Амерички песник 19-ог
века... На песничкој сцени света појавио се збирком „ВЛАТИ ТРАВЕ“ 1855, са
својих 36 година... Кроз овај стваралачки порив његове поезије и света, као и
кроз рухо патње и сопства нека нас поведе његов изазивачки поглед, накривљен
шешир и радничко одело... Збирка се појавила у тиражу од 800 примерака;
садржала је 12 песама, а сам Витман је све одштампао о свом трошку... Друго
издање садржаће 20 нових песама приде, а појавиће се годину дана касније
(1856), а тек трећа збирка понеће у свом садржају 86 нових песама, а на њу ће
публика чекати 4 лета дуга (до 1860)... Витман је само ову збирку издавао током
живота... Чак 9 издања... Последње издање обухватало је око 400 песама... Ралф
Волдо Емерсон (1803-1882) биће неко ко ће га покренути и ко ће му написати
писмо препуно одушевљења и подстрека...
Збирка под насловом „ИЗАБРАНА
ПОЕЗИЈА“ кроз коју ћу да изокушавам тај његов Витмановски стваралачки порив,
садржи 60 песама... Последње „САМРТНО
ИЗДАЊЕ“ које је Витман приредио још за живота садржи 53 песме које су део Збирке
и још плус 7 избачених песама... Витман је неке песме избацивао, неке
дорађивао, неких се одрицао... све у свему стално је дописивао, исправљао,
изнова писао-дисао поживевши 73 лета само...
Родио се 31 маја 1819
у месту Вест Хилз, у држави Њујорк, као Волтер Витман (друго по реду дете у
породици која је имала 6 синова чак: Џорџ, Ендру, Џеси, Џеф, Едвард)... Већ са
4 године (1823) сели се са породицом у Бруклин, а до 1830 ту похађа и државну школу
намењену деци сиромашних слојева... Школу ће напустити и радиће по
канцеларијама бруклинских адвоката... Наставља сам да се образује... Запошљава
се у новине и брзо савладава штампарски заната... Већ 1833 породица се враћа на
село, а он остаје у граду... Тако у Њујорку ради као штампарски помоћник и
словослагач, а након пожара 1836 губи тај положај, па почиње да ради као
путујући учитељ... Напушта убрзо и то, да би покренуо потом сопствене новине са
братом Џорџом... Ту ће годину дана уређивати и објављивати... Постаје политички
активиста у кампањи председничког кандидата Демократске странке... Од 1841-45
ради као новинар у Њујорку, где објавњује кратке приче и један роман... Кажу „неуспелог“
квалитета... У Бруклину ради као новинар и главни уредник при листу у који
уводи и књижевну критику... Године 1848 уређује новине у Њу Орлиензу... Биће то
град у коме доживљава бурну љубавну везу и страсти... Биће то град који га
опија... Он ужива у француском коњаку, доброј кафи, скупом вину... Ту среће
војнике повратнике са Мексичког ратишта... Ту присуствује продаји робова... А
после 3 месеца враћа се Бруклину, где опет уређује новине и бави се политичким
активностима... Пише поезију и пушта библијску браду...
И већ излази прва збирка
1855 „ВЛАТИ ТРАВЕ“ – коју за живота издаје, у њу додаје, придодаје, избацује и
мења... Године 1861 избија грађански рат... Витман неће отићи као његова нека
браћа у рат, јер је тада већ имао 42-е године... Пише... Сусреће жртве рата...
Посећује рањенике по болницама... Бележи њихове приче... Доноси им дарове...
Храбри и теши безнадежне... Уместо њих исписује писма... Годину дана касније
(1862) иде у Вашингтон и запошљава се у одељењу за индијанска питања
Министарства унутрашњих послова... Добија отказ када његов шеф дознаје да је он
написао ту скарадну збирку „ВЛАТИ ТРАВЕ“... Запослио се потом у канцеларији
врховног тужиоца и ту провео 8 година... Године 1873 доживљава мождани удар и делимично
остаје парализован... Преселио се у Камден у Њу Џерзију и ту се упокојио 26
марта 1892 у 73-ој години живота, где је и сахрањен...
Ослушнимо даље стихове
његове Поезије, кроз коју је скенирао човека управо онаквим какав он и јесте по
суштини и по властитим начелима... Он је осликао и исписао „историју будућности“
корз опирање и непокоравање... Претеча је великих идеја, напретка и
слободоумнијег начина изражавања... Тако је он певао о самом себи, па исписао и
испевао најлепшу песму под именом „ПЕСМА О МЕНИ“ од чак 52 певања, а свако
певање по песма једна... И не само да је певао о себи самом, већ је и са
удивљеношћу одавао славу и поштовање самоме себи... Јер лепо рече: „Сваки атом
што припада мени, исто тако припада и теби“... И док је посматрао свет кроз „ВЛАТИ
ТРАВЕ“ ишао је нестајући до самртног часа... Говорио је подједнако и о добром и
о лошем... Био је права правцата „Необуздана природа исконске снаге“... Почесто
је бежао на ивице шума, скидао одело са себе го до голе коже, да би се ту
препустио самоћама у којима је уживао... Песме су ницале по пољанама и ливадама
које је газио... песма се рађала са изласцима сунца... Песма се рађала и у
ноћи... То су исходишта његове поезије... Песма се рађала и на препуним
улицама... Певао је о почетку и крају, о младости и старости, о небу и паклу, о
једнакостима и различитостима, о привлачностима
и супротностима...
Шта је тачно испевао у
„ПЕСМИ О САМОМ СЕБИ“ певајући је стваралачким поривом неслућених сфера и светова... Обраћа се и образованим исто
колико и необразованим... А свака песма о коју се подупре да не би клонуо једна
је васионска Тајна над тајнама... „Сасвим усправан, добро постављен, гледам подупрт,
јак као коњ, нежан, надмен, узбудљив... јасна и лепа је моја душа, и јасно и
лепо је све оно што није моја душа“... Певајући дотиче видљиво исто као и
невидљиво, доказиво и оно недоказиво... Недокучиво... Док се други растачу у
расправкама, он се купа и диви самоме себи... Он је задовољан, он се смеје, он
пева, он игра... И сав тај свет који га окружује са свим својим високим
достигнућима и постигнућима, па и сви ти комплименти, као и многи недостатци,
оскудице, потиштеност или усхит, као и братоубилачки ратови, као и гомила вести
без провере и покрића - није оно што јесте он сам и није то оно његово истинско
Ја... Сасвим одвојено од свега тога негде још стоји оно што он јесте... Оно
стоји и гледа усправно и љубопитљиво шта ће бити даље... Он је „у игри и ван
ње, посматра и чуди се“... Зашто да се и даље мучи са „језичарима и супарницима“...
Неће се он њима ни ругати, неће ни расправљати, али ће бити присутан и чекаће!!!...
У том чекању верује самом себи и својој души, пред којој све мора блистати
непонижено, али исто тако и душа мора остати нетакнута у том јаду понижења...
Шта Витман воли?... „Само
тишину волим, звук тог пригушеног гласа... мир
и сазнање који превазилазе све доказе света... да је основа стварања
љубав“... Влати кроз које гледа усправне су... Он је та трава, која ниче подједнако
и свуда, па чак и тамо где је уско, а не
само широко... Трава расте и за белце, као и за црнце... Иако зна да му је брат
Дух Божји, он по трави види да је и „најмањи изданак (доказ) да смрти заправо
нема... Све напредује и шири се, ништа не пропада, и умрети је друкчије него
што ико пртпоставља, и срећније“... Умиремо да би постали и стасали као нека
нова трава...
Накривљеног шешира и
назувених чизама по свету ће опипавати ствари... истраживати... па у тој
различитости наћи ће да је све ипак добро... да је све недокучиво... и да је
све бесмртно... Иако почесто пече то кад нас ниподаштавају – даће места и
сузама... Кривци и одбачени њему су ближњи... Упоран и неуморан јесте да се
баци на „бес усталасаних гомила“... Сваки сусрет са непријатељем за њега је још
једна псовка, тупи пад и ударац са леђа... Равднодушно камење хоће ли бити
кадро да разлучи прегладнеле од преухрањених... Каква је то светла игра са
толико омаловажавања, док улицама говори
одјекују - говори оних које живе
сахранисмо и угушисмо у име некакве пристојности...
Напушта улицу да би
скокнуо у лов по дивљим планинама, а тамо ће у влатима траве замрсити косу, а
кроз шаке анализирати лист детелинке... Ту је ведрина и ту је лаконога
покретност... Заспаће на лишћу, „са псом и пушком крај себе“... крепиће се „око
котлића рибље чорбе“... Пре поласка угураће ногавице панталона у чизме и у
планини ће се провести више него лепо... Тамо ће све упијати и сакупљати како
би после пренео у песму... Он је без журбе, устрели право у жељену мету, а има
способност да се покреће и напред и назад... Он је љубав коју носи... Њему поглед
волова упрегнутих у јарам „казује више него све што прочита“ за живота...
Он је неко ко „верује
у те крилате сврхе, препознаје игру црвене, жуте, беле у себи“... Можда је он
она птица креја која није изучила музичку лествицу у школи, али посве певати
лепо уме... Он са много пажње ослушкује... И док хода по тлу земље своје он
ослушкује шапат који се под ђоном његовим рађа... Осећања да искаже лепоту
онога шта расте у трави, по ливади, у шуми... Он је обичан и једноставан... Он
није зидар који тражи малтер... Он има стваралачку слободу да небо под којим
пева рашири до несагледивих сфера... Он неће зависити од небеске воље, а нити
небеска воља има зависност од њега... Све у своје време ствара, како у живом, тако
и у неживом свету... Много људи ушета у његову душу, али и он у њихову... И
тако седећи у пољу за разбојем од влати траве „тка песму о себи“... тка песму о
теби... о мени... Почиње најгрубљим ткањем, док га не упреде у фине струне...
Певајући са много обрзира, па ако воле нека кажу и безобзира... Учи
посматрајући мудрост сељака... њихово гостољубље... једноставан начин живота...
и дубокомисаону мудрост са којом се рађају... Од свакога узима по неку боју и
по неки слој... Од сваког народа од сваке религије... Тако је његова поезија и
ухватљива и неухвтаљива... опипљива и неопипљива... Он је само онај који зна да
се опире и није умишљен... Он је само на свом месту... У свет је стигао „са
музиком јаком“ да одсвира „маршеве и за поражене и побијене“... Исти је дух по
коме се нешто губи и по коме се нешто стиче, задобија... И нека живе „они што
нису успели!... И сви они генерали који су изгубили битке, и сви савладани
јунаци! И безбројни незнани јунаци равни највећим јунацима знаним!“...
Он нема скривене и
замршене циљеве пред собом... Он ово не пева да би задивио или зачудио свет...
Он ово не казује свима... Али свакако казује теби који читаш „ВЛАТИ ТРАВЕ“...
Ко зна шта је то човек, шта је Витман, или свако од нас: „сељак, механичар,
уметник, господин, морнар, квекер, затвореник, љубавник, мангуп, адвокат,
лекар, свештеник, готован, лопов, роб, болесник“...
Витман неће балити ни
цмиздрети по свету... Неће слинити слином земљу пречисту... „Цмиздрење и пузање
иду с прашковима за неспособне, покорност је далеко од мене, ја свој шешир
носим како хоћу и у кући и ван ње... Зашто да се молим? Зашто да поштујем и
пазим на форму?... У свим људима видим себе... А оно добро или лоше што кажем о
себи, кажем о њима“... Мора ли само Витман да схвати значајност и значење
исписаног... Витман је бесмртан... Он је величанствен... Он не мора да дише и
издише и удише да би показао, објаснио или био схваћен... „Елементарни закони
никад (се) не извињавају. (Али, сматрам да нисам ништа гордији од либеле по
кјој кућу градим)“... Њему је довољано то што је његов свет и сопство освешћено
и освештано његовим постојањем... и више му ништа не треба... Он је тај
унутрашњи свет највећи... Његову путању „не може да обухвати столаров шестар“...
Његово упориште је „клиновима учвршћено у гранит“... Да заједно се смејемо
ономе што називају „распадом“... Витман је измерио без шестара величине
неизмерних врмена и бескраја... Он је „песник Тела и песник Душе“... Пева о
блаженствима раја као о мукама пакла... и обратно... Песме су му песме поноса и
ширина... нема у њима омаловажавања и
сагнутих глава... Није Витман неко ко само певуши о добрим странама... Певаће
он и о тамним и порочним странама... Није он ту да би законе небеске „дорађивао
или исправљао“... Доброта сама по себи није чудо... Чудо јесте „то да може да
постоји човек зао или неверник“...
Витман је време усвојио
апсолутистички... Живи у стварности и ничим је не одриче... Но ту стварност
захватила је куга материјализма... Важна су научна достигнућа, но њему као
песнику то мало вреди и он ту не обитава... Он кроз то само пролази у сфере
својих интересовања... „Моје речи... више су подсетници живота неисказаног,
слободе и разрешења... и ударају у гонг победе, и стају с бегунцима,
сплеткарима и завереницима“...
Витман је „син Менхетна...
један свемир... жесток, пун, чулан... Сентименталан није... скроман колико и
нескроман“... Пазите ко понижава неког другог, као да понижава њега самог... У
Витману све тече и све ври до кључања... Он „даје знак демократије“... Из њега
вичу гласови „затвореника и робова... болесних и очајних, и лопова и кепеца...
унакажених, безначајних, тупих, неразумних, презрених“... А све те непристојне
гласове само ће он преобразити и разјаснити... Чудо је за њега и то што ослушкује,
што сагледава, што осећа... Он је оно божанско и споља као и изнутра... Све што
такне он освешта и све што њега дотакне учини га светим... Његова глава је већа
од свих „цркава, светих књига и свих веровања“... Диви се свом мозгу и његовим „тајанственим
вијугама“... Он ужива у самосласти своје самозадивљености... Њега задовољава „ладолеж
на прозору... више од метафизике у књигама“... Његовом непцу прија ваздух дивљине
који дише... Шта би га убило?... „Како би ме брзо убио излазак сунца, кад не би
могло, сад и увек, сунце да излази из мене“...
Није довољно само чуло
вида... потребно је и чуло говора... моћ говора... Вид и говор су два близанца
нераздвојна... Витман каже да све можемо обухватити, сем њега и да то и не
покушавамо... Њега неће доказати ни говор ни писање... Он скептике жели да
збуни... Он све што треба носи на непомичним и немим уснама, на свом лицу...
Ако чује виолончело то је тужна жалопојка, а ако зачује хор биће то равно великој
опери, а опера је „права музика“ и то му
годи...
„Уроњен у медени морфијум,
гушим се у привидима смрти... пуштен да осетим загонетку загонетки, коју зовемо
Бићем“... Је ли ово још један од Витманових додира који нам подарује неки нови
идентитет... Још је оних који неће схватити колико их Витман одбија и њихова
насилност имаће елементе разузданости тек неке... Ниских циљева одузимаће му
оно најбоље... Непристојно га лишавати преосталих чула... Сведочиће против
њега... Одмагаће му... Издајници ће га предати... Мислиће неко да Витман „булазни“
или да је „изгубио памет“... Он ће самога себе назвати највећим издајником... О
„оштрозуби додиру“... Ипак истана чучи и чека у стварима... Проповедници и
логичари више нису убедљиви... Оно што још нико није порекао јако је... Витману
је довољна само једна мала кап, мала искра, један трептај па да уреди мисао... „Мрав
је једнако савршен, као и зрно песка... а крава која прежива погнуте главе
надмашује све статуе“... Из најбољих побуда Витман се сепаратисао од свега
онога из прошлих живота... Зна он да сада „узалуд мишар од неба кућу прави“...
Он већ сутра може отићи да живи са животињама, јер су оне „спокојне и
самосталне... оне не плачу због својих грехова, оне не могу да ми се смуче због
приче о дужности према Богу... ниједна не болује од маније поседовања, ниједна
се не клања другој“...
Витман иде вазда
напред и бржи је од најбржег коња... он је бесконачан... и разноврстан... „Пастуве...
шта ће ми твоји кораци, кад су моји бржи? Чак и кад стојим или седим, идем брже
од тебе... ходам са својом визијом... дланови ми прекривају континенте...
плевим своју леју лука и окопавам редове шаргарепе и пашканата... истражујем,
копам злато... вучем свој чамац, низ плитку реку“ ослушкујући „и бруј и зуј“...
Ја сам онај „галеб смејач пролећа крај обале, где се чује његов готово људски смех“...
Колико је лимунада
принео бдијући крај болесничких постељ... колико је ужурбано крчио стазу
сударјаући се са савременом и нестрпљивом гомилом... Колико ли је жестине могао
показати према онима које не воли, које мрзи... Да ли је био спреман да их
избоде ножем... Витманово лудило на колико се процењује...
„Идем старим брдима
Јудеје са прелепим благим Богом крај себе... убрзавам кроз простор... кроз небо
и звезде... убрзавам с репатим метеорима... јурим, уживам, смишљам, волим,
упозоравам... повлачим се и надирем, појављујем се и нестајем... летим као
течна душа која гута... сидрим свој брод само накратко“... Плови чистим атмосферама
и лепоту коју сагледава надчудесна је... Он је „слободњак“... Разуме само „велика
срца јунака“... Разуме „храброст садашњице и свих времена“... Он се усуђује да
младожењу избаци из кревета, како би му преотео младу... Он је тај који је
патио... у њему су нераздељиво сливени дух презрених и дух мученика... Он је
онај прогањани роб, кога су пси изуједали... Он је онај који је кушао плодове
пакла и очаја... Он је тај у кога су стрелци пуцали, а он усправно гледао њима
равно у очи... Време јахача који су ту да „мамузају невољне коње“... Он је
обеућен и скоро онесвешћен, па још ударају и још се изругују... Осећа бич по
својој глави... Патња је рухо које навлачи на себе... И зашто Витман да упита
болног и рањеног каква су му чувства сада, кад је и он сам исти тај рањеник са
модрицама по себи...
Витман је човек који
је свакако живео 200 година унапред... У њему су оживели они далеки и они
мртви... у том оживљавању он је присебан и веома прибран... Он је онај мали
капетан што у ставу мирно стоји, који без журбе и гласа, нечујан, пушта да му још
очи заискре у тами јаче од фењера... Он „отелотворује све изопштене и напаћене“,
и “види себе у затвору у обличју другог
човека, и осећа потмули непрекдини бол... нема побуњеника који с лисицама на
рукама иде у затвор а да ја, лисицама везан за њега, не идем заједно с њим (ја
сам онај невеселији и тиши, са знојем на згрченим уснама)“...
Витман пруженог
шешира, постиђен седи и милостињу проси „на ивици уобичајене грешке“... Да ли
може да заборави увреде, ругања, властито распеће, крунисање у крви, све ране и
копче... Он је само још један у бескрајно дугачкој поворци мртвих... у чијим
шеширима „расту хиљаде година“... Витмана тумачите по своме... Витмана питајте
по своме... Витмана читајте по своме... Јенанђеље по Витману... које исписа
дивљак тако срдачно и вешто... И ко је он доиста – можда егосита?... „Чека ли
цивилизацију, или је превазилази и осваја?“... Неочешљан, простудшан и весео...
А речи су му једноставне као влати пољске – „ВЛАТИ ЛЕТЊИХ ТРАВА“... Сам ће
рећи: „Ја не дајем поуке нити ситну милостињу, када дајем, дајем себе“... Тако
је... Витман нам овде даде читаву вишедимензионалну душу... прошавши кроз све
непробојности сфера... Превише имао, па премного и подарио свима... а „чистачу
клозета, спушта пољубац ближњег на десни образ, а у души се заклиње да га се никад
неће одрећи“... Очајнику даје своје раме за плакање... подупире његову
клонулост и спречава му пад... Он је ослонац... стубиште... Оснивачи религија „доносили
су мрвице, као за нејаке тиће који сада морају да се вину и лете и певају за
себе“... Витман ће прамен дима или длаке на својој надланици сматрати
чудеснијим и од самог Откровења... Музика коју он слуша није она коју дају
оргуље... Старе теме не дају одговоре и још увек су трнови у очима... Њега
прождире поезија коју пише и он мора да је запише... „Проповеди, вере,
теологија – шта су него недокучиви људски мозак?... Ја вас не презирем,
свештеници, свих времена, широм света, моја је вера највећа од свих вера и
најмања од свих вера, обухвата обожавање древног и савременог... по њој ћу се
вратити на земљу после пет хиљада година“... ВИТМАНОЛОГИЈА... Припада онима који „намотавају круг кругова“...
Уколико се отиснете са Витманом под руку неће бити изневерених... Он вас позива
у Непознато... и тамо је све трен, чак и вечност, као и ово сада и овде... Трен
тренова... тренутак... трептај... И зашто он не јадикује више... можда зато што
су сви били превише нежни према њему... Или пак што је постигао „врхунац
достигнућа“... или што је стопалима дотакао „врх врхова степеништа“... или што је у Ништавилу „преспавао летаргичну
измаглицу“ где га „смрдљиви угљеник није повредио“... Или стога што су му одане
пријатељске руке вазда припомагале... Или што су се све силе упослиле како би
га очарале... А како је он остао на свом месту тако снажан духом и душом?...
како је познао „највеће мрвице“ по ободима најдаљих система у безграничном
пространству времена... Како је могао бити тако „надмоћан“ и тако „неизмерљив“...
Шетао је само са
штапом који је одсекао негде у шуми... није имао ни „столицу, ни цркву, ни
филозофију“... Путем ходајући сам и све сазнавши и спознавши сам... Нама који
смо сањали само презрене снове, Витман сада испира полагано очи и привикава нас
на неки нови одсјај и светлост нову... Од нас тражи да будемо храбри у пливању
кроз живот... Он подучава само атлете... речи његове поезије неће нам дати спокоја,
све док их не разумемо... Он није причао све ово за новац или да испуни досаду
док чека да његов брод започне пловидбу... Ко жели да разуме Витмана мора
најпре отићи „до висова или до обале“ тамо где „најближа мушица представља
објашњење“... Каже: „Затворене собе и школе не могу да разговарају са мном, али
грубијани и мала деца могу“... Њега у навечерје великх битака ишту многи и он
их никад не оставља на цедилу... Витман и ми „без паре у џепу можемо стећи оно
најбоље на свету“... И тако завртети милионе васионских точкова...
Витман мирно слови и о
смрти, као и о Богу... Душа је тело, а тело је душа... О Богу се не распитује
као о свему осталом много... Бога не разуме ни најмање, па ипак Бога види у
свему... Бога чује у свему... И заиста
нема чудеснијег створа од Витмана... Смрт га више не узнемирава... Тело ће бити
ђубриво и из њега ће нешто ново израсти... ТРАВА... Животи су остаци претходних
смрти и умирања... Он је умро бар 10 хиљада пута... И још увек у њему толико
неисказаног и небјашњивог сањари... Он је заступник „браће и сестара“... и зато
је он огроман, јер садржи у себи сво то мноштво... „Шарени јастерб се обрушава
и оптужује ме, жали се на моје брбљање и доконост... Ја сам непреводив, пуштам
свој варарски крик преко кровова света... завештавам себе земљи како бих растао
из траве коју волим, ако ти поново затребам, потражи ме под својим ђоновима“...
Опевао је у високим
волтима електрична тела и душе... и опет остао необјашив... у Васиони се све да
измерити и све је у савршенству свога
покрета и окрета... а једно остаје непознаница и загонетка: Витманов мозак...
Он је „строг, јак, крупан, неумољив, па ипак воли“... У вечној спрези и спонама
свега и свачега кружи материја... Он је радознао, он је неуморан... тражи оно
што још нико није пронашао... Сагледава далеко... Лута око света, сањари... тек
кад га будемо читали и примали његове стихове биваће нам све видљивији и
присутнији... неопходнији... Тек тада је са нама најстварније... да нам укаже
колико плошлост на будућност личи... и да нам каже колико је волео „величанствену
и брзу реку“... Обострано комешање
запитаности... Своју поезију довешће под сумњичавост и сматраће величину тих
мисли можда само малом... Можда је зао био, можда је брбљао, противтежио свему
и свачему... можда је украо, убио, завидео... Можда је лукав био, љут и похотан,
порочан... Можда и тврдоглав, таштини склон, плитак, похлепан, подмукао, опак,
страшљив... Можда је био вук, змија или крмак... Можда су му речи празне...
Можда је све ово само мржња... подлост или пак лењост...
Он зна да у животу
играмо улоге свеједно да ли су велике или мале... „Веселите се и даље, ћубасти
таласи изрецканих крајева... ударај, збуњени и знатижељни мозгу... Избацуј
питања и одговоре... Играј улогу која памти глумца или глумицу“...
На послетку онима који
га подучавају каже да размисле: „Можда на неки непознат начин ја не посматрам
вас“... Има ли Витман још јаче и лепше речи... Он почесто „по сузамам дечак
један мали“... Пева о радости и болу – патњи... Он почесто као „босоного дете,
са ветром у коси“... Црни ли се ишта у белини?... Је ли он „демон ил птица“...
Коме певањем испушта тај бруј и зуј од „хиљаду треперавих одјека“ ... Ако му је
даривано баш толико, он тражи још више... Тражи ону крајњу реч - реч која има
примат изнад свих осталих речи... Не није више место да „грабљиви облаци ликују“...
Витман је душа коју ће разумети и схватити опет само душа, што у савршенству
тишине гута неме звезде ведрине...
И још као да има осионих
који омаловажавају своју радну снагу... Понижавање црнаца, сиромаха и сличних
њима... Посматрамо бескрајно зло у свету... Патњу... Витман „гледа, чује и ћути“...
Свет је и даље упрљан, а опраће га руке сестара Смрти и Ноћи... Витманове речи
су „опасно и смртоносно“ оружје... Њега скро сви одричу, поричу, али то му даје
још већи ветар у једра и он је одлучнији него да је био прихваћен и признат... „Претња
оног што се зове паклом, мени значи мало или ништа, као и ваб оног што се зове
рајем“... Он је онај самотни дрозд и пустињак повучен у самога себе... он је
онај који ће избегавати пренасељене терене... Он сам песму певуши... а да нема
дар да пева, он би као свака птица угинуо од бола... „Певај само, најдражи
брате, певај писком својим, гласну људску песму, гласом највеће боли“...
Витманови „бљескови или тачкице“ само... Он је онај који разуме, који ходи
слободно и незадрживо... остављајући траг у бесконачности својој... дајући траг
и за ере које долазе... Не клања се ни: газди, ни путнику, ни свештенику, ни
атеисти, ни глупом ни мудром, ни мислиоцу ни трговцу, ни носачу ни уреднику, ни
писцу ни глумцу, ни ђаку... Он ослушкује самога себе... и он не мисли да је
земља саздана за 6 дана... а није саздана ни за милијарде свих тих година... „Велики
закони узимају и дају без поговора“... Њему није чудесно то што смо бесмртни,
поготово пред свим тим сплеткама, политиком и ругањем... Важна је „велика и
прибрана душа... Сопство никад не сме да нестане – то је суштина“... Ветар ће
одувати све појавно, а оно што засигурно одолева јесте сопство... Оне на самрти
он не оплакује, већ им честита... Он се диви смрти... Он који је мислио да је
дан најсветлије доба, а онда спознао шта ноћ дарива... Смрт ће бити лет у
безречитост... у безречје... у неизрецивост... Јуришали су вазда најхрабрији...
Пали су и животе дали безимени и нама непознати... фасада она споља дуго је
заваравала... Сфере су збуњивале...
Витман остаје глагољив
до конца... Најбоље речи биће оне које ће изрећи на правом месту... „Збогом,
машто моја“... Одлази у смрт и срце престаје да ради... А тамо где иде у то Непознато
биће му и лепше и боље... „Велика је Слобода... Велика је Једнакост... Ја сам
им следбеник... Велико је Изражавање – велико је Ћутање“...
А читалац нека зна да
и у ономе што је исписао и у ономе што је рекао највеће и најречитије остаје Ћутање... У човеку
највећа јесте Истина... Истина ничим није прописана... Она је нешто попут
вида... „Ако има равнотеже или воље, има истине – ако има ичег на земљи, има истине“...
Језик је нешто за шта ће рећи да је веће од свих могућих знања... Већи од
товара богатства... Већи од свих велелепних здања, од бродова, од релиија, од
уметничких дела, од музике чак... А закони они су кроз сва раздобља увек исти...
Закони су неприкосновени и у њих не сме да се дира... А Правда... Њу неће
одредити ни законодавци ни законаправила... Правда почива у души... И правда је
непроменљива... она не зависи од већине на референдуму... Она све доводи под непристрасни
суд и лупу... А савршени судија биће онај ко може стати лицем у лице према Богу
без бојазни и страха... Пред таквим све ће да узмиче и смрт и небо и пакао и
живот...
Смрт има више смисла
од живота... Ратови се окончају... Цена којом се плати ропство или слобода
превисока је... Одлуке су неопозиве... Подмуклост заразе још траје... Предлоге
доносе: убице, лицемери, будале, нечисте особе... теорије су изврнуте
наглавачке... Све намере су злочиначке... па чак и оне добром поплочане...
Погашени су дани... Поквареност је како јавна, тако и приватна... Дрскост, сплетке, лоповлук и
бесрамље... Ратови нису довољно очистили атмосферу... Начела данашња: „управљање,
класе, надметање“... Дани су мрачнији од ноћне таме... „Нека декор побере
пљесак публике... Нека равнодушност влада под звездама... Нека слобода не буде
неотуђиво право човека... Нека злоставља до миле воље свако ко може да злоставља...
нека се подлост, издаја, пакост, мржња, похлепа, непристојност, неспособност,
похота сматрају најузвишенијим... Нека се успостави смрт... Нека се свештеник и
даље забавља бесмртношћу... Нека не остане ничег сем пепела учитеља, уметника,
моралиста, правника, учених и учтивих особа... Нека се брак спусти међу будале
и буде само за будале... Нека се у цркве сместе змије, гамад и лешеви оних који
су умрли од најсмрдљивијих болештина“...
Витман даље предлаже
да бар једном месечно савко од нас и то јавно буде изложен го голцат, док му
над главом вија Дамоклов мач и нека нам тела испитују и обрћу... Нека они који
копирају ступе на сцену... оригинале уништити и затрпати им траг... „Нека се
само копијама копија дозволи да постоје“... А земљу може и Бог да напусти и
зашто да на њој буде... „Нека буде новац, посао, увоз, извоз, царина, власт...
лоше варење, скаредност, незнање, невера“... Злочинце доведите на место
судија... Идиоте и болеснике на место реформатора... Обавезно спавајте наоружани
тешким оружјем... Немојте веровати у добру вољу... Само нека буде „мудрости
помодне“... Нека се све показује на изложбама уз плаћене скупе улазнице... Нека
та мањина граби и отима колико јој треба... А сви остали нека „блену, кикоћу
се, гладују, слушају“... У градовима нека живе само богати, а у њма да не буде
песника... Окомите се само на онога ко још има вере... Престравите веру у њему -
убијте Бога у њему... А док привид
траје, ви играјте и даље... Бели људи газите црне људе... Сваки одраз
посматрајте кроз огледала кристалних соба и дворана... Витман ће певати „из својих
неодољивих порива“... Он ће створити Песму Новог света која премашује све до
тада... Он је неустрашив и живот је посветио поезији и песми...
Одједном ох, Витман одлази са
оним кога воли... равнодушан је према песми и каже да више не може певати, јер
тај који га воли он је љубоморан и одвлачи га од песме и од свега... Само га не
одвлачи од љубави... А нама које воли Витман овако на крају, као у аманету каже:
„Дајем (вам) лекције о рату и смрти, да би спремно дочекали нападе, када до њих
дође“...
Убојит до краја иако
краја никад нема... Испевао је баш ово што се дешава 200 година без престанка и
краја... А који би му визоионар могао бити још раван... када је тако јасно
сагледао све те „ВЛАТИ ТРАВЕ“... нема му сличног, а ни равног... И неће ни
бити!!!...
Нема коментара:
Постави коментар