Ово је филозофија 17-ог века, по којој човек може
путем свог једноставног размишљања да иде куд год зажели, а у којој (филозофији) је опет интуиција
утемељена на искрености и моралном вођењу човека до његових самих и највиших
темеља... Овде је сакупљена и прибележена записка у трајању од 7 година,
настала у време једне изолације у 17-ом веку, са много зен будизма које беше у
вези са самурајима још од 13 века... Аутор овог филозофског записа јесте ЈАМАТО
ЦУНЕТОМО (1658-1719) и садржи 11 поглавља...
1 ПОГЛАВЉЕ... Сваки самурај мора најпре освестити Пут
самурајски којим креће, а уз то кретање
и спознати сваки његов смисао... Ту нема прстора и места за нехај и немар,
пропуст, страх - јер то су све непожељне премисе овде... Он зна да се његов Пут
налази у смрти и да је смрт садржај и садржина која га одржава на том Путу...
Избор смрти може бити и брз, а то значи
да нема премишљања и мора се делати хитро и одлучно... Муњевито брзо... Везан
је за свог господара заветима огромне оданости и верности... Сваки спољашњи
манир или нека од навика може сведочити и о неукусу једног самураја, па стога
он ће ипак обратити пажњу и како зева и како кија... Сваку своју мисао ратник
самурај испуњава мишљу о свом господару коме служи у овом свету који је ништа
до једна „луткарска представа“... Самурај неће растрзан бити између две тешко помирљиве
ситуације... Он мрзи неправду и стаје на страну правде и освете... Почесто
гледа са 4 пара очију посматрајући све са стране... И тако мисао по мисао увиђа
и грешке, којих готово да нема... И кад већ размишља о грешкама он зна колико се
треба чувати оних који су безгрешни... Такви су најопаснији, а све мање
оданији... Корисност једног обраћеника из грешке утолико је већа кад он кроз
покајање увиђа колико смотренији и обазривији мора и треба бити након свега...
Онај који је погрешио бар само једном утолико је кориснији, нарочито због те
смотрености и покајања... Пазити се треба човека који никад није згрешио (мада
таквог можда и нема, осим тек рођених беба), јер је опасан и ово није рекао Ги
де Мопасан, нити онај кинеским зидом опасан... Ово је филозофија „ХАГАКУРЕ“... Он
зна начин како да победи самог себе, а све мање познаје начин да победи
друге... Мале ствари посматраће и узеће у обзир озбиљно, док ће оним већим и
крупнијим прићи олако...
Читалачки трзај доводи ли до још једне суштине у ово
кристално јутро, иако по овој филозофији сазнајем да ни риба не воли чисту и
прозирну воду, већ више ону где има мало траве да се под њеним сенкама разрасте
и застане... Змај истока и Јапана није демон као на трулом обзорју хришћанскога
Запада који је једини прави и чисти, а све друго је нечисто и прљаво... А кад
змају неко изиритира грло, онда нека се и припази ватре његове... Змај је овде
симбол живота, геније свемоћне снаге и лепоте, дух промене и владавине која се
прилагођава и никад се у целости не показује... И ако човек може ходати и ићи
куда год пожели путем размишљања, ево га и по ко зна који пут на тлу
недостижног Јапана... Интуиција, искреност и висока морална начела доводе га до
необоривих темеља витешког самурајства... А данашњи „миротворци“ по васељени
само шире патњу, беду, рат, јад, несрећу и глад и тако себи и својима налазе простора за рад... А ако већ
размишљате о ритуалном самоубисту званом СЕПУКУ треба знати да исто могу и
извршити жене, које за разлику од мушког сепуку просипања утробе, женску смрт
постижу иглом из своје пунђе тако пробадајући властито срце... Можда је само
лакша помисао распарати утробу...
Свако ко се није осветио осрамоћен је... Књиге треба
читати и приче са слушалачком пажњом присвајати, како би то довело до тога да се
унапред на нешто самурај покрене... Нешто да реши... Постоји други вид којим се
потире срамота и он се налази у смрти... Околности, не важно да ли поражене или
победничке - оне су само привремене моћи и силе... Самурај је прави човек и он
неће размишљати ни о поразу, као ни о победи... Он једино без трунке размишљања
тежи „ирационалној смрти“... Његови манири ма какв нам изгледали увек су испарвни
и зато се оваквима диве... Важно је разумети само то једно једино питање, јер
ко разуме једно, разумеће чак и 8 питања... Необазрив је сваки онај који говори
обореног погледа и спуштеног ока... Самурај је „унутра кожа пса, споља крзно
тигра“... Ум самурајски мора бити чист и једноставан, а појавност да му је живахна... Ту су она 3
Тројства: оданост, поштовање и храброст... Наравно важан је и беспрекоран лични
изглед, као и хигијена: смаурај се огледа у огледалу, свако јутро се купа, сече
и турпија нокте, веже перчин (реп), а косу подмазује миришљавим уљем...
Да ли се добри обичаји губе и гасну ли?... У срцу самурајском
не сме и не може да се понесе ништа недостојно... А кад већ примамо људе у
службе смаурајске тереба знати да они са „препреденим срцима“ неће бити довољно
добри и одани господару... И ко је тај модел од кога ће се учити сви... Ко је
тај учитељ... Да ли је то човек који је способан да примети само добре ствари
код свих осталих... А шта онда са људима који имају лепе манире и добро се држе
у спољашњим церемонијама, па ипак немају неопходну моралну чистоту... Учити
јесте добро, но учење најчешће одводи нас у грешке... Бити груб према некоме
јесте понашање које пристаје једино „лакејима из средње класе“...
Све се ради са пажњом огромном... Недружељубива постаће
сва она деца чији су родитељи живели у лошим односима... И ма шта да ви
покушате да урадите или радите, будите свесни да ће увек бити и оних и онаквих
који ће вас „саплитати и ометати“... А ако неко од вас жели баш да спозна срце оног
другог човека, онда нека се „разболи“... Судбинска ствар биће и добра и лоша
срећа... А мушка стаза јесте и добар и лош поступак... Моране лекције су казне
и за добро и за лоше... Но, реч једног самураја „чвршћа је од метала“...
Изговорене речи рађају мистерије и чудеса... Достојни презира јесу људи
прорачунати... И јесте овај Пут може бити и Пут очајања, па ипак и више од 10
људи не могу убити једног оваквог човека... Здравим разумом овде се не постижу
крупне ствари, а самурај мора бити „луд
и очајан“... У тешким ситуацијама зна да што више воде има, виши биће и чамац...
Или што више блата има, већи јесте и Буда...
Прави потез треба повући као у игри го, која је
пристигла из Кине (овде шаховска правила не важе)... Реч самураја је важна и
она је „цвет човековог срца“ и он дела брзо... Своје одлуке доноси „у простору
између 7 удаха“... Време у којем живи критикује онај ко поседује мало мурдрости...
А да би спознали нечију дубину срца неопходно је све сагледати кроз ситнице...
Овде се помера и небо и земља без напора уз помоћ КОНЦЕНТРАЦИЈЕ (а не помоћу
вере)... До 40-е године као у житнице сакупља се снага, а до 50-е године важно је
да се самурај примири, јер „велики генији касно сазревају“... Оно што понижава
јесте лаж и неискреност... А треба кроз суштину ствари познати и видети све...
Важни су детаљи, као и ситнице... Самурај мора бити упоран на овом Путу
непосредности и мора нападати нагло... А све оно што се лако схвати површно
је... Постоји и оно што се по природи да разумети, али постоји и оно што се не
може разумети, ма колико се упињали и трудили... И зар баш то није овде тако
занимљиво...
2 ПОГЛАВЉЕ... Када све тече добро, а ви постанете
поносни и разметљиви, биће све то равно недоличном понашању... Зато је боље
бити „помало несрећан у младости“ и окусити горчину живота, јер то смирује
нарав људску... Бескорисни су сви они који клону духом у несрећама овим... „Снови
(јесу) истините манифестације“... Три самурајске врлине јесу: интелигенција,
хуманост и храброст, ту кад доследно живети треба „једноставној сврси тренутка“
служећи... А сви они који презиру прошлост, слаби су одвише... Важан је само
крај ствари, а никад почетак... У свему
најбитнији је завршетак... Наша телеса добила су живот из ништавила... Празнина
је облик и облик је празнина... Ако је право време сада, самурај непрестано
вежба умирање... Беже само кукавице... Сви су исти само у једном, а то једно зове се - УМИРАЊЕ... Живот је
кратак... А кад већ живимо треба радити
само оно што волимо... Погледајте снове неке особе - они говоре о стањима
исте... Још ко успе да од својих снова направи своје пријатеље и савезнике, биће добро...
Достојанство, једноставност мисли, усредсређеност
духа, мудрост, хуманост и храброст... А на другој обали: похлепа, бес и лудост... Нешто се лоше догађа, но за очекивање
треба бити и дискретан или дискредитован... Животне прилике грабе, газећи брзо „кроз
гвоздени зид“... Зар неће бити боље остати код куће и читати хаику поезију или
савијати ждралове од папира... Биће грешка ако причамо о пословима других
људи... Биће неумесно и кад их
хвалимо... Онај ко је у сукобу са свима, онај ко иде наоколо и твори неприлике од
мале је вредности... А уколико свет посматрате као сан биће понајбоље... Зар
није ово „домишљато резоновање“... Па ипак, све што творите и чините неће бити
ефективно уколико се не користите оружјем које називамо ИСТИНА... Подло је
мислити само о победи, јер та подла победа биће гора од сваког пораза... То је
на концу конца бедан пораз само... Човек који се никад неће сукбити јесте само
онај који је способан да све „обгрли саосећањем срца“... А они који знају да им
је омелено знање заузеће такав надобудан став и држање као да знају и превише...
То је неискуство... Док они који знају и подробније о нечему, неће одавати
такав изглед, а то је уљудна особа... Не
треба ићи тамо где нисте позвани, а ретки су добри пријатељи... Ако већ одете
на групна окупљања, тамо тек фијаско постаје учестала појава... И са добрим стварима
може се претерати, а ипак и претеривање у причању доноси истину... Је ли ова
одважност борца смаураја равна фанатизму можда... Сврха сваке чајне церемоније
јесте да прочисти свих 6 чула: очи, нос, уши, уста, руке и стопала, ум... А
кроз домишљатост и прорачунатост, не може се све постићи... Потребни су шири
видици... Мењају се времена такође... Велике ствари неће се постићи, а штету ће
донети сваки вид нестрпљивости... Најбољи судија јесте срце, а човек мора бити „оса копачица“ - она која
своје особине може пренети и на друге инсекте тако што их усвоји и од њих
начини неке нове осе копачице...
4 ПОГЛАВЉЕ... (поглавље 5 нисам пронашла у књизи и не
знам зашто је изостављено)... Благу казну изискује само злочин који „није јасан“...
6 ПОГЛАВЉЕ... Приче о самурајима биле су помоћно
средство и путоказ који је водио ка будизму...“Данашњи монаси се баве лажним
идејама и желе да постану похвално благи; ниједан од њих неће остварити Пут“....
Кукавице се налазе и међу ратницима самурајима и такви хвале и у први план
истичу будизам... Ово треба да нас жалости... Највећа грешка младих самураја
јесте учити будизам... Они стари који су се повукли то могу... Ратник самурај
ако 24 сата дневно да десном рамену носи оданост и поштовање, а на левом
храброст и саосећање, онда јесте самурај прави... „Саосећање је као мајка која
храни судбину човека“... А стомачни болови названи су од давнина „болест
кукавичлука“... Ти болови наступају изненадно
и онеспособљавају непокретношћу...
7 ПОГЛАВЉЕ... Ако поразимо сопствене савезнике (самога
себе) и ако превазиђемо сопствено тело то је ПОБЕДА – самурајска аскеза... Ако
најпре човек не порази сопствени ум и тело, никад неће бити способан да порази
непријатеља... Кукавичлук је кад си исмејан, а ништа за то ниси предузео... А
будала јесте онај који се исмејава другим људима, не видећи самога себе...
8 ПОГЛАВЉЕ... Још један порклети дан јесте и оно
сутра... Освета се никад неће окончати ако се нешто чека, макар то био и
пристанак или одобравање других... Самурај одлучно иде сам, чак и по цену смрти
властите, која значи главе одсецање... Ко говори само о освети,
а ништа не предузима зове се ЛИЦЕМЕР... А свештеник кад убије човека,
казна му је смрт... Каишаку – онај који одсеца самурају главу при чину СЕПУКУ
треба да засече снажно... пуноснажно...
9 ПОГЛАВЉЕ... Срамота је непоседовати храбост, а са
друге стране поносити се некавом личном снагом... И за прељубу казна је
смрта... А слуга не може да мења господара... Срамота је кад људи прихвате
идеју о смаку света, па престану да се труде... У времену нема никакве
грешке...
10 ПОГЛАВЉЕ... До конца конца присутна је БОРБА... Они
који се једном опеку тешко ће направити исту грешку играјући се са ватром по
други пут... А удавили су се сви они који су и игру са водом схватили олако...
Штету наносимо ономе кога хвалимо... И мудар и будала постају поносни ако су
хваљени... На овом свету све је варка, све осим смрти... Смрт је јединствена и
једина искреност овде... Одбацује живот онај ко
је спреман да се држи грчевито Пута... „Будизам одстрањује аналитички ум“
и ту да ли неко застрањује или застајкује... А ако нешто речено мора бити, онда
треба да се каже одмах... Рањеник ће пити „коњски измет“... А кукавица је и
онај ко се затворио и ко избегава друштво...
11 ПОГЛАВЉЕ... Самурај треба да победи унапред... Прво
се победи, а после се бори... И није
важно какве су нам околности, све је усмерено ка победи... Најболније је
кајање... Ако сте усредсређени и концентрисани поседујете моћно оружје...
Човеково име траје до конца времена, иако он фактички живи само за време једне генерације... Неће
ти повлађивати онај ко те „отворено критикује“... Лако се не може наћи добар
човек... Љубазно јесте ако питаш о нечему о чему већ знаш... Ипак правилно је
питати и о нечему о чему не знаш... А намере све своје треба завити „у иглице
бора“...
У чему је коначно умешност самурајског ратовања и
Пута... Напасти и одбацити живот... Најважније је оно време пред свитање, као и
оно за време најдубљег сна... Из ума долазе све способности... Гутамо пљувачку
да би умирили ум... То је тајна... А и кад смо љути опет ћемо гутати
пљувачку... На чело треба ставити мало пљувачке – кажу добро је... Војна
тактика није потребна човеку велике снаге и учење тих тактика бескорисно је...
Нема места за немарност... „Људи који делују интелигентно неће бити истакнути
чак ни кад ураде неку добру ствар, а ако, пак, ураде нешто нормално,
преовладаће мишљење да то није довољно. Али, уколико човек за кога се мисли да
има мале способности уради чак и најмању добру ствар, људи ће га хвалити“...
А кад стигосмо до беседништва, каже Пут самураја да је
најбоље „не говорити уопште“ и то је суштина... Срамоту доноси и необуздано причање...
А онај ко не пожали свога живота ратник је прави... и он ће након смрти свога
господара извршити СЕПУКУ (самоубиство просипањем црева; церемонијално
самоубиство које је имало много облика,
а мењало се од периода до периода)... Он већ унапред себе сматра
мртвим... Опасности неће бити докле нас људи разумеју... А једна од самурајских
дисциплина беше и неговање бркова... то је кључни доказ кад одсеку са погубљене
главе онај део са носем да није жена, већ самурај мушкарац... А чему учити
децу: мушку смелости, а женску
чедности...
И причати „НЕОБАВЕЗНЕ ПРИЧЕ КАСНО У НОЋ“... О несебичном служењу... о наредби
да се изврши сепуку као највиши облик службе... Бескорисним назваће се сваки
онај који нема велики понос, а можда и
нос... И чајник уме да се охлади, као што и ентузијазам у једном човеку спласне
и нестане, но све то треба да се одгоди... Како?... Постоје 4 завета за богове
и Буде: нема скретања са Пута самураја; свом господару бити од највеће користи;
родитеље своје волети; исказати огромну саосећајност и радити за добробит
човечанства... Никад неће посустати само онај који буде поседовао снагу
двојице... (а тек Тројице)... Миц по миц, или мало по мало увек се стреми
НАПРЕД попут кишне глисте... И богови и Буде Пут почињу полагањем Завета...
Но ко је спреман Завете страшне дати и овако опстати!!!...
Нема коментара:
Постави коментар