ЈУКИО МИШИМА (1925-1970): У ЖЕЂАЊУ ЗА...

Првао име му беше Кимитаке Хираока... Родио се 1925 у Токију као самурај, што је често волео да наглашава... То називање је кроз сепуку и доказао, отишавши у јеку највеће славе, а никад услед пораза или неуспеха или лоших критика (од стране критичара који су се о њега огрешили)... Иако ће писати о послератном Јапану, теме ће бити блиске и савремене и након 100 година онима који читају Мишиму...  А кад смести радњу у 50-е године 20-ог века, тамо ће све брујати од експрес возова, од брзине и буке, од јурњаве, од телефона, од живота... Поживео је само 45 година извршиви сепуку (ритуално самоубиство) 25 новембра 1970, након звршетка своје Тетралогије „МОРЕ ПЛОДНОСТИ“ (циклус 4 романа у 4 књиге)... Завршио је права на токијском Царском Универзитету са одличним успехом... Од најранијег доба посвећен је писању, па тако пише од своје 12 године, када је објавио први прозни текст... Од своје 24 године објављује текстове по књижевним часописима, тако да је ширим круговима и даље остајао непознат... Појавио се 1948 првим романом „ЛОПОВИ“, за који ће му предговор исписати „Велемајстор“ и први добитник Нобела у Јапану из области књижевност Јасунари Кавабата, његов потоњи ментор... И тако се Мишима полагано од аматера винуо до највишег књижевног врха... Пише: драме, романе и приче... За време кратког живота објавио је чак око 100 књига, од тога 40 су само романи... Бавио се глумом, режијом... У свему добар, а посебно у области мачевања... Чак 7 пута обишао свет и 3 пута номиновам за Нобела (штета што није и за Оскара)... Имао је милионске тираже и био један од најпревођенијих јапанских писаца... Бесмртност стекао још за живота... Први роман којим ће се винути овај атлета ума и духа (али и атлета у сваком телесном смислу) био је роман „ИСПОВЕСТ МАСКЕ“ 1949 и тако постаје књижевна звезда иако је тема романа хомосексуалне тематике... Роман излази у тврдом повезу у чак 20 хиљада примерака и постаје најпродаванија књига (оно кад кажу „бестселер“ – најбоље продавана књига), а критичари полагано као да признају колико су га потценили... Једини који је у њега веровао био је Велемајстор Кавабата који ће Мишиму назвати надом 50-их година... Ипак после оваквог успеха од свог издавача тражиће да му препоручи доброг психијатра!!!... И баш  у наредне две деценије до своје преране смрти, од 50-их година до 70-е пише прозу у огромним количинама... А оно што је хтео то је и постигао: разликовање од свих осталих и бити другачији...

Роман „ЖЕЂ ЗА ЉУБАВЉУ“ који ће бити предмет мога данашњег писаног фокуса изашао је 1950... Само нека од наредних значајних дела понеће и ове наслове: „ХУК ВАЛОВА“ 1954; „ЗЛАТНИ ПАВИЉОН“ и „ПЕТ МОДЕРНИХ ДРАМА НО“ 1956; „ПОСЛЕ БАНКЕТА“ 1960; „МОРНАР КОЈИ ЈЕ ИЗНЕВЕРИО МОРЕ“ 1963; „ТЕТРАЛОГИЈА“ (Пролећни снег, Помамни коњ, Храм свитања, Пад анђела – циклус од 4 романа, којим се бавим већ читалачки, а можда ускоро и више у некој посебној изучавајућој причи писане форме)... А читајући Мишиму читав овај покрет назовем Мишимаизмом...

Главна јунакиња романа „ЖЕЂ ЗА ЉУБАВЉУ“ јесте Ецуко, коју је живот итекако тукао – тај живот бескраја једног, који може бити итекако преиспуњен самоуништавајућим енергијама до неслућених размера, почесто насилан, али и ћудљив, кад уме бити и прозиран до јасности препуне и да наликује на плаветнило азурнога мора... Живот који ће обележити једна смрт – смрт њеног мужа, који нимало наклон неће бити према њој као законитој жени... Поред ње у роману од ликова можемо срести још и њеног свекра који је имао 3 сина,  а звао се Јакићи Сугимото... Ецуко беше у браку са средњим сином који се звао Рјосуке... Изгубиће га након тешке болести трбушног тифуса, а после тога одлучује да се врати свекру на село – нови простор и амбијент где наша јунакиња проживљава много тога што није типично за сву ону патријархалност и морлану чистоту на коју би читалац очекивао да наиђе у Јапану... Ово је прича о урушавању људских вредности  и достојанства... А колико је лепо и чисто оно што само тако на око изгледа сазнајемо до краја романа када јунакиња чини злочин – убија онога кога мисли да посесивно поседује и сама поседована читавог живота... Овај Мишимин роман је чиста фикција, иако он пише кроз неке друге романе доста аутобиографски и описује догађаје који су се заиста збили... Овај роман није у вези са његовим стварним животом... Говорио је Мишима за живота да не може да пише о ономе што није видео рођеним очима и ту је наишао на „проблем“ када је желео да опише у овом роману убиство... Ецуко је женски лик (но кроз њега имамо и самог Мишиму који се као под маском у позоришту Но прикрио да одигра и ту улогу убице)... Овај роман „здрави медиокритети“ извикали су за нездрав и болестан роман, који је ипак распродат у тиражу од 70 хиљада примерака... Мишима у том огромном исписивању које стаје у 2 деценије писао је две врсте књига: прве су оне биографске и оне у којима су се догађаји доиста одиграли, а друге су књиге – фикције... Таква је ова књига...

Вратимо се овом фиктивном роману и његовим ликовима... Ту су и најстарији син и његова жена, као и жена од најмлађег сина који је негде заробљен у Сибиру после рата и сва нејака дечица њихова... А послугу чине два сељачета: Сабуро радник на имању и кућна помоћница и служавка звана Мијо... По губитку мужа Ецуко све мање обожавана, запада у зависти сплетке у које је гура љубомора, посесивност, „жеђ за љубављу“ и пажњом ... Љубавница је свога свекра и живи тај живот без опирања... Заљубљује се у доста млађег сељака Сабура, који ће у неформалној везаности постати отац детета које носи Мијо, но и ту ће се показати недозрелим... После састанка у воћњаку и вике и рике од стране Ецуко, и дотрчалог свекра са мотиком у руци починиће се злочин... Ецуко ће још са корица бити жигосана као „напола луда жена од неостварених жеља“... Ако је ово лудост напола, каква ли је тек лудост у целости???... Можда ову целовиту лудост нећемо ни наћи у овом роману... можда је то Мишима оставио као добро разрађену тему у неком другом...

Ецуко је убица тек на крају бескраја с почетка у који је натерана свим немилосрдностима и злостављањима... Мишимина фикција у којој ипак, Ецуко је и он сам негде, та маска Но сакривена иза женског лика који се величанствено изграђује кроз ток романа... И ево пишчеве жеље и жеђи веће остварене и утољене: крв се пролила, начињен је лик Ецуко убице...

Ецуко је стасала у Токију у имућнијем друштву... а ево је већ на селу... у животу који изискује једноставност сваког прилагођавања и потчињавања... Па ипак у тако захукталом свету, може ли човек на време и пре него упропасти самога себе лошим потезима кроз игру го, поједноставити и своју душу и свој дух, своје тело и свој ум... Хоће ли све преко те мере једноставности прогласити сувишним и беспотребним у свету где су „неопходни само људи који могу да обављају физичке послове и да издржавају сами себе“... Или ће срце у човека још бити под оковима тешких градских мочвара и блата, а као такав он унапред мора и да пропадне... Ецуко кад добије прве жуљеве на рукама, схвата да су то сада оне „праве руке – које одговарају човеку“... А живот је и гробље, „врт душа“, а често и нешто што личи на „аукцију поврћа“...

Волети једноставност до најдубљих уверења, као и саме продукте лепоте душе и тела исказаних кроз ту једноставност... Живот који овде наликује на босоноги ход, који може довести само до тек по које ране у табанима... Неће бити безбедног пролажења кроз трачнице живота уколико се нема адекватна обућа... А живот да би се одживео и проживео мора подразумевати и препознавање циља... Који су животни циљеви ових фиктивних јунака једног Јапана у нестајању, пропадању и не баш тако успелој рестаурацији???... Занимљиво је све што наилазимо да су говорили, као и оно што су радили... Говоре и раде потпуно различе ствари... Јунаци су заробљени у норме, у стеге, у обрасце, у нешто што ни сами почесто не препознају шта јесте... Они су нечим заробљени, а откупити слободу или је изнова стећи не може се, уколико не дође до противљења и побуне... Али није ли касно побунити се слично лаву који бежећи из кавеза види пред собом никад шира светска пространства, насупрот тамо другог лава у дивљини који никад није окусио окове кавеза и ропства (заточеништва)... За лава из кавеза још док беше унтар истог све се сводило на два света: онај унутар кавеза и онај изван кавеза... А ево га лав из кавеза сада је слободан и он риче, па чак прождире људе и растрже све на шта наиђе... И то није довело до задовољења и задовољства... Лав није задовољан ни тим трећим светом, ни тим новим светом, јер  и даље су само два света: оно унутар кавеза и оно изван кавеза... Трећи нови свет, различит од ова два – чак и не постоји!!!...

Ипак живе јунаци, иако незадовољни, знају да се живот своди на пуко постојање и опстајање, а воља почесто је доведена у најмањи импулс откуцаја, па отуда и воља да се нешто жељено поседује неће довољна бити... Да ли ту завлада некаква уљуљканост и спокојство – две материје које се брзо укваре до најстрашнијих размера и смрада, када више нема простора за ужитак... Ецуко простор инфективне клинике види као последњи титрај жуђеног спокојства... А одричући се својих жеља, изгубила је право да слободно одлучује, а шта може да јој преостане осим да гута пљувачке живота, макар оне биле слане и горке попут морске воде...

Свет у коме живе јунаци није ли пак свет где се све тако вешто имитира и опонаша... Је ли то једна измитирана реалност,  где се сви сем керуше (кучке) Маги ирског сетера само праве да све јесте како јесте... Ако се прича о миру правиће се да је мир... Ту и економска криза није права, већ виртуелна (лажна)... И рат није прави, он је имитација имитације... И екомонски просперитет и он се имитира... И упркос тој имитацији милиони људи живе у спкојству лажног мира, исто тако и умиру одлазећи са привидног света... „ПРАВИМО-СЕ-ДА-ЈЕ-ТАКО... ПРАВИ-СЕ-ДА-ЈЕ-МИР“...

Јунаци сами себи намећу задатке и готови су до екстремне спремности да том задатку подреде читав живот, што ће доказати да су баш они прави људи за све то... Ипак то је и такав свет где „гласине су углавном веродостојније од чињеница, па су зато чињенице често много лажљивије од гласина“... То је миље Мишиминих жеђаних јунака... Ту су људи сведени и подељени у 4 категорије мишљења: дебели човек који мисли, мршави човек који мисли, висок мршав човек који мисли и мали човек који се усудио да мисли... А шта је у овом свету суштина: „Суштина љубави је у чињеници да један симбол жарко жели други симбол, и то је све“... Овде на сцени гуди оркестар из предграђа, који лоше свира, а јунацима само остаје да се праве и претварају да су свирком и задовољни... Је ли Ецукин живот баш онакав или овакав... Злостављана и варана од мужа, свекру остарелом се не опире, узвраћа осмехом и тек по којом реченицом, када у њој прокључа онакав или овакав тренутак да се усуди и да помисли да може да учини шта јој је по вољи, или по жељи, жеђи, глади... Јесу ли то они летимични и нехотични моменти када у стању своје полулудости (термин сам присвојила са корица књиге) види и оне слојеве који се до тада баш и нису дали видети или јесу али су подривани и скривани, оћутани... Којим се очима то дало видети, кад већ није оним очима у глави... Моменти који падају у заборав, који тону, али који попут жељених мехурића опет поскакују ка површини неким импулсом ношени и вођени... А кад забрује опет су ту да донесу у скуте рукава на кимону запањујуће количине патње и радости са неког другог света снова... Јесу ли то игре судбоносне у ноћи велике шинтоситичке прославе, којима тешко ко узмиче, тешко се одупире, кад и тешко бива оно што се очима овоземним открива... Какве су то запослености духа унутар „морала без предрасуда“ и је ли ово једна од Мишиминих Но драматичних сцена, где једни носе само добро скројене конфекцијске моделе, а увек су приправни да посумњају у постојање кројача који их је и осмислио...

За Ецуко су све те људске брбљиве приче испразне, а свака подмуклост им је смешна... Досадни су у својим пренемагањима, у својим ужурбаностима, у својим баналностима... А још нема човека који би као онај лав рикнуо, тачније крикнуо, а који тим начином показује колико категорички одбија да га њихове речи заведу... Крик би требао да  буде лозинка која води ка излазу и спасењу, којим се опет руши сваки зид и кавез што јесте нешто налик смрти... Хоће ли Ецуко чути крик или ће сама пустити тај крик „једноставне душе која не зна шта су то речи“...

Толико ћутања које траје у недоглед дуго, са свим паузама како би добио неко ново значење... А љубав зар и она није она реч „из неког речника који је шивен по мери отмених особа“... Да ли ће овде патња којој је Ецуко изложена нешто дуже, ипак отопити њену нарав, природу, ћуд... А ако отупи од толико патње, неће бити способна за неке нове сумње и вероваће да постоји радост и срећа... Биће налик копачима злата... оним испирачима крај река, који су наслепо тумарали и испирали речни песак, не помишљајући много унапред шта ће изронити из воде... Можда су очекивали да тај мали грумен буде злато, а можда он то бити неће – и они су такви да се у том очекивању неочекиваног мире са судбином... овакви јунаци „немају повластицу да унапред одаберу оно што желе“... Мишима ће написати како ту повластицу нема чак нико, ту где је још само једно извесно: ако не почну да испирају злато, заувек ће спознавати беду свога сиромаштва или сиромаштво своје беде... Само зато што испирач чим крене да испира он већ аутоматски поседује и неку нову могућност (шансу) да пронађе срећу (злато)... Је ли ово свет презрених жена, као и презрене деце, који само услед толиког презрења постају охоли, окрутни, зли – убице... И да ли баш долази нужно у овом животу оно што мора, док траје живот на „великој гомили иструлелих отпадака осећања“, кад сећања на оно што се говорило и радило тако страховитом брзином негде нестаје да престаје... У безнадежности није ли „нада која се не боји разочарања пре својеврсни очај него сигурност“...

И на послетку до каквог излаза долази Ецуко, штитећи свој унурашњи свет од гужве у којој се све догађа због ње и све ужурбано усмерава ка њој, као у време оне кише у Осаки када је отишла да купи два пара чарапа за босоногог Сабура... или када по њеној жељи сирота Мијо у 4 месецу трдуноће бива отерана из службе... или када у врат несрећног Сабуроа она баца и зарива трнокоп, а из другог покушаја му расеца и лобању... А на питање свога свекра зашто је починила злочин, она ће рећи: „Зато што га ниси убио ти!“... Он ће рећи да намеру такву није ни имао, након чега ће Ецуко припасти онај поглед лудака... Препирка и пребацивање рајске кривице - причињене штете неће надокнадити, ни мртве васкрснути... По њој сваки њен мучитељ морао је да умре, то је заслужио... То је  Ецукин начин освете... Јер, коме је најзад дозвољено пита се она, да баш толико измучи и мучи људе... Зато ће од свекра бити и названа ужасном женом... Ипак биће њен саучесник у закопавању леша... као и у прању крвавих руку... Пропашће и купљене карте друге класе за договорени пут у Токијо, на који сигурно неће отићи, јер у тој ноћи убиства окончали су се сви излази или су за Ецуко тек почели...

Ецуко није успела да спали сву своју љубомору иако је томе покушавала да нагиње и тежи... Вазда је чекала мужа који је требао да се врати кући после безброј љубавних афера да њу сада и физички мучи... а после је љубавнице исте требала да истрпи или избаци што даље од болесничког његовог кревета... Она је та која га негује последњи пут, урушавајући и сопствено здравље, јер њој се више тако не живи... Она је пожртвована, али као да не зна сврху због које то све чини и као да не познаје жеђ којом жеђа... Оне сузе које лије док га умирућег посматра – нису ли сузе којима оплакује свој унутрашшњи јад, због те сулуде преданости која јој је уништила и ноћи и дане и сате... Уморна, ћутљива, не страхује ни од инфекције којој може бити подложна и чак се приближује њему најближе и можда га тако болесног љуби најприсније... чак се радује кад сазнаје да је то фатални трбушни тифус... али јој исто тако прија кад он у посмртном ропцу неколико пута понавља њено име... Полулудост која се да приписати тиранину или жртви –тиранисаном (Ецуко)... Иако у тој љубомори има и мржње, а има и љубави кад може да га не задави... Неће да му маску са кисеоником са усана збаци, већ се бори да до њега допре сваки грам кисеоника... Ту се она на један витешки начин разрачунала са својом прошлошћу и као да није осветник или освету пребацује на простор недужног сеоског радника... Имала је све услове да убије мужа из хуманих разлога, па ипак није... Он није заслуживао њену љубав, већ смрт... Није то био ни разум,  а ни страх... Она за разлику од свог девера Кенсукеа није била од оних који обожавају другоме да се подсмехују у лице и којима ништа није на овом свету свето... А Сабуро биће нешто што доноси нов осећај, некакво мисаоно испуњење – срећа на њен начин у животу који је тежак,  а треба га учинити мало олакшаним како не би све било „само клизава шупљина без ослонца“... Зато то прихвата као варку и варљиву олакшицу и хвата се за ту олакшавајућу сламку свог личног потопа, када чамац тоне, а она не дозива у помоћ!!!... Патња је само њена и она то прихвата као ниску најдрагоценијих бисера... И зашто је њој баш толико занимљиво да све то подмеће другима, толико пакости и какви су разлози свих тих „лудорија“ који је неминовно бацају у ту тешку акцију злочина... Је ли она онај просјак који показује свету своје ране како би у истом пробудила саосећање... Ако је Сабуро воли она ће бити срећна и то је она једноставност с почетка причања ове сеоске приче... Но, остаје и имитација: Сабуро се прави да је воли... И тако до конца... Бамбусови штапови су догорели – у мору понижених и презрених изгорели...      

              

„ХАГАКУРЕ“ – СКРИВЕНО ЛИШЋЕМ или СКРИВЕНО ЛИШЋЕ...

Ово је филозофија 17-ог века, по којој човек може путем свог једноставног размишљања да иде куд год зажели,  а у којој (филозофији) је опет интуиција утемељена на искрености и моралном вођењу човека до његових самих и највиших темеља... Овде је сакупљена и прибележена записка у трајању од 7 година, настала у време једне изолације у 17-ом веку, са много зен будизма које беше у вези са самурајима још од 13 века... Аутор овог филозофског записа јесте ЈАМАТО ЦУНЕТОМО (1658-1719) и садржи 11 поглавља...

1 ПОГЛАВЉЕ... Сваки самурај мора најпре освестити Пут самурајски којим креће,  а уз то кретање и спознати сваки његов смисао... Ту нема прстора и места за нехај и немар, пропуст, страх - јер то су све непожељне премисе овде... Он зна да се његов Пут налази у смрти и да је смрт садржај и садржина која га одржава на том Путу... Избор смрти може бити и брз,  а то значи да нема премишљања и мора се делати хитро и одлучно... Муњевито брзо... Везан је за свог господара заветима огромне оданости и верности... Сваки спољашњи манир или нека од навика може сведочити и о неукусу једног самураја, па стога он ће ипак обратити пажњу и како зева и како кија... Сваку своју мисао ратник самурај испуњава мишљу о свом господару коме служи у овом свету који је ништа до једна „луткарска представа“... Самурај неће растрзан бити између две тешко помирљиве ситуације... Он мрзи неправду и стаје на страну правде и освете... Почесто гледа са 4 пара очију посматрајући све са стране... И тако мисао по мисао увиђа и грешке, којих готово да нема... И кад већ размишља о грешкама он зна колико се треба чувати оних који су безгрешни... Такви су најопаснији, а све мање оданији... Корисност једног обраћеника из грешке утолико је већа кад он кроз покајање увиђа колико смотренији и обазривији мора и треба бити након свега... Онај који је погрешио бар само једном утолико је кориснији, нарочито због те смотрености и покајања... Пазити се треба човека који никад није згрешио (мада таквог можда и нема, осим тек рођених беба), јер је опасан и ово није рекао Ги де Мопасан, нити онај кинеским зидом опасан... Ово је филозофија „ХАГАКУРЕ“... Он зна начин како да победи самог себе, а све мање познаје начин да победи друге... Мале ствари посматраће и узеће у обзир озбиљно, док ће оним већим и крупнијим прићи олако...

Читалачки трзај доводи ли до још једне суштине у ово кристално јутро, иако по овој филозофији сазнајем да ни риба не воли чисту и прозирну воду, већ више ону где има мало траве да се под њеним сенкама разрасте и застане... Змај истока и Јапана није демон као на трулом обзорју хришћанскога Запада који је једини прави и чисти, а све друго је нечисто и прљаво... А кад змају неко изиритира грло, онда нека се и припази ватре његове... Змај је овде симбол живота, геније свемоћне снаге и лепоте, дух промене и владавине која се прилагођава и никад се у целости не показује... И ако човек може ходати и ићи куда год пожели путем размишљања, ево га и по ко зна који пут на тлу недостижног Јапана... Интуиција, искреност и висока морална начела доводе га до необоривих темеља витешког самурајства... А данашњи „миротворци“ по васељени само шире патњу, беду, рат, јад, несрећу и глад и тако себи  и својима налазе простора за рад... А ако већ размишљате о ритуалном самоубисту званом СЕПУКУ треба знати да исто могу и извршити жене, које за разлику од мушког сепуку просипања утробе, женску смрт постижу иглом из своје пунђе тако пробадајући властито срце... Можда је само лакша помисао распарати утробу...

Свако ко се није осветио осрамоћен је... Књиге треба читати и приче са слушалачком пажњом присвајати, како би то довело до тога да се унапред на нешто самурај покрене... Нешто да реши... Постоји други вид којим се потире срамота и он се налази у смрти... Околности, не важно да ли поражене или победничке - оне су само привремене моћи и силе... Самурај је прави човек и он неће размишљати ни о поразу, као ни о победи... Он једино без трунке размишљања тежи „ирационалној смрти“... Његови манири ма какв нам изгледали увек су испарвни и зато се оваквима диве... Важно је разумети само то једно једино питање, јер ко разуме једно, разумеће чак и 8 питања... Необазрив је сваки онај који говори обореног погледа и спуштеног ока... Самурај је „унутра кожа пса, споља крзно тигра“... Ум самурајски мора бити чист и једноставан,  а појавност да му је живахна... Ту су она 3 Тројства: оданост, поштовање и храброст... Наравно важан је и беспрекоран лични изглед, као и хигијена: смаурај се огледа у огледалу, свако јутро се купа, сече и турпија нокте, веже перчин (реп), а косу подмазује миришљавим уљем...

Да ли се добри обичаји губе и гасну ли?... У срцу самурајском не сме и не може да се понесе ништа недостојно... А кад већ примамо људе у службе смаурајске тереба знати да они са „препреденим срцима“ неће бити довољно добри и одани господару... И ко је тај модел од кога ће се учити сви... Ко је тај учитељ... Да ли је то човек који је способан да примети само добре ствари код свих осталих... А шта онда са људима који имају лепе манире и добро се држе у спољашњим церемонијама, па ипак немају неопходну моралну чистоту... Учити јесте добро, но учење најчешће одводи нас у грешке... Бити груб према некоме јесте понашање које пристаје једино „лакејима из средње класе“...

Све се ради са пажњом огромном... Недружељубива постаће сва она деца чији су родитељи живели у лошим односима... И ма шта да ви покушате да урадите или радите, будите свесни да ће увек бити и оних и онаквих који ће вас „саплитати и ометати“... А ако неко од вас жели баш да спозна срце оног другог човека, онда нека се „разболи“... Судбинска ствар биће и добра и лоша срећа... А мушка стаза јесте и добар и лош поступак... Моране лекције су казне и за добро и за лоше... Но, реч једног самураја „чвршћа је од метала“... Изговорене речи рађају мистерије и чудеса... Достојни презира јесу људи прорачунати... И јесте овај Пут може бити и Пут очајања, па ипак и више од 10 људи не могу убити једног оваквог човека... Здравим разумом овде се не постижу крупне ствари, а самурај мора бити „луд  и очајан“... У тешким ситуацијама зна да што више воде има, виши биће и чамац... Или што више блата има, већи јесте и Буда...

Прави потез треба повући као у игри го, која је пристигла из Кине (овде шаховска правила не важе)... Реч самураја је важна и она је „цвет човековог срца“ и он дела брзо... Своје одлуке доноси „у простору између 7 удаха“... Време у којем живи критикује онај ко поседује мало мурдрости... А да би спознали нечију дубину срца неопходно је све сагледати кроз ситнице... Овде се помера и небо и земља без напора уз помоћ КОНЦЕНТРАЦИЈЕ (а не помоћу вере)... До 40-е године као у житнице сакупља се снага, а до 50-е године важно је да се самурај примири, јер „велики генији касно сазревају“... Оно што понижава јесте лаж и неискреност... А треба кроз суштину ствари познати и видети све... Важни су детаљи, као и ситнице... Самурај мора бити упоран на овом Путу непосредности и мора нападати нагло... А све оно што се лако схвати површно је... Постоји и оно што се по природи да разумети, али постоји и оно што се не може разумети, ма колико се упињали и трудили... И зар баш то није овде тако занимљиво...

2 ПОГЛАВЉЕ... Када све тече добро, а ви постанете поносни и разметљиви, биће све то равно недоличном понашању... Зато је боље бити „помало несрећан у младости“ и окусити горчину живота, јер то смирује нарав људску... Бескорисни су сви они који клону духом у несрећама овим... „Снови (јесу) истините манифестације“... Три самурајске врлине јесу: интелигенција, хуманост и храброст, ту кад доследно живети треба „једноставној сврси тренутка“ служећи... А сви они који презиру прошлост, слаби су одвише... Важан је само крај ствари,  а никад почетак... У свему најбитнији је завршетак... Наша телеса добила су живот из ништавила... Празнина је облик и облик је празнина... Ако је право време сада, самурај непрестано вежба умирање... Беже само кукавице... Сви су исти само у једном,  а то једно зове се - УМИРАЊЕ... Живот је кратак...  А кад већ живимо треба радити само оно што волимо... Погледајте снове неке особе - они говоре о стањима исте... Још ко успе да од својих снова направи своје пријатеље и савезнике,  биће добро...

Достојанство, једноставност мисли, усредсређеност духа, мудрост, хуманост и храброст... А на другој обали: похлепа, бес  и лудост... Нешто се лоше догађа, но за очекивање треба бити и дискретан или дискредитован... Животне прилике грабе, газећи брзо „кроз гвоздени зид“... Зар неће бити боље остати код куће и читати хаику поезију или савијати ждралове од папира... Биће грешка ако причамо о пословима других људи... Биће неумесно  и кад их хвалимо... Онај ко је у сукобу са свима, онај ко иде наоколо и твори неприлике од мале је вредности... А уколико свет посматрате као сан биће понајбоље... Зар није ово „домишљато резоновање“... Па ипак, све што творите и чините неће бити ефективно уколико се не користите оружјем које називамо ИСТИНА... Подло је мислити само о победи, јер та подла победа биће гора од сваког пораза... То је на концу конца бедан пораз само... Човек који се никад неће сукбити јесте само онај који је способан да све „обгрли саосећањем срца“... А они који знају да им је омелено знање заузеће такав надобудан став и држање као да знају и превише... То је неискуство... Док они који знају и подробније о нечему, неће одавати такав изглед,  а то је уљудна особа... Не треба ићи тамо где нисте позвани, а ретки су добри пријатељи... Ако већ одете на групна окупљања, тамо тек фијаско постаје учестала појава... И са добрим стварима може се претерати, а ипак и претеривање у причању доноси истину... Је ли ова одважност борца смаураја равна фанатизму можда... Сврха сваке чајне церемоније јесте да прочисти свих 6 чула: очи, нос, уши, уста, руке и стопала, ум... А кроз домишљатост и прорачунатост, не може се све постићи... Потребни су шири видици... Мењају се времена такође... Велике ствари неће се постићи, а штету ће донети сваки вид нестрпљивости... Најбољи судија јесте срце,  а човек мора бити „оса копачица“ - она која своје особине може пренети и на друге инсекте тако што их усвоји и од њих начини неке нове осе копачице...

4 ПОГЛАВЉЕ... (поглавље 5 нисам пронашла у књизи и не знам зашто је изостављено)... Благу казну изискује само злочин који „није јасан“...

6 ПОГЛАВЉЕ... Приче о самурајима биле су помоћно средство и путоказ који је водио ка будизму...“Данашњи монаси се баве лажним идејама и желе да постану похвално благи; ниједан од њих неће остварити Пут“.... Кукавице се налазе и међу ратницима самурајима и такви хвале и у први план истичу будизам... Ово треба да нас жалости... Највећа грешка младих самураја јесте учити будизам... Они стари који су се повукли то могу... Ратник самурај ако 24 сата дневно да десном рамену носи оданост и поштовање, а на левом храброст и саосећање, онда јесте самурај прави... „Саосећање је као мајка која храни судбину човека“... А стомачни болови названи су од давнина „болест кукавичлука“... Ти болови наступају изненадно  и онеспособљавају непокретношћу...

7 ПОГЛАВЉЕ... Ако поразимо сопствене савезнике (самога себе) и ако превазиђемо сопствено тело то је ПОБЕДА – самурајска аскеза... Ако најпре човек не порази сопствени ум и тело, никад неће бити способан да порази непријатеља... Кукавичлук је кад си исмејан, а ништа за то ниси предузео... А будала јесте онај који се исмејава другим људима, не видећи самога себе...

8 ПОГЛАВЉЕ... Још један порклети дан јесте и оно сутра... Освета се никад неће окончати ако се нешто чека, макар то био и пристанак или одобравање других... Самурај одлучно иде сам, чак и по цену смрти властите, која значи главе одсецање... Ко говори само  о освети,  а ништа не предузима зове се ЛИЦЕМЕР... А свештеник кад убије човека, казна му је смрт... Каишаку – онај који одсеца самурају главу при чину СЕПУКУ треба да засече снажно... пуноснажно...

9 ПОГЛАВЉЕ... Срамота је непоседовати храбост, а са друге стране поносити се некавом личном снагом... И за прељубу казна је смрта... А слуга не може да мења господара... Срамота је кад људи прихвате идеју о смаку света, па престану да се труде... У времену нема никакве грешке...

10 ПОГЛАВЉЕ... До конца конца присутна је БОРБА... Они који се једном опеку тешко ће направити исту грешку играјући се са ватром по други пут... А удавили су се сви они који су и игру са водом схватили олако... Штету наносимо ономе кога хвалимо... И мудар и будала постају поносни ако су хваљени... На овом свету све је варка, све осим смрти... Смрт је јединствена и једина искреност овде... Одбацује живот онај ко  је спреман да се држи грчевито Пута... „Будизам одстрањује аналитички ум“ и ту да ли неко застрањује или застајкује... А ако нешто речено мора бити, онда треба да се каже одмах... Рањеник ће пити „коњски измет“... А кукавица је и онај ко се затворио и ко избегава друштво...

11 ПОГЛАВЉЕ... Самурај треба да победи унапред... Прво се победи,  а после се бори... И није важно какве су нам околности, све је усмерено ка победи... Најболније је кајање... Ако сте усредсређени и концентрисани поседујете моћно оружје... Човеково име траје до конца времена, иако он фактички живи само за време једне генерације... Неће ти повлађивати онај ко те „отворено критикује“... Лако се не може наћи добар човек... Љубазно јесте ако питаш о нечему о чему већ знаш... Ипак правилно је питати и о нечему о чему не знаш... А намере све своје треба завити „у иглице бора“...

У чему је коначно умешност самурајског ратовања и Пута... Напасти и одбацити живот... Најважније је оно време пред свитање, као и оно за време најдубљег сна... Из ума долазе све способности... Гутамо пљувачку да би умирили ум... То је тајна... А и кад смо љути опет ћемо гутати пљувачку... На чело треба ставити мало пљувачке – кажу добро је... Војна тактика није потребна човеку велике снаге и учење тих тактика бескорисно је... Нема места за немарност... „Људи који делују интелигентно неће бити истакнути чак ни кад ураде неку добру ствар, а ако, пак, ураде нешто нормално, преовладаће мишљење да то није довољно. Али, уколико човек за кога се мисли да има мале способности уради чак и најмању добру ствар, људи ће га хвалити“...

А кад стигосмо до беседништва, каже Пут самураја да је најбоље „не говорити уопште“ и то је суштина... Срамоту доноси и необуздано причање... А онај ко не пожали свога живота ратник је прави... и он ће након смрти свога господара извршити СЕПУКУ (самоубиство просипањем црева; церемонијално самоубиство које је имало много облика,  а мењало се од периода до периода)... Он већ унапред себе сматра мртвим... Опасности неће бити докле нас људи разумеју... А једна од самурајских дисциплина беше и неговање бркова... то је кључни доказ кад одсеку са погубљене главе онај део са носем да није жена, већ самурај мушкарац... А чему учити децу: мушку смелости,  а женску чедности...

И причати „НЕОБАВЕЗНЕ ПРИЧЕ КАСНО  У НОЋ“... О несебичном служењу... о наредби да се изврши сепуку као највиши облик службе... Бескорисним назваће се сваки онај који нема велики понос,  а можда и нос... И чајник уме да се охлади, као што и ентузијазам у једном човеку спласне и нестане, но све то треба да се одгоди... Како?... Постоје 4 завета за богове и Буде: нема скретања са Пута самураја; свом господару бити од највеће користи; родитеље своје волети; исказати огромну саосећајност и радити за добробит човечанства... Никад неће посустати само онај који буде поседовао снагу двојице... (а тек Тројице)... Миц по миц, или мало по мало увек се стреми НАПРЕД попут кишне глисте... И богови и Буде Пут почињу полагањем Завета...

Но ко је спреман Завете страшне дати и овако опстати!!!...           

      

     

ЈЕДНА ЛЕКЦИЈА ИЗ САМУРАЈОЛОГИЈЕ: КАО КРАЈ ОДЛУЧУЈУЋЕ КЛАСЕ...

Јапанци су дословно држали да су пореклом од врховног божанства, које припада Пантеону шинтоизма – од богиње сунца АМАТЕРАСУ, која их је благословила божанским владарским правом... Њено име у преводу значи „Узвишена особа која небеса чини блиставим“... Рођена је када је Изанаги (мушка половина праисконског божанског пара) умио лице водом по повратку из земље мртвих (Јомија)... Родила се из његовог левог ока, а из десног рођен је бог месеца Цукијоми... Изанаги јој додељује власт над „узвишеним небеским равнима“ и покалања јој свету огрлицу од бисера... Из Изанагијевог носа родио се бог олује Сусано-Во („распомамљени мужјак“, необуздане нарави), што расрди свог оца када му рече да не жели да влада водом како му је провобитно и намењено, већ жели да се придружи мајци Изанами и Јомију... Незахвални син је прогнан, али пре тога зажеле да се поздрави од сестре Аматерасу... Она посумња у његове добре намере мислећи да он има амбицију да јој отме краљевство, те стога се припреми за борбу... Узела је лук са стрелама, па ишета на бојно поље, изазивачки замахнувши оружјем и удари ногом по земљи... Сусано-Во говори да не мисли отети власт, али јој предложи да моћнији постане убудуће онај ко успе створити мушка божанства... Она прихвата изазов и слама му мач на 3 дела, затим сажвака и испљуну делове уништеног оружја... Из уста јој се појави измагица из које се родише 3 богиње... Сусано-Во узе плодоносне бисере из њене косе и са руку, иситни их зубима и од њих створи 5 богова и себе прогласи за победитеља... Аматерасу то оспорава тврдећи да су богови настали из њених драгуља и да тријумф припада само њој... Брат занемарује све то и слави свој тријумф стварајући пустош по земљи, када том неприликом уништи пиринчана поља, канале за наводњавање, а да би на крају одрао једног малог понија, па га баци кроз кров свете дворане где је Аматерасу ткала са својим помоћницама... Од страха тада умире једна ткаља... Аматерасу напушта одаје и крије се у пећини,  а свет обавија непрозирна свеколика тама... Тој  помрчини радују се зли богови, јер могу да чине неометано злодела... Добра божанства моле Аматерасу да се врати у свет, но она то одбија... Богови кују заверу: нашли су петла који својим кукурикањем објави да је освит зоре, а направише и огледало украшено драгим камењем... Петла и огледало ставише испред пећине, па умолише богињу Аме-Но-Узуме да заплеше на кориту које је наопако окренуто... Заплеса она тако еротски плес и тутњава се зачу, а од заноса покида и одећу са себе,  а божанства поскочише у бучан смех... Радознала Аматерасу провири из пећине и угледа свој лик у огледалу... Виде лепоту свога лика и тако закорачи у свет, коме изнова поврати сунчеву светлост... Наставила је у одаји да тка одећу за богове и свештенике који су служили обреду богиње сунца... Постоји још једно тврђење или теорија и по њој оне су ткале предиво за недовшене делове Универзума... До 1945 Аматерасу се славила као свети предак царске породице, а огледало је и данас обележје владарског достојанства... Највећа светиња у част ове богиње налази се у граду Исеу – стецишту многих ходочасника...

Сусано-Во када се мало скрасио прославио се победивши и убивши змију са 8 глава и тако постао муж змијине жене Куши-Инада-Химе... Засекао је оружјем змијин реп, а пред њим се створио мач Кусанаги („Секач траве“) који он шаље сестри Аматерасу на небеса као уздарје...

И тако имамо појаву будизма већ у 6 веку пре појаве хришћанства... Јапански народ прихвата будизма и тако допуњава своје шинтоистичке верске ставове, а та мешавина биће врло специфична  у виду јапанског будизма...

Јапански народ који нема шта није развио за сво то време свога постојања... хиљадугодишња знања, вештине и искуства древна... Тако само од 3, па до 10 века по Христу развијају савршенство грнчарије као заната... Земља великих мудрих изрека и пословица, а само једна од њих каже: „Учите данас да бисте сутра опстали“... Већ на концу 3 века нове ере, на јапанским острвима обитавају ратници у групама, који користе велике коње, а дођоше из Кореје и Манџурије... Половином и крајем истог века на северном острву Кјушу настањују се племена придошла из јужних кинеских предела... Тако су Корејци на тло Јапана донели конфуцијанизам и таоизам, а већ у 4 и 5 веку овде се појавило и кинеско писмо... Конфуцијанизам датира из 6 века пре Христа... Из истог времена је и таоизам... Јапан прима велики културни утицај из Кине, тако да стара јапанска шинто религија своју космологију, па чак и идеју о јајоликом космосу преузима из Кине...

Далеко источни свет мени одувек беше једно те исто (то је кад мислимо на нешто јако слично): Кинези, Корејци, Јапанци, итд... И зар нису једно те исто у овој мистичној помешаности... Тако богиња сунца Аматерасу Омиками, шаље свог потомка првог јапанског цара Ђимуа да завлада и оснује прву јапанску државу... Ђиму-Тено (име које је добио тек након смрти) је по митологији Јапана први цар и оснивач царске лозе, а ступа на престо 660 године пре Христа... Цар са војском маршира према истоку и тражи територију из које ће владати царством... Један бог узима обличје медведа и тим поводом зачара освајаче те они утонуше у дубок сан... Један од пратилаца Ђиму-Тена сања како је Аматерасу Ђиму-Тену послала чаробни мач којим ће припитомити земљу Јамато... Војник се пробуди, пронађе мач и даде га вођи... Освајачи следе пут који им показује врана и тако стижу до Јамата, а ту је Ђиму-Тено подигао палату и оженио локалну принцезу...

Живео је и народ Ва... кажу беху то људи весели по природи, поштени, склони уживању крз песму, пиће  и игру, посебно уредни и чисти, што беше равно обреду, али и склони сујеверју... Уз помоћ дрвених штапића и увезаних чворова учили су се рачунању и математици... Свога писма још нису имали... Славили су божанства ударањем длана о длан и тако су пљескали... Они богатији имали су и робове... Ту беше и полигамије као један вид матријархата, који том древном народу беше бољи од патријархата...

Изанаги и Изанами су божански пар (мушко и женско, плус и минус, јин и јанг), који су настали на удаљеном небу изнад плутајућег света који беше без обличја... Овај пар добија наређење да учврсти свет... Из њиховог сједињења настала су јапанска острва, а тако и богиње и богови, па и бог ватре Кагуцучија који је опржио своју мајку, а она умире на порођају... Јапанском обалом, у близини Исеа налазе се хриди по имену Мјото-Ива (у преводу „венчане хриди“) и оне симболизују то сједињење, а повезане су конопцем од сламе пиринчане... 

Зашто је овај народ јапански успео и зашто му се дивимо, ма из ког угла или периода да га посматрамо?... Да ли зато што су били изоловани по расутим острвима својим... или зато што су имали довољно снажну и јаку унутрашњу веру, која се огледала у обредном поштовању сунца... или зато што су поседовали најдубља осећања за природу и њене мистерије живота... или што се родио шинтоизам... Каква је то унутрашња челична конструкција народа, способног да се од свега спољашњег  и страног склони тако вешто док не озида изутено јаку нацију и народ изнутра... Иако прихватају и конфуцијанизам и будзима, сав тај кинески талас мудрости, то неће искоренити и променити њихову основну и полазну шинтоистичку базу...

Појавом будизма у Јапану („Земља где се сунце рађа“) 556 године, утицај цара је све слабији, а на сцену ступа поснажнија класа ратника... Прве неслоге су се замеле,  а већ од 587 и грађански ратови... На власт ће доћи породица Сога и завладаће око 7 деценија... Организује се потом убиство цара 587 године... За царицу постављена је жена Суико, као регент принца Шотокуа... Њих двоје су најзаслужнији за јачање будизма, што ће изазвати нове додатне омразе...

Древни назив за Јапан беше Ва,  а када је он одумрео на снагу ступа назив Јапан... Кинези су били први који су читав архипелаг назвали и крстили Јапаном... Из Кине и Кореје, Јапанци узимају и управљачки систем и уређивачку политику, али исто тако  и културу, уметност и литературу... И све то успевају да јапанизују,  а не сатанизују... И у тој јапанизацији, премашили су своје велике узоре... Занима их изучавање кинеског писма, а трговина са Кином је све израженија... Тако је већ 710 године подигнута нова престоница Хеиђокјо у Нари... Период Нара трајаће од 710 до 794 године нове ере – 84 године... Тада се развија уметност и зидају се величанствени храмови... Саграђен је велики Будин кип 752 у бронзи при храму Тодаиђи... Царица Генмеи даје заповест 710 да се сакупе све легенде са свих страна Јапана и тако је 712 начињена службена хроника земље под именом Кођики (историја старине), а 720 излази још једна хроника Нихоншоки... Цар Конин 780 формира редовну војску... И када 794 хтеде да одбаци утицај толико нагомиланих будистичих секти, сагради престоницу нову у Кјоту (Хеианкјо)...

Наредни период Хеиан који се памтио по сигурности и мирноћи, трајао је од 794 до 1192 – 398 година... Кјото нова престоница већ је колевка аристократије... Уврежен је „принцип одбојности према сваком насиљу, вулгарности“ и подкултури... Фокус је на стилу и естетици... Развија се сликарство, вајарство, калиграфија, поезија - уметност... А на истоку и североистоку земље јапанске живе ратници Азума бито, надалеко вешти и храбри, вични баратњу мачем, луком и копљем... Ратнички сталеж назива се буши дан... Од стране власти прописано је много закона и наредби, о које се оглушавају обласни господари... Тако беше у 9-ом веку,  а већ у 10-ом обласни господар Масакадо Таира подиже 935 године устанак и побуну из презира према политици коју спроводи Кјото, али је нажалост поражен... У 11 веку и људи из провинција успевају да досегну некакав утицај и ти „провинцијски дошљаци“ постаће најбољи чувари закона и реда... Хоће ли то довести до настанка самурајске ратничке класе?...

11-и век је препун драматичних збивања која се огледају у сукобима породица Таира и Минамото и то се узима као најозбиљнији почетак самурајске организације познате по својим високим моралним начелима и стандардима, као што јесу: праведност, храброст, милосрдност, поштовање, поштење, часност и оданост... А самурај, је ли он онај за кога се каже да је цвет трешње, међу свим другим цвећем (међу свим осталим људима)... Самурај тај храбри ратник и поданик до смртне лојалности и пожртвованости, кад чак и само му име значи да мора служити и чак се смрћу господару одужити... У 8 веку кад би неко рекао самурај, то би значило да он јесте не припадник војничког сталежа, већ слуга у домаћинству, који брине о старијим члановима породице, као и о другим кућним обавезујућим дужностима... Тек у 10 и 11 веку самураји су ратници из провинције, великих борилачких умешности и вештина, добри јахачи коња... они су чинили 7 % становништва... Њихов етички кодекс и душа понашања звао се БУШИДО, по коме су се владали несмал 7 векова... Бавили су се калиграфијом и поезијом... Одлазили су одважно у ратове, а то је подразумевало да морају и убити, а и да могу бити убијени... Иако је култура из Кјота била мирољубива и са презрењем тврдила да гледа на сваки вид насиља, као и на саму смртну казну – ипак је власт из Кјота ангажовала плаћену ратничку класу... Тако су постали „пси, зуби и канџе Фуђиваре“ породице племића, која је владала 858 година...
Под влашћу Масакада Таире у области Канто влада породица Таире, а  у 11 веку при другој побуни област заузима клан Минамото,  а прослављени вођа клана је Јошие Минамото (1039-1160)... Иако има 67 година окупља људе у службу и стиче почасну титулу   Хаћиман Таро („прворођени син бога рата“)...

У 12 веку ова класа ратника самураја је утицајна и снажна... Власт узима клан Таира – Масамори и његов син Тадамори, а након њега Кијомори (1118-1181) Тадаморијев син... Кијамори врши јавна погубљења над пораженим вођама из супарничког клана...

Јошитомо Минамото поражен је при покушају државног удара, након чега бежи по зими са своја 3 сина... Један син од 15 година рањен тражи од оца да га убије... Јошитома ће убити једна од издајника у пратњи... Остала су два сина, а старијег Јоритома (1147-1199) заробљава Таирин војсковођа и убедиће Кијоморија да му поштеди живот... Јоритомо је протеран на полуострво Изу на далеки исток Јапана... И тај нејаки дечак постаје најважнија личност јапанске историје и 1192 оснива шогунат... Трећи син који је преживео беше млађи Јоритомов полубрат Јошицуне (1159-1189), а родила га је двроска дама Токива... Она је са Јошицунеом допала ропства, а Кијомори жели да му постане љубавница... Сва три сина шаље у будустичке манастире... Јошицуне је послат са 7 година  у храм на планини Курама, северно од Кјота... Ту је проживео 16 година, а од тога 10 година изучава стратегију и ратне борилачке вештине... У борби у заливу Дан но Ура 1185 поражен је клан Таира, а лукави Кијомора ћерку удаје за цара из чега ће се родити 1177 године син-цар Антоку (81-и по реду цар Јапана)... А Гемпејски рат (1180-85) довео је коначног пораза и слома клана Таира 1185...

Период Камакура (1192-1333) трајаће 141 годину, а 1192 Јоритомо Минамото оснива шогунат и себе проглашава шогуном титулом највећег ранга... Влада до своје смрти 1199, након чега на власт долази породица Хођо (из које је потицала његова супруга)... Хођо Токимуне поживе 33 године и он је први који је бранио и одбранио Јапан од најезде страних трупа Кублај кана из Монголије, владара Кине и Кореје... Токимуне је одбио да преда кључеве Монголима... Истрпео је две инвазије, а у другој савезник му беше време (тајфун, божански ветар камиказе који је спасао Јапан)... Године 1333 избија грађански  рат и Хођо породица губи власт... Царску моћ обнавља цар Го Даиго (1288-1333)... Шогунат Камакура опстаје до 1334, а потом је основан нови у области Муромаћи недалеко од Кјота...

Период Муромаћи (1339-1573) траје 234 године,  а нови шогунат заснива Такауђи Ашикага (огранак некадашњег клана Минамота) склон двору на северу... Постојао је и двор на југу и између њих долази до сукоба (1336-1392) у трајању од 56 година... Тада се збачени цар Го Даиго повлачи јужно од Наре... Јапан успоставља трговачке и културне контакте са Кином и Корејом... Развијају се нове дисциплине за одмор и релаксацију као што су чајне церемније и уметност аранжирања цвећа... Развија се и позориште Но, а у представама користе се и маске...  Осликавају се покретни зидови, а у сликарству присутан је нови стил сунг (техника сликања тушем)... Архитектура напредује... Чувено здање тог периода је храм Кинкалуђи (златни павиљон) у парку препуном цвећа, на обали зен језера... Лош положај припада сељацима и земљорадницима, па отуда нездовољство, услед кога се организују буне и побуне... Земља је у рату од 1467-1568 – наредних 101 годину... У једној деценији само (1467-77) одиграће се најкрвавији рат у перидоу Муромаћи... Рат Онин... Незадовољство не само класе сељака, већ и самураја нижег ранга... Сукоб десетогодишњи клана Хосакава и Јамана у Кјоту, при чему је тријумфовао клан Јамана... Иако је сам рат трајао 1 годину Кјото је уништен у потпуности...

У 16 веку, 1542 у јапанске воде упловљава шпански брод са хришћанским мисионарима и трговцима, па тако Јапан долази  у додир са ватреним оружјем и новом религијом... Биле су то пушке (мускете) и било је то хришћанство, које се ширило трговином и мачем... И први су мускете понудили Португалци искрцани на острву Кјушу...

Велики господар (даимјо) Набунага Ода (1534-1582) побеђује рођеног брата и заузима област Овари... Он први спроводи тактику коју пре њега нико није: у змељу су се поболи црвени диреци, са остављеним одстојањем за самураје са мускетама у руци... Импровизовали су тако зид и који је служио као заштита од нападача... Уништена је војска Јошимотова... Дошао је близу Кјота, а нови шогун постаје Ашикага... Поправљене су царске палате и изграђен је замак Ниђо... А себи је израдио замак Азући... Одбио је да прихвати и прими хришћанство... Волео је црно португалско вино и пио је из стаклених чаша... У Јапану почињу да се праве прве мускете (пушке)... Мрзео је и будистичке свештенике... Прихватао је странце (дошљаке)... Акећи Мицухиде окупирао је храм Хонођи у коме беше Нобунага (запалио је храм и ту сагорео)... Акећи се прогласио шогуном и ту титулу је задржао свега 30 дана...

У периоду Момојани (1582-1600) који је трајао 18 година велики даимјо је Хидејоши Тојотоми (1536-98), који гради замак у Осаки, недалеко од Кјота,  а 1588 објављује „лов на мач“ чиме треба да се коначно разграничи разлика у статусу између класе сељака и самураја... Уследила је и инвазија Јапана на Кореју 1592, а рат је потрајао до 1598 из кога се Јапан повукао... Године 1588 скупљени су мачеви и од њих су претапањем направљени ексери који су завршили у великом кипу Буде... Народу остаје да се бави пољопривредом и узгајањем свилених буба (производњом свиле)... Ово је важило само за сељаке, али не и за ратнике самураје...

Хришћанство у Јапан доносе у 16 веку (1549) шпански језуити на челу са Фрањом Ксаверскијем... Но то је трајало око 100 година, након чега су протерани странци из Јапана, границе су затворене и опет је наступила ера изолације... Изоловани су јаки – доказано више пута... Први владар Јапана који је наредио да се хришћански туђини протерају звао се Хидејоши Тојотоми, а он је проглашен за једну од инкарнација Буде као велико божанство... Све је судар и удар религија и филозофија овде...

Онда на сцену ступа велики даимјо Иејасу Токугава (1542-1616)... Чувена битка на Секигахари довела је до престанка крвавих грађанских сукоба у октобру 1600, када је Токугава победио, а 1603 стекао титулу шогуна... Његов период познат као период Токугава трајао је (1603-1867) – 264 године... За центар свог шогуната и главни град Јапана узео је место Едо (данас Токио)... Године 1605 предаје шогунат сину Хидетади (1579-1632)... Замрсили су се односи између шогуната у Еду и Осаке,  а опасан сукоб избија 1614 када Токугава креће у рат против Хидејорија како би заузео замак у Осаки... Токугава му нуди примирје, тако да затишје траје до пролећа 1615... На концу 17 века у Јапану беше око 30 милиона житеља, а од тога само су око 2 милиона чинили самураји... Династија Токугава владала је више од два и по века... То је владар који је протерао хришћане и велики отац јапанске нације... Самураји су сада предани задовољствима као што су хобији: мачевање, соколарство, стрељаштво, плесови но, чајне церемоније, банкети, писање хаику поезије под гранама трешње, оригами... Класа постаје богата, па се доста троши на скупоцене вазе и мачеве који су исковани руком надалеко чувених мајстора... Привилегије, сјај, раскош и престиж сваке врсте... Класа посебности и самурајске особености то је... Конфуцијанизам је државна филозофија... Шогунат Токугава подржава школу неоконфуцијанизма коју је основао кинекси филозоф Чу Хси (1130-1200) и она је обухватала 13 тачака... Потчињеност господару, родитељима и старијима, као и обичајним правилима... Поштовање прошлости и историје, као и доброг примера, ненасиља (како год да парадоксално зазвучи)... Љубав према традицији... Етичко узрастање стављено је изнад стручног знања... Разборитост, опрезност и умереност... Супарништво да се избегава и обуздава... Храброст и одговорност према традицији... Умереност  у самосажаљењу и самооштовање... Искључивост и избирљивост кад је у питању морал и култура... А у односу на друге показати тачност...

Почетком 18 века трговачка класа достиже велику експанзију... Ту је и шинтоизма... Самурај има необорив и правилан кодекс понашања БУШИДО... Ту је и храброст, а погазити част  и достојанство непознато је овде... Понос је изнад свега... То је пут ратника - БУШИДО... Јамага Соко (1622-85) долази у сукоб са шогунатом, па је протеран на имање Ако... Учитељ и проналазач бушида (живота ратника), по коме у срцу се чувају путеви мира, ал оружје је увек у руци и у приправности ако затреба... Дух самурајски ничим није успаван или уљуљкан... И он посматра све очима срца, а не очима у глави и ако тако дела чега самурај да се страши и плаши?... У духовном смислу ослобођен је и празан (он је она празна чаша која је најкориснија ако је и када је празна као што Лао Це каза)... празан од осећања... од вишка мисли... и тада ни тигар неће моћи да нађе места да у њега зарије нокта свога канџу... Иза вешто научене технике, важан је онај Дух продорности и неустрашивости... Никад није заслепљен оним у шта гледа ратник самурај... искришћава сва чула како би победио непријатеља: и вид, и слух, и додир, и укус и мирис... Он неће судити дан по дневној жетви, већ ће судити по посејаном семену... Његова 3 највећа зла биће: страх, сумња и збуњеност... Повреда достојанстав и части понижење је, а свака увреда ратника увек порађа жељу за осветом... Да овлада неком вештином треба му каткад 5 година... а уколико се истински потруди треба му дупло више чак 10 година... а ако се у потпуности томе посвети треба му и 4 пута више - 20 година... Самурај је уметник, јер је он онај који ради и рукама, и главом и срцем... Сељаци раде само рукама, а занатлије и рукама  и главом... Иако „они који највише говоре, последњи чују“... А „народ који прави оштру разлику између учењака и ратника, дочекаће да се размишљањем баве кукавице и да се ратовањем баве будале“, рећи ће грчки историчар Тукидид на 400 лета пре Христа... „Паметан соко крије канџе“... А „штап који штрчи бива маљем изравнат“ каже јапанска пословица... Ипак време треба ухватити док се то и може, јер време лети баш као ветар... А ко је твој пријатељ?... „Бол јесте твој пријатељ... Бол јесте твој савезник...  Бол ти говори кад си повређен гадно, али исто тако ти знаш шта је најбоље у вези са болом... Он ти говори да ниси још увек мртав“...

Ронини су лутајући ратници лишени сваког прихода, без надзора господара, презрени, без новца, отпад друштва, на чијим маргинама тешко живе... Али за ронина освета је слатка, тек кад се страсти утишају... Повређено најдубље осећање достојанства и части!!!... И да ли осветник уме добро да причува све своје ране – запита се свако,  а не само Бекон?... Тако дође зима 1703... Беше то у време шогуна Цунајошија (1646-1709)... 46 ронина из области Ако, после смрти свога господара Асане Наганорија (1667-1701) пођоше да се освете кривцу Кири Јошинаки, који беше похлепан чиновник шогуната и јако корумпиран... Најстарији ронин вођа  и предводник старости 44 године био је Оиши Кураносуке, који их 30 јануара 1703 поведе у Едо... Кири је понуђено да изврши сепуку ритуално самоубиство и достојанствена смрт... Он то одбија, па га Кураносуке убија и одсеца му главу... Ронини су након освете кажњени, јер крвна освета у Еду беше забрањена... И тако 30 марта 46 ронина око гроба свога господара Асане испара и просу утробе и црева кад часно умре свих 46 ронина у једном дану... А постхумно им се придружио и ронин који понесе број 47... беше то Сацума онај који је пре освете вређао и понижавао Кураносукеа, зато што се не свети кривцима (а и сам Сацума беше из табора криваца)...

Школу Ојомеи основао је кинески филозоф Ванг Јанг-Минг (1472-1529) учећи да се врлина постиже делима и остварује кроз дела... Оснивач ове школе у Јапану беше научник-самурај Накае Тођу (1608-48)... Очаравање симболом змаја, што јесте геније свемогуће снаге, лепоте, духа промене, живота, владавине која се прилагођава и никад у целости не разоткрива... Јапан где је ждрал симбол мира...  

19 век (1837) година незапамћене стравичне глади и огромног незадовољства... Мир у Осаки је нарушен, а вођа буне јесте самурај Ошио Хеихаћиро (1793-1837), који се уздигао до хероја гладних и потлачених радника... Самурај у храбрости нека је непоколебљив, верна и одан, частан, и да није „фанатик“, и да није ни робот... Ошио продаје своју драгоцену библиотеку и за добијени новац храни гладне и обезвређене људе... Али купује и оружје... И на крају страда у пожару у сопственој кући.... Рећи ће: „Ударај ко муња, буди страшан као грмљавина, али запамти да је небо изнад тебе увек ведро“... Његове присталице носе заставе на којима пише „СПАСИМО НАРОД“... Шогуни су надзирали и контролисали физичко кретање људи, али не и кретање људских мисли и намера (још нисмо имали такву мрежу шпијунаже као данас у 21 веку)... У круговима интелектуалаца долази до нових зрења идеологија, па тако се појављује национална студија КОКУГАКУ (историја, поезија, митологија) средином 18 века...

Јапан је зачуђујућа и божанствена земља... Да ли је шогунат преотео права која су припадала царском наслеђу или је царско наслеђе уништило шогунат?... А 1868 долази период рестаурације Меиђи... Следи и све већи утицај и мешање западних сила на уређење Јапана... У 17 веку (1639) у Јапану остаје мали број странаца: нешто Холанђана, Кинеза и Корејаца, који су махом трговци... До 18 века увозе се књиге из Холандије готово без цензуре, а већ од 18 века ограничавају се, а цензири подлеже све што има обележје хришћанског морала и верског образовања... Веома интересантан 19 век у погледу смелог Јапана, који ће га прилично суновратити ма како ме ту схватили...

Дакле, посете страних бродова и посада су све учесталије (инвазија модерног трговачког доба) и ту ништа није случајно, већ унапред прорачунато!!!... Америчке компаније (или колоније) су заинтересоване услед лова на китове... Ето за њима стижу царски Руси, па краљевски Британци (Велико Британци или нама знани као Енглези)... Године 1853 тог осмог дана јулског два америчка пароброда и два једрењка под командном палицом комодра Метју Пери Калбрајта (1794-1858) упловљавају у луку Урага... То је први званични сусрет САД-а и шогуната (5 хиљада самураја)... Свемоћни Пери поставља свој ултиматум и захтева безусловно отварање граница и трговинску сурадњу онако како САД вечно захтева... А Руси су своју флоту под командом адмирала Путјатина (Јефимиј Васиљевич 1803-1883) усидрили у заливу НАГАСАКИ и ту провели 3 месеца, до августа 1853... А већ 12 фербуара идуће 1854 комодор Пери у залив Едо пристиже са 9 бродова, месец дана преговара,  и како да не буде прецизиран и први уговор, који је подразумевао повољности за морски саобраћај и све поморце... А САД-у бива допуштено да оснују и свој конзулат...

Отпор странцима пружају Ћошу и Сацума, а 1863 стране трупе су уништиле самурајске положаје на Ћошуу... Сукоб на Сацуми беше малено охрабрење за самураје... Зиме 1860 побуњени самураји са феуда Мито убијају високог државног чиновника, док је шогунат водио издајничке активности и склапао уговоре са странцима, вероватно у интересу таквога свога народа коме нема равног ни по чему... Препади и убиства странаца, а самурајска класа жели државну независност, а то није злочин, бранећи се од упада стране чизме... То је довело до сумрака шогуната (бакумацу) 1853-68... Последњи шогун беше Јошинобу Токугава Кеики (1866-68)... Шогунат је издахнуо 1868... А некад је први шогунат основан још у 12 веку (1192) у Камакури од стране Минамото Јоритомоа... Последњи шогунат основао је Иејасу Токугава 1603 (трајао је 264 лета), а скоро непрекинута власт шогуната износи 676 лета... Династија Токугава дала је чак 15 шогуна...

Неко ко је за 2 месеца прочитао 80 књига звао се Јошида Шоин (1830-59), а поживео само 29 лета... „Пут учености захтева да из много извора извучемо оно што је добро“... Јапан је умео од свих да изуче добро и направи најбоље своје – зато је издржао две разорне атомске бомбе Хирошиме и Нагасакија... Јошида се залагао за напуштање политике националне искључивосити, иако је то у његовом, случају парадокс, ако се зна да је поникао из „екстремистичке“ струје... Јака спољна политика је нешто чему Јапан мора бити окренут сада... У Еду је сусрео самураја Сакума Шозана (1811-64) и постао његов ученик... Био је надарен, бистар, чак је усликао своју прву фотографију направивши пре тога и фотоапарат... Издавач је јапанско-холандског речника.... Бавио се превођењем... Посебно се занимао за модерно топовско оружје... Сакума је говорио да млади подмладак самураја треба школовати у страним земљама, а који ће имати мисију да припомогну у куповини савремених океанских пловила... „Источњачки морал, а западњачка умешност“... Шогунат је 1639 ставио вето или забрану напуштања земље... Јошида је спреман да се о овоу забрану још на снази и после 200 година и оглуши, па се укрцао тајно на један Перијев брод... Ухапшен је као слепи непослушни путик, а уз њега је приведен и Сакуму... Пуштен је после годину дана из затвора уз условну слободу... Око себе скупља 30 ученика у школи под именом Шока Сонђуку... Јошида је неуредне спољашњости и не хаје много на изглед спољашњи... Он је ШИШИ човек духа и уздигнутих циљева... У атентату 1864 убијају Сакуму, а 21 новембра 1859 Јошиди је одсечена глава... „Сасвим сигурно знао сам да ће се овај пут завршити смрћу, али Јамато дух ме је подстакао да се одважим ма шта год ме снашло“...

Просветљена владавина или рестаурација Меиђи (1868-1912) тарјала је 44 године, када на власт као 122 владар Јапана долази млади цар Муцухито (1852-1912)... Враћање прошлости и шинтоизму... Истичу се принципи хуманости, слобода и једнакост... Слобода говора, а хришћанство је ослобођено од прогона... Ново уређење обухвата 4 начела: Створити конститутивну владу... слобода на образовање... већи ниво војне службе... права жена... Сенат је оформљен 1875, као и Апелациони суд... Устав је демократске профилисаности... А од 1870 уведена је регрутација за све мушкарце до 20 година који су обавезни да служе војни рок у трајању од 3 године,  а по истеку рока могу бити у резервном саставу бар 5 година... Едо је добио нови данашњи назив ТОКИО... А већ 1872 у Јапану на снагу ступа забрана ношења мачева и оружја... То је још један удар на некада моћну класу ратника смаураја... Следовање пиринча им је умањено... Губе привилегије... Скоро 2 милиона самураја сада је незапослено... Јесу ли приморани да мењају професију?... Хоће ли постати потребни у војсци или као трговци или као банкари... И 1877 самураји из Сацуме подижу побуну на чијем челу је Саиго Такамори (1828-1877)... Биће ово последња побуна самураја новијег датума... Поражени су, а Такамори бива убијен – тај последњи самурај који је овом побуном усхтео да очува аутентичног класе чији припадник и сам бејаше... А цвет трешње остаде симбол јапанског витештва још од среднњег века...

После смрти цара Муцухитоа 1912, Јапан постаје призната земља, а добија из Лондона зајам за модернизацију... У рат са Кином Јапан улази 1894-95, када је и победио... Јапан и Британија склапају уговор... А Русија и Јапан ратују око Манџурије и Кореје... Рат је ескалирао 1905, а јапански адмирал Хеихаћиро Того (1848-1934) 27 маја односи победу... док су Руси у САД-у у Портсмуту септембра исте године притиснути да потпишу мир... А већ 1910 Јапан је себи приспојио Кореју... Од 1912 нови цар је Јошихито (1879-1926) син Меиђија, што је означено крајем рестаурације Меиђи периода и пропашћу класе самураја, који су 7 столећа били одлучуући чинилац и фактор... Класа... 

П.С. Уз највећи поклон и наклон извињавам се унапред ако сам нечија ауторска права нарушила и ако сам начинила словне грешке, тако да сва та јапанска имена и презимена звуче далеко од оригинала... Хвала!!!