ЕПИЗОДА 13 - ''HOBBLE FRANK И ТЕТКА DROLL''...

Потоком су већ прошли индијански коњаници, трагајући за Old Shatterhandom... Сад истим трагом пролазе Old Firehand, Тетка Droll, Humply-Bill, Gunstick-Uncle и лорд... Пут води на Сребрно језеро... У Devnveru прикључује им се инжењер Buttler и његова ћерка Ellenа... Следили су трагове... Winnetou беше предстража ове коњице, па је ишао сам истурен испред свих осталих...

Нико од њих није могао ни замислити да су Utahi ископали ратне секире... Очекивао се срдачан дочек... Но, да ли ће бити тако?... Winnetou долази најбржим могућим касом и зауставља коњицу... Беше то рђав знак... Упозорава их да су Индијанци из поменутог племена, ратнички расположени... 

Прича да је видео око језера чак 300 ратника... Тада се одигравала борба пливање ''на живот или смрт''... Апач предлаже да пожуре у спасавање заробљених белаца... Међу белцима препознаје и Old Shatterhandа... Знао је то Апач још од синоћ, али зашто је прећутао, то што је знао?... Апач је наишао на дрво у које је  Old Shatterhand вешто гађао пред поглавицом Велики вук... 

Апач одлази, а остали белци настављају пут... Прикрали су се близу индијанског логора и ту су застали... Посматрају их у тајности из прикрајка... Посматрају трку Индијанца и белца... Апач гледа кроз далекозор... Препознаје белог момка... Хтели су помоћи, али Апач процени да нема опасности... Све су видели шта се збива... Видели су и бекство белаца... 

Пред њих одлази поглавица Апача са Old Firehandom... Били су весели при сусрету... Сви имају исти циљ - поход на Сребрно језеро...  Winnetou упућује Old Shatterhandа према усеку Night (кањон)... Даје му смернице за пут... Саветује га... Дотакоше се теме блага... Но, о томе мало касније... Опазили су предстражу ратнички расположених Индијанаца... Беше свега 5 коњаника... 

Скривени, посматрају их... Жене из племена Utaha дођоше на језеро са удицама... Разговарају, а Апач их прислушкује... Ту сазнаје да ће ускоро са Великим вуком кренути 50 ратника... Сутра племе Utaha напушта логор... Жене, деца и старци биће смештени у брда, јер тамо су осигурани, док ће ратници поћи на велики скуп свих из племена  Utaha... Остаје непознате где ће бити тај скуп...

Велики вук и његова ратничка коњица крећу... Прати их крадом поглавица Апача... Крећу нешто касније и остали бели коњаници... Крећу се узводно... Били су сви безбрижни... Са језера креће Old Firehand праћен својим људима, око 10 сати... Кањон, у који тешко пробија зрак Сунца, због превелике дубине... Мрачно и дању и ноћу... Узане и опасне стазе... Има  и пећина... Воде коње, јер је превише опасно и стрмо... Ваздух хладан и тежак... Нема разговора...

Зачу се пуцањ... Ускоро још 3 пуцња... Паклени урлик... Петорица Utaha упадоше у клопку... Пошто нису хтели одложити оружје, убијени су... Велики вук ипак одложи оружје, а затим бива свезан... Остали Индијанци исто доживљавају... Пут се наставља даље... Индијанце иако добро везане, држе будно на оку, али и нишану... 

Разговор воде и весело чаврљају Тетка Droll и Hobble Frank... Присећају се родне Немачке, сајмова и људи... Причају о младости... Коњица пристиже на шири кањон... Има и сунчеве светлости... Ваздух осетно бољи... Лакше се дише... Време за ручак... Шта ће учинити са Индијанцима?... Неко би да их ослободи, али има и оних који захтевају оштро кажњавање... Шта учинити?... Изударати их, укорити, одузети им коње и оружје или им дати слободу?...

Решење мора бити донето... Мора бити чврсто и несаломиво... Оформљен је круг око заробљених Индијанаца... Old Shatterhand обраћа се Великом вуку... Разговор напет... Ипак одлучује да им подари слободу и врати коње и оружје... Велики вук и даље пун неверице... Old Shatterhand одговара: ''Мој језик никад не изговара ријечи, које не би говорило и моје срце''... Опет заклетва уз лулу мира, да ће тако и бити... 

Лула мира (kalumet) ће кружити у круг, уз добру вољу и расположење... Заклетва је дата... Индијанци су ослобођени... Чак је и мала Ellena повукла дим из луле... Индијанци одлазе, али неки од белаца им и даље не верују... Поглавица Апача рече: ''...боље је чинити добро него зло''... Затим одлази да уходи Utahe, не би ли дочуо шта смерају даље...

Мрак над кањоном... Логорске ватре су погашене... Сан и тишина... Велики вук жели освету... Спреман је да изведе нови напад... Овога пута у напад креће другим путем и довешће још нових ратника... Велики вук креће у напад... Креће у Pa-mow... То је место где су требали да се сретну и састану сви из племена Utaha... Велики вук долази у логор и поздравља Старог поглавицу, врховног поглавара свих Utaha... 

Крај ватре су седела 4 Индијанца, но један од њих имао је лице које је привлаило пажњу... Његово лице није било намазано бојама... Имао је око 80 година, а држао се као да му је 50... Коса му беше сасвим бела... Кад опази Великог вука рече: ''Свако стабло губи у јесен лишће, почне ли га губити раније, не вриједи и ваља га сасјећи. Још пред три дана стабло је имало лишће. Гдје је оно сада?''... 

То је било велико пребацивање Великом вуку, који више није имао орлово перо у коси... Велики вук наставља да прича како се десило све то... Себе је наравно осликавао у најбољем могућем светлу, у најлепшим бојама и нијансама... Потом тражи 50 ратника како би извео напад на белце... Остале поглавице мисле да белце треба довести на мученички стуб... 

Стари поглавица обећава му дати 300 ратника, али белце хоће живе... Уз то креће још 50 ратника, који су задужени да чувају коње... Направљен је и разрађен план напада... Кренули су... Поглавица застаје код биљке по имену жалфија, које ту беше у изобиљу... Том биљком сви натрљаше и руке и одећу... Сви мирисаше на жалфију... Тако неће бити примећени, нити ће коњи белаца бити у стању да их намиришу и зафркћу...

Крећу се пешице... Опрезно... Шуњају се тихо као змије... Велики вук угледа стражу белаца... Стража је савладана веома вешто... Ватра је угашена... Пођоше даље...   И друга стража је за тили час савладана... 

Логор нападоше и олако савладаше белце на сну... Беше то велико рвање... Препад индијански би изведен с` великим успехом... Око 20 Индијанаца беше што рањено, што усмрћено... Индијанци бесни, но крећу натраг, тамо где ће белце казнити... 

Велики вук није знао да постоји и трећа стража белаца... Беше то тетка Droll и Hoblle Frank... Видели су шта се дешава... Индијанци превише надмоћни... Белци проналазе пушку Old Shaterrhand... Треба из дужности спасити пријатеље или не?... Помоћи пријатељима или не?... Како?... За почетак треба остати прибран и миран... Треба причекати док се не раздани, а онда по трагу... 

Кренули су, али и даље размишљају, куда тачно поћи треба?... Тамо ил `вамо?... Сумња... Куда ће их одвести месечев сјај?... Дођоше пред велику шуму... У тој шуми беше и логор племена Utaha... Шума им се чини опасна... Опет сумњичавост расте... Но, шума ће им пружити добар заклон, па таман да врви све од Индијанаца... Опрезност је неопходна... 

Ослушкују, али нема шта да се чује... Осећају мало дима у зраку... Били су у праву... Гледјау у логорску ватру...  Најпре једну, а потом још неколико... Логор беше великих размера... Прилазе све ближе и ближе, како би тачно увидели о чему се ради... Урлици и весеље... Заробљеници тек пристигли... Попеше се попут веверице на дрво неко, како би имали бољи поглед... Велики вук опет у коси има перушку из орловог крила... Опет је победник... 

Поглавице се ругају и понижавају поглавицу Апача, који је такође међу заробљеним белцима... Претрпеће све муке поглавица Апача... Но да ли је часно показивати своју надмоћ над свезаним јунаком?... Апач скочи па старца обори... Старац лежеше мртав са лобањом напрслом која се разби о један камен... Ратници крволочни и избезумљени... Велики вук рече да ће сви бити жртвовани на старчевом гробу... 

Две беле веверице сакривене у лишћу, с` дрвета све посматраше... Чули су све, сваку проклету реч... Чују се жалосне песме, у славу мртвог поглавице... Веверице силазе са дрвета... Треба сићи на земљу... Пошли су према логору... Дођоше сасвим близу у сами логор... Одлучише да белцима пријатељима дотуре пушке у руке... Обрадовани су због тога... 

Договр је да сви крену код поглавица, кад ватра утихне... Све се одиграло муњевитобрзо... Пред Великог вука и осталу тројицу поглавица долазе наоружани белци...  Белци су свезали поглавице и уперили своје пушке у њих... Белци траже да их већ једном пусте и оставе на миру, како би се повукли као слободни људи... Поглавица Kunpuiu се подоста нећкао... Добили су Индијанци 15 минута за размишљање... Индијанци су разговарали својим димним знацима, а требало је проникнути у њихов тајни смисао... Индијанци су ту лукаво вешти... 

Поглавица Апача је то видео, али ни он није могао разумети у потпуности тачно... Одлучено је да ипак белци крену сутра по новом дану, и да са собом поведу поглавице као таоце... Но, када буду уверени да им не прети прогон и опасност, пустиће Индијанце да се врате у свој племенски логор... 

У Долини јелена логорује још ратних племена припадника Utaha... Они би требало да белце заробе, а Индијанце ослободе... Гласници су већ то дојавили... Треба избећи ту судбину... Кроз Долину јелена треба проћи, али најбољим путем.. Но, имали га?... 

Повукоше дим из луле мира и заклетва паде... белци поглавице намеравају ослободити у Долини јелена... Овога пута дим је повучен из индијанске луле, да не би било као у епизоди са Великим вуком, који није признао повучен дим из луле једног белца... Дим је послат на све 4 стране света, како правила и налажу...

У освит зоре поворка креће ка Долини јелена... Индијанци мрког погледа, испратише белце, али у њима и даље тињаше пламен осветничких погледа...

Наставак ускоро следи...                                

  

ЕПИЗОДА 12 - БОРБА ''НА ЖИВОТ И СМРТ''...

Индијанци ужурбано касом каскају, водећи са собом 2 заробљеника, од којих је један теже рањен... Смрачило се... Месечина им обасјава путељке... Стигли су у индијанско село... Сељани су изашли да поздраве придошле ратнике... 

Вика се орила на све стране... Два заробљеника и 4 белца, око којих је формиран круг... Људи урличу кивни и бесни... Индијанске жене и девојке плесале су око белаца, што је био знак највеће могуће увреде која постоји... Призор пун презира... Old Shatterhand узима пушку  и испаљује хитац... Потом је пушку прислонио на лице...

Настаје чуђење... Речи које изговара Old Shatterhand делују снажно на све присутне... Оставиле су утисак, а играчице су се саме повукле... Поглавица је одлучио да испоштује договор дат уз повучени дим из луле мира... Сутрашњи дан биће дан велике одлуке, где ће се решавати судбина 4 белца... Добили су шатор (један од највећих) и пошли су на починак... Добили су шатор Великог вука... 

Индијанци су држали белце на оку... Белци су добили воду и месо... Споре се је ли бивоље или лосово... Један белац излази из шатора, у намери да испече месо... На небу сјаше пун Месец... 

Вратио се са испеченим месом... Шатор је мирисао на печење... Осталим белцима месо није било по вољи... Назваше га препечиним и изгорелим... Није то било све... месо беше уваљано у велики слој пепела... Ипак су жвакали некако...

Индијанци су после вечере полегали, јер сутра је дан велике освете... Белци су се питали - шта ће их задесити сутра... Ноћ великог размишљања... Не треба губити храброст... Мишљења су подељена... Сви размишљају о спасу, а знају да је бекство опасна ствар... 

Долази један Индијанац и изводи их из шатора... Свануло је јутро... Белцима предстоји борба за властите животе... Да ли су забринути, да ли се боје?... ''Страх би нам само шкодио. Сад ваља бити сабран и миран колико је то највише могуће''... 

Све је спремно за погубљење два заробљена белца... Ту су стубови за мучење... Четворица белаца су доведени да све то посматрају... Треба се покорити индијанским обичајима, у супротном прети и следује смрт...

Old Shatterhand је добро знао да са тим нема шале... Призор беше страшан... Незапамћене муке... Страх... Смрт... Један је запомагао гледајући у  Old Shatterhandа, да га некако спасе дивљачког мучења... Но, Old Shatterhand  рече: ''Тко има храбрости гријешити мора имати храбрости и да сноси казну!''... Викали су страшно, да се четворици белаца ледила крв у жилама... 

Велики вук држи говор... Најављује извршење казне... Old Shatterhand покуша да измоли мало благости за осуђенике, али Велики вук га одбија љутито, уз речи: ''Шути, дакле, и не говори!''... Иступило је 12 ратника... Они су рођаци убијених Индијанаца и први ће бацити ножеве на злочинце... Тако је по индијанском праву...

Мучење треба одужити... Ране треба задати такве да постану све теже и теже... Почело је... Чују се јауци... Други злочинац без свести и даље... Јаук се претворио у урлик... Страшна вика... Old Shatterhand и остала тројица белих посматрача, окретали су главу у страну од ужаса... Ко то може да гледа?... Слушали су јауке... 

Још од малих ногу Индијанце уче да трпе и подносе физичке муке, а да том приликом не трепну ни оком... Изгледа да су живци Индијанаца јачи, него живци белог човека... Индијанци подносе муке са осмехом, певају мртвачку песму и исмејавају мучитеље... Јаукање при мучењу за Индијанце, беше знак кукавичлука и срамоте... Такве су презирали... 

Препуштени су сада да буду мучени од стране жена... Душа онога ко буде убијен од женске руке, у вечним ловиштима, попримиће ''лик жене и морат ће радити довијека''... Но, има и нешто горе... Решише да их препусте псима... Душа тако погубљеним попримиће лик којота који ће бити прогањани без престанка... Лавеж паса, а потом и крвожедни урлици... 

Све би готово, а четири белца поведоше у шатор, но једног напада пас... Нису смели пуцати у ту животињу... Old Shatterhand  стаде да се обрачуна са псом, али без оружја... Беше то ''снажан сукоб пса и човјека''... Old Shatterhand шакама удара и онесвешћује пса... Велики вук, Old Shatterhandа проглашава јунаком... Посматрао га је сада другачије и са погледом пуним поштовања...

Индијанци се последњи пут око нечега саветују... Говориле су само поглавице, а то није било дозвољено обичним ратницима... Индијанци иначе мало говоре... На саветовању се говори радије и више... Међу њима има и великих говорника... Већало се 2 сата... За белце који ишчекују разрешење даље судбине, то беше много... 

Крај двочасовног саветовања... Белце поставише у круг... Велики вук им саопштава да су одлучили да сваки од њих мора да се часно избори са једним од индијанских ратника, за свој живот... Велики вук је убеђен да нико од белаца неће ту борбу преживети... Бринути много и превише унапред, зар није узалудно... 

''Нека нам буду мишице чврсте, а очи отворене... Разум свијетао и бистар... Борит ћу се, да ће искре врцати све до Gronlanda''... Бирају се кандидати... Davy ће се борити са Pagu-angare (са Црвеном рибом, који беше добар пливач)... Jemmy са Namboh-ovaht (са Великом ногом)... Hobble Frank са To-ok-tey (са Брзим јеленом)... Индијанци су изабрали изврсне ратнике... Old Shatterhand ће одмерити снаге са Великим вуком... 

Белци добише 1 сат да се припреме, за љути бој спреме...  Смишља се најбоља тактика и лукавство... ''Па ти си слабији од мене. Тјелесно јесам, али о памети је ријеч! А побјеђивати ваља мозгом! разумијеш ли ме?''... 

Не треба седети као мува, која је упала у зделу са млеком... Потребна је разумност... Нема журбе... Дијамант није цигла, пардон, шљунак... Глава је та која одлучује... Глава је главна и зато глава највише треба да ради...

''... још не знам јел и добра мисао боља од стотину корака или скокова који ће ме довести к циљу... Неки ми унутарњи тенор говори, да свијету овдје још нећу окренути леђа! Рођен сам још за многа славна дјела!''...

Долази Велики вук с осталим поглавицама... Белци су позвани да крену према језеру... Време је за пливање... Публика је ту и чека даљи расплет догађаја... Посматрачи воле борбе... Извлаче се травке и тако одређују позиције... Old Shatterhand чини мало лукавство... Белац добија бољу страну... Трка започиње... Напетост расте... Белац је победио... Индијанцу поклања живот, а такође одбија и договорену борилачку награду... Црвена риба стидљиво нестаде... 

Други борилачки пар започиње борбу... Треба савладати Велике ноге... Док борба траје, савети пљуште ко киша, са свих страна... Индијанца је красила јачина, а белца опрез и разборитост... Белац обори Индијанца, али Велики вук није хтео признати ту победу, па је изричито захтевао да се борба понови... 

Но,  Old Shatterhand није хтео ни да чује за то, па се успротиви Великом вуку... Жучна расправа... Призната је ипак победна белца... Сценарио даље исти... Белац поштеђује живот супарнику и одбија награду...  

Велики вук љут, због 2 претрпљена пораза... Трећи дуел и борба са Брзим јеленом, за кога кажу да је брз попут ветра... Брзи јелен каже Old Shatterhandu, да наговори белца, не би ли икако одустао од борбе... Али не!... Највећа срамота управо јесте предаја без борбе... Трчање и трка може да почне... Треба 3 пута оптрчати око букве...

Дошли и сељани посматрачи да гледају трку... Много даље налазило се и дрво оморике... Белац се послужио лукавством... Уместо да се држи букве, он је трчао према дрвету оморике, а Индијанац који пре њега стиже до букве, стаде укочено да гледа у белца... Белац је викао на индијанском: ''према оморици''... Кад то чу, Брзи јелен потрча према оморици... Али беше касно... И ова трка припаде белцима... Индијанац је остао да стоји непомичан као кип лукаво насамарен... 

Велики вук је сиктао и беше много љут... У њему је све од љутње кључало... Поглавица хтеде ножем докусурити поносног белца... Но, победа је победа... Белци се веселе... Пуцају од смеха и слатког учињеног лукавства... Поглавица још љући... Даљи сценарио исти... Белац поклања противнику живот и награде се одриче... 

Сада оно најглавније... Последња борба у којој ће одмерити снаге поглавица Велики Вук и Old Shatterhand... Биће то највећа и одлучујућа борба... Да ли ће индијански ратнички понос поклекнути?... Борба унутра круга... Поглавица показује колико је јак, тако што подиже тежак камен и баца га... Old Shatterhand  смишља ново лукавство... Рече белцима да припреме коње...

Оружје осталих ратника је склоњено у шаторе...  Поглавица верује да ће победити  Old Shatterhandа, а након тога преостале белце, ће задржати код себе као таоце... Борба ножем и секиром... Old Shatterhand подиже исти онај камен и баца га... Затим каже поглавици да исто учини, ако сматра да је јак... Но, ништа од тога...

Борба ће тек уследити, она напета права... Прати се сваки покрет... Добро се осматра и проматра... Опрезност... Велики вук вређа противника... Old Shatterhand не одговара... Мирно осматра и даље... Поглавица се ипак грдно вара... Неопрезност и Old Shatterhand је савладао Великог вука... 

Сви ћуте ко укопани... Сценарио исти... Old Shatterhand  поклања живот... Поглавица је задобио само пребијено ребро...

Белци се крадом искрадоше и утекоше из индијанског села, иако су за њима одзвањали ратнички урлици, а огласили су се и пуцњи...

Бели ловци стадоше коње терати у велики бег... Бирали су само оне путељке, по којима ће индијанској потери, бити тешко да ишчитава трагове...

Прича ће се наставити сутра даље...   

   

ЕПИЗОДА 11 - ''У ШКРИПЦУ''...

''Ондје, гдје с ону страну Gunnison  ријеке стрше планине Elk, јахаху четири човјека по некој висоравни...''... 

Ко чини ту славну и одважну четворку: Old Shaterhand, Heliogabal Morfej Franke (звани Hobble Frank и беше хром), David Kroners (беше Yankee), Jakob Pfefferkorn (Немац, звани још Дугачки Davy и Дебели Jemmy)... Међу њима влада велика ћутљивост... Умор се не осећа...   

Одлучили су да преноће на Elk-Forku... До тамо још треба јахати, па су одлучили да негде ипак застану и напоје жедне коње... Коњаници су гладни, а резерве хране су потанке... Треба нешто уловити... 

У прерији затичу преријске псе ''америчке глодавце''... ''То су безазлене, нешкодљиве и веома радознале животиње и, чудно, воле становати са совама и чегртушама''... Ове животиње је тешко уловити, јер важе за веома опрезне... 

Old Shaterhand испаљује два хица... Враћа се са два одстрељена преријска пса... Осталима то постаје гадљиво, па се снебивају и кажу како ту врсту меса не могу окусити... Прича се распреда о многим другим врстама печења... Old Shaterhand каже да ће ово печење бити укусније од печеног кунића или јарећег печења... 

Одједном се чује топот коњских копита... Долазе војници, њих 12, предвођени једним поручником... Официр запажа веома ретку пушку код Old Shaterhandа... Реч је о тзв. Henry-пушкама, коју је пронашао неки чудак... ''Тај мали број пушака је нестао и само  Old Shaterhand носи једну од посљедњих''... Израђено је свега  11 или 12 комада ових пушака... 

На питање - куда иду, Old Shaterhand одговара: ''Понајприје идемо до Elk планина, све до Grand Rivera; а одатле ћемо у Book планине''... Војник га упозори да се причувају Utaha, који су опет ископали ратну секиру... Но, није то без разлога... 

Њихов племе је нападнуто од стране копача злата, и том приликом су им покрадени коњи и побијени људи... Био је то крвав бој у коме је страдало 60 Индијанаца, а свега 6 белаца је побегло... Од тада Индијанци трагају за том шесторицом... 

Индијанци су послали ''депутацију'' у Fort Union, захтевајући да им причињена штета буде и надокнађена... Тако они траже, нове коње и то онолико колико им је украдено, за сваки украдени предмет по хиљаду долара, а за сваку палу индијанску главу по 2 коња и 1 пушку... 

Али, белци на то нису пристали... Зато се ископане ратне секире... Неки официри су отишли у друго индијанско племе Navajosima, које су придобили за савезнике у борби против Utaha... 

Old Shaterhand се намрачи на вести које је управо дознао... Није му се допало што неко коме је причињена штета, тражи сада правду... 

Рече официру оштро да свесрдно жали ''да овако једна надарена нација мора пропасти, јер јој не дају времена да се наравно приближи култури, већ од ње траже да се из ловачког народа преобрази у модерни свијет с државама. С истим правом би требало дјечака из школе убити, јер још није толико способан да буде професор астрономије. Good bye, sire!''...

Old Shaterhand одлази са својом дружином... Војници остају да гледају за њима... Стигли су у густу смрекову шуму... Кренули су уском индијанском стазом... 

Зауставили су коње да одморе код једне велике гомиле камења... Подложена је ватра и почели су се пећи преријски пси... Мирис печеног меса шири се околином... Гладним стомацима ипак је пријало месо ових необичних глодаваца... Признадоше да и није тако лоша храна...

Опасност вреба и то двострука... Ускоро се примичу две чете у правцу исте те шуме...  Први долазе, два бела човека, два коњаника и они су починили напад   на индијанско племе... Звали су се Кnox и Hilton... То су последња два лоша човека, преживела, од шесторице за којима Индијанци трагају, а које је Cornel окупио и послао другим путем, да му се нађу при великом послу на Сребрном језеру...  

Old Shaterhand и друштво их љубазно примају... Сели су око ватре... Нахранили су их, такође... Треба сазнати, ко је друга чета што полако пристиже и долази... 

Беше то ни мање ни више, него 200 Индијанаца... Намазни су ратничким бојама ''црном, жутом и црвеном''... Предводи их поглавица са орловим пером у коси... Поглавица се звао Ovuts-avaht (Велики вук)...

Индијанци су лоцирали 6 белаца... Напашће их, одвући у село и завезати за стубове... Таман што белци завршише са јелом, започеше причу о лову на даброве... Old Shaterhand после оклевања, рече гостима да их ипак сматра за варалице... Потегнуше и ножеве, али залуд је све то... Old Shaterhand зна да су код њих украдени индијански коњи... Оштроумност којој нема равне... 

Дошао је и тај шкрипац час... Ова шесторица би опкољена ратнички настројеним Индијанцима... Old Shaterhand обори на земљу ове две варалице и са својим људима успења се на литицу... 

Поглавица Велики вук је то посматрао... Почело је индијанско саветовање - шта чинити?... Велики вук је гласно повикао белим људима, рекавши им да су опкољени и да сиђу са литице...

Белци су ћутали, а поглавице је викнуо исто још 2 пута... Онда се огласи Old Shaterhand: ''Велики вук је јак духом и тијелом. Он је поглавица Yamba Utaha, који су храбри и праведни и не чине невинима зла. И неће овима приписати гријехе криваца''... После много приче поглавица је поверовао у речи Old Shaterhandа... Дошло је и до сусрета поглавице и Old Shaterhand, очи у очи... 

Old Shaterhand му рече: ''Великог вука нисам још никад видио, али сам чуо често за њ, да је у савјету најмудрији, а у боју најхрабрији. Веселим се, да му видим лице и да га могу поздравити као пријатеља''... Индијанац пружи белцу руку... 

Разговор тече... Индијанац никако да попусти... Љут је много, па чак и на поглавицу Апача Winnetoua, јер су Navajosi из тог племена... Жели освету... Old Shaterhand га уљудно уверава у супротно... 

Old Shaterhand одлази по своју пушку... Доноси је и показује Великом вуку... Индијанци су веровали да је ту пушку ''Велики Manitou дао ловцу да га учини нерањивим''... Поглавица је са страхом узео пушку...

Почео је да разгледа и да се премишља... Беше јако радознао... Old Shaterhand му намести пушку да је узме тако, како би закачио и опалио хитац... Тако је и било... Кад се зачу прасак поглавица испусти пушку... Метак је ранио једног Индијанца...

Беше ово мала поука за Великог вука, тако да је одбио да други пут барата са пушком... Old Shaterhand му потом показује своје акробације са пушком... Индијанци су били чудесно изненађени... 

Вратише се, седоше и наставише разговарати на већ започету тему... Све у стилу - а шта ће бити, ако буде... Велики вук је чврст у својим намерама, па каже да се заклетва о освети не сме довести у питање...  Опозвати ту заклетву може једино веће стараца...

Решено је да пођу у село, па да се свиди шта ће тамо бити одлучено... Повукли су по један дим из луле мира... О судбини 4 белца одлучиће веће стараца... 

Пре тога поглавица ножем ''пресуди'' двојици зликоваца, који су свезани понети у село... Један од њих беше у несвести... Old Shaterhand обавештава своје пријатеље да све поднесу достојанствено и мирно... Није им баш било право, али Индијанци су их држали у шаци... 

Белци тешко одустају од лукавства, које бих их могло избавити... Сматраше лукавсто часним средством одбране... Коњица креће ка селу... Ишли су тихо и ћутке, без много приче и причања...

Наставиће се...   

ЖИВОТ ПАБЛА ПИКАСА - ОД 1881 ДО 1973...

(Девојчица с голубом, Национална галерија, Лондон)

Родио се 25. октобра 1881. у 23 сата, у Малаги (у Андалузији), од оца Hosea Ruiza (професора цртања) и мајке Marije Pikaso Lopez. Тек рођено дете, чинило се слабашним и сви мислише да једва дише. Но, његов ујак, повуче дим цигарете и тек тако дуну цигаретни димни облак, беби у лице. Малиша се намргоди, па пусти тај дугоочекивани продорни плач. Беше то дете, погледа препуног неке дубоке дубине и далеке даљине. Мислили су да је превише строг и застрашујући. Беше веома леп.

Већ са 10 година, слика и црта, невероватно добро. Родитељи већ сањају да ће то бити велики сликар. Отац добија нови посао у граду Коруњи, 1891.. Изабран је за тамошњег професора при Институту уметности. Био је то град на северозападу Шпаније. Дечак са свега 10 година, на истом том Институту, посећује предавања, што је очарало и задивило све очеве колеге. У том граду биле су веома честе кише, а овој породици, фалила су осунчана андалузијска јутра и лепи осунчани дани. 

Дешава се породична трагедија у којој је Паблова млађа сестра пострадала. После тог немилог догађаја, породица се 1895. сели у Барселону, главни град Каталоније. У Барселони, Пикасо похађа Школу уметности. Цртао и сликао је Пикасо невероватно брзо и енергично. Стално је нешто отима у ваздуху и грабио у том необичном уметничком лету. Сувопарна теорија га је замарала и није га занимала много. Тако су други стекли негативан утисак о њему. Мислили су да он то ради намерно, да игнорише професоре, да игнорише сву ту њихову изложену теорију.  

Отац му помаже, и Пикасо се 1897. уписује на краљевску академију уметности у Мадриду, у San Fernandu. Знало се да ту владају најбољи услови за учење и стваралаштво. Пикасо није био као већина. Предаваче је волео да назове ''тупанима''. Уместо да буде на предавањима у слушаоници, изабрао је да буде у кафеима и јавним кућама. Ту се учио ''животној школи''. Није му замерити, јер беше јако млад и пун амбиције. 

Себе је видео у Музеју ''Prado'', где упознаје Velaskeza, El Greka, Murilja, Goju... Опет спорадично долази на предавања, тек понекад. Кад се појави све претвара у гомилу шале и неозбиљности. Досадио је свима, па и професорима највише, због чега бива избачен. Стално је постављао нека питања. Мислили су да је он ништа друго до заједљива особа, а његове шале сматране су великим глупостима. 

Тако се избачени Пикасо, потпуно ослобођен и растерећен, вратио назад у Барселону. Био је оронуо и сатрвен шарлахом, кога је пре тога прележао. Отац покушава немирног сина да врати на академски пут, па му у ту част организује изложбу нешто раније насликаних  радова. Пикасо те 1899. жели свој властити развојни пут уметника, па раскида све очеве окове којима овај покушава да га даље умерава. Урадио је то тако што се одрекао очевог презимена Ruiz. Од тога трена све будуће слике и дела потписује девојачким презименом своје мајке Марије - Pikaso.

Са 19 година, те 1900. у једном кафеу, у Барселони, под називом ''Четири мачора'', Пикасо организује са невероватним успехом своју прву самосталну изложбу. Од тог трена, креће даље, а циљ му је да освоји само срце Париза. Стигао је тамо и изнајмио стан на Monmartru, том неприкосновеном стецишту уметника и боема. Живи ноћним животом, животом слободног уметника. Лута по кафеима и јавним кућама, а тек ретко, сврати до музеја ''Luvr'', где ужива у проматрању дела великих старих мајстора. Имао је сан, који се није никада догодио ни оставрио. Желео је да лично упозна Tuluz-Lotreka.

Водио је распусан живот, па је тако запао у дубоку материјалну кризу. Велики мецена сликарства Ambroaz Volar (Сезанов и Реноаров мецена, такође), узима у своју галерију Пикасове радове. Но, нажалост, слике су се слабо продавале. Боље рећи нису се продавале, а радознали посетиоци галерије, нису обраћали ни најмање пажње на та дела. Тако је било све док у галерију није свратио песник по имену Maks Žakob. Од тада сликар и песник постају пријатељи. Заједничко им беше то што су се много мучили ''страшно (се) злопатећи''. Још нешто им беше заједничко. Радили су и стварали невероватно много. То је раздобље када Пикасо све своје радове боји мрачним бојама и хладним плавим тоновима. Критичари уметности ће тај период означити као ''плави''. Док је Пикасо сликао, пријатељ песник му рецитује стихове Alfreda de Vinija и Pola Verlena.

Пикасо је тако живео на релацији Париз-Барселона, а онда је 1903. одлучио да се заувек насели и заустави у Паризу. За место становања, опет на Мonmartru изабаро је стару камену кућу под називом ''Bato Lavoar'' (''пловећа перионица''). Тада је имао 23 године, није био много богат, али је био поприлично познат у свету уметника. 

Једном је у дворишту спазио младу жену, бринету, по имену Fernanda Olivije и погађате, на први поглед се заљубио. Од 1905. почињу да живе заједно. Тада Пикасо слика са великим енергетским жаром. Док он слика, она му чита наглас романе. Успевала је да га одвоји од сликања и да мало прошетају. Свартили би понекад у циркус ''Medrano''. Тамо би гледали веште акробације и друге циркуске тачке. Ту је Пикасо крао будуће сликарске мотиве, па их полагано и веома вешто уграђивао на своја сликарска платна. Критичари су то раздобље означили као ''ружичасто'' доба. Увече су им долазили пријатељи на седељку, јер слабо је било новца за пивницу. Њихови пријатељи поред поменутог песника, били су још: Andre Salmon, Gijom Apoliner...

Убрзо Пикасо 1905. склапа велико позаннство са богатим Американцима у Паризу - Leom i Gertruda Stajn, у чијем дому ће упознати убрзо Matisа и Žorž Braka. Две године касније, дакле 1907. ствра своје чувено дело ''Госпођице из Авињон''... То је била велика сензација и од тада почиње експериментисање у сликарству. Почиње нови правац кубизам. Ambroaz Volar купује све слике настале у ''ружичастом'' периоду. Пикасова слава све више буја и цвета. Од тада Пикасо више никада није био пуки сиромашак. 

Фернанда је желела дете, али Пикасо је то видео као спутавање његове уметничке слободе. Осето се угроженим. Није ни чудо, али долази до разлаза 1911. Пикасо је био одушевљен Фернандином елеганцијом, а често су путовали у Каталонију, све док се нису растали. Волео је Пикасо да је показује многобројној родбини. 

Но, Пикасо среће другу жену Evu Humbert, са којом се пресељава са Мonmartra на нову локацију Monparnas. О Пикасу брују цела Европа. Ева 1915. умире од рака. Исте те године Пикасо упознаје  песника Žana Koktooa. 

Наредне 1916. упознаје Сергеја Serža Djagiljava, који га ангажује као сценографа у руском балету ''Parada'', у коме је играло 60 иргача. Тада се Пикасо у 36-ој години живота, заљубљује у руску балерину Olgu Hohlovu. Тада се много почиње интересовати за све што је у вези са Русијом, па чак и за Фебруарску револуцију. Венчали су се 12. јула 1918. Након 3 године, 1921. добијају сина Pola. После 5 година брака, Пикасо је ''потонуо'' у неки свој свет, а Олга више није имала начина да му приђе. Била је званично прва Пикасова жена, али је била болесно љубоморна на све своје ривалке. 

Пикасо опет има нову ''романсу'' 1927. са женом по имену -  Marija Tereza Volter. Олга и Пикасо се разводе. Пикасо са Маријом у тренутку развода од Олге, већ има ћерку од 9 година. Марију Терезу је Пикасо срео јануара 1927. на улазу у једну раскошну париску галерију ''Lafajet''. Девојка је била малолетна, па је Пикасо дуго тајио њихову везу. Већ 1935. девојка му саопштава да је трудна. Пабло је хтео да је жени, али је морао да се прво разведе од Олге, али и да остане без половине иметка.

Пикасова нова љубавница 1936. постаје жена, по мајци Францускиња, по оцу Југословенка, иначе уметнички фотограф, по имену Dora Mar. Та веза траје све до 1943.  За њу кажу да му је интелектуално највише одговарала. Но, Пикасо ако је за утеху, и даље издржава обе жене, Олгу и Марију и обоје деце Пола и Мају.

Пикасо раскида са Дором и среће младу сликарку по имену Fransoaz Žilo, која му после 4 године рађа сина Kloda, а после 2 године размака и ћерку Palomu. Она беше сликарка, али је остала у сенци велике Пикасове славе. Осећала се као велика губитница, због немогућности да се искаже, због чега је патила. Растају се 1953. Пикасо тада напушта и Комунистичку партију Француске, чији је члан био 9 пуних година. 

Пикасо 1955. купује за свој сликарски атеље вилу ''Калифорнија''. Рекао је једном приликом: ''Трагања у сликарству немају никакав значај. Важни су само проналасци... Сви знамо да уметност није истина. Уметност је лаж, али та лаж нас учи како да досегнемо истину, барем ону истину коју смо ми, људи у стању да досегнемо''... 

У 80-ој години живота 1961. жени се у тајности са Žaklin Rok, која је била стара само 34 године. Та жена успева да забрани свој Пикасовој деци да виђају оца, а исто поступа и према љубавницама. Једино је допустила да га посећује Марија Тереза. 

Пикасове жене су трагично завршавале, али и деца. Фернанда, Олга и Дора завршавају у болницама за душевен болести. Марија Тереза извршила је суицид, након 4 године од Пикасове смрти. Исто је учинила и Жаклин, само након 13 година од Пикасове сахране. Син Пол се одао алкохолу и умро је од цирозе јетре. Клод је извршио суицид. Остала је једино жена Франсоаз и ћерка Палома, која је под очевим славним именом развила добру трговину, избацивши на тржиште чувену марку ''накита и парфема''. 

Пикасо је умро 8. априла 1973., у 92-ој години живота. Иза себе је оставио, чак око 80 хиљада радова.

(Аутопортрет у огртачу, Пикасов музеј, Париз)

(Породица акробата, Национална галерија, Вашингтон)

(Пољубац, Пикасов музеј, Париз)

(Портрет Доре Мар, Пикасов музеј, Париз)

(Клод, Франсоаз и Палома, Пикасов музеј, Париз)

(Пољубац, Пикасов музеј, Париз )

ЕПИЗОДА 10 - ''НА EAGLE-TAILU''...

У Sheridanu су радили махом Немци и Ирци... Сви су били обавештени и упознати са нападом што га трампи спремају да изведу... Предрадник би из New Hampshirea и звао се Watson... 

Он исприча Old Firehandu да је још пре 2 године, имао сусрет са Црвенокосим Cornelom, на Grand Riveru... Тада беше Watson у друштву са човеком по имену Engel... Имали су план и велики сан, о вађењу неког големог блага са дна Сребрног језера...

Стадоше распредати причу о том језерском благу... Питаше се да ли га има?... Watson рече да је за благо чуо од једног старог Индијанца по имену Велики отац из племена Tonkawa... 

Тај стари Индијанац, живео је у каменој кући на обали Сребрног језера... Живео је са унуком и праунуком, који су се звали Велики и Мали медвед... Једне зиме Watson долази у ту кућу и тамо затиче и Немца по имену Engel... Обојица су дошли ту како би пронашли спас од великог снега... Сва тројица су живели целу зиму заједно... 

На самрти Индијанац им открива тајну о благу на дну Сребрног језера... Engel је прецртао мапу и начинио цртеж на папиру... Оригинал мапа била је исписана на комаду коже,  а то је Индијанац завештао Малом и Великом медведу... Мапу је негде у тајности закопао...

Ова два човека одлазе из камене куће... Нападају их Utahi... Када су се позвали на старог преминулог Индијанца, били су пуштени... Одузели су им једино оружје... Лутали су гладни и измучени 3 дана... Тада наилазе на ловца који их месом храни... Кренуше заједно у Pueblo... 

То беше нико други до црвенокоси Brinkley или нама познатији као Cornel... Поверили су му своју пустоловину... Све само не ''о благу и о цртежу''... Једном их је лукави Cornel прислушкивао и тако је сазнао за благо... Љутит Cornel пробада ножем Watsonа... Нашли су га досељеници и превили му ране... Engel је ваљда побегао?... Но, о томе касније...

Watson пође до првог насеља и тамо ради око пола године... Потом трага за Engelom и његовим братом, али без успеха... Прича је стала... 

Дошао је ред за припремање одбране од намераваног напада трампа... Old Firehand је у стању велике приправности... 

Открива и чује, дабоме, прислушкује разговор Cornelovih шпијуна... После пљачке Cornel се кани узети неколицину људи... Намера му је да оде по благо скривено на дну Сребрног језера... Постаде трампима шпијунима, сумњива једна локомотива што стоји ''под паром... спремна да пође''... Но, питање је куда?...

''Old Firehand је одмах увидео, да локомотива не смије остати на свом мјесту'' и о свему што је чуо обавестио је и инжењера... Остаће 20 људи да заштите инжењерову кућу, а радницима је заповеђено да се удаље из насеља... Old Firehand опет наставља са прислушкивањем шпијуна трампа, који ''сада нису ништа говорили''...

Воз се покреће... То је празан вагон који иде у Wallace,  а тамо ће бити напуњен земљом... Прича се опет наставља и тече даље... Cornel ће доћи у поноћ... Воз се зауставља и нису били празни вагони... 

Дочекао их је Тетка Droll... Искрцана су ''дрва и угљен''... Воз је заустављен ''на улазу у тунел'' чија је дужина 70 метара... У вагонима су били и радници... Све је урађено како је унапред добро и испланирано... Скупили су се сви и улогорили... Чека се договорени сат...

Old Firehand тражи од Watsona наставак приче о Engelu... Тетка Droll рече да је за та имена чуо, да је дечак  Fred нећак Engelov и да трага за очевим убицом... Engelov брат је убијен због цртежа... Watson наставља даље причу о  Cornelu... 

Engel је побегао веома тешко, а Watson беше рањен... Остао је жив само зато што се претварао да је мртав и да су задобијене ране биле смртоносне... За Engelom трагао је Cornel... Чак га је јурио све до Gunnison Riverа... Чуо се хитац... Engel се скрива у неком шипражју... Био је рањен од испаљеног хица... 

Када су му ране излечене, одвежен је у Los Animas... Долази у Russeville Kentucki и ту прима писмо, које му је брат оставио... Engel се разболео од туберкулозе и после 8 дана умире... Код другог Engelа, брата који је имао породицу, долази ''неки странац'', који се ''представио као подузетник''... 

Почела је прича о благу... Дечак Fred ноћу устаје да нахарни свог малог, за рођендан добијеног, ждрепца... Тада је постао сведок немилих дешавања... Огласила су се 2 хица... Странац је убио његовог оца, а дечак ножем удара убицу у ногу... Док је дечак отрчао по помоћ, странац је подметнуо пожар и куће је горела... То беше, погађате - Cornel... 

Чуло се да браћа Engel имају у животу богату сестру у St. Luisu, која је обећала награду од 10 хиљада долара, ономе ко ухвати Cornela... Чак је ангажовала и два приватна детектива Harrisa и Blothera... 

Тетка Droll открива свој прави идентитет и каже свима да је он уствари приватни детектив који ''делује на одређеним мјестима Дивљег запада''... Потом одлази да мало одспава... Остали изгубише апетит за сан, од тог невероватног сазнања...

Тама у ноћи... Воз долази... Локомотива и 6 вагона... У првом вагону беше ковчег напуњен камењем... Место ложача припашће Old Firehandu у Sheridanu... Cornel рече како има свој план и како све новце мисли задржати само за себе... То рече оној двојици шпијуна трампа...

Воз долази... Трампи се укрцавају... У машиновођу добро замаскираног Old Firehanda уперен је револвер... Воз се покреће... Трампи су били запрепашћени... Хтели су сићи, искочити, али воз се кретао пребрзо... Cornel пуца... Препознаје Old Firehanda...

Пристигли су и војници из Fort Wallacea... Код моста је чекао Winnetou са ловцима и рафтерима... Са друге стране тунела били су наоружани радници... Watson је био тај који треба да откачи локомотиву од воза... На звиждук, запаљена је и ватра... Све по плану и договору...

Воз је стао... Трампи су били у откаченој локомотиви у тунелу... Испред и иза тунела горела је велика ватра... Падали су и урлали трампи на све стране... Метеж... Пометња... Нису могли из тунела... Долази и до гушења...

Old Firehand долази храбро у тунел и говори трампима да одложе оружје, да се мирно предају ако хоће ван... Трампи се мало премишљају... Дим их је све више гушио... Време је измицало... 

Трампи су се предали... Потом су били свезани и тако заробљени... Међу њима, дабоме, није било Cornela... Он и 20 трампа, нису се укрцали на воз...

Old Firehand, Winnetou, ловци и рафтери одлазе да следе трагове... Пођоше у Fort Wallace, где ће бити испорука заробљених трампа... Winnetou рече да трагови ипак воде у Eagle-tail... Одлучују да крену ''право на Сребрно језеро'', јер ће Cornel поћи тамо ''преко Colorada''...

Hartley и инжењер пођоше у  Fort Wallace, да дају исказе... Радници одоше пешака у Sheridan... Награђени су оружјем заробљених трампа... Заробљени трампи су укрцани у вагон... Војници се коњима вратише у  Fort Wallace...

Од тада, па све до данас, препричава се овај велики догађај кога ''Winnetou измисли, а Old Firehand изведе''...