МУРАКАМИ – О ТРЧАЊУ КАО НЕПРЕКРШЕНОМ РИТМУ...

И не само о трчању, већ о томе као задржати и одржати кондицију и здравље у овом једном и једином животу и како кроз трчање (писање, дисање, читање) ободрити и осоколити самога себе до најекстремније издржљивости и подношљивости свих патњи, болова, спазама и грчева који уз то неприкосновено иду... А где је ту наше одлучивање без присиле и притиска (уцене и никакве цене), ако узмемо да је бол свеприсутан и тиме неодложно неизбежан, а патња услед свог тог бола тек ствар или питање некаквог нашег избора... И нека ово буде ипак филозофско јеванђење по Муракамију, које нас на један практичан начин подучава поукама и принципима доследности, а наше је да следимо или пак себе неслеђењем истих принципа до апослутне нуле заледимо... Па хајде као и Мураками да ћутке истрчимо ове трке на дуге пруге и стазе онако ћутљиво и полагано – темпом који не замара и не разара превише ни мишиће, а ни остала упрегнута чула и ткива... Ово је трка задовољства и прегршт „добрих осећаја“ који се јављају подједнако живећи, трчећи, читајући, слушајући (предивне арије Марије Калас) и пишући... И најзад све осећајући... А зарад тих добрих осећаја који се буде и оживљавају опет и опет у нашем, а не туђем телу, нећемо одустати ни од трчања, ни од писања, ни од читања, па ни од живота изгледа... Треба трајати... Нужно је истрајати... Важно је опстати на многаја љета... А то све скупа значи и значило би само једно - „не прекршити ритам“... Обично некој од активности (у овом предмету трчање и читање, па и писање) склони су људи који се баве свим и свачим – разним и различитим... Но мало је оних попут Муракамија који ће бити скромно одважни да кажу како их у овом вазда такмичарском поднебљу не оптерећује много чињеница да ли су проглашени за победнике или губитнике... Њима и таквима нешто посве друго је суштински важније и доличније човека... Они су давали пажње и одушка управо на то да ли досежу, да ли постижу, да ли стижу до свог циља који су сами себи исцртали, исписали, негде записали – замислили као осмислили... Циљ циљева и циљ надциљева - шта је то???... Можда је то она спортска вештина или дисциплина која ипак негде и некад треба да се сучели и поклопи и преклопи са менталном оклопном машинеријом једног људског склопа и менталитета – карактера: духа, ума, тела... У том тражењу онога што одговара само и искључиво вама, а не ширем кругу небитних навијача около вас, јесте нешто што ће на крају тражити од вас самих признање колико у свом том одабиру и избору јесте или нисте преценили самога себе и колико сте или нисте на крају крајева преварили самога себе у досезању циља или циљева што да не... Можемо досегнути и звезде можда је реалистичније и доступније... Но то оставимо космологији, која мора доћи на ред кад тад... А како и сам Мураками тврди једино самога себе не можемо преварити никада и тај труд тражи беспрекорну искреност и оданост – постојаност, као и доследност... Циљ онај од мало пре или успех, свеједно како их крштавамо, значе и то како и на који начин, а безболан начин неће постојати никада, превазилазимо и побеђујемо самога себе... Самога себе и онога себе од јуче... Данас бити за нијансу или длаку бољи и виспренији од оног огољеног лика из огледала јуче... Живот је ма шта друго него до једна борбена трка, верујемо она која се трчи на дуге стазе, мада биће и оних чија се трка окончава после пар километара... А  у тој трци и трчању на дуге стазе увек ће стајати и постојати неко и нешто кога морате победити и превазићи, без ниподаштавања и омаловажавања, без ударања у севаницу... Ко је тај неко или шта је то нешто???... Веровали или не то сте опет и опет ви сами... И то онакви какви сте били јуче, какви сте били пре овога данас, какви сте били пре ове животне трке – пре старта... И нека вас не брине на том путу тркачком и животном, па и професионалном - вазда ће искрсавати прилике и неприлике, људи и нељуди, сумње и патње, нове наде и нова разочарања... И биће испред вас море - читаво узбуркано море некаквих препрека које треба прећи и савладати као у триатлону (трострукој спортској дисциплини) или некаквој лавиринтској трим стази... А после сваке пређене деонице или етапе треба заочекивано очекивати и налете и ударе замора и умора који може ићи од највеће благости до најтеже патње које тело може искусити – до екстрема... Иако тврде да човеку нема опстанка и опоравка  уколико је сам и ван друштвених стаклених оквира и рамова, он ипак бира да трчи трку свог живота сам самцат, исто тако се за њу припрема, исто тако тренира сам самцат, па као и Мураками он одговара: „Ја волим да будем сам... ја не патим много када сам сам“... И нека ово буде оно ударање о тупе или пак оштре ивичњаке тротоара или о жуте банкине... Живот је такав да је нужно усвајати и присвајати оне вештине и знања неопходне и проходне за преживљавање и опстанака,  а њих нема без практичне добре обуке и фер плеј борбе... А док живимо, или дишемо или пишемо или трчимо или читамо - о чему све размишљамо или и не размишљамо уоште... Мураками ће рећи да та размишљања ако их има  и док их има нису „ни о чему важном“... Ето прилике да се помисли ништа или мање битно... Онај који живи он живи да живи исто као и онај који трчи да би истрчао зацртано и испланирано... Он „само трчи док трчи“... Он само живи док живи... А ако већ желимо дознати по ком канону и типику он трчи, рећи ће: „По правилу, трчим у празнини“... Но није то празнина табула разе (празне неисписане табле), већ она концептуална празнина искричава од садржајности... Или трчи и живи само „да стекне празнину“... А стекнувши је он досеже и метафизику, па и уметничку естетику... Ипак човек је биће аутономије и властите самосталности (аутокефалности) и тек такав или никакав биће способан да се оствари, да се придигне, да се из талога или над алапачким талогом кафеним издигне, да се потврђено осведочи али само под једним условом – а то је да се ипак по нечему разликује од осталих од сви других... И рећи ће Мураками, слично ономе као што сам ја волела некад у детињству да говорим, па остаде и до ових година: „Ја сам ја а не неко други, и то је моје значајно преимућство“... Нека се не понесе нико ни у добру, па ни у злу, а треба знати да стицање, постизање, па и одржавање овакве врсте аутономије итекако плаћа дебели цех... Та превисока цена свега овога јесу ране и ожиљци, ране и душевне и телесне – ране умне... Свет не прашта овакву аутономију... То је живот и у њему је нужно направити добар одабир (свој избор), одстранити са листе приоритета неважно и оставити најбитније - суштинско... Можемо то звати и распоредом часова или сати и на том попису ипак треба да стоји и постоји најбоље могућа расподела - не она коју прави неки рачунар или застарео програм, већ наш мозак (ум)... И тако треба поделити задато нам време, као и дату нам енергију на најбољи могући начин... Испланирати самога себе  унапред и у недоглед... А ја волим да се испланирам и уназад... Не дозволите да вам залудно потроше сопствено драгоцено време и виталну животну енергију... А оно најважније и најзначајније нека буде све у дослуху са Муракамијем, који каже да то и јесте „невидљиви идејни однос... концептуални однос“... Тај процес истраживања свега и ничега, као одбацивање беспотребнога, препун мисли које све то мора изродити и покренути, све те идеје које је могуће описно исказивати, сва та музика и сви ти пејзажи, све те боје и сви ти обриси, сви облици... То је живот као тумачење живота или живот као дефиниција живота (као у концептуалном уметничком покрету крајем 60-их и почетком 70-их година 20-ог века)... Еурека!!!... А једна од њених варијанти нека буде и сирова уметност трчања нешто налик брутал арту... Јер нема забуне и зар може бити човека под овим сводом космичким који је кадар и помислити да живот није саткан и саздан од толико неправилности и неправедности... Јесте прилично је живот неправедан... То су чињенице које се никаквим тзв. чудом не могу побити и оспорити... Но, Мураками, па и ја као његов читалац узвикујем: „И... мислим да је могуће тражити неку врсту правде и тамо где влада неправда“... За свако поштовање је Муракамијев однос према предмету који заиста ни ја нисам волела, а то је физичко васпитање и сво оно терање на трчање претећом силом кад ти се ни мисаоно не трчи... На срећу ја сам била асматично, нежно и болешљиво дете од петог разреда, па сам доста преседела на посматрачкој клупи... Тако остадох као неми посматрач-осматрач и до данас... И сам је рекао Мураками још о школи: „Најважније што научимо у школи јесте чињеница да се оно најважније не може научити у школи“... И то је непобитна чињеница и зар нисмо све своје највредније научили изван школских оквира и дворишта... Самоуки смо прилично и сами себи тренери и ривали кад год затреба... А илузија???... Рећи ће: „Ништа на овом свету није тако чаробно као ИЛУЗИЈА некога ко је на ивици свести“... И заиста може човек живети, писати, дисати, читати и трчати - без свести као у некаквој несвести... А онда ће признати да се све понавља готово истоветно и да ту не помаже, а и не одмаже наталожено и прикупљено животно искуство, као ни године које се додају у ниску искуствену из године у годину... И ко је тај који зна данас шта га сачекује или очекује сутра... Не можемо знати ништа о сутрашњици, док не осване њена зора мајска ђурђевданска... И код нас има изрека која каже да не зна дан шта носи ноћ или не зна данас шта сутра спрема... Наш мото је ипак као и Муракамијев: „Трчим, дакле постојим“... И мислим и живим и дишем и пишем и читам док постојим... И како уопште достићи или досегнути праве проверене вредности... Писац ће рећи да се то догађа и дешава најобичније и најчешће преко обављања на око сасвим безначајних и бескорисних ствари и послова... Без одустајања овај неуморни и упорни тркач на дуге стазе и писац Мураками рећи ће: „Моје лично време и пласман, спољашњи изглед, како ме други вреднују – све је то СПОРЕДНО. За тркача попут мене најбитније је да кроз сваки свој циљ прође сигурно својим кораком. Да уложим сву своју снагу, издржим све што треба да издржим и будем задовољан на свој начин. Да из својих грешака и радости које из тога произилазе извучем конкретну поуку – колико год да је мала, важно је да је конкретна“... Хвала Муракамију за предивну књигу „О ЧЕМУ ГОВОРИМ КАД ГОВОРИМ О ТРЧАЊУ“ због које нисам смела довести под оспорену запитаност своје читалачке, умне и препричавачке вештине... Опет и опет књига је одшкринула прозоре неких нових видика... Величанствен повратак након месец дана од извршења сепуку...          

ХОД ЗА ЧАШЋУ РАВАН ХОДОЧАШЋУ КАО ЗАПИС ЈЕДНОГ СОЛИЛОКВИЈА СУЗНОГ...

14-ог дана у винском месецу октобру 2018-ог лета Господњег, на празник Покрова Пресвете Богородице, установљеног још у 10-ом веку за време цара Лава Филозофа, кретох по 25-и пут – пут Острога, после 5 и по година не одласка тамо где већ одлазим 23 лета... Биће то још један пут ходочаснички, онај претежак који се сузама залива, по коме се никад већа туга разлива, а ваљада је тако кад човек стазама вишњим ходи немоћан да се ичим другим до сузама овде руководи... Дан на који Мајка Пресвета Богородица хришћански род својим омофором покрива и за који се Сину Христу пред престолом свевишњим без престанка моли... Дан у коме се слави Словен Јован Кукузељ житељ 12-ог века, даровити појац који од похвала људских побеже на Свету Гору и тамо у Лаври постаде чобанин и кроз подвиг се удостоји јављања Мајке Свете... И дан у коме се славе многи свети, ове године павши у недељу торжествену... Наставак ходочасничке приче оне од јула када крстарих преко 3 сата обалама светогорским, па зато у ово присећање издвајам свете ликове и молитвенике атоске чијим молитвеним заступништвом покрећем несигурне кораке од вајкада... Но пре њих поменућу и Преподобног, неписменог и невештог у појању - Романа Слаткопојца који отрпе подсмех ученог клира... Онога који се сузом молио Мајци Божјој, да би му се иста јавила, дајући су свитак и на свитку слова кондака рекавши му да то све прогута... А сутрадан на Дан Христовог Рождества изашао је на амвон и испевао најанђеоскијим гласом: „Дјева данас Натрпиродног рађа, а Земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, превечни Бог“... И тако сви задивљени, јер му Мајка Божја дар песнички подари... И он ће написати чак хиљаду кондака крајем 5 и почетком  6 века... Дан када се слави и Преподобни Григорије доместик монах Лавре Светог Атанасија на Атосу, подвижник који је својим подвигом заблистао у 14-ом веку и још један појац кога славимо данас, а коме  се такође јавила Мајка Пресвета Богородица давши му златник за труд песнички, а који је прикачен на Икону Богорице у Лаври као знамење на тај догађај чудесни... Дан када се у васељени православној славе свети и преподобни оци школе и академије светогорске „Атонијаде“ где научише сав закон Божји и благочестивост аскетског подвига јачи од свих универзитета света: Свети Козма Етолски из 18-ог века, новомученик Атанасије, Никодим Светогорац, Свети Макарије Нотарис епископ коринтски и преподобни Атанасије Пароски... Мало да се подсетим и њихових светих живота, а уколико има и нетачности није замерити мени неукој која у својим школа не успе... Свети преподобномученик Козма прот Свете Горе Атонске и с њим преподобни мученици Карејски Светогорци... Козму обесише,  а све остале мачем посекоше... То клање би извршено од стране паписта, као последица уније коју створише византијски цар Михаило Осми Палеолог још у 13 веку... Дан у који се прослављају 3 иконе чудотворне Мајке Божје... Прославља се чудотворна икона Мајке Божје КУКУЗЕЉИСЕ која је осликана у Лаври Светог Атанасија Атонског када се Мајка Божја јавила Светом Јовану Кукузељу... И још један празник чудотворне иконе Пресвете Богородице СКОРОПОСЛУШНИЦЕ (Брзепомоћнице) која се чува у манастиру Дохијар који угледах оног 19-ог јулског јутра на 500 метара са обале егејске плаве... Икона је осликана као фреска у манастирској трпезарији у 10 или 11 веку, а пред њом се молио трпезар због изненадног слепила и ту добио дар прогледања и исцељења... И тада Богородица рече да је Она брз послушник (Горгоипикос – Скоропослушница у преводу са грчког који ми је непознаница од вајкада)... И до данас ова икона чини многа чудеса... Пред Њеним светим ликом Заступнице  и Услишатељке треба се молити за све оне који „са вером уточиште траже“ ако траже... кад недостојни и срозани, поражени и унижени, пред икону би да се клечећи баце, како би им грешничка молитва урачуната била у добар принос,  а како би им душа мрачна добила озерење светлошћу вишњом небеском и чистом... како би се разум очисто од унеспокојавајућим помисли, људи и дела... како би се срце пренапаћено утишало... како би се исцелиле ране непребола големог... како би научио шта су дела добра... да му се долије страха Божјег и снаге да спозна вољу вишњу, а да не мора баш да пије из чаше страшне у којој и не зна шта је помешано: да ли мед да ли жуч да ли обоје заједно... да му се опрости зло неучињено више но учињено, али и учињено... да се спасе мука вечитих и бар мало израсте у вери са којом или без које ако је убијена притиче пред икону свету и клеца и пада и грца... јер сви га презреше но Мајка Божја нека га таквог не презре... њега бедног у напаћености свој тој који се утопи у виру безданог понора таме и греха... Где му је нада сада кад само икону Мајке Божје има да угледа... Где му је узданица и где спасење... где заштита и посредништво... коме да повери главу тешку као бреме и време... Хоће ли се огањ вечног проклетства излити на главу ту или тек кап непресушне благодати неке... А речи тешке и неме... Је ли то тренутак када место спасења наилази ново страдање... Ко сме да иште исцељење, утешење, избављење кад је заслужио пакао овде... Где је ту смелост кад заслужиш праведни гнев Божји... И ко ће таквог никавог изнутра разрешити туге и бола... ко ће разрешити клупко грехопада што га спотиче свуда... И стигни Мајко Божја изобилном благодаћу својом до ових и оних који ти кличу: „Слава Твојим даровима, чиста, слава Твоме девству, слава Твоме неисказаном промислу о нама, Пречиста“... Дан када се слави и трећа чудотворна икона Пресвете Богородице ПСКОВСКОПОКРОВСКА када Мајка Божја избави смртне болести град Псков у 14-ом  и од краља пољског Стефана Баторија у 16-ом веку... Величанствено свети дан, па нека нечуде све те мале трице и ситнице баш на тај дан што их препознајемо као искушења... 

И тако стигосмо до светих обала лимских исписујући поклонички круг до српског Јерусалима... Завет једне осаме и ћутања... Нечујан ход као по мукама... а трагови без отисака... И хоће ли мртва душа изумрети од наноса нове туге и ужасног бола... И хоће ли без сувише речи понајвише своју рану непребола изрећи или пак порећи... Је ли ово одумирање коначно још једне пустоши и крај сопствени који тај сопственик никад унапред не зна, али слути... Шта казати ништавним сваким словом и хоће ли нарушити заветнину ћутања... А те дивне сузе кретоше узвдно Лимом... друмом све до под Острошке греде... 

Хоће ли се умити тек тако мало и шта ће то бити последње што око земаљско угледа јоште... Нико не зна,  а свако слути... Још један ропац овоземаљске жалости и туге... Нешто замире и одумире овде... ни најосетније везаности нема више... и чему свет овај и чему живот кад те напусти и Дух и душа и вера неверни Томо... И лутам ли као Мојсије изгубљени по пустињи читава 23 лета никад не крочивши у Земљу Обећања и никад је не угледваши ни са даљине... И зашто баш толика људскост да боли до непребола, више него сва моја дрскост... И што више оплакујем неучињено но учињено... Чиме да се уништен и мртав теши, чиме крепи... Бескорисно непомични статиста пун промашаја, без сврхе, без циља, који као да не постоји изнутра у самом себи, као ни ван себе... Нем и споља и изнутра... Знао је за један свет и тај један једини свет је изумро у њему, јер ван њега он неуништиво живи... И где сад да мре и где да се покопа још жив и тако је страхота и грехота... и ко ће кости да раскопа... И зашто је свитање сада одумирање и зашто сем бола и туге не осећа ни ону замишљену радост... Одакле се створише оне птице небеске из гнезда и литица – птице које певају од човека лепше... и тих голубова 7, 15, па 23 окупљени око мрва интегралног пецива да зобају у то јутро литургијско без бојазни од мене овако грешне и тешке... Те безазлене главе које покупише мрве мале... то једно јато и ја се сетих Генија Тесле који сигурно мора да се осећао слично тако... пренесен у неки другачији свет у димнензију несувишног, ту где је туга још и осунчана... 

И нека ми опросте што бесконачно прекопавам гроб властите душе скрнавећи место под којим стојим овде... И како загађен да иште ваздуха чистог или узвишени тренут вреднији од товара овоземљаског блага... Доћи чуду из нечуда или преко чуда зар је важно... А кроз силна знамења хоћу ли икакву поуку из свега извући... Накупити треба дивоте  и снаге и кроз сузе... Оцртани обриси круга исписани и сада треба да се преклопе као странице хартије и круг да се затвори... Није ли човек још мање бедан и још више грешан, а може ли се искупити ни из чега... Да ли такав човек тек кроз сузе спозна да још у њему жалац живота штреца и колено клеца...

Испред 9 сати пред почетак литургије стигосмо на прво поклоничко место у Мали Острог Свету Куманицу... 

КУМАНИЦА... чува мошти Светог Григорија Куманичког... Посвећена је Светом Архангелу Гаврилу из 15 века, а на свега 7 метара од пруге железничке (чух после 16 година да је на удаљености 5 метара – но није важно све у метар)... Срушен у 18 веку и васкрсао тек после 3 века... Обнова почиње 2000-е и све се окончава за само 220 дана... Данас је ово велико светилиште и светиња првог степена заузимајући друго место по посећености на путу до Острога... По предању име му потиче по кумовима који су на задатак једног велможе чували благо и тако сагрдали цркву и унутар ње сакрили исто... По другој верзији причања назив се везује за изреку ових крајева „куми те Богом“ типичне за житеље свете лимске долине... Народ је доносио и узиђивао камен по камен у  светињу ову... Верује се да је исцелитељска моћ куманичког свеца велика о чему сведоче многа чуда и оздрављења... Овога пута начух да помињу и извор лековите воде ту негде испод пруге или дуге, но ја за неке новотарије више нисам склона и ту могу само чисти, прописно обучени и безгрешни пити... О манастиру нема писаних трагова, већ само предања, по којима је ктитор крајем 13 и почетком 14 века Свети Григорије Куманички онај који је на Атосу саградио Григоријат... Упокојио се на Атосу,  а након пожара у том манастиру у 18-ом веку мошти су донете овде... Ову светињу никад нико није рушио – срушила се сама начета зубом времена... Део моштију светитеља чува се у манстиру Драговић, у породици свештеника Лазовића, под подом манастира Куманице, а један део у саркофагу унутар храма... Ово сам сакупила и прибележила 2004-е и тада нам је још речено да су мошти нађене пре 4 и по године када је и запчела обнова (значи око 2000-е)... Но од тада се можда нешто и изменило... Јер све се изграђује и обнавља и мења невероватном брзином 21 столећа...  Припрата је дограђена у 16-ом веку... Слави се овде 26 јул - Сабор Светог Архангела Гаврила... И опет након 300 година звоне звона куманичка... и заиста то је најлепше што одслушах овде и на путовању 2018-е стојећи и шетајући крај зидина неизграђених јоште... Нису ту почела искушења, ту су почела моја искупљења и преумљења... Ко каже да потреса неће бити и суза... Из цркве до мене допре тамо само талас ароматичног тамјана и звона... ништа сем звона и воза тамо није било... Можда неки ђаво у мени не воли много штошта и добро је ако видеше да га има  у мени, јер се ја уплаших у тој пустоши мислећи да нема ништа живо у мени... Чудном мелодијом одјекиваше звона она... И ту почеше да гракћу птице... Око 11 сати успедох да се кроз гужву и метеж нађем пред светињом и поклоним моштима како и доликује без много цедуљица и имена или неких других пратећих неелемената...

Након 40 минута напустисмо ово светилиште, да би се испред 14 сати већ нашли у Морачи...  МОРАЧА... манастир Успења Пресвете Богородице ктиторско дело Стефана сина Вукановог и унука Немањиног из 1252 чувен по свом фрескописању Прорка Илију храни гавран пустињски и Богомладенац са плавим очима (но нека ми се опрости овога пута нисам много разгледала фреске; фокусирах се на иконе и свете ћивоте)... Овде су ктиторове мошти и лева рука без палца Светог мученика Харалампија из 3 века који се слави 23 фебруара... Беше епископ у Магнесији у Антиохији... Пострадао у 113 години живота (опростите ако податак није тачан, тако сам записала једном)... Главу му одсекли мачем у време Септимија Севера 202 године, а пред смрт јавио му се Христос... Овај некада богато украшен манастир имао је кров од олова до 16 века и 100-тинак монаха... Обновио га је Патрјарх Макарије Соколовић подаривши му нови кров...  Иконостас у позлати, а врата од слонове кости... Уз главни храм је и омалена црквица Светог Николаја Мирликијског са живописом из 17 века – тужно целивах икону ту молећи Га да ми опрости што неки праг на његов свети дан не могу да прелазим... Овај дом молитве под своје Богородичино коло окупљао је народ заклет на борбу против врага – но данас нема усијаних глава сличних по духу самурајима следбеника закона бошидо (закона части) – охладио их дух новог доба... Овде је навраћао и светац оштрошки и радо се ту помолио,  а његов лик и Дух Свети налази се на две иконе...

А око 15 сати и 40 минута на овом путу сузном и поклоничком нађох се и пред нечим новим, велелепним... Храм Христовог Васкрсења у Подгорици који обилази ова уснула душа... Прошетасмо и кроз крипту... Нисам ништа прибележила иако чух тек по коју информацију прочитану са папира, а пошто нисам записала слабо запамтих ишта (мада и кад запишем прође мало  и ја заборавим; тако се нисам могла сетити ни како се зову манастири светогорски о којима сам скоро писла и које сам скоро гледала са обале егејске; затрокирам и ја)... Но ја више волим живу реч из нечије главе, па то покаткад забележим то што чујем... Или пак ја не умем више пред ичим новим да се дивим... можда што сам рушевинама склонија... Мада овде фотографија треба да сведочи више од речи...

У Острог смо стигли око 17 сати идући вијугавим путем и стрминама оним што воде према Никшићу, а не преко Даниловграда мислећи да је преко прече, а около ближе... Због неких радова на путу нећемо моћи проћи да сутрадан посетимо и Ждребаоник и је ли то већ довољан знак да смо недостојни светиње једне... 

ОСТРОГ... манастирска насеобина коју чине спој Доњег и Грњег Острога један од другог удаљени 3 км или пола сата хода... Доњи из 1824 (пођох и то да обиђем сутрадан, но учини ми се да тамо нешто граде па не одох по први пут), док Горњи манастир чине две црквице пећинске Часног Крста из 1665 и Ваведењска са свечевим моштима... Обе су из доба Светог Василија свеца острошкога из 17-ог века... Још давно сам записала у свом првом поклоничком путопису из 2002-е да је ово најзначанији и најпосећенији манастир у који се долази са: вером, страхом, љубављу, побожношћу и приступа скрушено, тихо, молитвено, покајнички без икаквих других примеса, а тамо свакојаких прича и потреса... И ево после 23 године одласка тамо,  а после 16 година од како исписах овако - променило се готово мало или пак много или готово ништа... Острог планина и гора висока на 900 метара надморске површине и висине целебна од благодати свевишње која тек кроз свечеве мошти излива и на људе и на камен и на ствари... Молитве за оздрављење и помазање светим уљем из неугасивог кандила острошког које даноноћно светли... Зарадова се мртва и грешна душа сусрету са душом не би ли заслужила сузу покајничку свуда... Некад необичан мир и тишина, сада као да замени ужасан бол до непребола... 

По острошким висинама звездано небо као да не беше или није видело око, а пој птица започе са јутрењем и оживе до Литургије, а цврчи чули су се тек спорадично и мало у то неко глуво наглуво доба... Ко сме да иште благослов овде, ко сме да се напоји благодаћу а није је достојан... Ни нафору нисам узела овде – то је за учеснике и заједничаре, а ја кретох тако у монологу и солилоквију, па знам бар неки ред шта је или ће бити да ме ђаво онај унутрашњи баш на мртви чвор завезао...

Чух само једно Јеванђеље – оно на дан 15 октобра у понедељак о жени грешној, но пре тога да видим шта се слави и поштује дана овог где ме затиче јутрење и литургија света које нисам достојна ни из искрајка... Поменућу оно мени упечатљиво... Празник Светих свештеномучника Кипријана и мученице девице Јустине... Кипријан живљаше у Антиохији, а родом беше из Картагене... и пошто занемоћаше његове мађије да придобије врачањем хришћанку Јустину према младићу који је пожело да је заручи и пошто је сагледао таштину мудрости незнабожачке, прими свето крштење и постаде епископ... И начелник те области стаде мучити њега и девицу Јустину због исповедања Христа и тако их посла цару у Никомидију који их посече мачем крајем 3 или почетком 4 века... Слави се данас и Свети Теоктист који пострада са њима двома... Славе се и два Света мученика Давид и Константин који бише хришћански кнежеви из Аргвента,  а које на суд изведе Калифа Емил-ел-Муменин по чијем наређењу их потопише у реци у 8-ом веку... А пред смрт они се молише Богу да опрости свима онима који их буду зазивали у молитвеним обраћањима... Зато зазовимо им света имена касно поучени и никад научени... Је ли ово дан опраштања, кад нема баш много надања, но себи је најтеже опростити... А каже житије њихово да је по завршетку те молитве пукао гром и зачуо се глас с висине небске као знамење да им је молба услишана... Благо њиховим душама... Мошти су им у Грузији у манастиру Моцамети... Слави се и Свети новомученик Хаџи-Георгије, који се потурчио како би избегао плаћање одштете, но после се покајао и вратио  у Христову веру и отишао на Свету Гору... Турци му главу одсекоше у 18 веку... Слави се и Свети блажени Кипријан суздаљски чудотворац подвижник са острвца при ушћу реке Увота у владимирској области... Овај свети упокојио се 1662 (17-и век), а гроб му је у цркви села Воскресенскоје у Кавровском срезу... Све је у знаку васкрсења, но чиними се да пре васкрсавају монументални објекти него душе... Ех, може ли човек васкрснути бар овде на трен... 

Слави се и Света Дамара она прва која је поверовала у Христа  у Антиохији (а данас ће ове светиње што их и ми пролазимо на путу ходочасничком походити и Патријарх Јован Десети антиохијски и целог Истока и опет смо се нашли скоро на међама великих догађаја)... Поверовала је  у време кад  и Свети Дионисије Аеропагит после проповеди Светог Апостола Павла на Аеропагу... „А неки људи приставши уз њега повјероваше, међу којима бјеше жена по имену Дамара, и други с њима“ (описано у  делима апостолским у 17 глави, а 34 стиху)... Слави се и Свети великомученик Теодор Гаврас прослављени хришћански војсковођа у борбама против Агарјана, а пострада од салџуског емира за време цара Алексија Првог Комнена у 11 веку... Слави се и Преподобни Теофил исповедник монах из времена цара Лава Исавријанина у 8 веку, који је водио безбожнички рат против светих икона, а Теофил богољубац неустрашиво је иступао пред цара и безбожником га именовао, па чак и претечом антихриста називао... Зато су га тукли страховито силно и јако, бацали у тамницу, мучили глађу и жеђу,  а онда заточили док неиспусти свету душу... Слави се и Свети Касијан Грк угљички чудотворац с краја 15-ог века који беше потомак грчких кнезова и дође руском кнезу Јовану Трећем у пратњи принцезе Софије Палеолог и пожеле да остане у Русији и постаде бојар ростовског архиепископа Јоасафа... Замонашио се,  а касније основао манастир на реци Учма код Угљича...Упокојио се почетком 16-ог века... Слави се и Свети Атанасије затворник печерски из 12-ог века чије нетљене мошти почивају у Теодосијевим пештерама, а које мислим да посетих пре 15 лета – светац коме је ноћи осветљавао огањ божански... Некад не смем ни да се присетим шта ми Бог даде да докучим и видим... Славе се и Свети мученици и исповедници казањски... Слави се и Света Ана велика кнегиња тверска жена руског кнеза Светог Михаила Јарославича Тверског кога убише на спавању... Након губитка мужа замонашила се и упокојила у 14-ом веку... Славе се још неки свети чијим молитвама нека нас укрепи и оснажи васкрсли Христос...

И већ око 9 сати и 30 минута напуштамо Острог, да би око 11 сати стигли у нову светињу... Дајбабе... ДАЈБАБЕ... откривен у подножју истоимене горе 1890 од стране чобанчета Петка Ивезића након чудесне визије, па Петко дотрча под Острог старцу Симеону и исприча о свом виђењу у сну када је замирисао тамјан, а он угледао човека са штапом, свог у злату и који рече да није зла душа, већ светац кога ту закопаше Турци и рече дечаку да ту треба манастир да сагради... Овај дечак постаје монах Платон, који је након Другог светског рата ту и сахрањен... Нашли су улаз у пећину крстоликог облика са траговима часне трпезе и олтара што је указивало да се ту богослужило у давнини некада... Била је то катакомба хришћанска... 

Након изградње од 2 године  освештан је простор 1897, а управитељ постаје Свети Симеон дајбабски... Живопис и иконе сам осликава... Имао је и тајни пролаз од келије до пећине где се одмарао и молитвено осамљивао кад присутно буде много народа... Овај строг монашки аксета био је прозорљив и далековид, био је нарочито бразован монах за оно доба, а и за ово, говорио неколико језика, писао мемоаре, а о Острогу записа овако: „Гледам чудо од природе  у високим стијенама, а особито чуда у славу Божију великог угодника Светог Василија; мала пештера, велики светитељ силом Духа Светога, благоухање светих моштију биле су велико укрепљење души. Прозорчић од Раја, гдје сам могао завирити у вјечност“... У Острогу провео је 6 година (од монашења 8)... Упокојио се 1 априла 1941 предописујући све страхоте рата у 87-ој години живота... Прва чуда овде су забележена још 1953 и од тада непрестано трају... Прво чудо је исцељење неме девјчице пред иконом Мајке Божје... И та икона угасила је пожар који је пре 7-8 година избио (ово сам чула и записала на путовању 2004-е)... 

Овде  не знам зашто да ли због оних садница маслина и врта и све те тишене неме и осунчане као да се пренесох мислима у Јерусалим и зашто ту видех сав онај врт Гетсимански и Христа напуштеног и самог... И да ли зато одох и одатле са сузама и са тугом недокучивом – не знам... Но морам да се подсетим шта каже Јеванђеље о Гетсиманском врту... У првом Матејевом Јеванђељу у 26-ој глави последња су предсказања о страдању, завера јудејска против Христа искована, помазање у Витанији и непоновљива прича о жени грешници, Јудина издаја за пар сребрењака, последња вечера и причешће и молитва у Гетсиманији... након које следи Јудин издајнички целив, хапшење Христа, понижавајуће суђење пред „правичним“ и стравичним Кајафом и Синедрионом и Петрово трократко порицање, одрицање и кајање (чему кајање кад се изда и порекне таква душа)... То Јеванђеље слушах са будном пажњом кад у кући Симона губавца тешко грешна жена са алавастровом посудом скупоценом светог уља пролива исто на Христову главу... За ученике то је знамење штете... Могло се све продати скупо и нахранити сиротиња... Ометаше жену која чињаше дело добро, а да га није била ни свесна... Помазање за погребење страшно...  и Христос рече: „Гдје се год успроповиједа ово јенађеље по свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини“ (стих 13, а глава 26)... И је ли тешко сваком човеку кад Христа изда, прода, ода... 

А Христос сам оде у Гетсиманију да се помоли... и би му душа жалосна до смрти... и мољаше се: „Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти!“... О какве потресне речи могао би неко и да злоупотреби!!!... а чаша беше страшна... а послушност несхватљива... И опет каза: „Оче мој, ако не може да ме мимоиђе чаша да је не пијем, нека буде воља твоја“... и трећи пут изусти исте речи... Ето све мора по 3 или чак и 23 пута... Можда је Христу било лако да буде беспрекорно чист и послушан Оцу, но ми смо деца очуха и маћеха... Да видимо шта каже Марково Јеванђеље у 14-ој глави... Какав начин да се вратим у листање верских књига што може бити потресно и „штетно“... Неки викаху на грешну жену... А Хростос у Гетсиманији каже: „Ава, Оче, све је могуће теби; пренеси чашу ову мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти“... И други и трећи пут исто мољаше као  у стиху 36... У Лукином Јеванђељу у глави 22... Јесмо ли пшеница коју сатана тако извија... Је ли вера пресахла кад је престала... У стиху 42 рећи ће: „Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде!... У стиху 43-44: „ А јави му се анђео с неба кријепећи га. И будући у самртној борби, мољаше се усрдније; а зној његов бијаше као капље крви које капљу на земљу“... Успавани ученице падоше у искушење... у жалост... У последњем четвртом Јовановом Јеванђељу нема помена о Гетсиманији... или је срце у читача збуњено и престрашено... Ипак има  у 18 глави... Може ли се жалост окренути у радост... А Христос рече: „Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем?“ (стих 11)... „Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим истину. И сваки који је од истине слуша глас мој“... А Пилат ће рећи: „Шта је истина?“...

У подне око 12 сати напустили смо и Подгорицу... У српском Јерусалиму Милешеви смо већ око 16 сати где се поклањамо Светом Нестору и гробу Светога Саве... А кућама стигосмо после 19 сати...  Но да кажем и кратко о светињи која следеће године слави велики јубилеј 800 година постојања, а слави га и читава наша Црква Православна - 1219-а и све што се подухвата под самосталношћу... Надалеко чувен фрескопис, штампарија и светосавље које спасава... ктиторско дело краља Владислава још једног унука Немањиног... Посвећена Вазнесењу које следи у 40-и дан по Васкрсењу... Остаде још  у мени нечег наученог ил` опет грешим... Одавде је тело Савино однето и спаљено на ломачама врачарским... Но остао је развејани пепео и до данас да пркоси... Остала је светлост неугасивог пламена... Овде су крунисани босански владари краљ Стефан Твртко Котроманић (Котроман у нашој близини то су та пространства тамо иза Кремне и пророка Тарабића)... и овде је Стефан Вукчић Косача добио титулу прогласивши се херцегом од Светог Саве у 15-ом веку... Никад нисмо видели ту ризницу можда није за посетиоце широких народних маса... нажалост ризнице су нам недоступне и закључане и како увек кажу треба специјална дозвола... ето још једног знамења да нисмо под куполом небеском свег блага достојни и благословени... Светом Сави и Светом Василију Острошком чудотвроцу и Мајци Пресветој Богородици до бескраја малено ХВАЛА и на оволико духовног изобиља...  

         

            

СИМУЛАНТНОСТ ПАДАЊА...

У Мишимином последњем роману „ПАД АНЂЕЛА“ последњем четвртом из Тетралогије „Море плодности“, а последњем и написаном за кратког преиспуњеног живота, јер  се њиме окончава Мишимино овоземаљско постојање самубиством и извршењем сепуку (оно што на западу зову харакири)... У овом роману долази до најдраматичнијих врхунских танчина којима Мишима као писац кроз своје ликове стреми... Овде су сви протагонисти најневидљивијим нитима спојени, а теме као што су дворска традиција у опадању, гаснуће идеала самурајских, срж будизма  и његове филозофије, естетика, као и апокалиптичне визије доба модернизма уз који иде пад морала и културних вредности – опет овде доминира... Ток радње смештен је у 20-и век у завршетак 60-их година... Хонда је старац пребогат, који усвајањем сирочета Торуа од 16 година чини кардиналну грешку судбине именујући га за свог јединог наследника кога никад није имао... Али Тору није исто што и претходна 3 лика која трагично скончавају са 20 година... Тору је симулант - преварант... Но, Хонда решен да изгради овог младића: посматра и ишчекује, не слутећи шта све може да му се обије о главу... Роман почиње задивљујућим пространством мора јапанског и полуострва Изу, на 100 км југозапано од Токија, са прелепим плажама и термалним изворима вода у месецу мају... Залив Суруга и лука Шимизу... Бродови који се указују на линији видика... Апсурдност постојања као његово цепање и универзум који се губи у маглама... А пошто се огласи звук звона, биће ово „сигнал за бескрајну реконструкцију и реорганизацију“... Кроз телескоп гледаће млади Тору Јасунага... Теретног очекиваног брода још нема на помолу... Хонда има 76 година... Рије његова верна жена умрла је, па путује сам... Стиже на жал Удо, за који се још од 14 века верује да је место на које силазе анђели... Ту се присећа оне младости своје и обала Камакура... Данас у песку су трагови ђубрета: празне флаше, конзерве, лименке, пластичне, кесе... На обалу избачени талози људских живота... Набасаће на сигналну станицу Теикоку, у луци Шимизу одакле ће посматрати... У станици дежура Тору вичан посматрању хоризонта док ишчекује долазак сваког предвиђеног брода... Но шта Тору може учини са оним непредвиђеним... Иза видљивог хоризонта свет је и невидљивог,  а та лепота невидљивости једне није ли „трула подерана сукња“, оно море који ничим није оскрнављено и упрљано, по коме нема бродова да би пловили, где нема шта да се појави, море са својим индигоплавим колоритом, простор феномена који се ту растварају и топе... Тору као да није од овога света и припада „домену индига“ и вешто се претвара да је ичим везан ту у том свету који обилује сиромаштвом и лишавањима... Он нема брига и једноставан је као анђели што су... Нема саосећања и одбацује сваки смешак који би људи пропустили ка њему... Непрекидно стоји уз море посматрајући... Посматраће и своје прелепо лице и очи које су пуне поноса и ноћне тмине... Иако окрутност избија из тих очију оне су најлепше и као да се у некаквом сну губе... Но Тору није онај дечак који сања... Тору је сироче... Отац му беше капетан брода теретњака, а после смрти мајке прихвата га ујак... Постигао је да постане сигналиста треће класе и да се запосли у сигналној станици Теикоку... Непогрешив и савршен у свом послу... У његовом простору нема се кад мислити на оно несвесно... Он је јако свестан и све контролише, педантан, чист, уредан... На све оно изван њега одговориће равнодушним тоном... Туђим изгужваним панталонама никад се неће бавити... Неће се бавити ни политиком маса... Неко куца на врата... Ако није управник, јесте Ходна који каже да ће доћи касније... Желео би само да разговарају... Доћи ће и најбоља пријатељица Кинуе и донети кутију чоколадица... Он је једини мушкарац у њеном свету и животу који је не спопада, а ако би то покушао она би прекинуа дружење... Тору је под заклетвом да то неће учинити... Кинуе је драматична и трагична, несрећна, без лепоте иако она нон-стоп прича о својој лепоти, коју гнусни и зверски настројени мушкарици не поштују... Они је вређају и она не може да им укаже поштовање... Не воли град, јер је тамо сви похотљиво гледају „као пси којима цуре бале“... Спопадају је и у аутобусу... Она је свет једне ружноће који можда треба прекрити као некакву рану нескривену и умрети не одавши исту... Пита се она: „Може ли добро обликована девојка у очима те ружноће света постати анђео“ ту где „лепа жена држи пакао на дистанци“... Мушкарци јој нуде грозоту, а жене јој пакосте... И је ли то несрећа и коб лепих (ружних) жена... Је ли она „усамљени драги камен“ – „дијамант који се риба прљавим идејама“... И никад није лако бити леп, као што није лако бити ни ружан, а они који мисле да је нешто добро у свему томе не спадају у лепе (или ружне)... Кинуе потиче из богате земљопоседничке породице... Након окончања једног трагичног љубавног заноса провешће 6 месеци у душевној болници... Добиће дијагнозу: „синдром депресије... депресивна интоксикација“... Од тада живи са убеђењем да је најлепша што је доводи у заблуду несагледивих размера... Мушкарац који ју је увредио поменуо је њену ружноћу... Онда је решила да измени свој свет, ако не може изглед... Спроводећи „пластичну хирургију“ на свој начин постала је још ружнија... Стварани свет изврнут је на наличје ту где је све извраћено и наопако... Тору је једини који је слуша и никад јој се бар отворено не подсмева... Она је луда и ружна жена 5 година старија од њега и његов једини друг у овом свету издвојених и изолованих... По степену окорелости и лудости слични су... Њена лудост је од почетка,  а његова тек на крају... Ако он нагло скочи и крене према телескопу по природи свога посла, она се узнемири до највећег страха очекујући да је нападне (последица траума које за собом вуче несрећна душа)... То је страх због кога врисне и крикне, а он је онда отера под изговором да треба да ради... Какву ће Тору „искру помрчине“ угледати ускоро... После слања 3 сигнала и одслушане временске рпогнозе, чуће вести: Американци су у Камбоџи одсекли главни штаб, болнице и пунктове за доставу Ослободилачког фрота све до октобра... Навио је звоно и заспао... У кварту Хонго – Хонда сања мушке и женске анђеле који припадају Свету Жеља... Они плешу, забављају се и носе са собом 7 боја светла... Држе се за руке, размењују мисли, погледе и речи... Музика се чује и цвеће је расуто свуда... Задиркују га, а потом му се лице принцезе Јинг Ћан осмехује... Светлост која га заслепљује и светлуцање, док са небеса пада киша белих цветова... Свирају лауте и свирале... Ту су Кијаоки и Исао... Фантазма у којој више не зна је ли прошлост и садашњост коначно у истом простору... А кад све ишчезне остаће стварне само иглице црвеног бора, чија кора стабла је груба и тај бол његове иритације неподношљив је... У парку понижења висока стабла кедра и ноћ коју парају аутомобилске сирене... Све је исто, а онда у великој депресији отвара очи, стреса сан са себе и буди се... И Тору се буди и хита ка телескопу... Брод ће каснити и он је на то навикао... Појавиће се излазеће сунце меланхолично у кармин црвеној боји и изгледаће као да залази... Завршава се смена и Тору одлази кући, где му је једина забава посматрање људи који као да живе у зоо врту... Тору има та 3 кобна младежа још од рођења... Хонда и Кеико су пријатељи и  у старости, па старачки заједно шетају, на изглед као пар, причајући о лекарима, холестеролу, хемороидима, канцеру... Хранећи сујету једно другом достижу сву раздражљивост... Слабије памте догађаје у последњих 10-20 година, но прастаро време одлично памте и препричавају... Повезани су старошћу и тврдоглавошћу... Жале се на младе и хипике... Рије је још на самрти замолила Кеико да припази на Хонду... И тако су они отишли зими у Европу: Болоња, Венеција (где добија температуру)... У ковчегу на пут носи и женин пепео... Рије није волела да путује никад ни жива, па ни у пепелу мртва... Кеико ће у Риму ноћ провести са једном покупљеном Сицилијанком, док ће Хонда прекашљати сву ноћ... Научиће да играју карте и картаће се са две старије Рускиње на забави коју је огранизовала Кеико по доласку... Већ од 70-е године Хонда свако јутро тражи лице смрти... Снови су и даље радоснији од живота и испуњавају се... Сећа се мајчиних колача и чудне туге којом је све натопљено кад му беше само 16 година... Данас има 76... Кијаокијев Дневник снова се остварио... Хонда је старац који понекад сања, а као младић није сањао уопште... Снови су симболични и маштовити... Пати од болова у куковима и раменима... Пре 5-6 година увео је телефон... Имао је служавке, помоћнице, масерку... Обилази храмове и устручава се да у храм Гешшју поведе Кеико, тамо сања већ 60 година да оде и угледа Сатоко... За тих 6 деценија није јој написао чак ни писмо... И даље се плаши њене лепоте у том непрекинутом ланцу сећања давећи се у „слатком бунару успомена“... Кеико изучава јапанску културу, позива стране амбасадоре на вечеру где подучава све те незахвалне пролазнике и Хонда је упозорава да се на то узалудно троши и да они нису вредни виђања... Од „пролазних птица не мораш да се чуваш и не треба да мислиш 10 година унапред“... Он је њен пратилац на пријемима по амбасадама... „ХАЉИНА ОД ПЕРЈА“ легенда из драме Но по којој два рибара разговарају, док хаљина виси са стабла бора... Један од њих односи хаљину... Појављује се неутешан анђео који говори да без хаљине не мже да одлети назад у рај, а човек неће да врати хаљину... Анђео плаче, цвеће бледи и појављује се 5 знакова пада (смрти и пропасти - уништења)... Тако смрт долази по анђела... Постоје 33 анђела и 1 арханђео... Знаци умирања на њима су петоструки: круне од цвећа увену, хаљине се запрљају, испод пазуха засмрде, изгубе свест и напусте их девице окићене драгуљима... После тих 5 знакова њихово време је истекло... Коса избледи, зној испод пазуха смрди, хаљине су прљаве, тело не исијава, изгуби се свест... Изгуби се задовољство својим местом у свету и није се срећно тамо где јесте... Мањи знаци могу се избећи и смрт одложити, али већи знаци смрти неизбежни су... Ово је „предмирис пропасти“... Анђели су осећајни, а њихово постојање људе доводи до лепоте свих могућих фантазија... Хонда и Кеико кренули су кроз шуму у Мију, но њој неће засметати „вулгарност пејзажа“... Она је радосна што види море и опчињена је лутком гангстера и коцкара Ђироћоа вође банди луке Шимизу... Њу вулгарност очарава... Јесу ли сада „посматрачи постали посматрани“... Стижу до бора из приче о легенди, ту где је анђео извео свој рајски плес не би ли повратио хаљину од перја... Место на коме се сликају сви туристи... „Немој ни да гледаш бор, само се сликај“... Кога занима тај невероватан догађај... Важно је само да апарат кликне... Мишима тако је и данас у 21 веку... Добро си назрео све... Је ли то баш тако лепо... Ако јесте зашто је Хонда разочаран... Одвешће је до сигналне станице да гледају кроз дурбин, кренуће уз степенице сигналне станице, срести Торуа, проћи кроз сигналну станицу, а у њему ће препознати свог двојника (дупликата) – но да ли ће горко зажалити... Гледаће кроз телескоп, но неће видети оно још невидљиво... „Ушавши у дечаково срце, Хонда је сањао о мору“... Дечак изнутра као да је пресликани Хонда, испод чије поткошуље ће угледати један од 3 младежа... Довољно да опет сагледа читав свој животни век... Убрзање срчаног ритма... Даће Торуу посетницу, а овај даје адресу на сигналну станицу... У соби Хонда саопштава Кеико да ће усвојити дечака... Након што је ово двоје странаца отишло Тору је узнемирен и осећа да су они ловци дошли да нешто увребају... Кеико је шокирана мислећи да и Хонда има исте настране нагоне као и она... Испичаће јој читаву причу и то како је он идентичан са дечаком... На крају прича ће бити исцелитељска за Кеико... „Лепота је рођена из глупости и мрака, и она је само физичка“... Од дечака мора скривати тајну до његове 20 године, кад ће по судбинском курсу вожње умрети и пред собом има 4 године... Мало да покаже сву доброту, а превише за сво зло... Рећи ће јој да се Тору разликује од претходна 3 који умреше са 20 година... Ту ноћ Хонда сања испит... Хоће ли испит очинства бити нешто најтеже и најгнусније што ће га снаћи... Тору је на радном месту и Кинуе долази да га дави досадним причама и испричаће да се некакав мушкарац много распитује о њему, да то није добро и да ће бити убијен... Тору је сам и зури кроз телескоп, приметно узнемирен тим „фантомом зла“ који му је Кинуе унела... Тору не може да споји богатство са врлином,  а показаће се да није спојиво ни са сиромаштвом... Долази управник, доноси му писмо, вечеру, виски – необичан след догађаја, а о чему је заправо реч... Тору је уплашен отказа... Сазнаје да Хонда жели да га усвоји и спреми за најбоље школе... Пун презира загонетно се осмехује... Сутрадан одлази у биоскоп... Рођен је 20 марта 1954 пре смрти Јинг Ћан... Процедура посвајања је у току, а Хонда истражује детаљније принцезину смрт... Његово богатство тежи 2 милиона долара, а милион који је стекао 1948 поделио је на 3 дела и уложуо у акције, некретнине и штедњу... Очито ни милиони нису довољни да човек мудро проживи... Некретнине је 10 пута увећао, акције 3 пута,  а штедња се смањила... Хонда је и даље обазрив, не воли ризик и животно се осигурао... Веран је „илузијама старог“ као најдивнијем хармоничном сну... Тамо где нема чистих докртрина хрли се ка уништењу и пропасти... Уштеђевина је нарасла од камате и других извора профита... Ипак време отиче у неповрат... Незаустављиво је... И зашто човек као Хонда који достиже сав тај милионски врх не застане... Је ли „историја ћопава стара просјакиња“... А човек кад би зауставио време, кад би се изнова и опет родио да ли би то било „без поезије и блаженства“... Читаће детективски извештај по коме Тору има висок којефицијент интелигенције (чак 100), склон самоћи, посвећен раду, марљив, презрив према политици, халапљив читалац, зависник од дувана, одлази у библиотеку  и биоскоп, посматра бродове, нема блиских пријатеља, за религију показује мало интересовања... Хонда у новој улози очинској када Торуу даје прве лекције лепог понашања за асталом... Је ли статус добро васпитање и западњачки манири понашања за асталом... Учиће га како да искористи „здрав разум“, да буде радознао као слушалац, посвећен, бриљантан, по мало ексцентричан, да вежба спорт, да дипломира... Но где научити бити Човек... Хонда жели од њега да направи Човека... Стога одузеће му крила, јер су опасна и воде у самодеструкцију, а свет у коме живе „не одобрава летење“... Тору има 3 најбоља учитеља који га уче социологији, књижевности, математици и природним наукама, енглеском језику... Учитељ књижевности Фурусава непријатно говори о Хонди дечаку иза леђа,  а онда изводи Торуа на кафу у „Реноар“ и прича му о самоубиству тврдећи да то чине они људи који желе да „постигну надмоћност“,  а тим чином самоубица доказује колико је „храбар, осећајан и пун самопоштовања“ и успех је убити се... Култура ауторитета препуна је бакцила и они се шире само преваром... А ко им се опире, они још више показују снагу своје одрживости и опаког дејства... После вечере провозаће се у шољицама које се врте... Хоће ли се и Хондин свет завртети и ако хоће неће ли то бити погрешан смер... Изјутра Хонда уз доручак оцу Хонди препричава све уз опаску: „Јесте ли се позабавили његовим идејама?... не могу да се одупрем утиску да је... био умешан у неки политички покрет“... Хонда је затечен, учитељ очито није његов „тајни обавештајац“, а Тору као да неће имати тешких испита за полагањем као ни „поверења и поштовања према учитељу“ - ауторитету... Из Одељења за јавну безбедност Хонда ће добити извештај и заиста Фурусава јесте „био члан екстремне студентске фракције“ и добиће отказ... Тору се дописује са Кинуе и једном ће је позвати у Токијо... Хонда је нашао новог учитеља, а Тору видевши како све постиже манипулацијом жели да се жали на сваког од њих и тако нанесе све теже повреде Хонди... Уписао је по свом избору „припремну школу“ са 18 година (две године касније до других младића) и добија прву брачну понуду, коју Хонда елиминише... Пошто иста понуда стиже од јачег посредника, Хонда не може да одоли... А ко би знао да се иза свега крије велики економски интерес трговања... Хоће ли та млада девојка бити још једна од уцвељених удовица губитком мужа од 20 година – мучи Хонду нова „чиста кристализација лепоте“... Упалшен је и за Торуа жели „дуг и леп живот“... Хонда ће видети фотографију прелепе девојке којој је 18 година, а Торуу све прећуткује и интерсује се колико је она физички јака... Упознаће је лично на једној вечери, након чега ће Торуу показати фотографију... И Торуу она је лепа и он би је упознао... Ево још једне Торуове жртве достојне повређивања, још једна коју треба сасећи мачем... Само треба да излази са њом, а ако му се не допадне, нема обавеза... Звала се Момоко Хаманака... Осамили су се у њену собу, пију чај, листају албуме... После албума у којој је она као мала беба, показаће му најновији албум са излета, поред ломаче запаљене ватре, са пута на Хаваје... Две породице одлазе тог лета на Хоикаидо... Хонди је 78 година, брани се хумором и добрим расположењем и још успева да победи сав „идиотизам света“, окружен лицемерима, вулгарностима, монотонијом... Хоће ли реинкарнација бити казна за вулгарност... У њему још гори пламен жеље према животу... Питаће се одакле сада Шидехиса Хаманака стар 55 година и његова жена Таеко у његовом животу – новим људима је све теже осмехнути се овде... Презир је присутан и да ли је обостран... Посматрајући лепоту двоје младих завиди... Пењу се на дрво и скчау... Је су ли они заиста заљубљени или је Хонда идиот који не може да схвати... У Дневнику Тору ће записати да је ово љубав која му је нужна да би њоме посекао оно што намерава... планове које ће исковати на страницама смрти... То је исправна перспектива за њега... Њени родитељи су калкулатори, рачунџије, осредњих ставова, па Тору ће одбијати њене позиве... Живети без побуда ипак није могуће, а немогућност није свачија судбина... Неки су рођени као „немогуће савршена људска бића“ и они су „савршени филмски негативи“,  а свет је овај саздан од „несавршених позитива“... Ко остане веран себи завршиће  у апсурдности смрти... У самоодржању мора се бити захтевно и пажљиво... Ко ту може остварити осећај за меру... Појачана дисциплина појачаће агресију... Ко још верује у методе „властитог покоравања“... Зар није жртва бити нежан и покоран... Зар мучнину неће изазвати све оно што овај свет кршатава љубављу... Торуу очито неће донети корист ни ако каже да је не воли и зато чека наредни скок фигура када треба да је учини љубоморном... „Љубоморна позиција“... Пат, мат или реми... Торуу младић који после сваког контакта са човечанством, пере руке темељно и тако избегава клицу заразе... Он није размажен,  а несрећа лежи у томе што није способан да препозна природу... Увек га повређују сенке превише дрчних и бучних људи... „Политика, уметност и идеологија“ су „гомила кора до лубенице“... Он разуме бродове, али ни један брод још није разумео њега... Јесу ли логика и машта његово оружје... Видео је невидљиво, постао „специјалиста за човечанство“,  а све што види пориче... Самом себи је ослонац и потпорни стуб... „Плута у ваздуху, опире се гравитацији“ живећи на „граници могућег“... Торуу није добио уздарје богова, а ако је већ тако неће умрети млад и леп ... Хладан и тежак, мрзовољан, теже склон смеху, звер која своју тачку успешно глумата... И „питамо (ли) док поричемо“ или проричемо... Тору и Момоко обилазе „Врт постзадовољства“ ходајући поред „Водопада буђења“... Емоција нема... За њега срце је плитко и прљаво,  а за њу је дубоко и чисто... Је ли она „медиокритет који тврди да је изузетак“... Тору се опире да га улове у мрежу и сања неки други свет... Зато ће њу да повреди духовно,  а не физички и наћи ће другу жену... Повредиће је „сјајним скиптром слободне љубави“... У дворани го-го плеше у потрази за пленом-женом, а све су оне „кокошке које греју јаја греха“... Тако упознаје девојку од 25-26 година Нагисо оруђе свог подлог плана, која му даје адресу и он после пар дана завршава код ње... Он је „парфем са којим се пажљиво парфемише“... Биће то задовољство „трновитог“ обличја... Тору ништа неће постићи у животу и све што сања неће остварити... Оно што постиже биће „слобода сродна смрти“... И тако Тору добија пријатеље, но „паметни га издају, а глупи остају“... Тако бистар младић од 18 година успева да убеди људе које не воли да их воли,  а свет ишчекује његову кобну смрт и утркује се да то спречи... Услед тог неподношљивог бола Тору ће пожелети да постане Бог... Трескаће се у неком углу „као болестан пас“ и биће зао... Заклиње се да ће Хонду већ са 20 година бацити у пакао и кује планове... Виђа се са обе девојке и Нагисо доводи изблиза у „Реноар“ да осмотри његову вереницу,  а док они безбрижно седе он гризе медаљон којим га даривала Нагисо, на шта ће она скочити и викати и тако ће их коначно упознати... Врло интелигентно зар не... Нагасо одлази, Момоко је бледа и тражи да прекине везу са њом... Заједно бацају ланчић и медаљон... Натераће Момоко да напише писмо Нагиси по његовом диктату... Момоко опет наивно верује да је вољена – каква самообмана... Лако је шапутати о љубави и лако је бити уловљен у њене мреже... Момоко признаје да су је на ово натерали родитељи услед хипотекарних проблема у банци... у писму ће бити речено да се њих двоје не воле, да су у томе привремено, да желе богатство и  слободу, да су у томе по жељи њеног оца,  а када Хонда умре наследиће имање... То је све зарад финансијских инетерса и трговина, јер новац је најважији... Тражи од ње да Торуу не покаже писмо, а ако покаже она је спремна да је убије.. Заједно шаљу писмо... Тору одлази код Нагисе, отима писмо и показује Хонди... Какав лик, зар не... Тору и Хонда одлазе до Јокохаме да гледају бродове, а Хонда му обећава купити кола чим упише факултет (спортског мустанга са 6 цилиндара)... Овај лучки свет Хонди је стран и према њему је само хладни аналитичар и према тим радницима нема саосећања, а чврстина његових судова донела му је море новца... А хоће ли и море проблема... Они су „робови које контролише неко други“... а друштво плаћа одштету „само за жртвовање“... „Интелигенција се плаћала пропорционално жртви живота и постојања“.... Торуа испуњава слаткоћа празнине, јер веридба је раскинута... Хонда ће му наћи „добру девојку“... Тору ће признати да је аутор писма и неће се стидети свог мрачног кретања кроз живот... у Торуу почињу да се роје „убилачке мисли“, а живети по некаквом морању за њега је „црње од најнесрећније црне боје“... Где ће Торуу дочекати Божић 25 децембар 1974... Протекло је 4 године од усвајања... Уписао је факултета са 20 година, а Хонду посматра као непријатеља... Удариће га жарачем по глави, након чега ће Хонда завршити у болници и прећутаће истину рекавши да је „гадно пао“... После тога Хонда испуњава све жеље Торуу из страха... Хонду сада нема ко да сажаљева, јер тако му и треба... Торуу све чини да изокрене реалност и покаже како Хонда уствари њега мучи... Тог лета довешће и луду Кинуе у Токијо... Хонда је старац „сенилних илузија“... Тору возика спортски мустанг са 6 цилиндара, избегава предавања, зао је и арогантан, нема љубави, дух је мртав... Тору је сада елита... Жене не воли, уме да их потчини и поседује,  но оне га верно и покорно служе, па тако и слушкиња Цуне... Запошљава само оне служавке са којима је интиман – задржава њих 4 да га дворе, свака у једном дану  у недељи... Мучи га маторац који још живи... Тај матори Хонда своја понижења понизно гута и подноси... Мржња у Торуу је све већа... Кинуе ће добити идуће године дијамантски прстен... Али очекивано избија нови инцидент 3 септембра – још једна од препирки оца и сина... Хонда је након проведеног лета у Хаконеу у једном пансиону (на месту изгореле виле остало је само нетакнуто земљиште и тамо ништа није више изграђено) дошао кући, а Тору је опет зграбио жарач, но овога пута Хонда прети полицијом и казивањем истине... Врт који је затеко уништен је и призор је „негација врта“... Хонда први пут уочава зло које Тору нескрива  и уморан је... Хоће ли коначно стићи та катастрофа незамисливих опсега... У Хонди се опет буди она похотљива телесна жеља, па наручује кола и са 80 година сређен креће у ноћни излазак уз помоћ штапа... Жеља је одједном „благи напад мучнине“... Само још да отрпи тих 6 месеци, јер Тору сигурно умире пре 21 рођендана... Али шта ако је Тору „фалсификат“... „Људи не воле љубимце који ће их надживети... Кратак живот је услов за љубав“... Ко ће први умрети и пропасти... Колико су Хондини рачуни, предрачуни и све рачунице са погрешком сада начињене... Ко ће превагнути у тој борби живота и смрти... Хондина прса ударају од бола... Излази са штапом, хода тротоаром према шуми... Наићи ће на барикаду на паркингу,  а онда застати пред фасадом уметничке галерије озарен бљештавилом мандалама... Идући стазом кроз шуму доћи ће у парк срама и угледати беле кошуље бачене по тлу, као у каквом покољу... Ту је још један посетилац воајер ветеран и опет се сусреће са тим „глодарским очима“ после 22 године... А помешаних идентитета сада нема, па „нека прошлост остане прошлост“... Мушкарац и жена на трави као да глуме љубавни занос, јер знају да су посматрани... Мислећи да га неко пљачка мушкарац потеже нож скакавац... Жена је вриснула... Мали човечуљак одлази, а Хонда ће бити осмумњичен или ће бити сведок... Долази полиција... Жена је избодена у бутину и каже - кривац је старац... Полиција проналази старца Хонду, одводи у станицу, но жена га неће идентификовати као кривца и нападача... Женско поштење најзад... Изјутра Торуу баца новине  у лице Хонди са најновијим скандалозним вестима – судија воајер... Тору уз помоћ адвоката жели Хонду да прогласи неурачунљивим и сенилним параноиком... Хонда је затворен и не излази... Психијатар ће начинити извешај „сенилне узнемирености, опсесије, необузданости“... Од новца Торуу више ишчекује да приграби моћ над Хондом - жуђену надмоћ... Кеико позива позивницом Торуа на прославу Божића, али под условом да све сакрије од Хонде, јер наводно после скандала не може да задржи таквог пријатеља који би присуством увредио њене уважене госте... Морална Кеико, охола ли је и неваспитана баш толико... Ово ће измамити осмех на лицу Торуа, но опрезан је и плаши се да га Кеико не исмеје... Буде се „ратнички инстинкти“, али не у духу бушидо... Где је овде част и достајанство... Кинеу се угојила да је постала непокретна и пије таблете за јетру, мислећи да умире... Она је за Торуа учитељ понајбољи... Обукао је смокинг и је ли ово његов последњи дах живота... Стигао је први на забаву, не слутећи  да је њен једини гост, да га је слагала, желећи да се испричају сами самцати, како би му разоткрила неке Ходнине дуго чуване тајне које само она зна... Сазнао је да је усвојен само због кобна 3 младежа на левој страни груди... Торуу је пред женом коју је подценио и које се сада плаши... „Нема трагедије и нема генијалности“... Срушено је једно самопоуздање без чврстих основа... Тешка лекција да схвати да нема ни изабраних... Да није „геније без премца“... А Хонда је само желео да га сачува свих опасности и да од њега начини „обичног младог човека“... Тору осећа непријатност и огорчен је... Докази су у Кијаокијевом Дневнику снова и та прича му је грозна... Но Кеико му говори да је преварант... Тору гледа жарач и најрадије би убио ову блебетаву бабу... Или да је пак задави... Но она зна да он није кадар да убије... Ако не умре за 6 месеци то је најчврши доказ да је преварант и да није оно „поново рођено дивно семе“, да је „симулант“, да „није одабран од богова“ и да је „лукави мали сељанин“ који не може да се самоуништи... Јесу ли и „два хладна цинична старца“ у досади овој преценили Торуа... Дефинитивно он нема судбину претходне 3 личности и бесан је због тога... Сутрадан ће од Хонде затражити Кијаокијев Дневник,  а већ 28 децембра попиће отров, пасти у кому и преживети, но остати слеп изгубивши сваки вид... А Хонди ће рећи да је Дневник спалио пре испијања отрова, јер он никад не сања... За Кеико овај неуспели покушај самоубиства је покушај доказивања генијалности коју нема... Признаће Хонди шта му је испричала и због тога прекида пријатељство са њом после 20 година... Повучена је Хондина неурачунљивост и он је нови старатељ слепом Торуу... Написаће нови тестамент... Тору напушта факултет, затворен је и прича само са Кинуе... Негује га медицинска сестра,  а научио је и слова Брајеве азбуке... Прошао је рођендан и он је још жив... Слуша плоче, а онда добија од Хонде дозволу да ожени Кинуе... Као да нема знакова пропасти и као да смрт још неће овде доћи... Хонда има 81 годину... „Историја је најнечовечнији продукт човечанства“... Човек је „сточна храна за вране“... Хонди се и даље живи и неће журити да умре... Око маја добија болове у стомаку и ти напади болова као да изоштравају његова чула и смрт већ изнутра куца нечујно на врата... Разум добро ради иако је у фази замрзнутости... „Лепота је фантом“... Одлази половином јула у Институт за истраживање рака... Резултат показује бенигне (доброћудне) израслине на панкреасу... предлажу операцију, но он све одлаже... Затражио је писмом посету храму Гешшју 22 јула... Тору нон-стоп носи један те исти кимоно, а Кинуе много повраћа – трудна је... Без мржње и без опирања Тору седи затрпан тишинама... Напустио га осмех, а нема ни патње, као ни кајања... Хонда је узео собу у Кјоту, одсео у хотелу „Мијако“ и наручио ауто за 22 јул да га одвезе до храма... Хоће ли ово бити „последње задовољство... и труд... добар поглед“... Долазе ли овде снови да коначно умру... Јесу ли ови знакови поред пута они једносмерни који воде до гроба... Је ли ово онај бесповрати пут у смрт... Стиже у Нару, како би спознао Кијаокијеву патњу од пре 6 деценија... Уморан је и може ли стићи до капије... Спутава га бол у леђима и стомаку... Одмара се на пању кестена... Тумор је доброћудан и одбиће операцију чим се врати... Корача жустрије и одмара се на корену бора... Уморан је... Колико има злослутног у свему... Хоће ли стићи до капије... Стаза којом иде мучна је... У честару бамбуса видео је лептира – водича за неки други свет и пут... „Мртав је бор... мртво је дрво“... Честар чемпреса... На који га то пут лептир одводи... Стигао је у Гешшју после 60 година и зато је све преживео и живео... Примљен је од домаћина старца до 60 година и не сме да пита за Сатоко, јер осећа да га неће примити, зато што је човек грешан и стиди се: кривица  и скандали, Торуово неуспело самоубиство и слепило, властита болест и трудна Кинуе... Њена светост га прима, којој је сада 83 године... Хонда плаче... Она је „избегла пут кроз суморан свет“... А када је поменуо Кијаокија она ће рећи: „Кијаоки... ко би он могао да буде!... Хонда је запањен, па јој прича све,  а предстојница са осмехом и пажњом слуша све, па каже: „То је била јако интересантна прича, али нажалост, ја нисам познавала господина Мацугаеа... Бојим се да сте ме помешали са неким“... Упитаће је да ли јој је име Сатоко Ајакура, на шта ће му узвратити: „То је било моје световно име“... Хонда је љут и сматра ово не заборавношћу, већ „бестидним избегавањем“ истине... Но света настојница не сме да лаже, па каже: „Не господине Хонда, нисам заборавила благослове које сам имала у другом свету... Зар не мислите, господине Хонда, да таква особа никад није ни постојала?... И да ли са сигурношћу можете да кажете да смо се нас двоје раније срели?“... Повела га је у јужни врт, који је „тих и без упадљивих детаља... празан“... Хонда схвата да је ово место без „икаквих сећања“ и у њему је ништа... „Подневно сунце лета пловило је преко мирног мора“... Последња реченица којом се много шта кобно завршава... Последња реченица коју је Мишима написао рано изјутра 25 новембра 1970 у 45-ој години живота, завршивши свој последњи роман, као и живот... После 10 сати напустио је кућу, жену и двоје деце и пошао на кобно место где је око 12 сати у подне извршио самоубивствену сепуку, након пуча који није успео у јендом штабу Јапанских снага одбране (Јапанске армије) у Токију... 

КРАЈ