17-и век... Енглеска... Године 1603 умире краљица Елизабета Прва Тјудор, након 45 година владавине, као последњи изданак ове династичке лозе... Наслеђује је рођак шкотски краљ Џејмс Шести, након чега постаје Џејмс Први – први из династије Стјуарт на трону енглеском... Ова династија са престола отићи ће тек 1688 (после 85 година валдавине)... Џејмс беше син Марије Стјуарт, а као краљ јако неомиљен у народу... Мрзели су га не само грађани лондонски, већ и лордови... Њега ће наследити Чарлс Први, који ће 1629 растурити парламент и 11 година владати без истог... У његово време 1639 избија Први епископски рат у Шкотској и Северној Ирској... А већ 22 августа 1642 избиће и грађански рат... Краља ће 1647 заробити Шкотланђани... „Крњи парламент“ састављен од екстермиста суди краљу... Суђење траје 5 дана... Оптужили су га за недела и непријатељство према народу и осудили на смртну казну, назвавши га тиранином, издајником, убицом... Погубили су га јавно 30 јануара 1649 и тако Енглеску прогласили за „Слободну заједницу народа“... На престо долази Чарлс Други, а на чело војске стаје Оливер Кромвел, који ће у крви угушити побуне у католичкој Ирској. Шкотску војску потући ће септембра 1650... Мир је успостављен силом... Године 1653 упашће у парламент са војском и посланике избацити на улицу... Затварју се позоришта, крчме, а забрањују се трке коња и борбе петлова... Кажњава се свака псовка, као и путовање недељом... За прељубу осуда је казна смртна... Сва задовољства су грех... Кромвел умире 3 септембра 1658... Наследиће га син Ричард Кромвел Први који ће већ следеће 1659 абдицирати... Влада анархије... Генерал Монк упада са војском у Лондон и расписује слободне изборе, након чега ће се успоставити монархија... Наследник лозе Стјуарт, Чарлс Други долази 30 маја 1660 у Лондон и започиње прогон људи који су потписали смртну казну његовом оцу... Освета... Кромвелово мртво тело извађено је из гроба, вучено улицама и обешено... Године 1665 у Лондону избија огромна епидемија куге, а 1666 пожар катастрофалних размера, када је сагорео средњовековни Лондон – онај у коме ће се родити Милтон и који ће добро познавати...
Милтон се родио у Лондону 9 децембра 1608 у кући са знаком орла раширених крила, у протестантској породици имућног нотара Џона Милтона старијег... Растао је у радикализму једне побожности, научен да поштује науку и уметност... Отац му беше још и даровит музичар, тако нека нечуди зашто је Милтон учио свирање оргуља и певање (оргуље су његов најомиљенији инструмент)... Касније и друге подучава певању... Школовање при катедрали Светог Павла у Лондону траје од 1620-25, када ће ступити у Христов колеџ у Кембриџу са 16 (17) година, где је изучавао класичне језике, а од ученика тог времена очекивало се да пишу и поезију... Кроз лектиру упознаје савремене енглеске песнике... Много је волео учење и читање, због чега ће нешто касније у 44 години живота тотално ослепети... Био је велики ерудита, даровит говорник, изврстан полемичар, који се уз то много самообразовао... У почетку школовања спремао се да постане духовник... Први академски степен стиче 26 марта 1629, потом опет наставља студије до 1932, када 3 јула стиче и други академски степен, одбраном своје тезе... Напушта студије и повлачи се у кућу својих родитељ и сам себи саставља опширан програм по коме од 1932-35 самостално се образује (самобразује, самоусавршава)... Исто чини и од 1635-38 учећи по свом амбициозном програму самообразовања како би допунио сва стечена академска знања... Пише већину свог књижевног опсуа, 5 сонета на италијанском и једну канцону, кратке песме и поеме... Издваја се сонет „КАКО МУКЛО ВРЕМЕ“...
И тако више Господу неће служиту духовништвом, већ на посве нов начин... За њега Бог јесте све оно што се назива „Истина, Слобода и Добро“... Уз драме, пише и епове „Изгубљени рај“ и „Рај поново стечен“... Године 1638 креће на пут по Европи, када обилази: Италију, Грчку, Француску, Швајцарску... Милтон беше елизабетански уметник у контакту са високим племством, за које пише „Маску“ која је приказана 1634... у Италији постаје веома цењен и признат... Ту ће упознати слепог Галилеја у вили крај Фиренце, који је издржавао кућни притвор... Упознаће Ђованија Батисту Мансоа наполитанског властелина... Вребали су га језуити, шпијуни и провокатори, инквизиција и верски терористи... Милтон се држао једног савета: „СКРИВЕНЕ МИСЛИ И ОТВОРЕНО ЛИЦЕ ПРОЋИ (ЋЕ) БЕЗ ТЕШКОЋА ЧИТАВ СВЕТ“... На путу по Италији примиће две тешке вести: о смрти пријатеља из детињства Чарлса Диодатија и о избијању рата... Вратио се у јесен 1639 након 8 месеци, а затим је постао учитељ деци из вишег средњег сталежа... Наредне две деценије запушта писање поезије... Сада пише распаве, памфлете и бави се одбраном новоуспостављеног режима, као и одбраном самога себе!!!... Жени се први пут 1642 са Мери Пауел, која ће га напустити услед неспоразума 1643-44 вративши се на 3 године родитељима без формалног развода... Мужу се враћа 1645... Отац му умире 1647 (а мајку је изгубио 10 година пре - 1637)... Године 1648 родила му се прва ћерка Мери... Жену Мери и сина Џона изгубиће 1652 у размаку од месец дана... Године 1649 постаје секретар за стране језике при Кромвеловом Државном савету... Од 1651-55 Милтон је апологета који брани народ енглески, као и самога себе... Губи вид око 1652 у 44 години живота... Иако потпуно слеп и даље се бави писањем... Пише неколико сонета... Сада већ као ослепели удовац жени се 1656 Катарином Видкок, која му 1657 рађа кћер Катарину... Постаје отац у 49-ој години... Оне ће умрети након годину дана 1658... Тада започиње писање „Изгубљеног раја“ око 1658... Милтон је републиканац, па чак и 1660 обновом монархије, због чега ће бити ухапшен и затворен... Спашен је од смртне казне, након чега су му спалили распарве, а морао је да плати и велики намет за удељено краљевско помиловање... По трећи пут жени се 1663 Елизабетом Миншул... Због епидемије куге 1665 склања се из Лондона и довршава „Изгубњени рај“, након чега рукопис показује пријатељу... Године 1667 први пут је објављен „Изгубљени рај“ подељен на 10 певања... Након 3 године излази 1670 „Историја Британије“, а 1671 излази еп „Рај поново стечен“... После две године изаћи ће 1673 распарва „О истинској вери“... „Изгубљени рај“ објавиће по други пут у коначном и преправљеном облику каквом га и ми данас читамо у 12 певања, на колико је сам Милтон све то разделио... Дело је изашло пред његову смрт 1674... Умро је 8 новембра, а сахрањен 4 дана после (12 новембра) на гробљу Сент Џајлз у Криплгејту... После 100 година његов гроб су раскопали како би покупили „сувенире“...
Сматрају га у песништву настављачем Грка Хомера и Римљанина Вергилија, те традиције непревазиђеног епског песништва... Хомерова „Илијада“ и „Одисеја“ написане на 8 или 7 векова пре Христа... „Енеиде“ (или „Енејиде“) Вергилијеве 29-19 година пре Христа... Пишући о слободама и правима људи, Милтон ће најзад од класичног епа поћи и доћи до хришћанског епа... Показаће се као велики дидактичар и мислилац који јесте ту да изучи, па да подучи... Тема епа јесте унутрашње рајско стање које човек стиче, носи и поседује у самоме себи изнутра... Ова епска поема биће препуна религије, филозофије и мита, али ће на егзистенцијалистички начин итекако проговорити о важним запитаностима и задатостима, а кроз перо Милтона протестантског схоластика 17 века и припадника покрета „Пуританаца“, који ће од теологије направити књижевност, а од вере поезију... Главни мото је слобода за коју ће рећи: „Слобода је мач са две бритке оштрице, којим може да рукује само праведан и пун врлина човек, а у рукама неспособних и неодлучних представља огромну опасност“... Показаће како се изгубљено може опет стећи у тој вечитој борби слободе и тираније, добра и зла, светла и таме... Иако првобитно правоверни англиканац, пред крај живота он неће отићи ни у једну цркву... Био је заговарач толеранције за све, осим за католике... Он није био калвиниста стриктно... Његов песнички узор беше Спенсер... Рећи ће: „Забрањено нам је... да лажемо на свог суседа, али нисмо обавезни ни да говоримо истину свом непријатељу, нарочито на сопствену штету“... Приписаће му јерес аријанизма, зато што је порицао утабано учење о Светом Тројству... Био је велики познавалац античке књижевности, филозофије и уметности, за коју ће се шушкати да изворно и није грчка... Читао, говрио и писао на више језика: латинском, грчком и хебрејском... Био је пасионирани трагалац и истраживач - Милтон „несуђени теолог“... Најважнији његов спев свакако остаје и јесте „Изгубљени рај“, због кога сам у овом читању, писању и дисању опет овде и сада...
Одгонетам загонетно у поезији свој овој... Језиво проживети, а још тако тотално слеп и мало – 66 лета само!!!... Није ли наивно поверовати на прву буквалну помисао, да се ишта изгубљено може натраг вратити, повратити, ма то било истумачено од стране генијалног Милтона на само њему својствен начин... Стапање са мишљу оних који су пре утабали некакве мисаоне стазе, па мисле да другачијих тумачења и стаза нема... Кренимо да бродимо и пловимо из певања у певање од укупно 12... плус 4 нова певања у Поновном стицању раја... У 16 певања Милтоновских, које је мало назвати Библијом или Јеванђељима... Најбоље да кажем да је ово Милтоново Откорвење... или да је Милтон коначно Откровење за мене!!!... Есеј који свакако пишем у наставцима због обимности теме... Бистро и хитро да размишљам... Мој велики септембарски читалачки и сваки други подухват... Обучаван за теолога, а на концу испао једна од највећих песника... Васионско чудо јесте наћи и сићушни делић себе у свему грандиозно Милтоновском овде... па чак и на кораку да ме нема икад више... Под овим небеским шаром, мислим, све што изгубимо неће нам се вратити никад више, осим тумора... они се једино враћају... Но од данас треба бити Милтониста, а све мање далтониста... Да ли су митови којима су нас укљукавали баш за малу децу, иако и неуко мало дете уме да постави незгодно питање, а одговора нема!!!... И све је на свету мит, свеједно да ли грчки, хебрејски, вавилонски, асирски, итд... И свеједно да ли су ликови Прометеј, Уранија или Христос... Па чак и кад су пагански култови присутни... Милтон даје слику Бога који није препун жестине и љутине... То је Бог који је „праведни посматрач“... Он је Судија чија владавина почива на благости и мудрости...
А све што Бог створи као да и није добро или нам се тако учини... Јер откуда лоше и зло... и створи ли Он подједнако и злотвора, као и доброга, а уз доброга створи ли још и крвоубице, убице... Зашто је Црква прогонила и уништавала списе и књиге... Стварање света или светова са прегрштом митова и легенди обавијено маглама тајни... А пре овога света створено и уништено на билионе светова... Зашто је Бог вазда био незадовољан оним што створи... Је ли Адам пре Еве имао две жене Лилит и Нааме... И зашто се за Еву Бог толико помучи док је створи... Прва Ева коју створи није се допала Адаму, чак му беше и одвратана, па је Бог тек по вољи Адаму ствара трећи пут док он спава... Пре тога у будном стању гледаше Адам чин Евиног стварања... Гледаше ставрање на своје земљане очи и не беше му допадљива... Ева није баш од ребра, пре је од репа кажу, јер је Адам имао реп са жалцем и тако је Ева створена од његове тртичне кости... Евина божанска природа се прикрива, јер је Адаму дато првенство... Женска божанства сада су незаслужена и нижа бића, а шапуће се да Адам и Ева нису пали кад су пали, већ да су тако живели од почетка, но да то није сметало... Но после ће рећи да је пад тај источни грех у петак... У петак све: и створени и изгнани... Одгонетам кроз Милтона, а ако не одгонетнем ову нерешиву загонетку да ли ће ме прогутати неман... Све животиње окусише од смртоносног плода, осим феникса и зато он једини остде бесмртан... А тај плод од кога су „полуделе“ животиње, јесте нека гљива која изазива халуцинације, дроге оног времена познате као амброзија или некатр божанствени... Не долазимо ли до тога да је све то опијум за широке масе – то падање у екстазу и мистични опит... А колико се год згражали на појаву змије, она у почетку беше богом сматрана... А још кажу да Каин први братоубица и није Адамов син већ семе самога ђавола... Човек читањем много тога дознаје, а то му потом намеће сијасет запитаности овде...
Спев „Изгубљени рај“ Милтон исписа у духу „енглеског јуначког стиха без риме“ што је сам рекао у напомени издања из 1668, када ће још рећи да није овим измислио ништа ново, али да је само донео откровење онога што је било у прошлости тако уобичајено и типично...
ПЕВАЊЕ 1...
ПЕВАЊЕ 1...
Сазнајемо шта је то „непослух човеков“ и непослушност услед које следи губитак Раја, на коју их наведе Сатана прерушен у лик змије... Губитак Едена донеће нове јаде и смрт због кушања воћа са забрањеног стабла дрвета... То су плодови смртног укуса и пропадљивости... Ипак доћи ће већи Човек који ће од свега тога пали род искупити плативши превисоку цену својом енормном само Жртвом и тако обновити душе и дати човеку право на чисто срце опет... Он Христос биће тај који ће сву таму људску просветлити и све расветлети... Прародитељска побуна је гнусан чин, иако су од паклене змије заведени...
Ту је сав понор и место најцрње таме... Хоас... Сатана препун самопоуздања да ће изнова освојити свет Небески и очекује ту нову врсту створења која ће ускоро бити саздана... У Пандемонијуму том демонском Савету, Сабору, средишту свих демона – Пантеону, усред палате саграђене у дубинама пакленим, уздиже се Сатана, који је збачен у тај простор због све охолости и поноса – збачен са 1/3 побуњеничке војске својих палих анђела... У тами овој, њихов бес и презир се још јаче буди... Они ће припремити љуту борбу... Освету... Част им је повређена... А рат ће постати велики и вечит... Непокорне воље анђео одметник и отпадник у срцу Пакла припрема план осветнички и заверенички... За кнеза демноског и вођу палих херувима „бити слаб је бедно“... По дужности својој обавезни су да свагда чине зло, а то ће их довести до усхићења, све одреда „министре одмазде и хајке“ те... Већање траје... Како највише наудити душманину... Очи Сатанине искричаве од муња... Намере су мрачне... Пожели зло другима... Бес, мржња, лукавство и освета попут Етне „што грми, кад усијана утроба њена ватру ствара“... Тартар и мноштво анђела грешних који у збору гласно хоре: „Боље власт у паклу, но слуге на небу“... Решили су на позив свог Генерала да устану у побуну нову... Одазваше се многи да „земљом лутају и људе кушају варкама и лажима“... Они су „идоли паганског света“, а део људства навешће да напусте Бога, а за узврат даће им да пију из ждрела пакленог, даће им срамне оргије гадости и натераће их да ниско пузе пред насиљем и блудом... да постану охоли, неправедни, злочинци, дрски, привидни, лажни... Регрутоваће се јака фаланга лукаве легије, што своје акције и варке лукавства спроводи у потаји... Каква адска јама... Мир неће бити њихова нова нада, јер они су непокорни и повешће или тајни или отворени рат... Звезде падалице верно служећи Мамону божанству и богу богатства и материјалних вредности... Велика расправа о „државним стварима“ унутар адског дворца поче... Милтон се држи геоцентричног погледа на Универзум, а не хелиоцентричног као Коперник и Галилеј му пријатељ... Оба погледа су прећутно исправна... Није ту само присутан Сатана, Луцифер, Велзевул, Лучоноша, непријатељ, душман...У етру бораве најсветија бића – анђели: весници, гласници, невидљива бића, Божје слуге, небеска војска... Да ли је свет створен пре или после Сатанине буне... Пре него пређем у друго певање, напомињем да све овде има своје прикривено тајно скривено значење... и треба узети у обзир чињеницу да је Милтон „велики противник Римске цркве“...
ПЕВАЊЕ 2... У савету се одлучује: јесу ли за или против битке за освајање неосвојивих небеса... Најпре треба испитати и истражити истину о створењима новим која ће бити створена... На тај пут креће Сатана прошавши кроз двери паклене, па кроз теснац између Небеса и Пакла... Хаос настаје, јер „нико у паклу неће првенство“... рат и завера који почињу хоће ли бити отворен или скривен сукоб... Ђаво има тежи задатак: мора се пењати узбрдо како би стигао Оном што узвишен стоји... Тај успон није лак... Ту где они у паклу живе нема светла... „Бол од неугасиве ватре мучи их без наде“ и „мртва им нада потпуни је очај“... Вечност у паклу је прилично бедна... Овај чин неће бити победа, али освета хоће... Један део већа каже да ће полазак у рат донети ново уништење, а они не би ратом да изгубе ни ово „биће и жиће пуно јада“... Чује се прво опредељење оних који нису за рат, ни отворен, ни прикривен... Свевидеће Око превише јесте мудро да све сатанске „сплетке“ унапред прозре... А како буде отицало време, можда ће и овај паклени ужас да им постане ублажен, а тама има да им засветли као светлост сама, под условом да се не упуштају у борбу... Знају да гора судбина не може да их задеси од овога... И они могу опонашати светлост јако добро, „слободни, ником потчињени, волећи више тешку слободу од благог јарма“... У име тог дела Мамон ће рећи да одбацује чак и помисао о рату... Још памте стечени страх од „грома и Михајловог мача“... Велзевув други по снази и моћи после Сатане каза: „Принчеви пакла... што седимо смишљајући рат или мир? Мир какав даће нама сужњима, сем окрутне казне. Постоји још један свет – једна Нова врста, Човек зван“... остаје им да открију човекове слабости, па да га искушају понајбоље, „силом или лукавством“ како би Бог постао душманин човеку... Велзевув је само изнео оно што беше првобитни Сатанин предлог и план... И тако овом плану и нацрту сви дадоше право гласа... и подржаше га и усвојише... Али кога послати довољно способног да тај „план опасни“ и оствари... Сви ћуте... Мук... А Сатана рече: „Дуг је пут и тежак што из Пакла до светлости води“... И рече како он то прихвата, тај опасан покушај, и прихвата меру сваког ризика која је једнака мери части... Он ће потражити спас за сву своју отпадничку дружину... Тако ни уклети духови неће изгубити крепост своју... а „зли људи хвалишу вајна дела земљом славоносно кријући личну корист маском жара за правду. О бруке људске! Ђаво с ђаволом клети чрст савез склапа, а човек се само гложи с човеком... И мада Бог налаже мир ипак живе људи с мржњом, завишћу, свађом међусобном и окрутне ратове крећу и пустоше земљу једни друге да сатру“... Тако размишља страшни Император пакла, а песму му збори публика бројна, како би ублажила чувства и како би душу учинила говорљивом... Распавља се мудро... Предсказује страшно... И филозофира се о крајњем исходу рата... Ово је зла васељена смрти која је створена само за побуне зле и ту све замире, још једино смрт оживљава и наказне нарави... Свој лет на крилима брзим Сатана усмерава ка дверима пакла, он који је повукао 1/3 (неки кажу чак и половину) зевереника у рат против Бога... И зато сада грех порађа смрт... Тражи Сатана то пространство на ободу небеса смештено тамо где је створена раса створења нових... Среће Судију Хаоса у Трону који још више мрси конце и доноси збрке... Крај њега је Удес, још један Судија који управља свиме... Ноћ ће навући црно одело... Ту су још и: Шапат, Тутањ, Збрка, Несугласје, Амбис као најтамнија пустиња... И на крају Сатана ће само рећи: „Вама сва корист, а освета мени“, а онда похита брзо, јер беше веома близу етерском небу...
ПЕВАЊЕ 3... Бог угледа Сатану и показа га Сину и прорече успех његов у завођењу људске врсте и рече како не може указати милост према палом човеку непослуха, зато што је увредио величанство Њега као Бога, стога га осуђује на смрт... Ипак Син ће палог човек откупити... Сатана стиже до Капије небеске, путује до сунца и тамо среће Уријела... Сатана се прерушио у нижег анђела, а жеља му је да осмотри новостворени свет и човека... Стиже на гору Нифат...
Напустићу накратко даљи ток, кратко изнетог садржаја и мало се позабавити неким својим упитаним недоумицама... Јели нужно да само зли обитавају у мукама пакленим или тамо још има добрих... Нису ли и у рајским насеобинама све суве доброте златне... Сатана проће кроз двери пакла и шта даље... Дође и прође да би кушао људе: прве као и последње... И Бог прорече да ће он имати успеха у тој кушњи.... Зашто Бог није хтео да покаже милост према онима који погрешише, па их радије стравично казни... Певање по певање – Милтонова епопеја... Чудна је прича и константно прање руку на тему слободне воље и избора, по којој саздан беше човек... Нашто му слобода и избор који га начине тужнијим створењем од сваког роба... Је ли Свемогући Бог намерно допустио да се све са човеком тако збуде и зар није могао да се умеша Он који се са свиме измеша... Па кад збројимо, зар више није човек кажњен него Сатана и та 1/3 палих анђела повучених и подучених у побуни... Зар Бог недаде право Сатани да се поигра са људима унапред знајући читав расплет догађаја... А да Бог њему Сатани и не помага у томе... Како може Сатана бити јачи и мудрији од Најмудријег Бога од вајкада присутног нама... Како Свемогући Кретаор допусти њему да заведе људе те мале богове Њему Богу сличне и важне... Зар није било разумно и логично да Сатана још ту доживи неуспех и да се опет баци тамо одакле повратка нема... Овако је све веома климаво, лабаво, дискутабилно до конца... Који мит заступамо зар је важно, зар сви нису сродни јако... и прекрајани по потребама оних надмоћних...
Милтон сада ће опевати ту ноћ вечиту и сав тај хоас другачијим тоновима од оне коју је Орфеј стварао на својој лири... Бог који јесте Светлост... Прародитељи безбрижни у врту срећном само бесмртно воће беру... О колико љубави и бескрајне радости и блаженства неиземрног... Они блажени и сами... Сатана је стигао... Бог га је спазио још са свог видиковца вишњих небеса... И говори Сину како ће Сатана заварати људе и како ће тужно људи пасти у грех и смрт... А разум је одвајкада ствар избора... Сатана одабра да слободно отпадне у побуни својој... Слободан остаје ко остаје, као што исто тако слободно пада онај који пада... А избор припада свакоме по праву са којим је створен и начињен тако... Бог ће рећи: „Наредише сами себи буну, никако ја“... а све због разузданости једне пожуде... Бог рече ако се којим случајем покају и поправе, ако се дозову из непослуха у послушност покорну, онда Бог неће бити више глув и слеп за њихове молбе и тек тада ће им за водича кроз живот подарити САВЕСТ... А од смрти човека ће искупити Син Христос, који ће поднети „покору смртну и откуп терета“... Син ће рећи Оцу да узме Њега за ту жртву... „Живот за живот, нека на ме срџба твоја падне... из гроба ја ћу устати као Победник покоривши мог душмана“... Какав пример синовске оданости, доследности и послушности!!!... Ванразумско хтење... И је ли ово љубав јача од сваке тежње ка пролазној и таштој слави... Бог Који јесте све и у у свему... Небеском складу остаје да се химне радости хоре... А за све праведнике исплешће се бесмртни венци од цвећа амаранта (цвет је измишљен, но даје му се велика симболика небеске награде за праведност)...
Сатана лутајући тражи плен... Среће „недорасле, малодушне, пустињаке, фратре, беле, црне и сиве, са трицама својим, ходочаснике“, док Свети Петар са кључем пред вратима чека... Они играчке у рукама ветра сада још и лете у „Рај Будала“... То пространство названо рајем будала се може тумачити као тамо негде далеко на Месецу и није у паклу већ негде у хаосу... Сатана завиди док посматра двери небеске и тај прекрасан свет, ту где сија Сунца сјај и ту где је Сунце „древни алхемик“... Потом опази бљештавог Архнађела Уријела Око Божје једног од седморице који круже око Трона... Уријела то светло Божје, са пламеним мачом и са пламеном под ногама, на улазу у рај земаљски Еден... Уријела чије су ознаке беле руже... Преруршен Сатана распитује се за људе... „Ни Анђео ни човек прозрети не могу лицемерје, једино зло што лута невидљиво, сем Бог сам што га види... и често, мада је мудрост будна, сумња спава на капији њеној... док добро зло не прозре што злим не изгледа“... Регент Сунца Уријел заваран је, он најоштроумнији када му рече: „Твоја жеља да сазнаш Дела Божја нема у себи ничег чега стидети се треба, еда би славио Великог Творца... Засија светлост и из нереда роди се ред... земља, село човечје... рај Адамов стан“... Земља јел то саздана из Хаоса... Милтон неће прихватити стварње ни из чега... И Сатана креће ка земљи... Бог предвиђа пад, али га не спречава, неће да се умеша у избор човеков... такав је божански ред и поредак... Неће иако једини може да прозре лицемерје поморну кугу над кугама...
ПЕВАЊЕ 4... (наставак следи)...
Нема коментара:
Постави коментар