ТРЕЋИ ДЕО МИЛТОНОВЕ "ИЗГУБЉЕНОСТИ" (наставак од 9-12 певања)...

ПЕВАЊЕ 9... Обишавши земљу Сатана се враћа у рај са смишљеним новим лукавством у виду измаглице и улази у уснулу змију... Изјутра Адам и Ева крећу се за својим послом и Ева ће раћи да свако треба да ради за себе, да се поделе... Адам рече да треба да се чувају упозорења и кушње и да би боље било да се нераздвајају држећи се заједништва... Ева захтева да рад буде одвојен и он попушта... Змија налази саму Еву, и њу зачуђава како то змија уме да прича... Змија ће рећи како је кушала плодове са дрвета у врту и тако стекла моћ говора и разума... Ева тражи да је одведе до тог дрвета... Змија је ту наведе да окуси плод, а Ева потом премишља хоће ли и Адаму да однесе део, пошто јој се укус много допао... Када донесе плод Адаму он беше запањен, изгубљен, али решен у жестини љубави да умре са њом и крши забрану и једе мало од тог воћа... Тада ће похитати да сакрију своју нагост и голотињу (свој нудизам)... Затим се гложе и свађају и оптужују једно друго...

Прогласом 1660 наређено је спаљивање Милтонових дела... Да ли је ово драматика епа... 1660 издата је краљевски проглас којим се тражи спаљивање Милтонових дела... Певање 9-о као да је кључно или шта је све овде могло не бити или бити другачије... Кад нема Анђела логично је да дејствује Сатана који као магла и измаглица увлачи се у врт нечујно и улази у заспалу змију, која одједном има способност говора, чак и разума да би коначно пресрела Еву... Пре тога Адам и Ева крећу на своје свакодневне активности и рад... Она жели сама да ради и да испроба своје снаге, а он неће да је пусти, јер се тобож плаши оних упозорења и искушења... Што се он плаши нечега што још није искусио... Она не одустаје и он на крају попушта... Ех, а требало је да Адам не попусти јел... И она среће ту проклету змију која прича и која је одводи, заводи и на кушање плода наводи... Еви се укус допада и она премишља дуго да ли да однесе и њему... Ево Прамајко а шта би било да му ниси дала и однела тај мали део знања... можда би он зато постао неко трећеразредан... Овако он је запањен, пун жестине, али због љубави према Еви једе само да са њом заједно и умре... Одједном трче да покрију свој нудизам и разглићеност, али се свађају и гложе.. То је донело свађу, без које би свет изгледа био јако монотон данас... И ово је тек око 2/3 епа када тачно дознајемо како све то изгледаше тада... Можда је Ева мање била одушевљена Адамом, а он више њом телесном самом, чак до неког фаталистичког слепила, па стога зар треба да чуди што се она њему и свему отела зарад знања... Шта би било да је Бог усхтео прво да створи Еву место Адама... можда она не би пожелела друштво у том рају... Адам пожеле људско друштво, јер му додијаше звери пољске и шумске...

Преступ... Пад... који је сада само гнусан... Оданост је срушена... буна и непослух... Божји гнев ће бити праведна казна... добродошли у свет: патње, греха... смрти, беде... Веће и херојске теме нема о којој би Милтон сада запевао... Сатана је облетао земљу,  а затим се у осму ноћ вратио, потајно нашавши „несмотерн пут“, зарони у реку и са измаглицом се измеша, а онда нађе змију најподмуклију од свих звериња (“дете лукавства право“) и у њу улази Сатана који само у рушењу види блаженство... Огрнуо је вео од магле и поноћних пара, блудно прикривен, завириваше у сваки жбун док не пронађе змију ту уснулу бештију... Његове мисли говорише: „Ко вишем тежи, толико ниско он мора пасти колико увис смера подложан пре ил после стварима најнижим... завидан је на човека глиненог, тог сина ината ал пркосу је пркос најбоља плата“... Нашавши змију ући ће кроз њена уста и брзо је надахнути разумом...

Јутро освануло, а Ева каже супругу Адаму: „Хајде да дужност поделимо“... Адам ће рећи: „Господ нам баш не наложи тачно да деламо овде... Ако те говор умара – самоћа је каткад најбољи друг... да невоља те не задеси од ме одвојена... душман зли и лукави да искида нам љубав брачну... тамо где опасност и бешчашће вреба“... То мучи Адама по коме је најсигурније да крај жене буде њен муж-човек!!!... Девичанска Ева строго повика: „Завере му се ти дакле бојиш?... Адаме, сумња у неког теби драгог тако?“... Адам покушава да утеши, па каже: „Кћери Бога и човека, бесмртна Ево, јер таква си, греху и сраму недоступна... ал непоузданом ће те наћи... Не схватај онда лошим што хоћу да те тог каљања поштедим... Пред тобом сам мудрији, опрезнији, ако затреба, јачи у спољњој снази“... Упорна Ева неодустаје: „Зар срећни смо онда, увек у страху од зла. Ко радије, двоструку част стиче доказавши да грешка сумње у њега, себи мир стиче, и захвалност небеса... и шта су вера, љубав, крепост, ако сами не докажу се, издржавши без помоћи споља?... Крхка је срећа наша, ако је тако... И онда Еден тај што ту лежи, Еден није“... Адам покушава да одврати: „О жено, најбоље су све ствари како их воља Божја одреди... ал у човеку самом опасност лежи... против воље, наудит му неће нико... Ал Бог слободом остави вољу и рече му да добро пази увек будан... Чврсти ми трајемо (од љубави нежне бринем за тебе често) ал застранићемо можда... Не тражи да се од мене одвајаш, искушење ће и нетражено доћи... Ако постојаност доказат хоћеш, прво послушност докажи... Иди, јер ако без воље останеш своје, горе је... иди, у недужности ти изворној, ослони се на оне врлине што имаш“... Ева само рече: „То вољније ја идем, нит очекуејм много да тако охол душман напашће слабог прво“... Истрже руке из Адамове и „ко шумска нимфа лака упути се к насадима, вртним оруђем наоружана“... Адам за њом пушта страсне погледе, усхићење, све више желећи да је остала поред њега...

Еву чека заседа... биће заведена, слаба и несрећна,  а повратка више нема!!! Лишена вере и блаженства... Покрену се змија и пође у потрагу да зграби плен своје неутаживе жудње демонске... Опази саму Еву како стоји међу ружама белим и везује цвеће уз притке... Није ни свесна да је она сама тај „најлепши и незаштићени цвет“... Олуја се приближава... Дрвеће поносно: кедар, бор или палма... Ева је опажена од стране змије и шта ће бити... Евин и Адамов дијалог је допадљив и открива суштине... Тужна или не, Ева погреши, али како Адама на зло наговори... Ева је у змијиним очима прилика којас се лако смеши... сама жена коју је најлакше изложити кушњама свим... муж није у близини... срушиће њу лако... Змија се креће према Еви усправо, спиралним низом превоја, а лик јој беше угодан и бајан (никад лепши кажу, па наликоваше на човека)... Стаје пред њу, шареног врата, палацајући језиком подељеним... Речи које јој упућује наћи ће пут до њеног заводљивог срца: „Прекрасна владарко... чудо... најлепша слико (иконо)... тебе треба смотрити ко међ Бозима богињу“... Ева се пита шта то може значити кад змија језиком људским збори и прича и показује људска чувства: „Да ти си змијо најлукавија звер у пољу ја знадох, али не и да обдарена си људским гласом“...

Ева ће тек у тој чудности рећи Адаму колико га воли, пре док још није окушала јабуке није му ни говрила то, или Милтон томе не придаје важност, па га испушта... Чудне халуцинације због вишка „дроге“... пре тога била је јако разумна... Лукави кушач блиставој царици Еви открива о красном дрвету са бајним плодовима (јабукама прелепим) које повисоко зру и открива да је након кушања тих плодова стекла моћ разума и говора... Еви такво ласкање сумњу буди, па ипак жели да види где то дрво расте... Змија ће рећи: „Ако примаш мене за вођу, одвест те тамо могу брзо“... Ева повика: „Води ме онда“... Змија поведе Еву право у зло, у превару, у заведеност, лаковерност, ка забрањеном стаблу, у корен свих јада, патњи и смрти... Ева препозна дрво и рече да има забрану да са њега окуси, а то јој и закон разума и савести брани... знајући да ако окуси умреће... Сатана ко опржен жаром узменирено рече: „О свето, мудро и што мудрост рађаш, дрво, мајко науке, сад осећам моћ твоју у себи јасно, да откривам не само узроке ствари, већ и да изналазим путе највиших, ма како мудрим држани били... Краљице ове Васељене, не веруј тим страшним претњама смрћу, умрети нећеш... Ово воће даје ти живот ка сазнању од онога што прети... Не бој се стога, не слушај... сам страх твој од смрти уклања страх... Ваше очи потпуно ће се отворити и разбистрити – бићете ко Бози... ја од звери човек, ви од човека Бози... Шта наудит (Богу) може знање ваше“...

У час подневни буди се у Еви пожуда и помисли како им се брани да мудри и учени буду... и како то да змија која је јела још живи, прича, размишља, прониче... зашто се бојати смрти и казне... Воће које је и на око лепо измамиће је да куша... иако је оклевала... и тако у тај зао час примаче руку воћу, откиде га и загризе... Земља спозна своју рану... Изгубљено све беше... Од кушања Ева је занесена, не мисли на Бога... без застајкивања једе гладно не знајући да тако смрт своју већ куша... А кад с радосно устрепталих чула насити опијена ко од вина, и чила, рећи ће: „О кад ме ти нахрани, ја постадох зрела у знању... да следила те нисам остала бих незналица... ти Мудрости пут раствараш и приступ јој дајеш, ма где се повукла у тајности.. А тајна сам можда и ја још... Небеса су горе, одвећ високо и у даљ да видела би се са њих посебно на земљи ствар свака... Ал пред Адамом, на који начин да се појавим? Да л да му обзнаним одмах мену моју или радије не, да причувам пре чуда сазнања у моћи својој не делећи их? И можда, што пожељна је ствар, понекда будем надмоћнија... Ал шта ако видео је Бог и уследи смрт?... И Адам ожењем другом Евом живеће уживајући с њом без мене... Одлучих чврсто. Адам ће поћи са мном, у блаженство или јад... Тако га жарко љубим, да са њим све смрти отрпети могу, а без њега живот није живот“...

Нектар то биће божанско... Ева се враћа,  а тужни Адам и не зна шта му доноси, мада слути... Жељно ишчекује њен повратак и плете од цвећа најлепши венац да украси њене коврџе...  у срцу му се јавише зле слутње... некаква горчина, збуњеност... Пође да је тражи и крај стабла сазнање је срете,  а у  руци јој грана најлепшег воћа што амврозијски мирис шири... Похита ка њему Ева и каза: „Не чудиш ли се, закашњењу моме? Разлог кашњења – диван за чути: Дрво брањено – учинак је да отвара очи и Бозима чини оне што с њега једу и пробала ја сам... Змија мудра мене убеђивањем надвлада... увећане моћи, срце шире и ка божанском стреми... пробај сада и ти, исти удес сјединит нас може, радост и љубав иста,  а уколико јести нећеш, различни степен раздваја нас“... Адам запањен, скамењен, блед, док хладни ужас тече му кроз вене, из руке испаде венчић за Еву и просуше се увеле руже беле, без моћи говора, још блед стоји док не рече: „Како си изгубљена, безлична, обешчашћена и смрти посвећена сада... Проклета нека сплетка душманска заведе те и мене с тобом уништи, како ту поднети живот без тебе... Можда Бог да створи другу Еву и ја (ћу) још једно ребро дати, ал губитак тебе увек ће ми бити у грудима... Од тебе раставит се нећу, у блаженству ил јаду... Ти лакомислена Ево, дирнула си оно што тек жена смела је да гледа... Али прошлост ко вратити може – ни Бог свемогући ни судба... Уз тебе свој удес везах... стање нам расцепљености бит не може, ми смо једно тело“...

А шта Ева би кадра да му узврати: „Тера ме да се такмичим, ал на кратко са савршенством твојим, које како да стекнем... поделићеш са мном ту кривицу, злочин тај... радије бих напуштена мрела, но увукла те у дело опасно по тебе... Адаме, слободно кушај, а страх од смрти препусти ветровима“... Грли га и плаче од среће нежно и даје му воће... Он није оклевао и стаде јести женским чарима подлегнувши... Земља се затресе, природа заурла, небо се намршти, громови затутњаше и пролише се тужне кишне капи над грехом првобитним... Но они пијани као од вина, упалише своја тела пожудама приземним да сагоре у блуду, заносу и игри... Адам је одведе на спруд и положи на лежај од  пољског цвећа ту где су упражњавали љубав силовиту... Онда су заспали...

Устају отворених очију... невиност је нестала... Нема праведног поуздања, урођене крепости, часности... Остали су голи стиду прпеуштени... Лишени снаге и врлине... Адам ће рећи: „Откад очи отворисмо, и стварно знамо добро и зло, добро изгубљено и зло стечено... Обличја Анђела бљештаће нам сада земно бљеском неиздржљиво јако... О да могу овде у самоћи дивљој живот живети скривен... Покријте ме, о борови, кедрови, безбројним гранама, тамо сакријте ме“... Хитају ка шуми до смоквиног стабла, узимају лишће и покривају стидне делове тела... Почињу јадиковке, сузе... Страст је јака, као бес, мржња, невера, сумња, неслога, узбуркане мисли, глад чулна, промењен лик... Изобличење... И Адам ће Еви: “Да си саслушала моје речи остали бисмо срећни -  а не лишени свег нашег добра, осрамоћени, голи, јадни... Нек нико убудуће непотребан повод не тражи да докаже веру... кад највише траже доказ такав, почињу у ствари да греше“... Ева ће Адаму: „Какве речи Адаме окрутни! Не приписуј то кривиици мојој, или жељи за лутањем, што ти вођо не нареди ми беспоговорно да не идем... Ти допусти ми и одобри да одем“... Разјарен човек жени ће: „Је ли то љубав Еве незахвалне... ти изгубљена беше, а не ја... Шта могао сам више? Упозоравах те, преклињах, предвидех опасност... присили над вољом слободном места ту нема... жалим ту грешку сада, што постаде злочин мој, а ти строг тужилац... Тако се збива оном који прецењујућ вредно у жени пусти јој на вољу... одвраћања чути неће и чиниће по своме...  а ако зло проистекне, прво ће њега оптужити за попустљивост слабу... У узајамним оптужбама страћише јалове и јалове сате и часе, али ни једно не оптужи себе и том надметању крај се не указа... Достојанство и понос изнад сваке глади... Допадљива ли је свађа на крају певања 9-ог... као и сви одговори Адама и Еве... А читалац док све преживи може задбити и утробне болове праве...

ПЕВАЊЕ 10... За преступ се зна... Анђели чувари напуштају рај и враћају се на небеса... Бог шаље Сина да пресуди преступницима... Син изриче пресуду, самилошћу их заогрће својом и уздиже се на небеса... У новом свету сада је све грех и смрт... Сатана широк пут и мост пробија кроз Хаос и у Пандемонијуму се хвали својим успехом, док сви претворени у змије сикћу... Најужаснији читалачки део... Мрзим змије!!!... Бог прориче победу крајњу Сина свога и обнову свих ствари кроз Њега и Анђелима наређује да учине неке измене на небесима... Адам оплакује пад, а Евино сажаљење одбацује... Ипак она је упорна и успева да га умири... Проклетсво ће пасти на потомство... Ева предлаже Адаму насилни неки пут, што он одбија знајући да постоји нада и обећање да ће се њено женино семе осветити змији... Наговара је да мир затраже од увређног Божанства, кроз покајање и понизне прозбене молбе... Јер све се сазнало и може ли ишта побећи пред свевидећим Оком... Непослушни зар не заслужисте казну... Бог ће Анђелима рећи да не буду потиштени, јер је предсказање то тако наговештавало... Неког мора послати да им суди... Послаће Сина намесника и на њега ће пренети суђење свако и на небу, и на земљи, и у паклу... Син иде да пресуди њима двома за тај прекршај и каже Оцу: „Ти знаш ком год да се суди најгоре ја ћу поднети кад час за то дође... удесићу тако да милост и правду здружим најпре и да њих задовољим, и Тебе да смирим“... Стиже Син Судија благи и Посредник да човеку пресуди... Чувши глас Бога, Адам и Ева се посакриваше у густо дрвеће... Бог их дозива... Прво долази Адам, а за њим и Ева... Сметени су, снуждени, криви, стидни, очајни, бесни, загрижени, издајници, мрски, огољени... Адам ће рећи: „Го сам па се сакрих“... Бог ће њему: „Да наг си, ко ти рече? Да ниси јео од брањеног плода?“... Адам: „На моју главу и грех и казна, ова жена даде ми воће с дрвета тог и ја једох“... Бог: „Је ли она твој Бог да јој се покораваш, твој водич, њој си препустио мужевност и место на које те Бог устоличи, твоја савршеност надмашује њену, недостојна да влада“... Еву ће питати: „Жено шта си то учинила?“... Ева одговара: „Змија ме наведе и ја јеђах“... Бог прилази змији и на њу баца проклетство да се довека на трбуху вуче и између ње и човека установи непријатељство вечно... Женине муке биће да трудна у мукама децу рађа и подјарми је под власт и вољу мужа... Адаму рече да са муком се храни од земље, трње и коров да му расте и у зноју да једе хлеб свој насушни... Благослови „предивни“!!!... Обуче потом наготу њихову начинивши им хаљине од одраних кожа зверињих и покри и унутрашњу и спољашњу наготу... Враћа се Оцу... Грех и смрт сада су неодвојиви и крећу се заједно... Преко Хаоса од Пакла до Новог света разлетеше се свом силином у свет, који је проигран и прокоцкан на смрт... Пут што у пакао води биће широк, гладак, лак и „безопасан“... Прерушен Сатана посматрао је како Адам и Ева траже чиме ће се огрнути и како им Син пресуди... Слушао је јадиковку унесрећеног пара и чуо је о сопственом удесу пре него крете у пакао... Ономе ко почини велики грех биће јасно да је од рода Сатаниног... Грех ће поробити човека док га не убије... И планете се помрачише... Сатана стиже у Пандемонијум, обраћа се скупу и очекује пљесак и аплауз, али чује зло шиштање... Он сам поста чудовишна змија... сви се претворише у гује... Он нарасте у змаја, па у огромног питона... Беше то „хрпа ружних змија“... Стабло стајаше близу препуно бајног воћа што беше варка  и кад похрлише да жваћу плодове, уствари једоше горки пепео... Мучени су глађу и после неког времена испаштања повратили су првобитно обличје, ти пси паклени...

Бог ће обновити земљу кроз Сина... Зовнувши анђеле даде им нова задужења... Сунце ће променити закон... земљу нека погоди врућина и мразеви тешко подношљиви... са Севера нека дође зима од које све вене... са Југа нека дођу летње жеге дугодневне... Месец да има 4 мене... Ветрови нека буду снажних удара... Громови нека сеју ужас својом тутњавом и силином... Полови земље нека се искрену... „Раније је Весна вечно смешила се на земљу цвећем“... После пада, промени Сунце свој пут... започе тако насиље ствари беживотних... Неслога, одбојност грозна... заратише... прождирање... звери беже од човека... јади спољашњи... Адам тугује... изнутра је горе у том узбурканом мору страсти... Лишени су благослова... Проклети... Адам зна да сада само рађа и множи клетве што падоше му на главу... Осећање јада бескрајно је... Ова правда Божја изгледа непојмљива!!!... Остављени су бескрајном болу и патњи, зато ће и рећи Адам: „Радо би се срео са смрћу, осудом мојом, и био земља безосећајна“... Смрт је бескрајни јад,  а то је терет тежи и од земље целе... Сада су само Сатани слични, по удесу и злочину... Што сада Адам над собом жали тако гласно!!!... Земља по којој се ваља хладна је... Опазиће га тужна Ева и покушаће да му се приближи и упути коју благу реч како би умањила окрутне муке... Она је њему одбојна па ће јој рећи: „Бежи ми с очију, змијо! Жено зла! Као и змија! Мрска си... О зашто је Бог, што насели небо највише Духовима мушким, створио на крају ту новину на земљи, лепу ту грешку природе, невоље се не би збиле кроз сплетке женске... жена је пуна кварности... добијаће је гори, а најсрећнији избор свој прекасно ће срести, везана оковима брачним за душманина грозног, мрзећи га ил га се стидети“... Адам Еви окреће леђа... Ева је одбијена па лије сузе без престанка и пада му пред ноге (глупа жена) цвилећи: „Не напуштај ме тако, о Адаме... опроштај од тебе ја молим, и колена ти грлим... не остави ме... куда да пођем, где да се скрасим... не изливај на мене мржњу због јада који нас задеси... на ме изгубљену већ... на мене од тебе самог јаднију још... обоје згрешисмо ти само спрам Бога, ја спрам Бога и тебе, плачем ћу да измолим од Неба да цела пресуда твоја, са тебе скинута на мене бачена буде“... Онда Ева кроз плач заћута и у Адаму се тек неко саосећање пробуди и покрену, ублажи му срце, беса као да нестаде, кад рече: „Ако молитве промениће заповести више, ја ћу још пре тебе гласније викати да на моју главу све падне,  а твом ломнијем и слабијем полу опроштено буде... устај не споримо се више, не оптужујмо једно друго, већ тражимо у љубави вештине, како олакшати бреме једно другом у јаду нам додељеном... Смрт како видим доћи ће као зло лагано... Умирање дуго да увећа нам патњу“... Еву боли то што патња паде и на потомство и тешко јој је кад зна да је она узрочник њихове беде... и каже Адаму: „У твојој је моћи да настанак спречиш расе уклете, не зачевши је... Без деце ти си, такав и остај.. уништење ништењем да ништимо“... И само име ХЕВА значило је змија... Очај је претежак... Адам каже: „Потражимо сигурнију одлуку неку... мораћу радом зарадит свој хлеб, и каква је то штета?... лењост је гора... Труд ће ме одржати... Подучиће нас начином којим да избегнемо сву хладноћу, невреме“... На колена павши пред Њим исповедимо понизно грехе наше, опроштај заискајмо, сузама тло наквасимо, скрушеног срца у тузи искреној... И тако на коленима покајничким и савијеним исповедаху грехе понизно, опроштај тражећи и сузама тло квасећи... Пре пада постојало је само једно годишње доба ведро и осунчано – лепо као лето... Адам је имао 13 ребара, а Еву му створи Бог од 13 ребра (број несрећног значења и негативности, лоше знамење) и зато се кроз Еву грех зачео... Но ево га и моменат када се зачиње и покајање!!!...

ПЕВАЊЕ 11... Син Богу Оцу представља молитве Адама и Еве, који се кају и покушава да се заложи за њих... Бог то прихвата, али шаље Михајла и Херувиме да их протерају из раја... задатак им је да саопште Адаму ствари које ће се у будућности издешавати (пророштва и визије)... Михајло силази... Адам Еви показује злокобне знаке небеске... Ангел је дошао да најави изгон... Ева тужи, Адам се покорава... Ангел га одводи на високо брда и кроз приказање открива му све шта ће се догодити до потопа...

Милосрђе Божје уклони скамењеност из њиховог срца и даде им се ново ткиво обновљено, које дух молитве подстакну и покрену... Молитве им на небо узлетеше, а Син Посредник их пред Очевим престолом представи: „Оче, сад приклони ухо своје понизној молби, почуј им уздах немушти... јер су невешти речима којима се моле, допусти да ја тумач им будем... сва дела њина на мене, добра ил лоша, пренеси... Врлина моја њих ће усавршити и за њих моја смрт бити цена“... И доиста нико не уме да воли до Христос, нити да се овако жртвује за сваког!!!... Те завете Бог усваја као заповест... Грех је зачео распадање, окаљао ствари, укварио непокварљиво и трубом Бог дозва Анђеле своје којима рече: „Одређујем да уклоњен буде и напоље га гоним из врта да оре земљу... Михајло извршење овог биће задатак твој... Похитај без оклевања истерај тај пар грешни и обзнани да су оданде изгнани занавек... Ако се смерно повинују наредби твојој, немој их оставити неутешне... обзнани Адаму и откриј све шта ће се збити... ужас сав сакриј... а постави на источној страни врата Херувима стражу са мачем пламеним“...

Адам и Ева пробудише нову радост и усташе из очаја и мир им испуни груди опет... Ева ће казати: „Понижење рађе ми припада, неповерење и презир... поље на рад нас зове, хајдмо право... живимо бар и у паду овом задовољни“... Природа даје потом знамења и знаке: помрачи се зрак... звери почињу да лове и кидишу једна на другу... „Птица дивова“ орао две мале и слабашне птице прогони... наговештај некакве нове промене... прикази прогона и бежања и по тлу и у ваздуху... на Истоку тама... Стигли су Анђели предвођени Михајлом... Адам каже Еви: „Велике очекуј вести, један од житеља небеских долази, кога ћу поклоном дочекати,  а ти се повуци“... Архангел се приближује у обличју човека и саопштава да им више није допуштен живот у рају... Адамово срце је рањено и тужно... Ева неприметна све је чула по страни и то доживе као ударац ненадани, гори чак и од смрти... Анђео ће јој рећи: „Не јадикуј Ево нит срце везуј своје зането за ствари твоје што нису, мужа да следиш обавеза је твоја“... Понизни Адам ће рећи: „Заповеди вишњој ја се повинујем“... Михајло наставља да збори: „Окруживаће те увек добротом и љубављу очинском... Послат сам да ти кажем шта ће се збити у дане будуће... добро са лошим очекуј да чујеш, поучен да будеш стрпељењу правом, издржљивошћу све да поднесеш... Успни се на брдо ово (нека Ева – заклопих јој очи спава ту испод) док ти се за видовитост будиш“... И кретоше да се пењу, а Адам следише Михајла водича сигурног идући стазом небеској се руци Сведржитељској клањајући... Михајло Адаму са зена уз помоћ лековитих трава уклони скраму, очисти му очни нерв, да види то мноштво... раствори му очи и Адам погледа у оно што ће доћи, а што покрену источни грех на несрећно потомство које долази након њега... И биће: поквареност, мноштво насиља... сукоб Каина и Авеља... прво братоубиство кад зли доброга закла из зависти... многобројна обличја смрти... много је стаза што одводе у сурову смртну шпиљу... умираће од насилних удараца... од ватре... поплаве... глади... од неумереног јела и пића... опаких болести... болнице препуне заражених... муке окрутне и стравичне... клонућа... грознице... куге... колере... дрхтавице... падавице... чиреви... демонска опседнутост... меланхолија... потиштеност... досада... лудило месечево... болна млитавост... сушице... астме... костобоље... јауци тескобни... очај... Адам није мога да издржи па пита: „Што живот је дат нама само да тако нам се отме“... Анђео шта може да каже: „због ПАДА опака је њихова казна тако и то праведно је, јер нисте слику (икону) Божју поштовали у себи“... Питаће Адам: „Постоји ли још који пут,, сем ових пролаза болних, по коме можемо доћи до смрти и измешати се са прахом родним“... Михајло каже: „Има ако уздржиш добро правило СВЕ СА МЕРОМ (Делфијско упозорење и античка парола), умерености поучен, тек ситост потребну, никако ужитак у ждрању, свих осета ужитака мораш се одрећи... Свој живот нит воли, нит мрзи – већ што поживиш поживи добро, а колико дуго препусти то небу“... Показује му још један призор и каже да не доноси такав суд мислећи да је задовољство најбоље, кад постоји племенитији циљ због кога је створен... Адам рече: „Видим да још увек ток човековог јада још истим правцем граби, започев од жене“... Проклета жена свака!!!... Ратови, клања,  а само један праведан човек... У те дане само ће се величати и славити сирова снага... у јарам поробљаваће се народи... из ратова и пљачки доносиће се плен крвави кући... такве ће називати освајачима великим, а уствари то су уништитељи и куга људска... такви ће бити славе вредни, а све највредније ћутаће скривено... Праведник тај један говорио је да ће Бог доћи да суди са свецима својим... Добре награда чека, а зле казна... Ноје гради барку у 600-ој година живота... Потоп... Адам тешко прима оно што ће се збити и волео би да то није морао да дозна... То га мучи иако се за његовог живота неће десити... и сама мисао о том страшном га разједа и каже: „Нека човек не тражи ниједан одсад да му се прорекне шта ће се збити, њему ил његовој деци, зло његово предзнање спречити неће... сад видим да мир кварити може не мање од рата... откриј ми, небески водичу, хоће ли овде крај раси људској бити“... Изопачености, где су правда, умереност, истина и вера заборављене... Само један човек без бојазни од погрда и презира људе ће са странпутица одвраћати... Биће то једини живи праведник што изради чудесну барку и тако се спасе од општег потопа и пропасти коначне... Након потопа појави се облак росни и 3 јасно видљиве дугине боје у њему, што наговести „мир од Бога и завет нови: симбол бојених пруга на небу значи завет Бога да више никад неће сатирати земљу новим потопом уништења)... Адам се радује и то га учини опет живим... Сада је убеђен да преживеће раса људска и семе ће му се продужити земљом...

ПЕВАЊЕ 12... Михајло наставља причу шта се збило и након потопа... помиње Аврама и објашњава ко ће бити женино семе, најављује његово оваплоћење и отелотворење... као и смрт, васкрсење, вазнесење... и стање у Цркви до Другог Христовог доласка... Адам задовољан оним што чу и виде, силази са брда и буди Еву... Док води их Михајло они се држе за руке и излазе из Раја... Мач пламени вије иза њих,  а херувими заузимају стражарска места крај двери... Коначно напуштају сав тај прекрасан рај лепши од описа свега делимично знаног и незнаног нама... Боље поуке могуће је извући из Милтоновг песничког опуса целог, него из неког теолошког текста... Лепше казује него сувопарни текст Симбола вере... Милтон би требао ако већ није (у моје време није) да буде део школске лектире...

Архангел рече да божанске ствари шкоде и замарају чула човечја... Беседа коју слуша са пажњом рећи ће са колико више слуха треба и мора да припази: „Тај други изданак људи, живеће, док се не уздиже један који ће одгнати сасвим слогу и закон природе са земље, ратом и клопкама душманским“... Бог силази да погледа њихов град зван кула вавилонска, па их подели на језике разне и расеја, расели... Ужасна збрка и пометња тада настаде... „Ако се потисне ил не послуша разум, страсти преузимају власт од разума и на роба своде човека... Тиранима оправдања нема... тако ће овој патњи, ко онај пређашњи свет, од зла на горе ићи, док Бог најзад не препусти их странпутицама њиним и један посебан да изабере народ и уздићи ће од њега народ моћни и излити на њега свој благослов... сви народи на земљи у семену му благосиљани (ће) бити – велики Спаситељ твој, што ће згњечити змији главу... Тај патријарх благословен Аврам... Два брата Мојсије и Арон избавиће народ његов из ропства... Бог ће са синајског брега законе им дати... и сви пророци доба ће Месије великог опевати“... И пристићи ће у Обећану земљу...

Адамово срце се овим што слуша умирује, но он још не схвата зашто мора тако много закона да се подари, пошто зна да тамо где има много закона, још више има и греха... Михајло каже: „У правди таквој наћи могу оправдање према Богу и мир савести, коју закон принудом спољном умирити не може... Тако се закон несавршен јавља, а време ће се испунити за савез бољи – од дела закона до дела вере... Прво ће међ свештенством неслога настати и загади свађа њина сам храм... Наречени Месија рођен од Дјеве, а Отац му је Бог највиша моћ... Тако Бог и човек биће једно... Твоју ће Он казну издржати, у облику телесном дошав, мученички живот и паклену смрт... живеће омражен, срамоћен биће, силом ухваћен, суђен, закован на крсту, од народа свог убијен“... Он умире, али оживи убрзо за 3 јутра само и тим васкрсењем ће Сатанину главу смрскати и поломити му сву снагу поразивши и победивши грех и смрт заувек... После васкрсења на земљи неће остати дуго, а у тих 40 дана показаће се неколико пута ученицима... Вазнеће се на небеса са земље и као Победник поново сести Богу са десне стране... И доћи ће у сили и слави да суди и живима и мртвима... Тек тада сва земља рај ће бити опет...

Адам је неодлучан, па не зна да ли треба да се каје за грех или да се радује сад кад чује да ће из овог нарасти и настати још више доброга... Анђео каже да ће Бог са небеса послати Духа Утешитеља који ће прво на Апостоле излити, а затим и на све крштене... „Вуци ће за учитеље стати, прегладнели, што ће све свете тајне, неба за циљеве погане своје користити, за похлепу своју и истину празноверицама и легендама укаљати, оставив је само у записима чистом, али њих без Духа разумети се не може... Пожелеће да себи имена стекну, положаје и звања и удруже се са световном влашћу присвајајућ себи Дух Господњи и измишљотином том духовне законе телесном наметнуће силом, законе који неће наћи нико да записани су игде... Тиме ће присилити и сам Дух Милости и свезат другу његову Слободу, срушит храмове му живе... прогони родиће се тешки... остали којих је много више сматраће обредима спољним и маском да вера је задовољена... Истина ће се повући,  а дела Вере реткост биће... Свет ће ићи даље... добрима зао, а злима добар“...

Адам је добро поучен, у њему су мирне мисли, добио је део потребног му знања, онолико колико у њега као глинени суд може стати, а да не прелива... и научи да је послух и послушност нешто најбоље, као и љубав и страх пред Једним Богом... а да онај ко прептрпи истине ради ходи највећој непролазнј победи и слави, а смрт само је „капија живота за верне“...

Ово су највеће могуће мудрости и вишој Адам не треба да се нада или тежи, макар и све звезде по имену знао, макар и сва богатстав света уживао... а још ако овоме знању придода: веру, врлину, стрпљење, умереност, љубав и мислосрђе - стећи ће рај у себи самоме... Силазе са брда осматрања... Пробудиће Еву по допуштењу свог водича који му рече: „Допусти њој да с тобом дели што сад си чуо, посебно оно о знању“... Сиђоше, а Адам у колиби затиче већ пробуђену Еву, која му каже да у сну од Бога прими Откровење куда он оде... “И мада је због мене пропало све, част ми је невредној учињена таква, од мене ће семе обећано искупити све“... Анђео их узе за руке и ка дверима источним поведе право, па низ хрид хитро у равницу испод, а онда нестаде... Заплакаше искреним сузама... Свет који зјапише пред њима по коме ће им само Провиђење и Промисао Божја бити водич... Руку под руку, клецавим ходом прелазише свој самотни пут... Завршетак „тихог краја“ и почетак за наставак и настанак новог Милтоновог епа, нове приче, која наговештава да овде није крај, већ да одавде и из овога све изнова ново  и обновњено започиње... Но о томе више у епу од 4 певања који Милтон наслови као „Рај поново стечен“...