ПЕВАЊЕ
4... Сатана се
налази близу Едена (реч и место које по значењу значи задовољство)... Прелеће рај
у обличју корморана он који се веома вешто камуфлира и мења... Слеће на Дрво
живота највише у врту... Потом спази Адама и Еву, па прислушкује њихов разговор
и сазнаје тако да им је кушање са дрвета сазнања добра и зла строго забрањено...
Архангел Уријел (светло Божје) упозорава Гаврила који је чувар врата рајских да
је побегао један од злодухова из паклених дубина... Спушта се ноћ, а Адам и Ева
узносе молитве у колиби својој.... Гаврило шаље чету анђела чувара на стражу...
Сатана крај Евиног уха слатка сновиђења прирпема у сну како би је искушао...
Ипак анђели чувари га хватају и одводе пред Гаврила... Ту се ђаво опире, а они
га пуштају и он одлеће из Раја... Сатана је почетак и крај свих превара и неко
ко је презрео свако поданство и послушност... он је поганство и паганство... Он
није неко ко је створен да би захваљивао и благодарио... „Захвална душа дуг не
дугује, већ увек плаћа у исти мах дужна и разрешена“... Њему је свеједно јел у
питању мржња или љубав – обоје му доноси јад подједнаки... Он је подложан оној
врсти мучења која кидају и ломе изнутра... Дрво жића је његова осматрачница...
он је сада корморан (симбол прождрљивости) и он осматра... Кушање са Дрвета
сазнања биће плаћено папрено скупо... Адам и Ева без скритих делова на себи и
без стида, наги, иду јер то није сматрано за зло... Ђаво прислушкује њихов
разговор... Дрво сазнања расте тик поред дрвета Живота... Ако му само и окусе
плод знају смрт је казна... Наизглед једна само забрана и тако лака... И тако
окусивши доћи ће до знања, а знати равно
је смрти... И Сатана се пита: „Опстају ли они само с незнања, је ли то срећно
њино стање“... Урило упозорава Гаврила... Вече се спушта, а Адами Ева одлазе на
починак, уз беседу, држећи се руку под руку и ходе ка својој колиби блаженог
духа... Кад стигну ту ће клечати и ту ће се молити... Потом ће лећи у „тајне свете
брачне љубави“... Пој славуја ће их уљуљкати и тако ће заспати загрљени... На
њих мотре Херувими које је послао Гаврило... Херувими налазе ђавола као згрчену
жабу крај Евиног увета који не престајаше да је искушава... Уобразиље, машта,
привид, опсене, снови, залудне наде, празна хтења, сувишне жеље, надувана
таштина... Ђавола одводе Архангелу Гаврилу који му након препирке каза: „Одступи!...
Бежи одакле и доће!“... Гаврило (јунак Божји, Божји гласник, држи гласнички
штап, жезло или љиљан, упаљену светиљку или огледало од зеленог јасписа,
благовесник)... Архангел Михајло – ко је као Бог, војсковођа небеске војске,
победник над Сатаном...
ПЕВАЊЕ 5... Ева изјутра Адаму поверава свој сан, а потом одлазе на јутарњу захвалну молитву...
Бог им шаље Рафаила да их упозори... Лепо га примају у колибу и госте га... Страшан
сан Ева исприча Адаму... Архангел Рафаил стиже ту као знак огромног
упозорења... Опасност вреба од нечистог који шеће рајском баштом... У
претходном 4-ом певању ђаво је прерушен у жабу... У шта се све тај неће
трансформисати и преобратити... Од прождрљивог корморана до жабе... Рафаел чије
име значи Бог је оздравио, исцелитељ, увек са посудом лека у руци... Евин сан
је први весник и наговештај пада... Адам буди Еву, која се прилично успавала...
Прича му сан, а он је потрешен... Речи препуне страха и бојазни, а он јој каже
да се не боји, покушавајући да је охрабри и утеши... Еви кретоше и сузе из
очију... Под отвореним небеским шатором почињу јутрању молитву и узносе хвалу и
славу Створитељу света: „Господе, само добро нам дај... и ако ноћ је скупила
око себе штогод зло, отерај га, као што светло тера таму“... Молише се тако они
невини и чисти, а зашто Бог не услиши... Цар небески позива Рафаила и шаље га
Адаму и Еви... Рафаил је изгледао као феникс, та света птица и беше он једна од
шесторкрилатих серафима... Феникс је митска птица, која умире сваких 500
година, да би се из свог пепела поново родила у храму Сунца у Хелиополису у
Египту; у хришћанству то је симбол васкрсења... Седећи на прагу своје колибе Адам
га спази... Ева беше унутра спремајући за обед слатко рајско воће... Адам је
дозива и она му доласком се одазива... Обличје сјајно које им стиже у посету све
ближе јесте... То је вишњи небески гост послат по налогу самога Бога... Код њих
ће ручати и рећи ће им да све потребује храну, а храна крепи оно што је саздано
и створено... Адам почиње са низом питања: „Шта значи онај услов приде: АКО
БУДЕТЕ ПОСЛУШНИ?“... Анђео ће једва дочекати да беседи... И рећи ће Адаму да за
сву своју срећу буде захвалан Богу и да Њему за то дугује све... А уколико
послушним остане за срећу ће дуговати и самом себи... Савет који треба добро да
се упамти... Бог Адама начини савршеним, али променљивим... Створи га добрим, а
колико ће устрајати у тој доброти препусти њему самом на вољу по природи
слободној вољи избора... Уколико не буде владао својом вољом чека га удес неизбежан...
Од нас Бог иска вољно служење, а не присилно... Рафаел ће рећи још да смо
блажени, само док смо у послушности одржани и истрајни... Потом ће Адаму
испричати причу о паду анђела, о Сатаниној буни и „новој мисли“ за којом поведе
у адску пропаст 1/3 небеске војске, јер се усудио да тражи једнакост са Богом у
свему... и сковавши тај заверенички скуп на „Планини пакленог збора“... „Редови
и степени не косе се са слободом, већ се слажу добро“... Но у том палом збору
серафим Авдиел каже Сатани да тражи на време опрост док га још може наћи...
Авдиел је једини веран међу невернима у том чадору безбожничком... И још му
каже да пази, јер онај који га и створи може га уништити и још већим јадом...
Једини Авдиел нађе се у том безбројном ђубрету и чврст у вери беше, неуздрман,
незаведен, незаплашене оданости, а верност своју, као и жар љубави своје сачува
нескрећући од истине... Сам беше... Узврати им презир и окрете леђа... Адам и
Ева чине молитве захвалнице не по обредним стандардима, већ по надахнутости и
својим обичним речима... Овде је природна једноставност вреднија до сваке извештачености,
па чак и уметности по Милтону... Видимо да право избора имају чак и анђели...
Небески ред је нешто више од сваке династичке сплетке... А север ће се сматрати
традиционално насеобином Сатане и тамо на тим страна северним живеће Синови
Зоре - Сатанини следбеници... Он је звезда Даница која са небеса паде...
ПЕВАЊЕ 6... Рафаило неуморно наставља беседу, о томе
како су Михајло и Гаврило послати у бој против Сатане у први дан битке... А
другог дана битке Сатана је изумео ђаволске борбене направе, па и топ између
осталог... Трећег дана Бог шаље Сина Месију на својим колима и као гром се
сручи усред непријатеља и протера их све до ивице Небеса... Зид се отвара и они
пропадају доле у страху и пометњи, на место казне у бездан... Месија Победилац
враћа се Оцу... У борби против Сатане, Син побеђује после 3 дана битке... Није
ли досадна и монотона прича и сав тај акценат на Евиној толикој послушности и
покорности исто као и кривици... Милтонов читалац умеће са свим и свачим изаћи
на крај, јер није баш све рај... Да ли је жена баш толико крива за долазак
пакла... Ако видимо ток причањ, а и беседе она је мушка ствар и саопштава се
Адаму само, па стога Евин удео услед довољне неинформисаности и неупућености о
свим опасностима потенцијалним не може допасти и њој... Незнање не може бити
кривица таквих размера... Адам би могао бити кривљи више, јер је више дознао и
то унапред... Али где то он сме бити крив, када је по стварању неприкосновен,
нетакнут, па чак и кад згреши узвишенији је, а не испадне ли покаткад у
тумачењу да је јадан кад допусти да га никаква Ева у зло наведе... Нарезах пуну
тепсију јабука, посух циметом да се пеку и док режем размишљам шта да допишем у
будућем есеју на тему Милтонове „Изгубљености“... Пре него кретох помисли ово
ће бити досадно штиво, заморно, превише богословско, теолошко, а ја баш то не
готивим превише... Баш напротив, Милтон је за мене ОТКРОВЕЊЕ и ту се родио и
наслов МИЛТОНОВО ОТКРОВЕЊЕ или Откровење по Милтону...
У сваком сукобу неважно да ли га именујемо глупим или
грубим доћи ће до борбе у којој се морају потући разум и сила... Авдиел ће рећи
да ту мора победити разум... Он је најумнији и Сатани ће рећи: „Лудаче, не
мислиш да залуд је на оружје спрам Свемоћнога... учи, сад, мада касно колико
шачица је у праву кад хиљаде греше“... Сатана му се изругује и ту понизну службу
„трубадура неба“ наспрам слободе слабо оцењује... Авдиел ће опет казати: „Отпадниче,
још увек грешиш, и краја нема томе, јер са стазе истине си скренуо... Бог и
нарав захтевају исто кад тај што влада бољи је и надилази оне којима влада. А
ропство, то је служити тупавца, или оног што се буни спрам вреднијег од себе...
пусти ме да служим на небу Бога свеблаженог, и Божјим му се заповестима
покоравам, јер тога су вредне“...
Михајло нареди да затрубе трубе анђеоске... Подиже се
оружја звекет, и хука, и бука, и тресак... Мегдан започе, а да беше земље тада затресла би се од ужаса
страшна... Милиони анђела у боју се сукобише, док све подрхтаваше од праска
ратничног... У чијој ће руци бити победа, кад Сатана чудну снагу исказа... Мач
Михајлов коси, замахује силином и обара у рату небеском кад ударише душмани на
душманина... Зараза злоће поремети спокој света... А небо као место блаженства
неће трпети дела рата и насиља... Анђеоски принчеви тамни, та руља покварених
што збрку ствара... Празним ветровитим претњама речи може ли се заплашити Онај
на кога ни делом поћи не можеш... О силном Небеском Царству одлучује мегдан у
сукобу две разлите сфере: склада и несклада, добра и зла, светла и таме...
Михајлов мач искован је у ковачници Божјој и он погоди Сатану са десне стране,
а мач Сатанин клону, а из ране потече му телесни сок налик крви... Шкргутао је
од бола, од злобе, од стида, од беса... Прездрави он то брзо, јер Духови нису
крхки као човек што је крт и лако ломљив... Гаврил се бије са Молохом царом
бесним, а Уријел и Рафаел са другим душманима што надиру... И каква је то снага
која је отцепљена од правде... Није ни хвале вредна и заслужује сваки прекор и
презир... Може ли се кроз бешчашће - част заискати... И зато њихова зла коб
биће овај мук вечни...
А кад се бој стиша, а сломљено оружје препокри тло,
оно што остаде само се повуче од замора... Сатанина дружина побеже срамно...
Победник и гоњени... Сатана сазива хитан ноћни савет након првог дана боја
убеђен ако договре добар план и нацрт отпора да ће и успети... Један од
рањеника рећи ће: „Бол, то најгори је јад... шта вреди јунаштво и снага, кад
гони их бол што све превлада“... Сатана им обећава да пре зоре види велики
напредак... Саветује их да живну, предахну, отпусте страх и нека им ништа не
буде потешко... Изјутра бој се бије, а Сатанине команде су громке, па треба
издржати те вражје псине... Војска бунтовничка употребиће нови ђавољи изум у
борби – топ... Наста пометња коју Свемогући Бог Отац промишљено допусти, па
рече Сину: „Два су дана прошла... ужасна борба је њина... стог што неуништиви
су, борба ће њина бескрајна бити, а исход
неће... два дана прођоше тако, а трећи је твој... јер нико до ти окончат је не
може... Син ће осветом зауздати овај метеж“... Отац му рече да упрегне борбена
кола, а у рат поведе уз себе Стрелу и Гром, како би све ђаволе побацао у
најдубље јаме бездана... Син по вољи стаде пред Оца и рече: „Али кога ти мрзиш,
мрзим и ја“...
Трећа светла зора поче да се буди и рађа, а Христос у
бој креће... Победа му стала са десне стране као орао раширених крила (орао
птица Јупитерова, а гром му је оружје)... Прати га 10 хиљада светих небеских
бића... Дошао је да бес Божји излије на ове безбожнике... Темељи небеса има да
се тресу... Све ће се трести осим Божјег престола... Ђаволи побацаше оружје
некорисно... Христос дође не да их уништи, већ да их искорени са небеса и
пошаље у опустошене дубине... Они сами се бацаше стрмоглавице с ивица и обода
небеских... Падали су све до јама бездана 9 дана... Пакао их све прими и
затвори се над њима... Пакао је њихово достојно село које испуњава огањ
неугасиви... Пакао је дом њиховог јада и бола... Христос Победник и
Победитељ... Анђео рече Адаму: „Кушње му не слушај, упозори (Еву) њу слабију...
бој се сагрешења“... Награда за непослушност биће стравична!!!... И зар није
Авдиел један од драгих ликова овде, неко ко прво крете у бунт за Сатаном, а онда
све укапира (схвати) и сада се рве са тим тупавцем и глупаком... Остаје питање
што Свемогући Бог кроз Сина који их све докусури трећег дана борбе није
уништио, јер то је могао... Зашто их је само протерао са небеса... Чега све не
би било да их је уништио једном за увек... После ће много више бити уништавани
и жртвовани вреднији – толики људи... И на крају Адаму би речено да се чува и
да Еву слабију на то упозори... Шта ако Адам није умео упозорити Еву убедљиво и
на висини задатка... Што се Ева сматра слабијом, кад ни Адам не показује ту
нерикосновену јачину којом се дичи, осим да запиткује и пажљиво слуша...
ПЕВАЊЕ 7... Рафајло небески тумач на Адамово искање
прича и приповеда како и зашто свет беше створен, а после протеривања Сатане
Бог створи још један свет и нова бића у њему и посла свог Сина у пратњи Анђела
да све створе за 6 дана... Рафаило приповеда, а Адам слуша и ту ће дознати како
Бог посла Сина и Анђеле да створе шестоднев... Адам у друштву са Евом пажљиво ослушкује
причу и тако неке сумње које му се зачеше у срцу као да ишчилеше... И настави
безгрешно да ослушкује у жељи да сазна како то настаде овај видљиви свет прво и
како то небо настаде и би рођено све из Хаоса невидљивог... „Знање је храна“
коју треба са сваком мером узимати онолико колико то разум може да свари, а све
сувишно у тој мудрости биће претворено у лудост и биће ветром разнешено...
После Луциферовог пада и повратка Сина Оцу, Бог рече да ће створити нови свет и
у њему човека од кога ће постати једна безбројан раса... Сину рече Бог Отац
овако: „Сине мој иди право и учини да понор у међама датим постане небом и земљом...
безграничан понор није, јер ја испуњавам бескрај, нити празан је простор сав“...
Неописив Бог који се повлачи... Његова воља је Судба... Божја дела су тренутак
само и бржа су од времена и кретања... И тако небеске двери се растворише и
пустише да Цар славе кроз њих прође Он који „у моћној својој Речи и Духу иђаше
да ствара Светове нове“... Тада угледа безмерни понор и пространство, па узевши
у своје руке шестар златни описа круг око Васељене... и тако све ствари
створи... Створи Бог небо и земљу која беше пуста и без обличја... Над безадном
стајаше тама, а над водом (вода је женски елемент) Дух Божји раширио своја крила
и животну снагу коју удахну, уз животну топлоту и ваздух... Рече да буде
светлост и одмах наста светлост етерска, прва од свих ствари - суштина чиста...
Бог тада виде да је светло добро и одели (раздели, одвоји) светлост дана од
таме коју ноћ назва... Дан први стварања... И створи Бог свод да раставља воду
од воде и свод небом назва дана другог стварања... Скупише се све воде под
небом и појави се суво тло, планине огромне, а то суво назва земљом, а водена збориша назва морем и пусти земља из
себе траву и биљке што носе семе и дрво родно у трећем дану стварања... И
видела на своду небеском Бог створи, два светила силна, створи звезде, од
небеских тела прво Сунце створи ту моћну лопту у почетку без светла, а затим и
Месец округао створи и сво мноштво звезда у дану четвртом... Воде населише
рибе, полетеше птице, створи Бог велике китове и сваку душу живу, све што пуже,
и орла и роду на литици ил врху кедра да савијају гнезда, славуја што пева
слатке канцоне своје, и ждрала створи са крилима силовитим у дану петом...
Последњег шестог дана стварања створи стоку и ситне животиње и звери земаљске,
бубе и црве, змије те најлукавије бештије... Првог покретача рука заврте све...
Но још нема ремек-дела и круне стварања... Оног кога ће красити светлост
разума, који ће усправан бити... Ведрог чела, самосвестан и који ће се клањати
Једном врховном Богу... И рече Бог Сину да треба да начине њима сличног Човека
да влада земљом... И тако створише Адама од праха земаљског и удахнуше Дах
Живота и поста он душом живом и даде му гај (врт, башту) за живот и дружицу Еву
му створи... Од левог 13-ог ребра... једно ребро вишка... И тако она би названа
човечица... И рече им да са дрвета Сазнања добра и зла не смеју кушати, јер кад
то ураде умреће... Седми дан посвети Бог и благослови као дан одмора... И зар
није човек „троструко блажен“ сада... Милтон одбацује став да је Бог створио
Универзум ни из чега и заговара причу да га је створио од себе сама... Бог
испуњава сав простор, а ставрање је дело и акт воље и није изнуђено...
ПЕВАЊЕ 8... Адам се распитује о кретању небеских тела
и добија нејасне одговоре, а саветован је у старту да се занима за ствари
вредније знања... Адам ће испричати чега се он сећа од свог стварања... Проговориће
и о томе како је смештен у рај, о разговору са Богом, о самоћи и о првом
сусрету са Евом... Анђео ће поновити упозорења и отићи... Адам некако утажи ту
жеђ за знањем, али му много тога остаде нејасно... Ева је повучена, устаје и
одлази међу своје воће и цвеће... Да ли је ово кључни моменат... Анђео и Адам
причају о астрономији, а Еву су удаљили (она је више за кућу и баштованство)...
Она хоће отићи свом воћу и цвећу и нека нечуди што набаса на кушача... Није
остала можда и зато што њиховом расправом није била занета... Или је отишла зато
што није имала слуха за тако узвишену мушку науку или јој расправа доиста беше
незанимљива и тешка... Или Адам треба да вазда остане њен тутор, приповедач и
учитељ, а она треба да игра улогу туке која о свему запиткује...
Рафајло каже Адаму: „Небо је као књига Божја пред
тобом отворена, из које читаш... А да сазнаш окреће ли се небо ил земља и није
важно, ако судиш право... остало велики Неимар учини, мудро да скрије... Сунце
сија не толико рад земље, колико због човека који ту траје... Шта ако је Сунце
средиште света... а шта ако је седма сама планета земља, што мада стоји,
изгледа да се неосетно троструко врти и сама?... Месец – ако тла тамо има, поља
и житеља?... А да ли је то тако, ил није, не мучи стварима скривеним мисли своје:
пусти их Богу над собом, служи му, и бој га се... Уживај у оном што ти он даде,
рај овај леп и Еву, одвећ је небо високо за те да знао би шта тамо бива, мудар
буди... Мисли само о себи и сопственом бићу, не снивај о световима другим“...
Не рече ли Анђео овде Адаму да се не занима уопште другим планетама и световима
(тако и наукама) и да гледа само себе и своје властито биће, што признајем није
нимало себично зар не... Тражи се да што мање знамо... Само хлеба, воћа и воде,
па довољно...
Адам сумира, па овако дума: „Мир знатижеље, чиста
мудрост небеска, слободан од забуне, научен да живи на најлакши начин, удаљен
од брига, не тражити мисли блудне и залудно хтење, замршене мисли, мисли и
машта лутају, неспутани... Није нам знати много о удаљеним стварима и
непотребним, тананим и мрачним, већ да је знати о оном што пред нама стоји у
жићу мудрост (је) права... све од тога више дим је, ил празнина, ил велика
дрскост... Спустимо се лету нижем и зборимо о стварима ближим и кориснијим, оставимо
питања неумесна“... Адам жели да испича још нешто Анђелу, који ће му признати
да има и дар говорништва и беседништва, да није језика немуштог, и Бог те
изобилне дарове изли на Прародитеља и праоца Адама... Анђео жели да чује тај
део Адамове приче и сећања, јер тога дана стварања беше одсутан... Крије ли астрономија
(у почетку и астрологија) све одговоре, као и тајне и чучи ли ту нешто тамно
чим се људима толико брани...
Адам се сећа како је стао усправно на ноге, како
поскочи и поче себе да истражује и опипава... Онда је потрчао, покренуо јзеик и
све назвао својим именом: сунце, земљу, брда, долине, реке, шуме, живе
створове... Лутао је тражећи одговоре и сео на клупу од зеленила пољског...
Затим је утонуо у сан и заспао... Бог му показује врт и поклања му га... даје
му рај да га чува и ради у њему... воће из њега да једе, али само са дрвета
сазнања добра и зла да не окуси како би избегао смртност... а тако и
протеривање у свет патње и јада... Адам у самовању није видео срећу и тражи
људско друштво... Можда је могао и живети сам да је пожелео тако... онда
кривице не би било... И допусти Бог сан на Адама и склопи му очи снене, али му
ипак остави отворен унутрашњи вид те двери маште и виде Адам како Бог узе лево
ребро и из дубоке ране која нестаде постаде жена румена као зора и он је ка
колиби брачној одведе... Да ли је сада Ева слабија или прећутано неупоредиво
јача... и рећи ће да је саздана слабијом од несрећног реба вишка, и по уму и по
свим карактеристикама, а сво јој је савршенство у лепотама и чарима тела и лица
и само изгеда да је најмудрија, најсмишљенија и најбоља... А у њеном присуству
падају сва знања виша, а мудрост у разговору са њом обесхрабрена бежи, па ко
лудост она се плази, а углед и разум
ипак чекају на њу... од ње имају страх величине мисли и отменост духа... Тако
Адам хвали жену Еву, а анђео толики
хвалоспев не може да поднесе и каже да не сме никад да јој се покори... Може ли
нешто у време несмеха да ме засмеје... И рече му анђео оно што је у њој
привлачно и разумно треба да воли, али не острашћено, већ љубављу добром од
чега је саткана и саздана љубав права... Љубав је у доброти, а не у страсти...
то је љубав која чисти и уздиже мисао, срце шири, разумна је, праведна и њоме
се усходи на небеса... нема потонућа и поринућа у телесни ужитак... Анђео
експерт за љубав модерним језиком речено, а савети се своде на чување од страсти,
пожуде, похлепе, похоте... а та љубав права негде је у разуму и одскочна је
даска за љубав према Богу... Угушити све овоземљско, шта ће то народу
небеском...
Адам одвраћа анђелу тврдећи да „није стога олош онај
ко се разним се стварима среће, чула разнолико изражених... слободан још увек
бирам најбоље и то одабрано следим... Што волим не кривиш ме, јер љубав, велиш,
до небеса, води... запитаћу те онда, ако имам права: не љубе ли Дуси небески, и
како љубав исказују они, погледом само, ил укрсте зраке, додиром посредним ил
непосредним?“... Питања којима нас можда Адам придобија у своју корист и тужан док се батрга пред
анђелом само да своју љубав према жени Еви оправда...
Анђео се заруменео бојом љубави праве, па каже: „Нека
ти доста буде да знаш да срећни смо, а без љубави среће није... Што год ти телом
осећаш чисто (а чистим си створен) ми уживамо узвишено, не налазећ препреке
икакве удова, зглобова и опни тих решетака спољњих... загрљени Дуси мешају се
сасвим, у јединству чистог са чистом жељом... нити им треба ограничен пренос ко
месу да с месом се споји и душа с душом... Али више ти о томе сад не могу“...
Пошто мора коначно да пође и оде, анђео ће још казати:
„Буди јак, живи срећно, и воли, ал пре свега оног ког љубит – слушати га значи,
и држ се наредбе му вишње; пази да страст не наведе суд твој да учиниш што
иначе слободна воља прихавтила не би... чувај се... Стој чврст, стати ил пасти
слободно у расуду твоме лежи... Савршен изнутра, споља не треба помоћ и сваком
кушњом да прекрши одбија“...
Анђео одлази пут небеса, а Адам пође ка колиби и Еви својој...
ПЕВАЊЕ 9... (наставак следи у трећем делу)...
Нема коментара:
Постави коментар