Рођен 14 децембра 1895 у предграђу Париза - Сен-Денију, као Ежен-Емил-Пол Грендел, да би временом израстао у великог лирског француског песника узевши уз своје име Пол девојачко презиме своје баке по мајци Елијар, код које ће провести упечатљиви део раног детињства и сазревања... А када се родио Ежен-Емил-Пол његови родитељи имали су 25 година отац, а само 20 мајка... Рођен је у радничкој породици међу простим светом... Пореклом "малограђанин"... Врло рано спознао социјалне неправде и беде које уз то и иду... Као песник усудуио се да уобичајеним речима свакодневнице проговори о животу веома типичним стихом и стилом... Живео је у лошим материјалним условима, па отуда побољева још од ране младости... Израста у слабашну креатуру... Услед свега тога прећиће код баке, која је у то време имала врт пун цвећа и зеленила... Ту се у младом бићу буди и расцвета љубав према природи... Када је напунио 10 лета са родитељима одлази у Париз, у потрази за нешто бољим условима живота... Ту је приморан да прекине школовање и учење, па већ 1912 одлази у швајцарски градић Клавадел близу Давоса на лечење и тамо проводи 2 године... Утом ескалира и Први светски рат, а овај "слабашни" Пол Елијар са 20 година ускаче у ров не тражећи ослобађање од војске иако на то има право услед пољуљаног здравља... У Клаваделу упознаје своју прву велику љубав и музу Јелену Димитровну из Русије (познатија као Гала, која ће га оставити доцније и окренути се Далију)... Са њом се 1917 жени, а после годину дана она му на свет доноси ћерку...
И тако Елијар пише песму за песмом, а док пише омиљени писци којима се диви и које чита јесу: Бодлер, Рембо, Лотреамон, Маларме, Волт Витман... Одмах по оканчању Првог светског рата са још 3 млада песника у Паризу оснива надреалистички покрет.... Елијар је прво био кубиста, па дадиста и на концу конца надреалиста... Уз Елијара на чело покрета стали су Луј Арагон, Андре Бретон и Суполт... Групи ће приступити убрзо и Румун Тристан Цара, оснивач покрета "Дада"... Која реч о Бретону прослављеном француском поети (1896-1966)... Наиме, Бретон је 1924 објавио Први, а већ 1930 и други "Надреалистички манифест"... ево шта Бретон исписа између свега осталога 1924-е : "Набавите себи прибор за писање... Доведите себе у најпасивније стање... Занемарите свој гениј, своје таленте, и таленте свих осталих. Одлучно реците себи да је литература један од најжалоснијих путева који воде у свет. Пишите брзо да се не бисте зауставили и дошли у искушење да прочитавате... у томе лежи највећим делом занимљивост надреалистичке игре... Ослоните се на неисцрпан карактер шапата"...
Елијар то преосетљиво и слабашно биће, у вихору младалачких сновиђења, одједном постаје побуњеник до луцидних размера... Веома близак постаје и сликарима из исте надреалистичке групе... Прошао је као луцидни путник готово читаву Европу, па тако ето га 1923 у Риму... походи Швајцарску, Белгију, Енглеску, Шпанију где неизоставно мора упознати Лорку и први је који ће његове стихове у преводу на француски донети у домовину... А већ 1924 отиснуо се у једну чудеснију и луциднију нетуристичку авантуру, нешто налик путу око света, као "слепи путник", где проводи 2 године у лутањима и усхићењима... Напросто је нестао из Париза, а убрзо се пронела лажна вест о његовој смрти... Била је то смрт и умирање за свет који је смишљено напустио, да би васкрсао и оживео за неки други свет који је спознао и открио...
Тако се 15 марта 1924 из луке у Марсељу укрцао на брод и запловио у непознатом смеру... Желео је да се само изгуби негде, у некоме или у нечему... слично је пре њега урадио и рано преминули Артур Рембо (1854-1891) на свом "Пијаном броду"... А Елијар је тачно дошао на Антилска острва, затим у Панаму, видео Тихи океан и застао на Хаитима, убрзо и на Куковим острвима, а онда и на Новом Зеланду, видео Аустралију, Џелебесу (данас индонежанско острво Сулавеси), Индокину и Цејлон (данас Шри Ланка)... Лутао је азурним морима, модрим дивљинама, а након два лета вратио се холандским бродом у француску луку из које је и пошао...
Објављује више збирки поезије, али исто тако уређује и издаје часописе своје надреалистичке групе... То је доба када сликари исписују стихове, а песници осликавају платна... Луди Пикасо и још луциднији Елијар... И ко каже да само песници пишу песме: песме као од тада, па до данас пишу сви...
Напустићемо мало писање и да завиримо у онај најинтимнији део Елијаров... Имао 3 велике љубави, јер се о малима и не слови... Прва већ споменута Гала од које се развео... Друга Марија Бенз звана Нуша коју је случајно срео на улици Париза, а са којом је дотакао најлепше године живота... Једна од неисцрпних муза и тема његове поезије... зрак светла у најтмурније време његовог усамљеничког раздобља... у оно време безнадежно када је стајао на ивици и рубу самоубиства... Венчали су се, но она је умрла 1946... Трећа и последња велика љубав јесте Доминик Лемур на чијим рукама ће издахнути... Иако је писао и патриотске стихове, љубавна поезија остаће нешто најлепше и најбоље од њега...
Пре него што ће ескалирати и Други светски рат, Елијар путује по Европи и одржава предавања... 1936 то чини у Шпанији... Иако ће важити за оданог и верног патриоту, приметна је и његова наивност она дечја... његова доследност самоме себи... његова преданост... чистота... неукаљаност... А та чистота једино је равна чистоти сузе... Прве ратне године у Паризу биле су тешке... Издају се многи листови у илегали... Елијар оснива издавачко предузеће "Поноћ"... Окупационе силе почињу да га прогоне, што он тешко подноси, па се сели почесто, мења места становања, махом се крије по провинцији, да би зиму 1941 провео у санаторијуму душевне болнице у Сент-Албану склонивши се код свог пријатеља лекара... И даље пише и у илегали објављује збирке песама... Ту су патње, муке, тешкоће, оскудица, лишавања без давања, одрицања, суровости, загушљивост, контаминираност... Једном речју: рат...
Тек након рата опет путује Европом: Енглеска, Пољска, Чехословачка, Југославија, Грчка, Италија... Његов опус износи чак 50 објављених књига... Маса стихова разасута је по новинама (часописима)... А 1952 на свега пар дана пре своје смрти завршио је потресну поему "Дворац сиротих"...
И тако умире онај кога су називали Алфред де Мисе 20-ог века... Снагу његове мисаоности имамо већ на почетку Шпанске револуције, када ће изустити: "Дошло је време у коме сви песници имају право и дужност да буду дубоко повезани са животом других људи. Песнику је главна дужност не да се он инспирише, већ да друге инспирише и бодри"...
И уколико бих исписала испретурано називе готово свих Елијарових збирки поезије добила бих предивну песму, где је сваки наслов збирке (књиге) по један стих:
"У недостатку тишине...
Постојан...
Умрети да се не би умрло...
Дужност и неспокојство...
Заједничке ноћи...
Поетска очигледност...
Промена...
Одбрана знања...
Поеме за мир...
Наличја живота или људска пирамида...
Љубав и поезија...
Плодне очи...
Слободне руке...
Отворена књига...
Достојни живота...
Поезија и истина...
Непрекидна поезија...
На падинама доњим...
Животиње и њихови људи, људи и њихове животиње...
Непосредни живот...
Природни ток...
Престоница бола...
Понављања...
Спавај...
Као две капи воде...
Лако...
Последња ноћ...
Постеља и сто...
Седам ратних љубавних песама...
Један час морала...
Потребе живота и последице снова...
Ослонац...
Потпуна песма...
Моралитет сна...
Удвојен сенком...
Дати да се види...
Јавна ружа...
Паблу Пикасу"...
(итд)...
Умро је 1952 у Паризу... у 57-ој години... И постхумно објавише му неколицину збирки поезије, од којих је најважнија кажу ученији познаваоци од мене: "Непрекдина поезија" 2...
Читајући две његове збирке "Дворац сиротих" и "Добар дан туго" позабавићу се стиховима Елијаровим - као саздање рођено да посматра, осматра, чита, промишља, размишља, домишља... итд... Одмах на почетку Елијарова туга очитава се у карнерима небеским посве подједнако као и у зеницама очију које се много воле... туге има и у осмесима, исто колико и у разочараним психама душе... туге има и на лепим лицима исто као и на осиротелим устима... јер туга је једна изразито привлачна сила... "привлачна снага љубави" казаће Елијар, стрепећи да од толико говора можда ништа ново неће рећи... Стајаће пред огледалима задатог тренутка суочен са оним што ишчитава... и схватиће да оно што схвата: "... не постоји више птица се сјединила са ветром небо са истином човек са стварношћу"... Сме ли човек тек да види, прочита и заборави у тој немилосрдној срећи где се искушава срећа?... Ту где још бљескају и севају "секире на ивици ране... где креште "похлепне птице" и где су "болови без одјека"... Може ли човек песник и песник човек да се успуже уз све те "степенице магле"... и може ли још једном бити "готов на све и спремна на свакога" кад "никаква нада није дозвољена" и кад "ништа више (он) не ризикује... Ипак, њему мора дојадити да вечито живи као подстанар на рушевинама сопственог сна... и шта ће имати на концу он сам ако приступи некаквом "новом памћењу" или ако буде умео да говори-проговори некаквим "заједничким осећајнијим" говором... Јесу ли браћа којима се обраћа вазда из противничког табора или су то браћа изгубљена... Види ли он то нове еклипсе на лицу Васионе... он који "иде ка животу" и који "има изглед човека и тиме доказује да је свет начињен по (његовој) мери" и обличју (подобију)...
Шта ако је ипак он некористан... Можда "без будућности и без сећања"... Без одређења и без одушевљења... без назначења... Шта ако је бачен у пустош ове пустиње... а зна да треба "наћи уживање у свему"... и покренути сваку острашћену жудњу као тугу и њоме покушати избрисати све у свету, а где свака "звер препредена" има свога двојника, где су сви снови пожњевени, где су сви исправни превише осетљиви, где су корисни одбачени као терет тежи и од смрти... Он не престаје од хтења да заспи у "жубору сунца", очекујући да његове радости неће смутити туђе "провидне мржње"... И док се његово мастило разлива он нема страх да неће узлетети до стваралачких висина, свестан да и даље баш ту "хиљаде сврака ометају" његову песму о слободи... његову глад за животом... Његово срце је чисто као блистава суза, а ту чистоту једног блиставог озарења мало ко види... а ко ли тек преживљава туге његовог недосањаног сна... Има ли довољно мудрости да добије тешке битке са временом, ако унапред зна да је тешко победити време... да је време свачије и сврачије унапред избројано... одбројано... и да је будућност осуђена на изумирање, одумирање и умирање... Јад који се њему или детету (детету у њему) причини огроман је... па досеже до крајњих граница бесрамности... Изазива мучнину од које се рига и повраћа... Ту је и тма "суза без умирања", јер су "ишчупали биљку" и јер су "унизили дете бедом и досадом"... То је трен када се леди свака слуђеност као осуђеност на самотништво и где нема оног вечног зрака да просветли таму... Бесмислени џелати створили су "поворке мученика", а иза сагореле земље остао је пепео уместо некад живих слова... И ко ће сада погледати у очи толиким патњама, мржњама, осветама и горчинама... кад то згариште и дим паљивине нису преживеле ни птице... ко ће закорачити у "простор без јецаја" ту где су многи мучени и касапљени... само "зато што нису пристали (на) мрак... Они су једини сачували узвишено подобје и обличје човека... Они су ти "невино гоњени" који су победили сав тај бескрај бола, сву ту тмину над зорама живота, све те благости наспрам њихове крајности... они су светлели и кад се затамни... а тамо у тами умели су да размишљају трезвено и трезно... А њима беше "забрањено... да се безразложно" смеју... Ипак били су веома жестоки у својим досетљивостима, па су покушали да преживе до нове наде: до јутра, до сутра, трпећи таму и по дану, заспали под теретом брига и сумњи... уљуљкани без снова... умртвили су сваки свој ехо... убили его... разапети између досаде и беде - одбарали су да живе... преживе... да се све мање диве једноличју њихових речника, састављених без реда и без вредности трајне...
А шта је то узнемирило њихова срца, кад је тај њихов обећани свет тако присан и кад се ту много воли?... Песник је из своје упрошћене осаме просипао литре стихова и тако олакшавао себе и друге онога што их мучи и боли... Његови "прохтеви" имали су оправдања... Његова огорчења такође... Желео је да удари џелате посред носа... а кад тога већ нема биће довољан само зрак сунца, јер "сунце утиче на наше болове"... Његова гордост беше безгрешна и непорочна... Оно што је већ виђено не може га два пута дирнути или тронути до новог бола... Он је ослобођен, само као усправан човек, кога су хтели да оборе и згњече као бубашвабу... Није се дао за шаку "податљивих похвала"... И може ли најзад уметност бити само један крик и једна погрешна гримаса?... Је ли бреме претешко за оне који "носе са собом џак са угљем за ломачу која ће их сагорети?... За њега који је "са свима животиња а само да би заборавио себе међу људима"... Треба ли нагласити колико је његово "срце поднело увреда, несрећа и неправди" док је "живео у нечистом времену" он житељ "Дрорца сиротих" - место где је за безбожништво прглашено вољење, а где је свако удружење сматрано сумњивим и смутљивим... Па ипак он узвикује: "Хвала за неправду а за очекивани одговор ехо је одговарао"... Наслада беше им монотонија и досада... Старили су пре рока осамљени у понору провалије мука... без мука и јаука... Животарили су бедније од стоке... и шта год да се збивало и догађало - они су живели... Пили су из "пехара неправде и пехара стида"... И знали су да "не треба од свачега правити свет већ само од среће и ничег другог"... А да би човек био срећан "треба јасно да види и да се бори без попуштања"... И зачуђујуће: они су опростили баш онима и ономе што их све време уништава...
Стихови из збрике "Добар дан туго"... сагледавају биће растрзано између оних живих од јуче и оних што умреше сутра... И опет је човек дошао до спознаје и схвата да ни птице више не постоје и кад на оба крила своја усправно стоје... А оно што свако од нас себи треба да допусти јесте дозвола да се ништа из овог суровог света неће и несме заборавити!!!... И вазда је отвор на крају сваког тунела, као и на концу сваке туге... И вазда бар по један сан титра и игра не журећи да заспи на рушевинама старим... Кроз живот не корача само лик човека и то није једина овде присутна мера... "Између очајања и разлога да живим постоји неправда и та несрећа људи коју ја не могу да прихватим постоји моја срџба"... То је љутња за све оне недужне који су једном пљунули злу у лице... то су они који су знали да се "пролеће поново рађа јер никад се ни не завршава"... То су пупољци трнових ружа и божура изникли из свеопште таме... То су они пуни живота који су надвисли окореле тврдице... то су они који се и безгласно, и муком и хуком разумеју у сагласју једне васионске димензије... то су они који су и без померања отишли мислима далеко... то су они који су више живели за друге него за себе саме... то су они ојачани оковом најјачим, јер су преживели и надживели и мисао и смисао живота... то су они чија се крв црвена усправила из свих старих руина и рушевина...
Мислите ли да су они без способности расуђивања, када кажу: "О моје расуђивање ти више никад нећеш спокојно спавати ни као ја открити разлог да се живи осим да се воли"... А што мислити на све оне које нисмо ни волели, кад су нам они најмање засметали онда када смо лишени снова трпељиво подносили сву ту таму заспали у жубору срца сунца... Ми или ја који "немам ништа своје, лишили су ме свега... сузе, зној и најтежи напор. Ништа друго нисам до предмет сажаљења, ако још не и стид у очима моћних... Предаха немам, никад се не веселим... моје срце празно не застаје никад, и поред силног бола оно ми не клоне... немајте милости, ако сте одлучили да будете глупи и делате без правде; Али ће доћи дан када ћу бити међу Ствараоцима једног новог света: у коме ће човек човеку бити пријатељ"...
Ипак можда није исцурело време у пешчанику и можда још има шансе да се размишља и замишља мало изван ове стварности... "Тежак је то закон људи сачувати себе мимо свих ратова и свих беда и у пркос опасности од смрти. Диван је то закон људи правити од воде светлост претварати сне у стварност а од непријатеља браћу"... И ко све треба да збори данас?... Хоћемо ли послушати мудре или луде.. Оне затворене или отворене... Речи које висе у ваздуху као перушке лаконоге... или речи мртвог писма... речи раскрунисане... Зна ли баш бор тако добро да молчи-ћути?... И зар неће баш онај азур да пркоси тами бескрајног ништавила ноћи... "Сањалицо сва од пути светлости сва од огња увећај моју радост збриши пространства", јер "под тамним небом ми јасно видимо... и у склоништу наших зидова наша врата су врата људи"... Није ли касно преклопити очи и можда од сутра заблистати лепше него данас... Хоће ли наш мук и немост смирити беснило олује... Хоће ли птица лет затрести параване овог ништавила... Јесмо ли мртви предмети и ствари, ако знамо да онај "ко неће да умре очајава", док онај који "себе види мртвим утеши се"... Хоћемо ли зароптати у ропцу самртноме отворених капака, док се овим "бесмисленим суровостима исмевамо" и док на асталу мирише цвеће среће... Евентуалне стихове који би сада да зажуборе оставимо за сутра... Гледај тргови су нам пустиње људи... Све је сутон, а нигде љубави да све вознесе и узвиси... Развесели... Ја "немам воље да одговарам... јер се веома бојим да у одговору доживим судбу оних коцкара који будзашто стављају на коцку и своје жеље и своје болове"... Наивнима украдоше хлеб!!!... Срећа је свирепа и распростире се по беспућу бесмисленог вакума... Беди смо украли узданицу... Песнику једино остаје доследно у верности свој овој само оно прошло, док му кроз артерије и вене још кружи ужурбано време... Као такав он "више воли да се храни надом једне ревности бескрајне" док поред њега лежи мртва досада услед које се "црне сузе роне"... Одмерава унутрашње линије хоризонта, као каква скрита неман иза балдахина... Његова моћ огледа се и у томе што може да постоји и без судбине... што може да истрајава негде између овог садшњег и присутног и између заборава... Није ли неправда баш толико немогућа тамо где љубав не измењује своја лица и тамо где се не чине погрешке и тамо где ни једна реч није лаж?... је ли то онда она земља "плава као наранџа" - земља јасних и вечних снова и где све оно што се посматра није потопљено и где метаморфоза и преображај не изазивају вртоглавице... И како надживети одсутности... измишљања учинити изврсним... на хоризонту покренути праволинијску равнодушност... узбуркати линију туге... не искати испод очекивања, а камо ли преко тога... пловити тишинама дана и ноћи не дотичући воду... и гледати љубав разапету на ивици света и свега... Тамо где је "све остављено на милост и немилост случају бол је постајао још јачи и горчи да бих сву пустош радо своју попио... Затворио сам очи да бих плакао... У губљењу свега ја видим свој живот... незнање и неинтересовање не откривају своје тајне"...
Песник човек и човек песник урадиће само једно... узеће боје и обојиће се бојама, а те боје нису пигменти плаве, а ни жуте, већ бол... Измазаће се сопственим и колективним болом и сагледаће исходиште својих и туђих суза у простору узалудности, где још протиче својим жубором утучено време... Све оно што је испитивао утваре су дошле да по свом канонском Јеванђељу неправичности опустоше... Све те ноћи су прођердане и прокоцкане, па ипак он за сваку од њих има "један немирни трзај, али збир његових ноћи уравнотежен је"... Он који се само спотакао о један мајушан камени облутак, у песми се својој благо запрепастио и каже да оставимо све утрке која су својина будала, а које воле велике рачунице и који су неустрашиви попут бучних усисивача да усисају и исисају све добро из нас, а који су напослетку само џокеји... Јесу ли све ове песникове разоноде пријатне и може ли он самога себе уз тешки напор воље осмислити у једном доиста могућем простору, где је све у распону од изгубљеног до превише пренаглашеног и трбушастог - испупченог, чак несумњиво до своје неостварљивости... Његове жеље су исконске, као и немири, али и снага му је таква - снага Човека!!!...
Можда му је пропало хиљаду намера у покушају и тај одскок беше бедан, "одскок на крилима симетрије... на безвредности времена"... И нека је лишен и свог осмеха, и своје сузе и своје азурне коже... и нека је све препекао у огледалу где се још пеку хлебови насушни и где се под сенком бескраја размножавају све његове тајне... Он уме да одоли и лепоти изненадној и гадости општој... Живи и одолева!!!... "Живи упркос смрти... у шуми без ваздуха на ливади лицемерној... у пустињи неког скамењеног народа... у нереду видела и у реду таме"...
На крају схвата да људи памте и надају се, али не да би оивичили тајне, већ да би започели дан сутрашњи или дан данашњи... незнање и сазнање помешамо ли у чаши вина чији полет и занос одушевљава, води или у пијанство или у мудрост... "Ти си се правио да имаш на великим измишљеним висинама ту вртоглавицу која ласка Великима... Сине неизвесноти, ти се залажеш да уништиш свој улог стварности... Неодлучност избора, драме или комедије, обе поплочане милинама... Драма пада, комедија се уздиже, љубав надживљава"...
И јесу ли ово сада усклађене правде под овим нашим небом које смо облагородили стиховима Пола Елијара?... Или су тишине и ноћас црне, а небеса препуна олује... Је ли ово онај "часоказ досаде" у који нас одводе бујице прежватане... Хоће ли "неупрљани дроњак" крикнути "криком идиота"?... Је ли он онај човек склон старим ципелама, чија је глава окренута унатраг, под небом наопаким за њега самога, а кога зову "старим презиралом"... је ли он изгубио и издубио своје време и на концу се смањио и умањио...
Сећа се "Дворца сиротих" и свих закрпа у које су се обавијали, живећи као сав полован идиотски свет, смешећи се уместо да наричу, а крваву збиљу гледали су ружичастим очима и тако праштали онима који их понижавају и убијају... После повратка из даљине донели су стечена нова искуства, па су могли да се одричу много чега, а умор беше једини камен тешки завезан о њихове вратове и он их је вукао на дно прошлог, а тамо су лежале и притискале тешке магле, а сунце се негде сакрило, а од људи остадоше само сенке и оне се надимаше...
И рећи ће он у поеми: "Као што видиш сасвим невин нисам мимо своје воље и љутње и одбијања ја представљам свет поражен подмићен вода мојих дана често мењана није увек нисам могао избећи зло"... Рукама и мислима почесто грлио је случајеве и дозвољавао самоме себи да хода живећи и живи ходајући, као сва она угашена огледала у чијем одразу не беше ни слика ни лика, а ни страсти, а ни жеља... али довољно беше све, да појача моћ и снагу његовог песничког расуђивања као разбуђивања...
