, кроз

утољавање вечите глади, кроз пар

гутљаја истих боли, што и загрљај

ти прочитах са завезаних усана

Твојих...

23 октобар 2017

НЕКАКВА ОНОСТРАНОСТ...

Светло, уздах или рађање освита...

Сећање које тече, можда је изгубљено, а

немир у стиховима само је глад

коју надвладавам опорим сазревањем...

Ветар је повратак истој упитаности:

да ли је близу крај непознатог

док кроз затворена врата пролазим...

У даљини светли сноп неиспричаног

гласовитог еха...

Ти и ја уснули смо у непомичном ставу

сном вечитих грешника, а НЕКАКВА

ОНОСТРАНОСТ пристиже у зао час, како би

распертлала линије кривудаве кривуље

по којој тражимо лозинку што би

откључала руку Сведржитељску, ту где

је све тренутак свечаности

у генералном штрајку, ван овог

простора псеудовредности...

23 октобар 2017

ПРЕМИШЉАЊЕ ОДБЛЕСКА...

Јесу ли ови октобарски дани

само фрагменти тек пуког

препознавања благородства

Твога осмеха мени...

И јесу ли Ти твоји осмеси

данас претоварени

поподневном недељном дремком...

Да ли то ја понављам пријатности

које се по својој пунокрвности

тек последично спремају до усхита...

И да ли су ово моја допунска уверења

кад кредит истиче,

а ја се још увек тешко сналазим

под пристрасним јутарњим подвигом

Твога осмеха...

Јесу ли Твоји осмеси и даље

течном јасноћом разливени мени

која се удаљавам од саосећања

и питам се: колико стаје

ПРЕМИШЉАЊЕ Твог ОДБЛЕСКА у мени...

23 октобар 2017

ЋУТЉИВ И ПОВУЧЕН БУНЏИЈА - ГУСТАВ КЛИМТ...

Овај ћутљив и повучен човек, родио се 14 јула 1862 у једном предргађу Беча (Баумгартен) у Аустроугарској. Био је син чувеног јувелира и гравера (уметника). Очеви су пореклом из Чешке. Његова мајка Ана, која је сањала да постане певачица у опери, потиче из Беча, из фамилије Финстер. Удали су је и она читавог живота због тога пати, а уз то одгаја седморо деце... 

О самом Климтовом детињству мало тога се зна, а подаци о томе јако су оскудни и шкрти. Остало је познато да је са појавом економске кризе 70-их година 19-ог века његова породица запала у тешко сиромаштво, па тако отац распродаје имовину, а синове обучава и припрема за будуће јувелире. Тако отац убрзо открива код Густава и цртачке вештине и схвата да га треба дати у адекватну школу за то. И са 14 година Густав је положио пријемни испит и тако постао ђак Бечке уметничке-занатске високе школе. Од 1867-1878 школује се код три професора и похађа часове сликања у једном атељеу. У исту школу полази 1877 и Густавов млађи брат Ернст. По завршетку часова хитали су кући да раде и тако осликавају портрете својих сестара, пресликавају фотографије, а оно што виде кроз прозор покушавају да пренесу на платно... 

Браћа заједно са својим другом Францом Мачом 1879 оснивају уметничку радионицу, где су од јутра до мрака израђивали декоративне предмете, осликавајући порцелан, радећи портрете и предлажу идеје за уређење ентеријера... Тако је њихова радионица већ 1883 постала надалеко чувена, а они једва постижу да ураде све поручно. Због недостатка времена принуђени су да напусте школу и оснивају Атеље декоративних уметности, а поруџбине попут кише пљуште са свих страна, па чак и из иностранства. Одлазе у Румунију да би опремили један краљевски дворац у Пелешу. Бораве и у Трансилванији. По враћању у Беч Густав напушта посао декоратера и почиње да изучава историју уметности. И жели да не направи грешку као његова мајка, зато што више учи, како би постигао и надоместио све пропуштено...

Геније Густав кроз живот има и много трзавица. По изгледу беше лако покретљив и живахан, руменог препланулог лица, малих бистрих очију, проницљив и паметан, звонког гласа... Почесто виђен као весео, али и суморан, потонуо у апатију. Доживео је неколико нервних сломова (био је нервно преосетљив и рањив) и тако покушавао да искочи из најтежих депресивних стања, у чему му је највише помагао рад (сликање)... И сам је говорио да му свакодневни рад помаже да психу одржи у равнотежи... 

Браћа Климт и Франц Мач раде на ентеријеру новог Бечког дворског позоришта. Имао је утврђен распоред по коме је радио, а ако би то неко пореметио доводио би себе у стање изнервираности. Пажљиво је планирао сваки сат драгоценог времена. 1888 завршава слику за дворско позориште где је насликао 150 гледалаца, а након тога путује у Краков, Италију, Монако, Мађарску (где је урадио слику за енетеријер дворског позоришта једне од најбогатијих европских породица и за то добио сребрну медаљу). 1890 добија највеће краљевско одликовање за слику коју је насликао за позоришни ентеријер. Декорише и централно степениште Уметничко-историјског музеја у Бечу. Био је један од кандидата на листи за професора Академије лепих уметности, па ипак неко други је избран за то велико место... 

Од  1891-1897 постаје члан Бечког савеза сликара који је држао до конзервативних ставова и тако Климт покушава да се избори са свим тим мртвилом једне баналности. Напустио је савез и са својим сродницима (њих 40) по мишљу погледа, оснива ново авангардно друштво под именом СЕЦЕСИЈА (у оригиналу ова реч значи одлазак, напуштање) 1897... Овим је Аустрију запахнуо нови дим модернизма и тако је то одједном место и простр где треба да дође до настанка нове уметности Европе, иако је модернизам пре овога виђен у Француској и Италији... И заиста тај умртвљени Беч почиње да се мења и ствара се нови изглед у ентеријеру, а самим тим и накит и одећа су другачији. Нови изглед захваљујући новој уметничкој струји која га је преобликовала. Тако зидови зграда добијају префињене и необичне украсе, а жене почињу да носе упадљиве ципеле, а дамске хаљине су све заводљивије и изазовније. И тако путем Климтових слика у свечан и традиционалан Беч улетео је Ерос...

Оно што већину окупира када је реч о једном уметничком генију какав то беше Густав Климт, јесте његов однос са женама и према женама. Он се никад није оженио, па ипак имао је троје ванбрачне деце са две жене. Кажу да је код жена постизао велики успех и често је спомињан у многим љубавним анегдотама. Није се либио да чак и удате жене позива у свој атеље, тако прича Алма Малер (супруга аустријског композитора) какао се бранила и позив одбијала од упорног Климта. Бије га глас да је важио за превејаног заводника. Алма и Климт су се много сретали по пријемима и она је на крају признала да је сусрет са њим у њој будио дрхтавицу... Климт је волео своју слободу, па ипак зависиће до краја живота од интересовања и предмета своје љубави... 

1891 брат Ернест се жени са Хеленом Флеге и то Густава оставља збуњеним, јер је веровао да брачни живот сачињава бреме и пометњу уметничком и стваралачком животу. Изненада након 15 месеци после свадбе брат Ернест умире од инфаркта и тај губитак Густав тешко подноси... 

На сахрани упознаје сестру младе удовице Хелене, Емили Флеге и у њу се заљубљује до лудила и тако почињу сва та романтичарска осећања. Ишао је чак дотле у свој намери да изљуби земљу по којој њене стопе ходају, почиње да је уходи, прати... Испуњава га љубомора. Са њом се није зближио телесно, што није ни покушавао (за то је имао гомилу младих модела које би га очас опуштале)... Емили постаје његова Муза и љубав према њој траје до краја његовог живота и она је преузвишена. Он је њу волео до последњег даха. Када је фебруара 1918 пао на самртничку постељу у бунилу је дозивао њено име. Ту жену су неограничено поштовали и сви његови блиски пријатељи. Она је била спремна да му посвети свој живот, само да је он то пожелео (али није). Он јој чак никад није предложио ни брак. Емили је морала много да пропати због свега, јер се није благонаклоно гледало на слободну љубав још непотврђену браком. И на крају остала јој је улога вечите Музе, коју је освојила генијалност мајстора Климта...   

1906 Климт напушта Сецесију и оснива Савез аустријских сликара. На његов предлог и предлог пријатеља му Карла Мола 1908 одржана  је смотра и изложба у част 60 година владавине кајзера. Ту су млади аутори на својим радовима одбацили умирући модернизам у име стила који је био проткан бојама и снажним експресијама. Уочен је таленат Кокошке и Шилеа... И тако је време добило своју уметност, а уметност своју слободу... 1910 Климт излаже на Деветом бијеналу у Венецији. 1911 у Риму осваја прву награду за "Живот и смрт". 1917 постаје почасни професор бечке и минхенске академије. 1918 (фебруара месеца) умире у Бечу од мождане капи (удара). Ове 2018-е обележава се 100 година од смрти вође  аустријског модернизма који умире у граду који остаје културна престоница света...

Волео је да слика дрвеће. Његови пејзажи нису познати колико јесу портрети. Обожавао је природу и тај сусрет са њом морао је да доживи и докучи сам. Ту је проналазио најскривенију мисао и сва преко потребна осећања. Тако на неким његовим платнима примећује се меланхолија и чежња за самоћом и спокојем. Желео је да напусти свет испразности и таштине и да се одмори и препороди у тишини природе. Осликавањем пејзажа бежи од проблема који би да га прогутају и тако се радом затвара у себе и тако сам у наручју природе, проналази мир осликавајући дрвеће, цвеће, фасаде зграда, а покаткад и по којег човека, остајући у вечитој потрази за својом срећом... Волео је да дочарава најситније детаље и шаре (потпуно свестан да и то може бити погрешно и опасно), а са друге стране опет остаје неодлучан и живахан не марећи за детаље. Поседовао је неисцрпну снагу и огроман потенцијал, верујући да уметност припада свима и да је она јавно добро... Није волео ужурбаност. Пре сликања израђивао је много цртежа, а кад ослика платно увек би нешто преправио и тако би годишње урадио 4-6 платана. Изучавао је византијску уметност и одушевљавао се италијанском ренесансом. Воли источњачку естетику и стваралаштво старих Келта. Био је поклоник позоришта. 

Густав Климт јесте неко ко је утицао својом појавношћу и на друге. Тако чувени скулптор Огист Роден под утиском Климтових идеја осликава порцелан, а композитор Арнолд Шенберг уз музику развија и дар сликарства... Његове еротске цртеже волео је Пикасо и њима се често враћао. Енди Ворхол у својим радовима користи се декоративно-примењеним могућностима које је Климт открио... 

Дела овог усамљеника који је волео самоћу, овог величанственог провокатора, могу се видети у Аустрији (Беч и Линц), Чешкој (Праг), Француској (Париз, Стразбур), Канади (Отава), Немачкој (Минхен), Италији (Рим, Венеција) и у САД-у (Њујорк)...

Уметник не треба да лута кроз магле својих сањарења, већ да корача напред право...  

       

МУЗИКАЛНА УВЕРТИРА ЗА ОДВАЈАЊЕ И ОТВАРАЊЕ КА МОДЕРНОМ...

"Не умем лепо да говорим нити да пишем, а нарочито не онда када треба нешто да кажем о својим делима. Ако неко хоће да ме упозна као уметника или човека, треба пажљиво да посматра моје слике и да мене и моје мисли покуша да схвати кроз њих", рећи ће Бечлија Густав Климт (1862-1918), тај најзагонетнији сликар и велики провокатор и оснивач Сецесије (модернизма)... Неко о чијем се животу мало зна... неко ко се никад није оженио, а имао је ванбрачне деце (чак троје)... и неко кога сматрају највеличанственијим сликаром... неко кога је красила неисцрпа стваралачка и животна снага... па ипак и неко ко допушта да кроз пукотине сопственог бића из њега исцури сво то бесцен благо... неко ко умире од последица можданог удара... неко ко је све посматрао очима песника и филозофа... и најзад неко кога памтимо по  слици "Пољубац"... 

У манифесту Сецесије из 1898-е каже се: "Не признајемо поделу уметности на високу и другостепену, на уметност за богате и сиромашне. УМЕТНОСТ ПРИПАДА СВИМА"...

И опет у исто време, на сличном месту, првојануарског дана у 11 сати и 15 минута (па све до 13 сати и 45-50 минута), уз најживописнији телевизијски пренос, који помно прати и преноси скоро 90 ТВ станица широм белог света... новогодишњи концерт Бечке филхармоније, ове 2018-е под диригентском палицом маестралног Местра, родом из Напуља - Рикарда Мутија, коме је ово пети наступ овде, а који преко 40 година успешно сарађује са овим оркестром (прве почетке имао је далеке 1971-е)... Маесто Мути је и почасни члан Бечке филхармоније... и заиста ове године, не бих рекла да ми се само тако учини: концерт никад лепши... концерт, али и читав концепт, који превазилази до сада виђено и слушано... и који сваке године доноси и уноси по неку новину, па тако нам можда наговештава шта нас све то чека у наредних 365 дана... Тако с пуним правом могло би се казати да је Мути ове године умутио добар музички коктел и тако унео у овај концерт праву италијанску ренесансу... нешто елегантно ново, а музика управо и има ту дражесну моћ да обухвати све оно неухватљиво, несватљиво, а што извире како из саме природе, тако и из сваког људског бића понаособ... 

Музика је можда понајлепша област уметности, стога што зналачки вешто користи звук... Ове године умарширали смо управо уз звуке уводног почетничког марша оперете "Циганин барон", дело Јохана Штрауса Млађег (1825-1899)... Породица Штраус незаобилазни декор свега и то са разлогом... Јохан Штраус Млађи био је водећа личност, за чијег је живота класична оперета у Бечу дотигла свој највећи процват и зенит... 

Ове године беше то нешто као брза полка - као светлост срца... или полка за све оне некад велике монархистичке свадбене поворке Хазбуршке царевине... галоп као јуриш и захуктавање до висина и крај првог дела... 

Валцери што миришу на цветове мирте... или брзе полке као чаробни месец под којим се окупљају нестрпљиви стрелци... или фестивалски маршеви (фест марш)... полка мазурка кроз градове и села... квадрил маскенбал... или валцер црвених ружа са југа... или брза полка сачињена од муња и громова... која се завршава валцером на прелепом модром Дунаву и Радецки марш...  

Његов отац био је Јохан Штраус Старији (Штраус Отац), који је у првој половини 19-ог века предводио најзабавнији оркестар у Бечу и тако својим валцерима заслужио огромну славу и популарност... Штраус Млађи није само најистакнутији предствник ове чувене музчке фамилије, већ је и једна од најистакнутијих личности доба и Беча коме је припадао... Вагнер га је називао стога "најмузикалнијом главом 19-ог столећа"... Још није напунио 20 година, а већ је имао свој сопствени оркестар и тамо изводио уз очеве и неке своје композиције... Након очеве смрти спојио је оркестре и наступе проширио и ван Аустрије... Обишао је Европу, а у Северној Америци досегао славу... Од 1863-е предводио је дворске балове Беча... Компоновао је различите облике, који су били богати мелодијским инвенцијама (проналасцима)... 

Ипак, највише се препознаје по својим валцерима, па отуда нови надимак за њега: "краљ валцера"... Исконпоновао је чак преко 400 велцера и тај облик је усавршио до огромне класичне вредности... Најпознатији су: "Бечка крв"... "Приче из бечке шуме"... "Пролећни звуци"... А по особености своје лепоте издваја се валцер "На лепом плавом Дунаву"... То су најпознатија класична музичка дела те врсте... А сву ту музикалност коју поседују те музичке форме, као и прве препознатљиве тактове могли смо данас чути... Ремек-дела... 

Тако је заслугом Штрауса Млађег (Штрауса Сина) валцер постао саставни део и оперета... Он је компоновао оперете у зрелом добу свог уметничког стваралачког генија и тако нам подарио репертоар у рангу великог класичног узора... По њему музика је најважнија копча (спона, карика) у оперети, а посебна пажња даје се  и карактерним ликовима... Тако бечки новогодишњи концерт није само пуко музицирање и свирање на угланчаним инструментима, већ је ту и акценат на личностима од незаменљивог историјског значаја, на причи и причању... 

Својим надахнућем искомпоновао је такве мелодије које су освојиле публику и свет... Тако имамо његове најистакнутије оперете "Циганин барон"... "Ноћ у Венецији"... "Слепи миш"... Ово су непролазне вредности које још трају попут најлепшег тријумфа широм светски познатих сцена...  

Музика је као и песништво... Музика је поезија и игра, па отуда уз овај концерт данас и сав спој костима и балета... бечке фреске... има и обнажених фигура по тим прескупим златним таваницама... као и стубови које прдиржавају опет обнажени... Музика и јесте она раскопчаност људске душе и срца... Национална библиотека... Књига... Књиге... Библиотека као највећи музеј уметности, писмености и литературе... Културе... Храм стваралачког ума и духа...  Стубови велике Бечке школе... Овога пута Сецесије и модернога духа... 

Цветни аранжмани, вероватно из Сан Рема... у предивно нежним розикастим тоновима... И краћи филм који увек исприча најлепшу бечку причу... са свим историјски битностима... Тема бечка Сецесија и најистакнутији представници исте... Архитекта Ото Вагнер заузима централно место у тој причи прелепих здања и фасада, кроз коју нас води млада девојка, која на свом двоточкашу (бициклу) попут музике лепрша кроз све то, а притом у блоку скицира и посматра... а онда среће једног по мало трапавог младића, са којима на крају открива музеј изузетних уметничких вредности... и заједно се диве лепоти Климтових слика... Један леп инструмент овога пута: хармоника... 

Следећа битна личност ове модернистичке приче јесте Коломан Мосер, који је истакнути сликар и графичар, познат по својим нацртима за новчанице и поштанске марке (отуда су амбијент пошта и банка, као и црква са мозаицима и витражима)... Музеј Белведере - прелепа барокна палата (уметнички музеј), где су уметничке слике великана: Густава Климта (познатог по слици "Пољубац") и Егона Schiele, који беше несхваћен због својих порнографских слика, па је хапшен, устрељан, да би на крају подлегао шпанској грозници... 

Ево како је 1907-08, дакле пре 110 лета настала ова препознатљива слика... Климту се један гроф обратио уз молбу да га овековечи са својом вољеном у тренутку пољубца... И тада је донео медаљон са њеном фотографијом... Климт је прихвтаио поруџбину... Но када је гроф дошао по слику упитао је сликара зашто се на платну њихове усне нису још дотакле и спојиле у врелини страсти... Климт му одговара да је приказана жеља пре ужитка и тим одговором гроф остаје прилично задовољан... Гроф одлази на свадбени пут, а девојци се допала слика тако да је пристала на брак... Међутим, нешто после тога Климт је објаснио тајну настанка такве слике најближем пријатељу... Тада је схватио да се заљубио у девојку са медаљона, па је осликао мучне тренутке ишчекивања пољубца... Тако се осветио грофу... Златно сребрни занос... и једно од најбољих дела модернизма...   

Кроз други део концерта, који започиње оперетом "Бокача" Франца фон Супеа... уживамо у призору предмета од порцелана (вазе са мотивима цвећа и птица, као и мање људске фигуре), који се у чаробним калупима изливају по рецептури и традицији дугој 300 лета...  присећање како је свечано све изгледало у време венчања Рудолфа и Стефани... а онда искачу балетски играчи, дочаравајући својом скакутавом игром извијени попут врата белог лабуда, лепоту приватне железничке станице... Најлепши ново уведени инструмент овога пута - цитра... и тако су ти умилни звуци испричали шумску причу препуну народне мелодије... И на трен препознатљиво здање из времена најтужније царице Сиси... 

На крају концерта, 3 уобичајена биса за почетак некаве Нове и увертира за нешто много боље у 2018-ој... уз новогодишњу честитку Маестра и оркестра, као и допуштено тапшање публике уз трећи бис, познат као "Радецки марш"...