„РАЈ ПОНОВО СТЕЧЕН“ ПО МИЛТОНУ (1-4 певање)...

Уколико „Изгубљени рај“ за читаоца није и нека велика новина по смислу много чега, можда ће изазов бити прокљувити у еп „Рај поново стечен“ иако ни ту неће нешто штимати и тешко да се може појмити повратак једног уништења... Но можда Милтон опет каже доста новог на један освежавајућ песнички надахнут начин...

Ово дело је Милтоново претпоследње дело, настало од 1665-70 и сматра се логичним наставком „Изгбуљеног раја“, а објављено је у Лондону 1671, још за Милтоновог живота... Инспирацију за дело песник налази у Светом писму Новога завета, а у централни фокус свога писања ставља Христово кушање у пустињи, догађај који су веома штуро и оскудно описала само 3 од 4 канонска Јеванђелиста (дакле причу имамо код Матеја, Марка и Луке; Јован о овоме није нашао сходно да пише)... Описи су површни и штури... Хајде да баш завиримо шта ова тројица каноничара пишу...

Матеј у 4 глави (1-11 стих) каже да Христа у пустињу одведе Дух да га ђаво куша... и после поста од 40 дана и ноћи Он огладње, а тада му прилази кушач и захтева да камење у хлебове претвори, на шта Христос каже да не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи која из уста Божјих изађе... Ђаво га потом одводи у Свети град и поставља га на крило храма,  а онда му каже да скочи, па нека га Анђели дочекају на руке, како не би запео о какав камен ногом... Исус му рече да није добро кушати Господа Бога свога... И ђаво га узе и одведе на веома високу гору и сва царства овосветска му показа и славу њихову и све би спреман да му да само ако падне и ако му се поклони... Исуси  тада рече Сатани да иде од њега, јер се само Господу Богу клања и њему једином служи... И ђаво га остави, а Анђели Христу приступише и служаху му...

Марко у првој глави (12-13 стих) каже да Христа изведе Дух у пустињу и тамо проведе 40 дана кушан од сатане, боравећи са зверињем и Анђели му служаху...

Лука у четвртој глави (1-13 стих) каже како се Исус врати пун Духа Светога са Јордана и би одведен Духом у пустињу где га 40 дана куша ђаво... Није јео ништа 40 дана, а кад то време истече поста гладан... И ђаво му рече да каже камењу да хлебови постану, а Христос ће рећи да не живи човек само од хлеба него од сваке речи Божје... И извешће га ђаво на гору високу и за трен ока показати сва царства светска, и даће му све и власт и славу ако се поклони пред њим, на шта Исус рече сатани да иде од њега, јер се само Господу Богу клања и њему јединоме служи... Одведе га у Јерусалим и постави на крило храма и рече му да скочи,  а анађели ће га сачувати и узети на руке како се не би о камен спотакао ногом... И Исус му рече да не куша Господа Бога својега... Кад сврши ђаво своје кушање отиде од њега на неко време...

Први и трећи јеванђелист говоре исто, но обрнутим редом... Да послушамо како Милтон исписа овај еп... Стварна Христова победа по Милтону јесте оно што се одиграло у пустињи, а не на Крсту - где је Он успео да одоли свим Сатаниним покушајима који су били ту да га наведу на непослушност, а где је Дух однео победу над материјалним...

ПЕВАЊЕ 1... Христос из Назарета син Јосифов долази Јовану Претечи на Јордан да га крсти, не да чистији буде тим чином, већ да прими потврду Небеса... Сатана после рушења Адама каже: „Пријатнији пут сада ме води,  а начин што једном добрим се показа, буди у нама наду у успех крајњи“... Креће ка жалу Јордана да сву гадост и кушњу проба на Христу... Бог Сина излаже Сатани, да га куша и испроба... искушаће га у дивљини, где ће Он положити темеље прве своје велике борбе и победе, победивши смрт и грех, понизношћу и тешком патњом... Патња као најбитнији елемент искупљења... Велики бој Христос неће почети мачем, већ оном врстом мудрости која све мреже вражје расеца... Син Божји сам шета, вођен Духом и дубоким мислима, што једино приличи самоћи, па тако крочиће у дивљине пусте и ту ће пробудити мноштво нових мисли... Он кога као дете игре нису забављале, а свака мисао беше му учење строго и знање корисно док изучаваше и читаше Закон Божји... Пожелеће да избави Израиљ из римског јарма, да подучи грешне и утеши рекавши им да нису вољно грешни, већ да су заведени... Мајка Богородица му каже да су мисли високе и да их чува, да им да узлета и полета све до врлине која ће их подићи још више... Говорила му је да Он није Син човека смртног и да је гласник Божји предсказао његово рођење... У овој пустоши сва знања Бог му отркива... Самоћа је боља од најбољег друштва... Хода пуних 40 дана брегом, долом, ноћи проводи под храстом или кедром, у пећини се скрива непримећен... није јео људске хране и није био гладан... Змије су бежале пред Њим... Лавови и тигрови скреташе поглед... Старац у сељачко рухо обучен рече му да тражи изгубљену овцу: „Господару, који те зли удес ту баци далеко од стазе и пута људских... Радо те питам и још више штујем јер ми изгледаш као човек ког ту скоро Крститељ на газу Јордана назва Сином Божјим“... Христос му рече да Онај који га доведе ту, да ће га однети одавде и да му други водич није потребан... Старац ће опет: „Људи смо за тегобу рођени и беду... Ако си Син Божји заповеди да од камења тог постане теби хлеб“... Христос каза: „Мислиш ли да је таква хлеба моћ, човек не живи о хлебу само, већ о свакој речи уста Божјих, оног што храни ту очеве наше маном... Зашто ми онда неверу саветујеш, када знаш ко сам и ја знам ко си ти“... Сада непрерушен и неприкривен архидемон рече: „Тај сам дух несрећни... Људи ме душманом сматрају често целог људства... Завист ме, веле, држи у жељи да стекнем садруге у немилости, јаду и болу... Пошто с болом их упознах, чврсто схватих да другарство у болу бол не дели, нит олакшава сваком његов терет... утеха је мала човекове дружбе... Највише ме пече да пали човек, васкрснуће, а ја никад више“... Христос опет рече: „Заслужено патиш јер створен си од лажи... Руине призор презира вредан... Лаж ти је срж и лаж ти је храна... Одговори ти беху тамни, дволични, збуњујући смислом... Ко се икад саветујући се с тобом, вратио мудрији... Где је истина твоја?... Скршен бићеш и нећеш више шкодити пророштвом људству... И ти више нећеш жртвама и помпом у Делфима ил гдегод призван бити“... Лукави Демон узвраћа: „Ти си Господ, од тебе издржат могу и морам надзор и укор, и бити срећан тиме... тешки су истине пути и непроходни, а блажена језику што је збори и уху драга и складна ко песма ил фрула је она... Многи се диве врлини, мада јој пут не следе... Допусти да те слушат дођем па и да зборим знајућ да јад ћу жњети... Твој Отац трпи да дволични безбожни свештеник крочи му тремом светим и чинодејствује око олтара, рукује светињама, а свој глас подарује Валааму опаком, стога ми приступа одбијати немој“... Мирно Христос рече: „Твој приступ нит браним, нит бодрим... ради какву стекнеш дозволу одозго... од тога више нећеш!!!“... Сатана нестаје и разлива се зраком... У псутињи почиње ноћ... Дивље птице у камена гнезда полегале,  а звери реже из далеких шума...

ПЕВАЊЕ 2... Изгубише Њега тек нађену радост и сумњом зачеше дане узалуд га тражише Апостоли рибари прости, Андрија, Симон и остали... да ожале бол и губитак... Спазивши Месију да дође, чуше га где збори речи премудре и истине милостиве пуне... Где оде Он и какав га то удес оте од њих... Црпели су нове наде да ће наћи Онога за кога мислише да је нестао сасвим... Брижна Богородица зна да ће јој мач пробости срце болом огромним... То је коб изабрана што Њене патње уздиже до небеских висина... У жалости тој биће Благословена... па, ипак куда је одлутао баш сад...

А Христос сам гази пустаром дивљом, са најсветијим мислима испуњен, у себе понире и прониче, да изврши мисију послушности беспоговорне вишњу... Сатана га остави само на трен, решен да се опет врати... Сатана војводама и дусима злим у демонској Скупштини саопштава да их Дух намерава побацати у пакао изнова... Рече да је нашао и већ кушао Христа, а врати се сада мање уверен у успех... и опет тражи да промисле добро како да га искушају а да коначно падне им шака... Најразблуднији демон ће рећи: „Изложи му жену погледу“... засени пожудом снажном... жена ће му опити срце као најмудријем Соломону што јесте, а „који начини висине да се клања боговима својих жена“... Сатана рече Белијалу (безвредном палом анђелу) да вага којом мери и вага неједнака је, а постоји Он који може другачији бити... Јесте Соломон живљаше у миру пун почасти и блага, узвишен, не марећ за више циљеве осим да у свему томе ужива... зато он и подлеже женској жаоки сасвим... Христос кога кушају далеко је мудрији од Соломона, узвишеније је мисли, сачињен и спреман сав да извршава и највећа дела!!!... Женску лепоту обожавају тек умови слаби што вођу траже... Христа треба кушати нечим људскијим и срушити му ту постојаност, част, славу, омиљеност, као стена што је, као и све највеће људе што скршисмо... Јер Он сада гладује кроз пустињу, где нема никакве хране... И враћа се да га куша...

Христос хода после 40 дана поста и први пут осећа да је гладан и пита се где је овоме крај... Осећа глад,  а природа људска (има он и божанске) тражи оно што јој треба... Храни се бољим мислима и то га тера да вољу Очеву изврши... Ноћ је... Христос ће заспати опружен под крошњом и усниће меса и пића, иако гладан научен је да се уздржи... Онда виде гаврана како храни Пророка Илују и виде како Пророк оде у пустињу и преспава под смреком,  а кад устаде оброк пронађе на стени и како му Анђео рече да устане и једе...

Осванула је зора и Христос је устао... Уз брдо креће,  а одједном пред њим створи се човек одевен нешто боље и љубазно му рече: „Зашто си 40 и више дана пуст? И други походише ту пустош – а Бог посла са небеса ману... А о теби 40 дана нико не води бригу“... „И шта стога“ рече Исус... „Сви они жуђаху,  а као што видиш, ја не“... Сатана ће га упитати зар тако гладан не би јео сада када би неко испред тебе поставио трепзу... Христос рече: „Зависи, волим ли оног ко ми је даје“... Лукав душманин даље наставља: „Зашто би то одбити морао?... не помињем ја месо по закону нечисто, ил прво жртва што би идолска, мада ко уздржат се може нуждом сатиран?... Гледај посрамљена природа одабра од врста свију највећа своја блага – само ти је да седнеш и једеш“... И заиста трпеза беше богато постављена, најизврснијих јела, месо најбоље сорте, дивљач, живина, кувано и печено, пржено и у сосу, разни зачини, рибе и шкољке... Беше Евина јабука што је заведе тек бедна наспрам овога... Кушач очекује да ће Христос сести и најести се док непукне... и каже му да без оклевања скочи и једе слободно, јер то није забрањено воће... Благи Христос: „Рече да на то све имам право. Ко ће ме спречити да право своје иштем? Хоћу ли ко поклон примити то што је моје. Могао сам Ангеле позвати да ме опслужују. И шта се глад моја тебе тиче? Посластице расипне ја презирем твоје и даре твоје већ мамцем сматрам“... Сатана зна да ће на ове ствари сви други поклекнути лако, па чак и они чије су муке мање од Христових... Тада трпеза и сва свита нестаде и ишчезе... Остао је још безуспешни кушач, који глађу мори и мучи многа бића, но Христу немогаше наудити ништа, јер у Њему беше смерност непобедива... Срце Христово ка највишим делима вишњим би усмерено... Сатана ће му рећи и да је незнатан и незнан, и без пријатеља, ниског рода и порекла, да је одрастао у беди и оскудици... он сада изгубљен и гладан у пустињи... Даће му и новац, и част, богатства, срећу и другове и царства сва, само ако му се приклони и поклони... И рећи ће му да у беди седи крепост, вредност и мудрост... Стрпљиви Христос каже: „Ипак је богатство јалово без та три... У овом сиромаштву могу постићи можда и више... Не нуди стог блага, земна за будале, што сметају мудре, у замку маме... Шта ако ја с презиром одбацујем богатства и царства... Јер нема те круне, слике златне, што је горе од трновог венца, полажућ му на плећа свих људи бреме (царска дијадема) – то је служба краља... Ко собом влада и зауздао је страсти, жудње и страхове, више је но краљ... Да народ водиш истине путем, чувајућ учење и без грешке смераш ка знању и виђењу Бога, штовању изнутра човечјим делом бољим, а други тек владају преко тела, и често силом, што племениту уху власт блиска заиста бити не може... Одрећи се много је племенитије, но приграбити... безвредна су стог богатства“...

ПЕВАЊЕ 3... Сатана је нем и збуњен и шта сад да каже, па узвраћајући рече: „Видим да знаш што значи воља, да чиниш и збориш најбоље што се да... те боголике врлине зашто скриваш, повучено живећи или још скривеније у пустари дивљој?... Зашто ускраћујеш себи славу и част?... Доб ти је зрела, и презрела?... теби још није касно“... Благи Христос одговара: „Ти ме не убеди да чезнем за богатством, јер шта је слава до кратак бљесак хуке од људске хвале... И шта су људи до збуњено стадо, смешна гомила што уздиже просте ствари и врло цени што пажње једва је вредно? Славе и диче оно што не познају и онога што друге води (вођу)... Неслављен бити слава није мала!!!... Паметних међ њима и мудрих тек је неколико... Парвда је тек хвала и слава кад Бог кушањем опроба човека правог... тако би са Јовом... Ратови и восјковође славне – шта су вредности те пљачке, сем разор, паљевина, клање, ропство мирних народа... Ако у слави има иоле доброг, мора ту славу стећи на други начин без частохлепља, рата и насиља, делима мира и мудрости сваке, стрпљењем, смерношћу... Ко сад часно не спомиње стрпљивога Јова?... Јадни Сократ (ког ћеш чувенијег) рад истине трпећ смрт неправедну, живи сад једнак у слави с највећим освајачима... Ако за славу и хвалу скрби треба, онда је то БОЛ... Ја не своју, већ тражим славу оног што ме посла, чији сам тек сведок“...

Кушач изнервиран говори му да о слави тако не размишља и напомиње да и Отац му славу захтева и прима... Христос ће рећи: „Слава му не беше крајњи циљ, већ жеља да покаже божанство своје и да своје добро доступним свакој души слободно... Што је захвалност најмања, најлакша и надохват онима што ништа друго вратит не могу... Што би човек блудио слави кад од ње нема ништа и припада му само проклетство, бруке  и срамоте“...

Сатана каже нека суди о слави како жели и опет му намеће да је за Царство и рођен (Он Цар Славе) и пита га како мисли да поврати свој престо ако буде мрино седео и крио се по пустињи... Обећана земља и Јудеја су под римским јармом, а Он треба да пробуди своју дужност ревности и да ослободи народ свој из незнабожачких стега и да му је владавина сада најпреча... Христос ће рећи да ће се све испунити у своје време право, у онај најбољи час, да за све има времена, јер можда је Бог одредио да прво прође кушања у пустињи, кушања у оскудици и ружним стварима... да буде изазиван, обесправљен, увређен, презрен, озлоглашен, да отрпи насиље, да пати, да се одриче, а тихо и без неверице и сумње да поднесе све покоре... Највише ће изджати Онај ко први покоран беше... Сатану не треба да занима када ће Христос започети своје краљевство вечно... и пита се зашто је он тако знатижељан, па започиње да истражује о свему... Јер треба да зна да када се Христос уздигне  у слави биће Сатанин пад и уништење... Расрђен кушач више наде нема, али ни страха када каже: „Очекивање јада горих мучи ме више од њих самих.. Моја грешка би мој грех и злочин мој сопствени... Ал бих се блажем вољно приклонио... Ти света не виде, још мање његову славу, царства, царе и светле им дворе, исксутво другог најбољу школу... И најмудрији,  а без иксуства ће увек малодушан, неспреман, почетнички скроман, неодлучан, слаб и непредузимљив бити“...

Сатана доби такву снагу и узнесе Христа у високу гору, видик широк пуца и кад виде мноштво оружано постројено за битку и бројну коњицу... царства земаљска у сјају и слави – леп призор... Треба да придобије Парћане на своју страну у рату против римљана и да завлада светом ако прихвати његову понуду... Смирени Хростос каже: „Много разметања залуд, испуни ми ухо мноштвом политике и планова мутних, свету важних можда, ништавних сасвим мени... Мој час, рекох ти, (а за те би било боље да он је што даљи) још дошао није... Рат ту приказан, доказ је пре слабости људске доли снаге... Хоћу ли тражити слободу, што слободни једном, по очевини биће нескромни, непокорни, кајању несклони, продужиће по старом... нека служе душмане ти што и Бога и идоле служе... Часу скритом и Провиђењу их препуштам... Бог ће се у њему знани час Аврама сетити“... Демон виде да му је сваки покушај зли узалудан и тако то бива кад се лаж са истином бије!!!...

ПЕВАЊЕ 4... Кушач је забринут и смушен због неуспеха, разочаран у нади и откривен у лажима... Није учинио ништа... Хростос није Ева!!!... Ал Ева би Ева... Надвладан је тамо где се најмање понадао, али напад смера нови и још неодустаје иако свестан да залуд му је труд сваки... Однесе Христа на западну страну те горе високе да види једну другу равницу... славни град Рим, царица земље, обогаћена пљачкама туђих народа... Народ који ту живи покорава се Цезару, који сина нема, а  из Рима се повуако на острво Капри мало ал моћно острво и Сатана му каже како би  лако могао збацити то чудовиште с трона у свињац претвореног, јер он има ту моћ и каже Христу да би то право пренео на њега који треба да тежи највишем... Мирно Христос проговара: „Ни тај сјајни приказ расипништва не засени ми вид, још мање мисао моју,  а требао си додат нешто о прождрљивости и гозбама им сјајним, јер сам жедан и гладан... Шта ако ја пре згазим ђавола што учини га таквим?... Вреди л слобода тела робова у души?“... Безочни кушач види да све што Христу понуди испадне слабо на цени, све што се понуди Он одбија... Лепо и тешко које не састави нико, до супротности саме... Царство света би да му поклони само ако се од Бога одметне и падне, ако почне да поштује њега као врховног господара... Сада по први пут са одвратношћу Христос проговара: „Никад ти речи не волех, понуде још мање. Сад их се пак гадим, јер се усуди да нудиш омрзнути услов и безочни узврат... Ал издржаћу време док не истече што ти је за мене дато – Господу Богу својем клањам се и њему јединоме служим... Ни на који начин ти своју власт не доби... Захвланости у теби нема већ дуго... Како те није страх и стид да нудиш их мени, Сину Божјем... Иди од мене, ти си онај зли, Сатана проклет вавек!“...

Демон  у страху каже: „Не срди се тако јако Сине Божји... кушња ти никаквог не нанесе зла... ја не задобих ништа и промаших свој циљ... нећу те више саветовати... буди тад славан по мудрости... није све знање у Закону Мојсијевом, Петокњижју или оном што Пророци писаху, и пагани знају, подучавају и пишу о узвишеном и с њима се ти сукобит мораш стога“... Говори му да поглед још један баци и погледа Атину срце Грчке, уметности и мајку говорништва, што многе мудраце даде, гостољубива у којој је одмор сладак... Тамо може научити снагу тајну склада звука и броја и стиха разног метар... Вештину отпора да изучи од највећих ретора... филозофији ухо да приклони... а школама многим Академика старих и нових да се приближи... да тако знањем зри док не постане краљ и да ће му баш ти Атињани дати поуке веће,  а што ће га начинити још већим од краља...

Мудри Христос каже: „Мислио ти да ја то не знам, или пак да знам ти почуј да ми не мањка знање нужно... оном ко прима просветљење одозго од Извора Светлости учење друго не треба... Та учења су лажна, од сна тек мало више, маштарије пуке, на чврстом не стоје... Најмудрији учаше да зна да ништа не зна (Сократ)... Онај сумњаше у све (скептичар Пирон)... Онај дроби бајке и збори о мутним сновима (Платон дроби бајке, учи о натчулном свету идеја, ослања се на мит)... неки  у врлини виде срећу,  а снагу спојише са богатством (Христос се најватреније обрушио на стоике)... Говоре много о души, ал све наопако... у себи траже врлину и себи сву грабе славу... За многе књиге кажу мудраци да досадне су... ко чита непрестано и у штиво своје не уноси Дух  и суд једнак или бољи (а ако уноси шта више он тражи?)... несигуран остаје и празан, удубљен у књигу,  а у себи плитак ко да скупља какве трице и пробране тричарије, безвредне сасвим... Говорници далеко су они иза Пророка наших, тих људи Богом подучених... у њих је поука јасна и ласно се памти“... Сатана је изгубљен сасвим, стреле смртоносне потрошио је све и пита Христа шта хоће Он од овога света?... И кад му је пустош најбоља тамо ће  и да га врати – тамо где га и нађе... и предсказује му ђаво да ће пожелети да никад није одбио овакву помоћ која му би понуђена... Прорече му тугу, патњу, противљење, мржњу, презир, увреде, одбијање, насиље, мучење, окрутан крај... И Сатана у пустош враћа Христа и тамо га оставља...

Пала је тама и ноћ је мрачна... Следи најузбудљивији и најјезивији део епске приче... Христос је узбурканих мисли, гладан, промрзао,  а место за спокој ноћни још тражи под сенком крошње какве... Загрмео је гром од севера до југа... Облаци су излизи пљусак са муњама... Ветрови ударише о највише борје и храшће... Христос стоји стамено, без страха, безбрижан, одважан, безгрешно миран, кад адске силе га опколише и окружише...

Јутро, Сунце са радосним зрацима, птице запеваше у жбуњу најлепшу песму – ПОВРАТАК ЗОРЕ незалазне... Принц таме и он наоко срећан пође на Христа новим лукавством, решен на последњи покушај, очајан иза стабла скочи и Христу се обрати: „Лепо те задеси јутро, Сине Божји после грозне ноћи... не рекох ли ти ако одбијеш све савршено што ти понудих ко помоћ своју само настављаш ударе судбине... Ако то не видиш, наићи ћеш на препреку тешку, опасност, мржњу и свакојаке јаде“... Христос устаде и крете, па кратко реплицира: „Нађе ме само мокрог, не горег... Пророштва лажна што не посла их Бог, већ ти... намећеш се за помоћ,  а кад те одбих бесниш олујом, одступи ти си презрен мучиш се залуд, залуд ми додијаваш“... Разјарен демон рече да сумња да је он Син Божји: „Надгледах ти стопе, где наслутих и схватих најзад да ћеш ми бити смртни непријатељ и прилку имадох ја овде да кушам и испробам те... нов начин сад применити морам“... и тако подиже Христа и понесе га кроз ваздух преко пустоши и равнице,  а испод њих лепи Јерусалим Свети Град и славни масивни храм и на највиши врх постави он Христа: „Ако стајат нећеш баци се доле, нећеш страдати ако Син си Божји, заповедиће Анђелима да те чувају“... Искушаваше Онога који рече да се не искушава Господ Бог... Сатана тако пропаде у охолости, баци се у бесу и на Исменску стену паде...

Сва сила Анђела полете и узнесе Христа у кочијама летећим и спустише га у долину цветну и поставише сто небеске божанске хране,  а хорови појаху химне о победи Христа и певаше: „Осветио си сада Адама превареног и издржавши искушење снова стекао ИЗГУБЉЕНИ РАЈ, а ослободио што срамно отето беше“... Никада се неће усудити демон да крочи у рај и куша, јер сада је много лепши рај утемељен за Адама и изабране му синове, пошто Спаситељ дође да их уздигне опет... А змија паклена са неба ће пасти и биће бачена под ноге Христове... А да ли ће и Ева и изабране кћери моћи очекивати исто, Милтон нешто прећута... И запевајмо и ми са хоровима тим: „Здраво, о Сине Вишњег, Победиоче Сатане, у славни свој подвиг сад крени, почни да спасаваш човечанство“...

Христос освежен гозбом небеском, непримећен, тихо се врати дому у кућу своје мајке Богородице...

Кајање је веома здраво и кажу да прочишћава мозак, а то потиче још од Хипократа... Милтон ни овим делом не закључава потуно двери палим анђелима... Можда је имао у плану да још нешто напише сличне садржине... Но на Дан Страшног Христовог суда оног Последњег и Другог доласка, Сатана и његови следбеници биће заувек одбачени и уништени - затрти!!!